Tema: Top Lista Poznatih

Zarko Paspalj


Biografija

Ime i prezime:Žarko Paspalj
Rođendan:27. 03. 1966.
Porodica:Supruga Milka, ćerke Staša (19) i Anja (11)
Karijera:Budućnost, Partizan, San Antonio, Olimpijakos, Panatinaikos, Panionios, Aris, Pariz Sen Žermen, Kinder, Atlanta; najbolji igrač fajnal fora Evrolige 1994. godine


Mini biografija:

Žarko Paspalj je bivši jugoslovenski košarkaš. U svojoj karijeri je igrao za Budućnost, Partizan, San Antonio Sparse, Olimpijakos, Panatinaikos, Panionios, Paris Basket Rasing, Aris i Virtus. Sa Jugoslavijom je osvojio 2 srebrne medalje na Olimpijskim igrama, Svetsko prvenstvo 1990. i tri zlatne medalje na Evropskim prvenstvima, kao i jednu bronzanu sa EP.

Početak karijere



Žarko Paspalj je započeo svoju karijeru polovinom 80ih u Budućnosti, u to vreme malom klubu koji je služio kao rasadnik talenata za veće klubove kao što su KK Partizan, Cibona, Jugoplastika, Crvena zvezda i Bosna.



Pošto je često bila u opasnosti da ispadne iz prve lige, Budućnost se ponekad nije oslanjala samo na svoje kvalitete. Po nepotvrđenoj priči sa početka 80ih, kada je Paspalj bio junior, Cibona je došla u Titograd na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za nade Budućnosti za opstanak u najjačoj ligi. Dalje se tvrdi da su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač i igrač koji će uskoro mnogo vredeti, uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da ga Cibona nikada nije videla i da je odabrala drugog igrača.



Nedugo posle toga Paspalj je ušao u prvi tim, značajno doprinevši trećem mestu Budućnosti u sezoni 1985/86 i polufinalu u kom će izgubiti od potonjeg šampiona Zadra.

Tokom leta 1986. Budućnost je prodala Paspalja Partizanu. Vlade Divac, još jedna buduća zvezda, je takođe tog leta prešao u Partizan. Zajedno sa mladim Sašom Đorđevićem i već dokazanim igračima Milenkom Savovićem i Goranom Grbovićem, Partizan je osvojio prvenstvo pobedom u finalu nad Crvenom zvezdom. Paspalj je igrao dovoljno dobro da bi privukao pažnju nacionalnog tima koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. u Atini. Sledeće 1988. godine, Paspalj je igrao veću ulogu u timu koji je poražen u finalu Olimpijskih igara 1988. od Sovjetskog Saveza i skrenuo pažnju na sebe kao potencijalnu zvezdz igrajući sa Partizanom na Mekdonalds Openu.


San Antonio Spars



1989. Paspalj je postao jedan od prvih evropskih igrača koji je prešao u -{NBA}- ligu, pridruživši se San Antonio Sparsima. Međutim, ovaj potez nije bio uspešan i on je nastupio u samo 28 utakmica, postigavši ukupno 72 poena (2,5 po utakmici) za ukupno 181 minut igre.


Povratak u Partizan



Paspalj se 1990. vratio u Jugoslaviju i u Partizan. Tu je postao najbolji strelac lige i predvodio je tim, zajedno sa Đorđevićem i Danilovićem, do final plej-ofa, ali je Pop 84 i bez Dina Rađe bio prejak. I pored svega toga, ukupan učinak u sezoni je obezbedio Paspalju dobro plaćen prelazak u grčki Olimpijakos u leto 1991.


Olimpijakos



U sezoni 1991/92. Paspalj je skoro sam predvodio Olimpijakos, tim koji je prethodne sezone bio osmi, do finala protiv solunskog PAOKa. Paspalj je postizao prosečno 32 poena i bio je proglašen za najkorisnijeg igrača lige. Međutim, PAOK je savladao Olimpijakos, a Paspalju je uskraćena šansa da učestvuje na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni zbog sankcija koje su uvedene SR Jugoslaviji.



U drugoj sezoni u Olimpijakosu, Paspalj je iskoristio osnažen tim i osvojio je prvenstvo Grčke, savladavši ljutog rivala Panatinaikos u kontroverznoj finalnoj seriji. Paspalj je postizao prosečno 25 poena po utakmici, ali je koštao svoj tim fajnal-fora Evrolige kada je nagazio na liniju u poslednjim sekundama odlučujuće utakmice protiv francuskog Limoža.



U sezoni 1993/94. Olimpijakos je osvojio duplu krunu u Grčkoj. Međutim, Paspaljeve šuterske statistike su te godine značajno opale dok je on postajao igrač koji sve više greši. Njegov šut sa linije slobodnih bacanja je pao sa 86% na manje od 50% i ovo je dovelo do traumatičnog iskustva na fajnal-foru Evrolige u Tel Avivu aprila 1994, kada je Paspalj promašio odlučujuće slobodno bacanje četiri sekunde pre kraja u porazu Olimpijakosa 59-57 od španskog Huventuda. Paspalj je utakmicu završio sa 15 poena sa 3 pogođena slobodna bacanja iz 10 pokušaja, a kasnije je priznao grčkoj televiziji da je znao da će promašiti pre nego što je šutirao. Ova mentalna blokada će mučiti Paspalja do kraja igračke karijere. Ono je transformisalo jednog od najboljih evropskih šutera u krilo koje se oslanjalo na svoje iskustvo, lukavstvo i veštinu da se probije kroz protivničku odbranu.

Zarko Paspalj


Biografija

Panatinaikos



Avgusta 1994. Paspalj je izazvao senzaciju prešavši u ljutog atinskog rivala Panatinaikos. Odnosi između Paspalja i uprave Olimpijakosa su se pogoršali tokom tog leta, a njegov prelazak u redove večitog rivala je razbesneo navijače Olimpijakosa, koji su ga progonili kada god bi se dva tima srela. Ovo je u početku inspirisalo Paspalja i on je, u oktobru 1994. u svojoj prvoj utakmici protiv Olimpijakosa, započeo utakmicu sa tri uzastopne trojke u prvom minutu utakmice.



Ipak, ovaj potez nije mogao da sakrije pad u Paspaljevoj igri i njegov šut je nastavio sa slabi. Paspalj je bio najbolji strelac svog novog tima, ali tim nije uspeo bolje od drugog mesta u prvenstvu Grčke i polufinala Evrolige, gde je u oba slučaja Panatinaikos poražen od Olimpijakosa, što je razočaralo navijače Panatinaikosa u Paspalja.



Ovo je bilo očigledno tokom Evropskog prvenstva 1995. koje je održano u Atini, kada su mu navijači oba kluba zviždali, iako se veliki deo njihovog nezadovoljstva može pripisati tome da je Paspalj bio kapiten reprezentacije Jugoslavije koja je prekinula nade Grka da mogu da osvoje šampionat na domaćem terenu u emocijama nabijenom polufinalu. Podizanje pobedničkog pehara usred Atine je poslužilo kao velika osveta i dodatno samopouzdanje za Paspalja nakon nekoliko teških sezona.


Panionios



Paspalj je krajem leta 1995. prešao u Panionios, još jedan klub iz Atine. Panionio je bio manji klub, čiji je trener bio Dušan Ivković, koji ga je dobro poznavao iz reprezentacije. Ivković je postao očinska figura za Paspalja, koji je poboljšao samopouzdanje i predvodio Panionios do trećeg mesta u ligi sa nizom odličnih nastupa koji su nagovestili da je posle dve slabe sezone opet na vrhuncu.


Olimpijada 1996., Atlanta Houks i Rasing



Ovo je postalo očigledno na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, kada je 30-godišnji Paspalj postigao 16 poena u prvom poluvremenu finala protiv Tima snova. U drugom poluvremenu je pao, zajedno sa celim jugoslovenskim timom, ali je ipak utakmicu završio kao najbolji strelac sa 19 poena, ostavivši dobar utisak koji je podstakao Atlantu Houks da ga pozove u predsezonski trening-kamp. Na njegovu nesreću, povratak u -{NBA}- je propao nakon otkrića vanbračne veze sa ženom iz Atine, koji je uticao na Paspaljevu igru, a on je sezonu 1996/97. proveo u Parizu, igrajući za Pariz Rasing Basket i dovevši ekipu do prve nacionalne titule nakon 43 godine.


Aris



Paspalj se vratio u Grčku u sezoni 1997/98 i potpisao za solunski Aris. Nekada vodeći grčki klub tokom 80ih je zapao u teška vremena i započeo je jednu od najtežih sezona u njegovoj istoriji. U februaru 1998. Paspalj je predvodio svoj klub do pobede u kupu Grčke, ali je većina njegovih saigrača napustila klub nakon što su neko vreme igrali bez plate. Paspalj je ostao, ali je povreda izazvala da on ne igra do kraja sezone i Aris je brzo počeo da pada na tabeli, jedva izbegavši prelazak u drugu ligu na kraju sezone.



Virtus



U leto 1998. Paspalj je prešao u redove novog prvaka Evrope, bolonjski Kinder. Međutim, posledice prošlih povreda i godine pušenja su ga stigle i bio je odstranjen iz ekipe u decembru nakon niza nezadovoljavajućih igara. Paspalj se povukao iz košarke u svojoj 32. godini.


Posle košarke



U martu 2001. Paspalj je preživeo ozbiljan srčani udar dok je rekreativno igrao fudbal u Atini i ležao je u bolnici nekoliko nedelja. Drugi srčani udar je preživeo u julu 2001.

U jesen 2005, tokom diskusije na RTS-u u vezi srčanih problema, izjavio je da dva srčana napada nisu bila dovoljna da ga nateraju da prestane sa pušenjem i da promeni način života.



Uloga na klupi reprezentacije Srbije i Crne Gore



Početkom 2004. godine Paspalj je postao tim-menadžer reprezentacije Srbije i Crne Gore, radeći zajedno sa prvim trenerom Željkom Obradovićem. Najvažniji deo Paspaljevog posla je bilo da pomogne stvaranju dobre atmosfere delujući kao spona između igrača i trenera. Paspalju je takođe bio poveren zadatak da ubedi mnoge igrače, posebno one iz -{NBA}-, da dođu da igraju za reprezentaciju.



Na njegovu nesreću, njegov posao na ovom mestu se poklopio sa dva najgora rezultata reprezentacije u nedavnoj istoriji, pošto je Srbija i Crna Gora završila na 11. mestu (od 12 ekipa) na Olimpijskim igrama 2004. u Atini, a kasnije nije uspela da dođe do četvrt-finala Evropskog prvenstva 2005., koje se održavalo u Srbiji i Crnoj Gori.


Paspalj kao biznismen



Paspalj je takođe odlučio da se okuša u poslovnom svetu investirajući u projekat Akva park u novobeogradskom Bloku 44. Radovi su počeli u jesen 2005. i još uvek su u toku na ogromnom gradilištu pored reke Save.

Prvobitno predviđanje otvaranja u leto 2006. se pokaualo previše optimističnim i, prema, Paspalju, novi rok za svečano otvaranje je leto 2007.


Porodica

Paspalj se oženio sa 20 godina, ubrzo nakon što je prešao u Beograd da igra za Partizan. On i njegova ženama Milka imaju dve kćerke: Stašu (rođenu 1987) i Sanju (rođenu 1995).

Izvorinka Milosevic

Biografija

Ime i prezime:Izvorinka Milošević
Rođendan:19. 01. 2011.
Karijera:Izvorinka Milošević pevačica vlaške muzike i ima svoje vlaško ime Funta Luga. Živi i radi u Beogradu i jedna je od omiljenih pevačica kod Vlaha, gde nastupa na gotovo svim većim slavljima. Bila je udata za Mišu Blama čuvenog džez muzičara s kraja 70-tih. Pevala je i u grupi “Đerdan”, gde je stekla popularnost. Završila je Srednju saobraćajnu školu. 1971. godine je izdala svoj prvi album, a do sada je ukupno izdala preko 20 albuma sa pesmama i na srpskom i na vlaškom jeziku. Poslednji album je izdala 2004. godine.
Zanimanje:pevačica

Leo Martin (Milos Jovic)


Biografija

Ime i prezime:Leo Martin (Miloš Jović)
Rođendan:06. 03. 1942.
Porodica:supruga Vasja
Karijera:pesme „Odiseja“, „Laku noć, draga“, „Samo za nas“, „Pesmo mog života“, „Ja te volim“, „Zbogom, Kristina“, „Jednom kad se zaljubiš“, „Poslednja ljubav“, „Zvao sam te Džordžija“
Zanimanje:pevač


Mini biografija:

Šansonjer internacionalne slave u svojoj ličnoj odiseji prošao je stazama trnja penjući se do orhideja, u pratnji Vasje, žene zbog koje je bio spreman da se odrekne pevanja i koja je bila uz njega i kad je bilo najteže


Čovek sa dva imena, Leo Martin i Miloš Jović. Kao Lea Martina upoznao ga je ceo svet šezdesetih godina prošlog veka, mi smo ga upamtili kao šansonjera sa naočarima i leptir mašnom, moćnog glasa i s pesmama koje će nadživeti i njega i nas.



Na ime Miloša Jovića i dalje mu stiže pošta i glase sva dokumenta, a Leo Martin se ni u 69. godini ne predaje:
– Sad sam u najboljim godinama. Ja sam i ovde poslednji Mohikanac koji u ovim godinama još može stvarnim glasom da peva. Sve ide sa godinama, pevači prestaju da pevaju, ili ne mogu da pevaju, a ja ću pevati koliko me snaga bude držala. Prestaću kada budem primetio da to ne zvuči korektno, tada ću obesiti rukavice o klin.


Kada bi svoj život poistovećivao sa stihovima iz svoje najčuvenije pesme „Odiseja“, onda bi priča krenula od „staze trnja sve do orhideja“.


Stazom trnja


– Od kada znam za sebe, idem stazom trnja. Nisam imao ni pravo detinjstvo ni pravu mladost. Rođen sam u selu Rašice, pored Blaca, marta 1942. godine. Kada su mi bile dve godine, prešli smo u Beograd, na Slaviji smo imali kuću, zato kažem da sam dete sa Slavije. Kasnije smo se preselili u malu ulicu pored Beograđanke, gde i sada žive moj otac i maćeha. Bio sam dobro, mirno, poslušno dete i dobar učenik, za razliku od mog mlađeg brata, koji je bio nemiran, i sestre, koja se još kasnije rodila i bila najgora. Na Slaviji, u Mitićevoj rupi, bio je smešten vojni otpad, a ja sam se na njemu osećao kao Viljem Osvajač.



-Zavlačili smo se po razbijenim tenkovima, prevrtali granate, bombe, zaostalu municiju, razšrafljene puške, to su bile naše igračke. Imali smo radio „kosmaj“, bilo je to pravo bogatstvo. Slike iz detinjstva nosim u sećanju jer nismo imali fotoaparat da se slikamo. U to vreme oskudice snabdevali smo se na „tačkice“. Jednom me je otac poslao u „granap“ da nešto kupim. U povratku sam krenuo da se klizam i slomio sam levu nogu, ali strašnije od toga bilo je to što sam izgubio tačkice. Tata me je na leđima odneo u bolnicu u Deligradsku ulicu, tada je bilo jedva dvoje kola hitne pomoći. Dobio sam ja i batine, ali tati su nadoknadili tačkice.



-Svi u mojoj porodici imaju muzički talenat, samo sam ja bio ozbiljan, učio i rešio da se bavim time. Moj brat je svirao trubu kad sam ja učio klarinet, ali nije bio uporan, više je voleo fudbal, pa je u OFK Beogradu bio golman, mada ni tu nije bio istrajan, pa nije uspeo. Sestra je završila Muzičku akademiju, bila je urednik ozbiljne muzike na Radio Beogradu, a uz moju svesrdnu pomoć završila je Sorbonu. Sada živi u Gabonu, gde ima svoj koledž. Ne verujem da će ikada doći u Evropu da živi, postala je Afrikanka.

Leo Martin (Milos Jovic)


Biografija

Inženjer u najavi



U osnovnoj školi bio sam odličan, a u gimnaziji đak generacije. Bila su to oskudna vremena, teško se živelo i mnogo se radilo. Od četiri ujutro dok ne padne mrak radio sam i išao u školu. Čistio sam stanove posle krečenja, ribao parkete, prao prozore, ubacivao ugalj na železničkoj stanici, raznosio mleko. Moja generacija bila je zdrava, nije bilo droge, alkohola, živeli smo na „leba i masti“. I juče sam to jeo. Nekad je u Beogradskoj ulici postojao Aca pekar koji je pravio hleb od dva kilograma, možete misliti koliko je to parče hleba bilo, a odozgo mnogo masti i aleve paprike. Bilo je i orhideja u mojoj karijeri, moja supruga Vasja je moja najlepša orhideja.


Život ume da izrežira scene bolje od talentovanih scenarista. U jednoj takvoj životnoj epizodi Miloš je otkrio svu lepotu muzike:
– Posle škole unosio sam ugalj u učionice na Muzičkoj akademiji, gde su se ložile kaljeve peći. Ušao sam u sobu u kojoj je Veberov koncert svirao Antun Ačkun, kasnije poznati klarinetista. Zanemeo sam koliko je to bilo lepo i stao ukočen s kofama uglja u rukama. Pokojni profesor Bruno Brun, koji je tu predavao, pogledao me je i upitao da li mi se dopada. „Ma, topim se, ništa lepše u životu nisam čuo“, odgovorio sam, a on me je pozvao da priđem. Odsvirao mi je nekoliko tonova i rekao da to otpevam, potom je rukom udario ritam i rekao da ponovim. „Imaš apsolutni sluh, ako hoćeš da učiš da sviraš, mi ćemo ti obezbediti klarinet“, rekao mi je i pozvao me da dođem sutra da se upišem u školu. Tako sam počeo da se bavim muzikom, a hteo sam da budem inženjer.



-Želeo sam da studiram Mašinski ili Tehnički fakultet, ali oprema je bila skupa. Upisao sam najjeftiniji, Pravni, jer nisam ništa kupovao, učio sam iz skripata. Učio sam i muziku paralelno, ali nisam diplomirao ni na Pravnom ni na Muzičkoj akademiji. Počeo sam da zarađujem i to me je odvuklo od škole. Kao student svirao sam na kultnim igrankama na Lazarcu i počeo da zarađujem, bila je to 1962. godina. Stvarno mi je lepo krenulo od 22. godine, kada sam otišao od kuće, iznajmio sobu i osamostalio se. Sećam se da sam najmanje radio kad sam bio najpopularniji, niko nije hteo da me zove, mislili su da sam skup, a ja sam sedeo i blejao, trošio pare koje sam zaradio.



Od Miloša do Lea



„Put do slave, put do trona“, kao u pesmi „Odiseja“ vodio je Miloša od malog diksilend benda i lokalnih igranki do nastupa s najvećim svetskim zvezdama u elitnim klubovima:


– „Veseli bendžo“ bio je moj diksilend bend, drugi u gradu, u kome sam svirao klarinet. Nastupali smo svakog četvrtka uveče na Beogradskom sajmu uz poznate glumce Miću Tatića, Miju Aleksića, Ljubišu Bačića, Čkalju, i taj program prenosila je Televizija Beograd. Već pred maturu delio sam autograme jer su me ljudi prepoznavali na ulici. Svirali smo i na čuvenim igrankama na košarkaškim terenima Crvene zvezde na Kalemegdanu, koje su se, naravno, završavale tučama. Voleo sam džez, što nije čudno, jer pismen muzičar hoće da se bavi najkvalitetnijom muzikom. Iz šale kažem da je moja neispunjena želja što nisam učio da sviram harmoniku.



-Shvatio sam da je najbolji instrument grlo kada sam čuo Reja Čarlsa kako peva „Džordžiju“. Odlučio sam da se bavim baladama sa dobrim tekstom i dobrim interpretacijama, to mi je bio reper kuda da idem. Oformio sam bend „Ekspres 8“, koji je imao četiri vokala i ritam sekciju, a na repertoaru su nam bili hitovi Reja Čarlsa i džez kompozicija Glena Milera. Bavili smo se kvalitetnom muzikom, a ja sam s klarineta prešao na saksofon, čak sam i bubnjeve svirao godinu dana. U to vreme naši muzičari odlično su zarađivali svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj. Bili su na ceni kao jaki profesionalci. Februara 1964. i mi smo krenuli put Nemačke. Naredne dve godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutro. Kada smo 1967. svirali u elitnom „Bajeriše hofu“ u Minhenu, jedan gospodin dao mi je vizitkartu i rekao mi da se javim. Bio je to Bruno Anger, generalni menadžer CBS-a za Evropu. To je filmska priča, treba da budeš u pravo vreme na pravom mestu. Predložio mi je da sam komponujem pesme koje ću snimiti i odmah je procenio da će pesma biti hit. Veliki problem bilo je moje ime, ko će zapamtiti Miloša Jovića. Ja sam već smislio ime koje nije često, a melodično je i upečatljivo, i ne znajući da ću ikad snimiti ploču sa CBS. Tako sam postao Leo Martin.



-Sve je to deo biznisa, umetničko ime je, u stvari, firma. Moja dokumenta i dalje se vode na Miloš Jović. Kao Leo Martin krenuo sam na veliku evropsku turneju sa tadašnjim svetskim zvezdama Mirej Matje, Tomom Džonsom, Inglbertom Hamperdinkom. Nastupao sam i sa Adamom, Antoanom. Oni su bili zvezde, ja sam blejao pored njih, ali sam pevao i svi su mi govorili da je preda mnom budućnost. Mnogo sam naučio od njih.
Toma Džonsa upoznao sam u ekskluzivnom lokalu u Beču, zvali su ga Tigar iz Velsa, a mene Lav iz Beograda. Pevao sam njegove pesme, a on moje nije znao. Pio sam šampanjac, a on pivo, sto je bio pretrpan flašama popijenog pića, a njegov menadžer bio je očajan. Bila je to luda noć, devojke su reagovale, ali i publika. Na Zapadu je sve u drugom planu osim novca, jedno veliko iscrpljujuće ceđenje. Nisam hteo da se maltretiram, bilo mi je lepo u mojoj zemlji i vratio sam se 9. februara 1969. Nikada nisam zažalio zbog povratka, nisam ni pogrešio, naprotiv, moje ime je već bilo poznato kao ime našeg čoveka koji peva na engleskom, što mi je puno pomoglo da nastavim karijeru.



-Vraćao sam se povremeno na Zapad, snimao ploče, ali bez namere da tamo ostanem. Posle vojske, u koju sam otišao 1971, definitivno sam rešio da ostanem ovde. Mogao sam i da ne idem u vojsku, ali ja sam iz Srbije, brale, tada je tradicija bila jaka, nisi čovek ako ne odslužiš vojsku. Otišao sam sa 28 godina, bio sam stariji od svih oficira, osim od pukovnika.

Leo Martin (Milos Jovic)


Biografija


Brojim do jedan



„Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi...“ Uz Zlatnu nagradu koju je dobio na festivalu Zlatni Orfej u Bugarskoj, 1986. godine stigla je i ljubav s Vasjom, režiserkom bugarske nacionalne televizije.



Trebalo je da s njim snimi nekoliko pesama za TV, a oni su se spojili za sva vremena:
– Eto, i na taj festival su me slučajno pozvali. Sve je zapisano u zvezdama, mi samo idemo utvrđenim stazama i čekamo da se zapisano dogodi. Sećam se svoje prve ljubavi, imao sam šest i po godina kada sam se zaljubio. Zvala se Viktorija, zatelebao sam se kao tetreb, a i ljubili smo se. Pošto ta ljubav nije uspela, završena je tragično po mene, sve do šesnaeste godine nisam se zaljubljivao. Ali ni tada mi nije išlo.



-Najuspešnije je bilo zaljubljivanje u moju suprugu Vasju i ono traje decenijama. Ona je imala sve što druge žene pre nje nisu imale, osetili smo da će to biti dobro i da će uspeti. Ja sam pričao srpski, ona bugarski, sad pričamo šareno. Hteo sam da prestanem da pevam da bismo bili zajedno, ali smo to rešili tako što smo planirali svoje obaveze i stalno bili zajedno, putovali, menjali ambijente. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. I danas smo zajedno, nekad me malo iznervira, ali ja nju nerviram više. Ipak, moja reč je poslednja u kući, kažem: „Da, draga“ i kraj. Bugari su mirniji, razumniji, imaju emocija, ali prvo izbroje do deset, a ja brojim do jedan, i to vrlo brzo. Neuspešni ljudi imaju probleme i u braku i u društvu. Moja supruga je ugledan režiser, ja sam umereno ugledan, i tamo i ovde.


„Svako jutro ostavlja nam trag u kosi“, još je jedan stih iz „Odiseje“ koji se u životu Lea potvrdio sa užasnim saznanjem da na glasnim žicama ima uznapredovali kancer:
– Zdravlje me je dobro služilo sve do 2000. godine, kada na novogodišnjem slavlju na Trgu u Budvi sa Zdravkom Čolićem glas nije hteo da izađe iz mog grla. Prvi i jedini put pevao sam na plejbek. Pola godine obigravao sam oko lekara, ali nisu ništa pronašli, sve dok nisam naleteo na dr Dušana Obradovića, koji je postavio tačnu dijagnozu. Stresiralo me je kada mi je rekao da odmah moram na sto, ali se moja supruga mnogo više potresla. Sedam milimetara mojih glasnica pojeo je rak. Godinu dana posle operacije nisam mogao da pevam, samo sam govorio. Sada držim koncert dva sata, u mojim godinama to je podvig.



-Kažu mi da sam mogao mnogo više da uradim u karijeri, a ja mislim da sam uradio koliko treba. Ne volim da preterujem s radom, nisam alav, gramziv, ne želim da zaradim milione, živim najnormalnije, čitam knjige, počasni sam član biblioteke, što zaradimo, potrošimo na putovanja. Ne ljutim se na život, rođen sam pod srećnom zvezdom, ne bih sreo Vasju da nisam srećan. Ona kaže da sam večerao sa Gospodom Bogom. Od budućnosti želim jedino zdravlje i ljubav. Volim da pevam, to je talenat koji mi je priroda podarila, ako nekog ne obraduješ njime, šta će ti onda? Srećan sam što ima ljudi koje mogu da obradujem svojim pesmama, i to publika oseća, meni to nije poslovna obaveza zbog honorara. Desilo mi se samo jednom da sam bio neraspoložen i pevao bez ikakvih emocija, pa je i aplauz bio takav.


Odiseja i njena odiseja


Neodvojiva od imena Lea Martina je pesma „Odiseja“, koja je takođe imala svoju odiseju.
– Na Opatijskom festivalu birala se pesma za takmičenje na Evroviziji, tražio sam da „Odiseju“ otpevam na engleskom jeziku jer sam je tako i u inostranstvu snimio. Međutim, odbili su. Nisu shvatali moju poruku da ne treba da se plasira jezik nego muzika, pa i Andrića u svetu čitaju na engleskom, navodio sam muzičke primere, ali nije vredelo. Podigla se velika prašina jer nisam otišao na festival, pesmu je otpevao odličan pevač Dalibor Brun i zauzeo deseto mesto. Kasnije, u mom izvođenju, pesma je postala vanvremenski hit i prodata je u tiražu od 100.000. Sada mogu i deset puta da je otpevam na koncertu, ljudi će je isto slušati.

Majli Sajrus


Biografija

Ime i prezime:Majli Sajrus
Rođendan:23. 11. 1992.
Porodica:Ona je kćerka Leticije-Tiš Sajrus i kantri pevača Bili Rej Sajrusa. Ima starijeg brata Trejsija, koji je gitarista grupe Metro Station. Ima i stariju sestru Brandi.
Karijera:Majli Sajrus je američka glumica i pevačica, najpoznatija po ulozi Majli Stjuart u najgledanijoj tinejdžerskoj seriji Hana Montana.
Zanimanje:glumica i pevačica


Mini biografija:

Majli je postala poznata širom sveta nakon prikazivanja tinejdž hit serije Hana Montana iz 2006. godine. Snimila je i album sa pesmama iz istoimene serije. 2009. prikazan je i film po istoimenoj seriji. Prošle godine snimila je svoj treći studijski album.


Majli je rođena u Nešvilu, Tenesi, 23. novembra 1992.godine. Ona je kćerka Leticije-Tiš Sajrus i kantri pevača Bili RejSajrusa. Ima starijeg brata Trejsija, koji je gitarista grupe Metro Station. Ima i stariju sestru Brandi.



Trejs i Brandi su deca Majline majke, međutim Majlin otac ih je usvojio kada su bili mali. Takođe ima i mlađeg brata Brejsona i mlađu sestru Noa koja je takođe glumica. Majlina kuma je čuvena kantri pevačica Doli Parton.



Majlino pravo ime je Destini Houp. Roditelji su je tako nazvali jer su verovali da će u životu postići velike stvari. Njen nadimak bio je Smajli jer se stalno smejala (Smajl-osmeh).



U osnovnoj školi Heritage bila je navijačica.





Majli je postala zainteresovana za glumu kada je imala devet godina. Njena prva uloga bila je u seriji Dok u kojoj je glavnu ulogu imao njen otac. 2003. godine igrala je mladu Ruti u Tim Bartonovom filmu Big Fish i tada je predstavljena kao Destini Sajrus.



Kada je imala 12 godina prijavljuje se na audiciju za Diznijevu TV-seriju "Hannah Montana". Cilj joj je bio da igra glavnu ulogu Majli Stjuart ili Majline najbolje drugarice Lili. Žiri joj je dao sve pohvale, međutim bila je odbijena jer je bila mlađa nego što su očekivali.

Pošto još uvek nisu našli djevojčicu za glavnu ulogu, posle godinu dana Majli zovu na još jednu audiciju i tada dobija ulogu.



Pored uspešne TV-serije Majli je glumila i u filmu Hannah Montana:The Movie u kojem lik Majli mora da bira između života sa porodicom i života super zvezde Hane Montane.



2009. godine posle premijere filma Hannah Montana The Movie, Majli počinje da snima film The Last Song. Taj film je premijerno prikazan 2010.



Majli je bila u emotivnim vezama sa Nikom Džonasom, zatim manekenom Džastinom Gastonom, a zatim i sa australijskim glumcem Lijamom Hemsvortom. sa kojim je nekoliko puta raskidala i pomirila se u martu 2011. godine.



Majli Sajrus je dobitinica čak 13 Teen Choice nagrada po izboru tinejdžera, zatim 5 nagrada Kids Choice kao i MTV-jeve filmske nagrade. 2008. godine zaradila je 25 miliona dolara i dospela na 35. mesto Forbosove liste 100 slavnih.



U decembru 2007. godine izbio je skandal kada su otkrivene fotografije sa majlinog My Space naloga na kojima sa svojom drugaricom deli lilihip. 2008. otkrivene su fotografije na kojima je kao 15 - godišnjakinja pozirala čuvenoj fotografkinji Eni Lebovic a na kojima je zaodenuta čaršafom.

Marinko Rokvic


Biografija

Ime i prezime:Marinko Rokvić
Rođendan:27. 01. 1954.
Porodica:supruga Slavica, sinovi Nikola, Marko i Dario
Karijera:Popularni pevač koji je u šimikama i zvoncarama osamdesetih slamao ženska srca pevajući sevdalinke i hitove narodne muzike, sada je poznatiji po svom sinu Nikoli, koji je takođe pevač
Zanimanje:pevač

Mini biografija:

pesme „Zanela me svetla velegrada“, „Snegovi beli veju“, „Da volim drugu ne mogu“, „I kad me svi zaborave“, „Skitnica“, albumi „Jedina moja“, „Potražiću oči nešto zelenije“, „Svađalica moja mala“, „Ti za ljubav nisi rođena“, tridesetak starih sevdalinki, arhivski snimci za fonoteku Radio Beograda


Ništa nije kao pre. To potvrđuje i Marinko Rokvić, istaknuti folk pevač stare garde, poslednjih godina sve ređe pominjan kao Marinko, a sve češće kao otac Nikole Rokvića. A već stiže i najmlađi Rokvić Marko.


– Lepo je kad učenik prevaziđe učitelja, odnosno kad dete nadmaši roditelja. Sada sam Nikolin tata, a kada je on počinjao da peva, bilo je „ovo je sin Marinka Rokvića“. Marko je takođe izuzetno talentovan, ima predivnu, vrlo intrigantnu, interesantnu boju glasa. Razmišljamo o tome kojim muzičkim pravcem da krene, Nikola hoće da ga usmeri i da mu pomogne da ne bi prolazio kroz ono kroz šta je sam prošao. Tu sam i ja da pomognem. Da li se natpevavam sa sinovima? Da, i bogami, to je mrtva trka. Nikola je mnogo napredovao, ali uživam kad ih slušam obojicu. Supruga je nekad pisala tekstove, sada je stala, ali piše knjigu, hoće da bude književnica. Nisam ja glavni junak knjige. Ona ima talenta za muziku, ume da oceni pesmu, stalo nam je do njenog mišljenja.


Ni Marinko više ne zna gde počinje on, a gde sinovi, toliko su međusobno prožeti i upućeni jedni na druge. Postoje četvorica Rokvića, trojica pevača, dvojica već istaknutih, a biće ih još: najstariji sin mu je pred ženidbom. Budući svekar nam je ispričao kako je izgledalo njegovo detinjstvo, pedesetih godina u tadašnjoj Jugoslaviji.

Rođen sam u Bosanskom Petrovcu, a živeli smo na dva kilometra od njega. Moji roditelji bavili su se poljoprivredom, teško se živelo. Talenat za muziku pokazivao sam već od pete-šeste godine, ali ga je tek u prvom razredu prepoznala učiteljica. Ona je imala gramofon, posle škole sam odlazio kod nje kući i slušao sevdalinke. Još uvek mi stoje čipovane negde u memoriji. Igrao sam fudbal, a želja mi je bila da se bavim pevanjem i da budem fudbaler. Bio sam odličan i vrlo dobar đak, ali ponekad bi me poneli nestašluci, pa se škola i zaboravljala. Batina sam dobio ihaha... Bili su strogi i otac i majka. Škola mi je bila na tri kilometra od kuće, nije mi to bilo strašno, ali sam jedva čekao da odem u svet. Mnogo sam voleo harmoniku i negde u petom razredu otac ju je kupio meni i bratu. Oko nje je bila otimačina između nas dvojice, pala bi i neka ćuška. Brat je više voleo da svira kola, a ja pesme, on kao pevač nije bio nikakav. Jedini smo u mestu svirali i učestvovali smo na priredbama u Domu kulture. Bili smo samouki.



- Mislim da sam bio vrstan harmonikaš, ali nisam imao nikog da me uči, da mi pravilno postavi ruku. Po sluhu sam išao po klavijaturi, tražio ton po ton i tako sklapao pesmu. I danas tako sviram. Nisam nikad išao u muzičku školu, s notama nikako ne stojim. Muzika mi je od boga dar, ali bio sam u stanju da po sedam sati sviram i pevam. Kad imaš volju i želju, nije teško. Harmoniku imam i danas, pravu, ozbiljnu, kad bih se malo pozabavio, mogao bih da konkurišem pravim harmonikašima. Željku Joksimoviću ne bih mogao. S bratom sam se svađao samo oko harmonike, inače smo se uvek lepo slagali i pomagali.

Marinko Rokvic


Biografija


Ništa od klarineta



Kod roditelja je bio do četrnaeste godine. Po završetku osnovne škole došao je u Beograd. Taj period upamtio je kao najstrašniji u životu.
– Moja dvadeset godina starija sestra od strica Goga odigrala je tada glavnu ulogu. „Ti nećeš da ostaneš ovde“ – govorila je i povela me u Muzičku školu „Stanković“. Trebalo je nešto da otpevam profesorki za klavirom. Bio sam dete sa sela, mislio sam da će mi se smejati ako pevam narodnu muziku. Pevao sam nešto bez veze, a profesorka je rekla mojoj sestri da sam netalentovan. Njoj je bilo krivo, pitala je kako to kad sviram harmoniku, pa nas je ona uputila na sprat, gde su se učili instrumenti. E, tamo sam iznerviran počeo da pevam sevdalinke. Profesor koji me je slušao čudio se kako me je njegova koleginica proglasila netalentovanim i rekao da mogu da se upišem na odsek za klarinet. Sve je već bilo popunjeno jer sam zakasnio za upis, ali klarinet mi se nije dopao, pa sam odustao od muzičke škole. Pogrešio sam, značilo bi mi mnogo da sam se muzički opismenio. Ali tada sam već bio primljen u Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“. To su mi bili najteži trenuci u životu, došao sam iz sela u velegrad, nikog nisam znao. Patio sam za društvom. Nedaleko od kuće u selu smo imali izvorsku vodu, a u Beogradu se pila česmovača, na to sam se najteže navikao. Živeli smo na Dorćolu, učlanio sam se u KUD „NikolaTesla“, išao na probe, učio nove pesme. Već posle prve godine nisam imao želju da se vratim kući, ali tad se desilo i prvo zaljubljivanje, a pao je i prvi poljubac. Ona je igrala u folkloru, ja sam pevao. Verovatno bismo se poznali da se danas sretnemo. Školu sam završio, bio sam odličan đak, ali me elektrotehnika nikad nije interesovala. Znam da promenim sijalicu kad pregori.



Prvo pivo



Po završetku škole upisao je FON, ali i počeo s orkestrom iz KUD-a da peva po restoranima u Beogradu.
– Odselio sam se od sestre i zeta, polako sam pekao pevački zanat, sticao rutinu, bogatio repertoar. Najbitnije je bilo što nisam krenuo stranputicom, mada u to vreme nije ni bilo mnogih poroka. Mogao sam da pijem alkohol, ali me nije privlačio, izbegavao sam ga. Pivo sam počeo da pijem tek u vojsci, takav sam bio, tako vaspitan. Pevao sam isključivo narodnu muziku, ali kasnije su neki elitni restorani zahtevali starogradske pesme, romanse, makedonske, tako da sam i to naučio. Zabavna muzika nije me privlačila, kada je pevam, zvuči smešno, ima primesa narodnjačkih „ukrasa“, trilera. Za razliku od mene, kad Nikola peva zabavnjake, za njega kažu da je zabavnjak. Divim se ljudima koji mogu da se prilagode. Doveo sam tada i brata u Beograd, zajedno smo živeli kao podstanari. On nije nastavio da se bavi muzikom, ali mi je bio podrška. Izlazio sam na igranke, u diskoteke s devojkama, ali nisam sebe prepoznavao u tom mraku, preglasnoj zabavnoj muzici.


- Bio sam mršav, žgoljav, smešan, s malo dužom kosom. Nosio sam zvoncare, šimi cipele i moram da priznam da sam uvek voleo lepo da se oblačim. Vodio sam računa i važio sam za jednog od najbolje odevenih pevača na estradi. Kasnije se kupovala i skuplja garderoba. Pevao sam u kafani do kasno, a na predavanjima sam morao da budem ujutro u osam. Ne sećam se koji sam smer upisao, dao sam jednu godinu, ali bilo je suviše naporno. Trebalo je napraviti izbor i muzika je prevagnula. Ostao mi je indeks, još uvek sam student. Svirali smo svadbe, ispraćaje u vojsku, neke tezgice, već sam solidno zarađivao. Posle dve godine bio sam zapažen u jednom restoranu i dobio sam ponudu za snimanje prve singlice, a na televiziji sam se pojavio tek posle šeste-sedme. Negde 1977. dobio sam ponudu da učestvujem na festivalu Ilidža u Sarajevu, to je bila prelomna godina. Bio sam vrlo zapažen, pisali su da se pojavio mlad pevač, perspektivan, krenulo mi je uzlaznom linijom. Te godine pevao sam „Momak veseljak“, a sledeće „Zanela me svetla grada“. Važio sam za dobrog pevača kada sam se 1980. pojavio na Ilidži s pesmom „Snegovi beli opet veju“, koja je odjeknula kao veliki hit. Ali, nedostajao mi je komercijalni uspeh i čekala me je vojska.

Marinko Rokvic


Biografija

Od plejboja do papučara

Vojsku je odlagao do poslednjeg momenta, do 27. godine, a onda je morao da „odsluži narodu“.
– Taman mi je krenulo, uradio sam prvi album i spotove, i to se vrtelo da me publika ne zaboravi. Posle vojske dobio sam pesmu „Da volim drugu ne mogu“, koja se prodala u 600.000 primeraka i vinula me među velike zvezde. Bio je to strašan osećaj. Prvu proveru te pesme doživeo sam u Parizu pred tri-četiri hiljade ljudi. Kad sam je otpevao, svi su ustali na noge, naježio sam se i uplašio. Tražili su da je otpevam još tri-četiri puta. Bilo je fantastično. Posle su krenuli albumi, turneje, sve do devedesetih godina, do prokletog rata. Želje su mi se polako ostvarivale, prvo da snimim ploču, pa da imam stančić, da ne budem podstanar, a onda sam upoznao Slavicu. U to vreme važio sam za pevača koji ima mnogo devojaka, obožavateljki, ali ni za jednu nisam mogao da kažem „to je to“. Do 27. godine nisam razmišljao o ženidbi, bilo mi je lepo da putujem, imao sam dosta novca. Bio sam na glasu kao plejboj koji voli da prošeta lepu devojku, ali godinu dana posle vojske počeo sam da shvatam da mi je u stanu prazno i hladno. Sa Slavicom sam se video pet puta, šestog je došla kod mene, iz Zagreba u Beograd. Bio je jun 1984, a u januaru sledeće godine, na Svetog Savu i na moj rođendan, nas dvoje smo se venčali, Nikola je bio na putu.


Dete ljubavi


Brojne avanture s devojkama ličile su jedna na drugu, ali jedna je ipak obeležila njegov život.
– Ilidža, 1980. godine, bio sam momak, slobodan, desila se avantura u prolazu, za jednu noć. Devojka je zatrudnela, postavilo se pitanje da li je dete moje. Kada je potvrđeno da je moje, priznao sam očinstvo. To mi je najstariji sin, zove se Dario, sada je svoj čovek, živi u Kanadi, u kontaktu smo. Izuzetno je visok, 2,05 m, ima dara za sport, ali za muziku ne. Sva tri sina su mi visoka, Nikola 1,95 m, Marko 1,90 m. Dario sad treba da se oženi, javio mi je da je našao devojku, bogu hvala i on je dobro, izašao je na pravi put. Švaleri prave žensku decu, ja nisam bio švaler.


Između Nikole i Marka razlika je dve godine. Marinko je pokušao da im u detinjstvu nadoknadi sve ono što sam nije imao.
– Kada je Nikola imao sedam, a Marko pet godina, utrpao sam im harmonike u ruke i doveo profesora. Muke moje i njihove, nisu hteli ni da čuju za harmoniku. Bio sam očajan, ja sam je tako hteo, a oni je imaju, pa neće. Vidim ja da od harmonike nema ništa, pa odustanem u neko doba, ali naučili su notice, nešto da sviraju. Nikola je imao otpor kad sam mu govorio da uči lepe srpske pesme i sevdalinke, voleo je da sluša samo aktuelne pesme. Negde oko jedanaeste godine iznenadio me je kada je pitao: „Kako ide ona pesma ‘Jutros mi je ruža procvetala’, znam strofu i refren?“ Otpevao je to tako tačno onim dečjim glasićem. Posle toga sam ga vodio na moje nastupe da otpeva po dve pesme, a onda nisam mogao da živim od njega, stalno je govorio: „Tata, kad sam ja na redu?“ Dolazili su ljudi, pa mu daju novac. Marko je suviše povučen, miran, moramo da ga oslobodimo, ali nije mu lako pored nas dvojice, a bog mu je pored talenta dao i tu prelepu boju glasa. Obojici sam govorio da budu pošteni, korektni u ophođenju prema drugima, sve ono što sam ja usvojio od svojih roditelja. Veoma sam ponosan na pohvale koje dobijam za njihovo ponašanje, a što se pevanja tiče, to svi čuju. Obojica su još uvek s nama, što i nije čudno jer Slavica odlično kuva, ispunjava im želje, nema razloga da beže od nas. Nikola je odavno svoj čovek, zarađuje, zbližio se s Bojanom, a imamo i pudlu Ninu, koju svi obožavamo. Kupili smo kuću na Banovom brdu, sređujemo je, tamo ćemo Slavica i ja da se preselimo. Spremamo oazu mira za kasnije dane, a oni šta će, da li će s nama, videćemo. Inače, obojica završavaju fakultete. Nikola je na BK univerzitetu, ostala su mu tri ispita da diplomira na muzičkoj produkciji, a Marko je na četvrtoj godini Megatrenda, na kulturi i medijima. Jednog dana će imati diplome, nije to loše.



Samo još unuci

– Šta znam? Deca izlaze na svoj put, hteo bih da dočekam starost sa unučićima, razmišljam o mirnom životu. U našem poslu više ne cvetaju ruže, došli su novi, mladi pevači, interesantni diskotekama, nema više finih sala i restorana, ali bože moj, ne napuštam pevanje. Nisam u godinama kada se pokreće novi posao, bože zdravlja, dok me glas služi, biće pesma. Mogu da se pohvalim da imam mnogo prijatelja, od običnih ljudi do političara, ali najveći prijatelji su moja porodica. Postojala je zabluda da sam uobražen, ljudi misle da sam neki naduvenko, uobraženko, tek kad me upoznaju, kažu: „Ti si normalan čovek.“ Volim ljude, verujem im, volim da se družim, da pevam ljudima. Loše osobine? Ima ih, ali sada ne mogu da se setim. Da pitamo moju ženu? Ona bi rekla sve u superlativu. Možda neka neozbiljnost u određenim momentima, volim često da zakasnim, ustanem na vreme, ali nešto me spreči da stignem kad treba. Kad se naljutim, vrlo sam prgav tog momenta, mogu da kažem svašta ružno, ali na svu sreću, ljutnja traje nekoliko minuta, a posle se pokajem. Nisam zao ni zlopamtilo i
nikada se pesnicama nisam borio za svoja prava.