Tema: Top Lista Poznatih

Dzon Timoti Bajford


Biografija

Tri i po braka

– Ne znam da li sam, kao čovek koji se tri puta ženio, dobar sagovornik na temu ljubavi. Promenio se moj odnos prema ljubavi, naravno, jer kada ste mladi vodi vas taj prirodni nagon da produžite vrstu. Treći put kada sam se oženio imao sam blizu 60 godina. Mada, interesantnije bi bilo da o ovome razgovarate sa mojom suprugom, pa da uporedite odgovore. Da vidimo da li ona misli da su moji odgovori tačni i iskreni. Žene vole da stvari budu iste kao što su bile, bar je moje iskustvo takvo. A u životu ništa nije isto kao što je bilo. Sve se stalno menja. I ja se menjam. Jer ako niste zadovoljni, morate sami da nađete rešenje, a ne da kukate. Drugi brak mi je trajao 27 godina, pa se i on završio. A u to vreme kada sam došao u Beograd i kada sam se zaljubio u Milu, u Engleskoj sam bio veren. Teško mi je sada to da analiziram, ali kada sam video Milu, to je bio onaj osećaj – ovo mora da se desi. Uvek sam odluke donosio srcem a ne glavom. I deci to savetujem, da misle srcem a ne glavom. Teško je, ali tako mora. Tada sam bio vrlo nepopularan u svojoj porodici u Engleskoj, pošto sam već kupio i kuću sa verenicom. I brak sa Milom je trajao 27 godina. Ali i tu se emocije menjaju. I kada sam sreo treću ženu, isto je bila odluka srca: ovo moram!
Na ulasku u Banjičku šumu postavljena je tabla „zahvalnica“ na kojoj piše da je zahvaljujući gospodinu Timotiju Džonu Bajfordu, ljubitelju i poznavaocu ptica, šuma postala zaštićeno dobro.
Šetao sam dugo tom šumom i napravio sam spisak od 76 vrsta ptica, pa je na osnovu toga dobila status ontološkog objekta za koje se izborilo Društvo za zaštitu prirode. Sada tamo postoji lugar, sa svojom kućicom, i čuva šumu.

Emir Kusturica

Biografija

Ime i prezime:Emir Kusturica
Rođendan:24. 11. 1954.
Porodica:Supruga Maja, sin Stribor, ćerka Dunja, unuk Janko
Karijera:„Sjećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“, „Dom za vešanje“, „Arizona drim“, „Podzemlje“, „Crna mačka, beli mačor“...
Zanimanje:Reditelj


Mini biografija:

Reditelj Emir Kusturica rođen je 1954. godine u Sarajevu, bivša Jugoslavija. Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove "Otac na službenom putu" i "Podzemlje". Nosilac je „ordena Viteza reda umetnosti i književnosti“. U grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Napisao je knjigu "Smrt je neprovjerena glasina".


Rođen je u porodici Murata Kusturice (novinara zaposlenog u sekretarijatu informisanja SR BiH) i Senke Numankadić (sekretar suda). Odrastao je kao jedino dete u porodici sekularnih Bošnjaka u blizini Sarajeva, u naselju Gorica. Njegov studentski film, „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“.Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vraća u Jugoslaviju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“ bio je zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“.Sa narednim televizijskim filmom "Bife Titanik", zasnovanom na priči Ive Andrića, osvojio je nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu.



U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Doli Bel“, nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Za ovaj film nagrađen je Zlatnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRESCI, AGIS i CIDLAC na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981. godine. Sledeći film „Otac na službenom putu“ (1985.), sa istim scenaristom, donosi mu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na jugoslovenskim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i

nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985.

Film „Dom za vešanje“ je sniman u Makedoniji, a pred kraj snimanja češki reditelj Miloš Forman ga je pozvao da ga zameni na Univerzitetu „Kolumbija“ u SAD, gde je film završen. Godine 1989. ponovo je na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Bio je koscenarista filma „Strategija svrake“ (1987), koji je režirao Zlatko Lavanić. Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od 1981. do 1988.

Emir Kusturica

Biografija

Devedesete


Po odlasku iz BiH predaje na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, "Arizona Dream" (1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine. Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. je bio predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu. Naredni film „Podzemlje“ iz 1995. doneo mu je drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu. Godine 1998. na Venecijanskom filmskom festivalu dobio je Srebrnog lava za najbolju režiju filmom "Crna mačka, beli mačor"

2000


Prvi njegov film objavljen u 21. veku je bio "Super 8 Stories", dokumentarni film koji govori o bendu Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Nakon tog ostvarenja, 2004. godine, u bioskopima se pojavio film "Život je čudo", najskuplji film srpske produkcije. Za potrebe snimanja ovog filma izgrađen je Drvengrad. Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala. U pariskoj operi Bastilja 26. juna 2007. prvi put je izvedena njegova pank-opera "Vreme Cigana", po motivima filma "Dom za vešanje". Iste te godine mu je dodeljen Orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše francusko priznanje u oblasti kulture, režirao je i spot za naslovnu pesmu albuma muzičara Manua Čaoa "Rainin' In Paradize", a i film "Zavet" koji je režirao, premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu. Godine 2008. pojavio se film "Maradona", dokumentarac o Dijegu Armandu Maradoni.


Planovi


Sredinom februara 2009. godine Kusturica je najavio da će snimiti filmsku operu po romanu "Na Drini ćuprija", i da planira da posao bude završen 2011. godine. Takođe priprema i film o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, u kojem će glavne uloge tumačiti Džoni Dep i Salma Hajek. Taj film će biti sniman u Španiji, a zatvorene scene u Drvengradu. Reditelj je izjavio da će pre filma o Panču Vilji snimiti onaj o Palestincu u Hamburgu, čiji je početak snimanja zakazan za april 2010.


Muzika


Kusturica je u periodu od 1986. do 1988. svirao bas gitaru u grupi Zabranjeno pušenje iz Sarajeva, gde je i živeo. Kada je počeo raspad Jugoslavije 1991. godine grupa je prestala s radom. Nele Karajlić je sa violinistom Dejanom Sparavalom osnovao novu grupu, a nakon Kusturičinog priključenja njihov sastav je nazvan „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Članovi grupe su 1998. godine komponovali muziku za film "Crna mačka, beli mačor", a neki od njih su se pojavili u Kusturčinim filmovima



Privatni život


Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju, i ima unuka. Ima srpsko i francusko državljanstvo.

Goran Stojicevic Karamela


Biografija

Ime i prezime:Goran Stojićević Karamela
Rođendan:21. 06. 1970.
Porodica:supruga i sin
Karijera:prvi nastup na radiju imao je 1987. godine; radio je u Indeksovom pozorištu; 1993. godine imao prvo video izdanje „Zlatno grlo”, pa 1995 „Školu za pevačice” 1 i 2, a 2001. „Šašavu akademiju”; pojavio se i u filmovima „Šećerna vodica” i „Zemlja mrtvih”; od 2005. na BN televiziji emituje se „Servis Karamela”, a od 2009. emisija „Preljubnici”, koja se sada zove „Balkanske prevare”
Zanimanje:imitator


Mini biografija:

Poznati imitator priča o tome kako su roditelji podneli to što je oblačio haljine, zašto se prvi put zaljubio posle tridesete, zbog čega sinu brani da gleda njegove emisije i otkriva koje je sve plastične operacije na sebi uradio

Odrastao sam u Požarevcu. Snimao sam reklame na kasetofonu, glumio voditelja i stalno maštao o tome. Bežao sam iz škole, neprekidno pričao na časovima, nisam mogao da zatvorim usta. Čitao sam i romane na času, i uvek sam bio vođa — počinje priču o sebi Goran Stojićević, koga svi znaju kao Karamelu.


— Počeo sam da imitiram u osnovnoj školi, i to ljude iz reklama. Posle toga je došla srednja škola, tada se već videlo da sam drugačiji od drugih. Drugačije sam razmišljao, drugačije se oblačio. Nisam hteo da budem uniformisan. Uvek sam se trudio da budem poseban. Na početku mi je mnogo pomogao Nikola Karaklajić iz Radio Beograda, gde sam imitirao. Tako sam sebi napravio i haos od života. Imitirao sam profesorku iz matematike koja me zbog toga bacila na popravni. Pustila me posle u avgustu. Sve se to dešavalo u četvrtoj godini i ja zbog toga nisam upisao akademiju i nisam otišao na glumu nego upišem žurnalistiku.




Da budem poznat

— Voleo sam glumu, ali mnogo više od toga imitaciju. Tada sam počeo da radim s Indeksovim radio pozorištem i to je bilo fenomenalno. Cela ta ekipa, Mićko, Bićko i ostali, to mi je mnogo značilo. A sve je počelo tako što je njih mrzelo da idu na neki nastup, pa sam ja išao umesto njih. Tada sam upoznao i Zanu Nimani i počeo da radim s njom. Od nje sam naučio zanat i jednu rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Pazi šta radiš, kad ti voda uđe u uši”, u prevodu, kada od popularnosti poludiš. Ona mi je to rekla kada sam počeo čudno i drugačije da se ponašam i prema njoj. Inače, ja sam još u srednjoj školi počeo da se potpisujem kao da dajem autograme i pitao društvo da li im se više dopada kada pišem ćirilicom ili latinicom — priča Karamela.


— Iz srednje škole i dan-danas imam jednog druga i jednu drugaricu. Čim sam upisao fakultet, preselio sam se u Beograd, ali za razliku od drugova i drugarica koji su se vraćali kući vikendom, ja sam ostajao u Beogradu jer sam želeo da budem poznat. Bilo mi je strašno krivo kada sam šetao od fakulteta do kuće zato što me niko ne gleda i niko ne zna. To je počelo da me nervira, pa sam se potrudio da uspem i ostvarim svoju želju.

Goran Stojicevic Karamela


Biografija

Zmijin kostim



Odmalena je želeo da se bavi poslom koji je kod nas radila samo Biljana Ristić. U tome je imao podršku oca, ali majku je bilo sramota.

— Nikada nisam imao uzor. Postojala je Biljana Ristić, koja je radila strance, i postojao sam ja, koji sam radio domaće jer sam jednostavno mislio da to bolje prolazi kod publike. Uzor su mi bili Mira Adanja-Polak i pokojni Minimaks. Iako to možda ne deluje spojivo, ali to su ljudi koji su meni oduvek bili idoli.


Na pitanje kako su to roditelji prihvatili, odgovara:


— Ćaletu je to bilo super, on je to oduvek voleo iako je zlatar. Mama je ekonomista i bilo je to i njoj okej. Kod mame su malo-malo dolazili s pričama tipa: „Evo ti ga sin, nosi haljinu.” Nju je to nervralo i smetalo joj, pogotovo u takvoj sredini kao što je Požarevac. Ipak, imao sam podršku, od oca više jer je on duhovit i zanimljiv, i mislim da sam od njega to nasledio. Mada, i s mamine strane bilo je šoumena, njen brat bio je harmonikaš. Ima tu pomešane krvi.


Karamelin posao je specifičan, mnogi su imali razloga da se ljute, ali on kaže da je danas dobar sa svima.


— Imao sam mnogo teških trenutaka u poslu. Mnogo ljudi me je razočaralo, skidalo s televizije, i to je ono što me je bolelo. Ja mnogo pričam, delujem kao jaka ličnost, ali sam mnogo osetljiv i negde iznutra slab. Pola karijere sam radio iz inata. Nema s kim ne razgovaram, zapravo ja sam sa svima njima dobar, ne znam kakvi su oni sa mnom. Nema mnogo mladih koji bi mogli da se pohvale da su bili gosti Ceci Ražnatović na dve turneje, Lepoj Breni i Harisu Džinoviću gosti na koncertu. Biti gost njima isto je kao da sam rođen u Americi i da sam bio gost Madoni. „Škola za pevačice”, koju sam radio, izazvala je haos i tada se Zorica Brunclik mnogo naljutila na mene. Kasnije smo se pomirli i sada smo super. Nisu mi mnogo zamerali jer su znali — onaj ko nije popularan, njega Karamela ne imitira. A i nisam im ja kriv, one se toliko izlupetaraju po novinama i onda ja od toga pravim predstavu. One očigledno ne razmišljaju mnogo kada daju intervju, tako da je uvek bilo materijala za „uništavanje”. Nije to podsmevanje. Meni je Vesna Zmijanac davala svoj kombinezon. Rekla mi je: „Tebi bolje stoji, evo ti.”



Prva i poslednja

U jednom trenutku shvatio je da treba da počne da se bavi sobom, a onda i da se zaljubi.


— Postalo mi je sve bez veze jer je došlo do devalvacije posla kojim se ja bavim. Mene to više nije ispunjavalo. Nema tu nešto mnogo ni para, nema tu više tog nivoa kakav je bio ranije. Ranije su bili spotovi, imitacije, kostimi. Brena mi je govorila: „Moraš da izgledaš savršeno”, na šta sam joj ja odgovarao: „Da, naravno, neću da izgledam kao da sam iz picinog parka.” Ali, sada ljudi neće da plate tu garderobu, igrače, a ja neću da idem u blato posle toliko godina karijere. Eto, zato ja više ne imitiram, već s agencijom SAB VIP radim emisiju „Balkanske prevare”, koja ide na BN televiziji. Reemituje se u Makedoniji na nacionalnoj frekvenciji, i tamo ima odličan rejting. Odlično mi ide — kaže Karamela, a onda počinje priču o ljubavi koja mu se desila onda kada je prestao da juri karijeru.


— Prvi put sam se stvarno zaljubio pre ženidbe. Imao sam tada trideset pet godina. Mene je do tada samo interesovao posao i karijera. Onog trenutka kada sam prestao da razmišljam o karijeri i kada sam se posvetio sebi, na plaži, ispred kuće sam upoznao svoju sadašnju suprugu Milicu. Tako mi se desilo, a ljubav se desi ili ne desi. Do tada me ljubav nije zanimala i nije mi se dešavala. Jedino mi je Mira Škorić bila ljubav iz potaje, ali ona se udala. Ona je bila taj tip žene koji mi se dopada. Takva je moja Milica. Volim žene koje su energične, koje umeju da zamene sijalicu u kući, vrlo hrabre, vrlo mudre. Rekao sam to Miri Škorić, i to pred mojom suprugom. Nisam imao hrabrosti da joj pre toga kažem, jer mi se dopadala, a bila mi je mnogo dobra prijateljica. Kada sam joj to priznao, svi smo se smejali, vrištali smo od smeha. I dan-danas se Mira i ja zezamo na tu foru, a ona ima običaj da kaže: „Ej, Kari, Kari, što se nisam udala za tebe.”

Goran Stojicevic Karamela


Biografija

Skriveno dete

— Moju ženu ne interesuje nijedan moj kolega ni koleginica. Ona želi da ostane anonimna. Naša odluka je da zaštitimo i dete, a ne da ga slikam kao mečku, kao neke moje koleginice. Ne želim da dete upućujem u svoj posao i u svoje ludorije. Moja Milica hoće slobodno da šeta ulicom, a ne da govore: „Evo je Karamelina žena.” Mnogo mi se dopalo to što nju sve to uopšte ne zanima. Imao sam ja tu i tamo devojke koje su me stalno zapitkivale: „A kakva je Ceca, a kakva je Brena?” Mene je to užasno smaralo i samo sam mislo: „Ako se ovakvom oženim, ceo život će da me ispituje kakav je ko iz javnog života.” Ne volim da imam ni takve prijatelje. Smara me to. E, moja žena nije takva.


Karamela je postao i otac. Kaže da ga je to šokiralo.


— Ja sam potpuna kontra od onoga što ljudi znaju i vide. Sramežljiv sam po prirodi. Pogubio sam se kada mi se sin rodio. Bilo me je strah da ga uzmem u ruke, da mi ne ispadne. Jako je teško vaspitavati dete i ne može svako da bude roditelj. Vrlo sam srećan što se tiče toga. Veliko je umeće vaspitavati dete. Moja supruga to mnogo više i bolje radi od mene. Ja to više radim kroz šalu i zezanje. Kad mu pričam Crvenkapu, žena mi kaže da nisam normalan jer od Crvenkape napravim porno-zvezdu.


— Ne dozvoljavam sinu da gleda moju emisiju, može samo da gleda crtane filmove. Ide u vrtić, ali ga samo supruga vodi. Ne želim da znaju ko mu je otac. Nisu deca zla nego su zli njihovi roditelji. Moram da ga štitim, bar dok je mali. Mislim da je bilo kakvo njegovo eksponiranje dok je mali besmisleno. Ali meni je sve to lakše jer imam jaku ženu pored sebe.


Inače, ona ne nosi firmirane stvari, nema komplekse kao ja. Milica je jednostavna osoba i zahvalna za život udvoje. Ne traži mngo i lako se održava.



Operacije

Za razliku od nje koja ne traži mnogo, Karamela je u životu probao razne stvari, pa čak i plastične operacije.


— Često umem da kažem: „Bože, ovo moje dete, kako je ono lepo, verovatno je na mene.” Tako se šalim na račun mojih plastičnih operacija. Nisam ja to radio zbog imitacije, već sam perfekcionista. Znaš, kad mi majka priroda nije dala lep nos, onda lepo odem i sredim ga, pa onda stanem ispred ogledala i kažem: „E, sad mi fali još ovo i ovo.” Mnogi su mi rekli da nisam normalan što to pričam. Operisao sam nos, uši, kapke. Nisam stavio silikone u usne, to svi misle, ali videćete na fotografijama iz detinjstva da nisam uradio usta. Imao sam jedan saobraćajni udes i tada sam uradio nos. Kod Partizanovog stadiona udario sam u banderu jer je bila ledena kiša, a onda sam imao problem s kapkom. Botoks imam, to danas nema ko ne radi. To sad svi stavljaju, to ti je kao da ideš u prodavnicu. Traće kraje nego tretman kod kozmetičara. To je taj moj perfekcionizam. Moja žena ne voli ništa od toga. Ona je prirodna. Ne voli to i ne voli kada lupetaram o tome. Ona je ekonomista, nije iz te priče i prava je osoba za mene, da me spusti kad god treba.

Milan Gutovic - Lane


Biografija

Ime i prezime:Milan Gutović
Nadimak:Lane
Rođendan:11. 08. 1946.
Porodica:nikada ne priča o svojim najbližima, neće čak ni da ih nabroji; poznato je, međutim, da ima odraslu ćerku i dva mlađa sina, kao i da živi u nevenčanom braku
Karijera:igrao u mnogim filmovima („Tesna koža“, „Špijun na štiklama“, „Boj na Kosovu“, „Uslovna sloboda“...), serijama („Povratak otpisanih“, „Otvorena vrata“, „Metla bez drške“...) i mnogim pozorišnim predstavama; autor mnogih TV emisija
Zanimanje:glumac

Još raspaljujem maštu ženama



Tvrdi da ne postoji evolucija lepšeg pola, jer isto ono što su volele na njemu pre nekoliko decenija, žene vole i danas. A inače mu je, priznaje, vrlo drago što je omiljen među damama

Sjajna anegdota o Lanetu Gutoviću kruži po beogradskim umetničkim krugovima: na probi za neku predstavu, nedugo pre premijere, skupio se ceo ansambl, sa sve režiserom. Jedino nema Laneta. Pozove ga režiser telefonom i pita ga da li dolazi. „Ali, meni je Mira rekla da danas nema probe“, odgovori Lane i završi razgovor. Režiser, zbunjen, počne da istražuje koja je Mira rekla Lanetu da nema probe. Pitao je sve žene tog imena koje su radile u pozorištu, čak i neku čistačicu. Normalno, sve su dale isti odgovor: nijedna od njih nije ni razgovarala o toj probi s Lanetom Gutovićem, a kamoli mu rekla da ne dolazi. Kada je ispitao sve koje je mogao, režiser ponovo pozove Laneta i upita ga: „Izvinite, gospodine Gutoviću, a koja je to Mira rekla vama da ne dolazite?“ „Pa, moja Mira“, odgovara Lane. „Koja vaša Mira?“ „Pa, Mira, službenica iz moje banke. Ja sam je zvao i pitao da li mi je uplaćen honorar, i ona reče da nije. Nema honorara, nema ni probe“, objasnio je Lane.


Usledilo je izvinjenje režisera, honorar je ubrzo isplaćen i Lane se vratio pripremama predstave.
–Jeste, to se stvarno dogodilo, samo mnogo davno, više se i ne sećam detalja –kroz smeh potvrđuje legendarni glumac Milan –Lane Gutović, u razgo-voru za „Blic Puls“, da je ta priča verodostojna. Za razliku od nekih drugih koje su, ističe, bile totalne izmišljotine, a izašle su u ovim ili onim novinama. Recimo, priča da su ga neke žene, zbog njegovog čuvenog serijala „Ne može da škodi“, pretukle na pijaci.


Morska bolest
–Kada sam počeo da studiram, bilo je moderno da se ide na more. To je čak bilo poprimilo razmere direktne manije. Ne otići na more, pa to je bio zločin prema sebi koji je nosio pad imidža i sve ostalo... Moraš da ideš na more! I ja sam kao ludak svake godine odlazio na more, koje mi se nikada nije preterano ni dopadalo. A kada si tamo, na moru, zna se da moraš da se kupaš, što je meni posebno bilo neprijatno. Nisam voleo da ulazim u tu vodu koja je uglavnom hladna, pa slana, pa ti se posle peruta koža i tako dalje... Trebalo je da dođem do 30. godine da shvatim da ja uopšte ne moram da idem na more, kao i da, ako odem, uopšte ne moram da se kupam.

–Zbog te laži ja sam otišao na sud. Tužio sam magazin koji je to objavio i on mi je kupio „ladu nivu“. To je laž pomešana s prostotom. Mene je više prostota naterala da ih tužim nego laž. To je deprimirajuća stupidnost –kaže Gutović, s izrazom lica na kojem je teško ne primetiti zadovoljstvo što je isterao pravdu.

Zbog objavljenih neistina postao je nezgodan sagovornik. U smislu da retko daje izjave i intervjue. Dobrovoljno izgnanstvo iz medija, međutim, nije mu narušilo slavu i ugled. Naprotiv, Gutović je danas omiljen kao i pre 24 godine, kada je zasmejavao celu zemlju ulogom Srećka Šojića u „Tesnoj koži“. Cenjen, kao i krajem osamdesetih, dok se čuvenim kabareima rugao usijanim političkim prilikama. Tajanstven, kao i pre deceniju i po, kada se na tri godine sklonio od javnosti... Na meti dežurnih kritičara, kao i kada je sa „Ne može da škodi“ umalo postao prvi disi-dent posle petog oktobra.


–Teško mi je da izbegnem priznanje da sam popularan i cenjen. Vidim to i po ponudama koje dobijam i po sumama koje mi nude. U krajnjoj liniji, i po reakcijama publike –nevoljno priča. –Ali, mogli bismo malo da okrenemo stvari. Možda se nije toliko pročulo moje pričanje nego vaše slušanje. Ako bismo posmatrali stvari na taj način, onda bih imao više razloga za skromnost nego za razmetanje.

Milan Gutovic - Lane


Biografija

Civilizacijski šok


Lane se ne razmeće ni kada priča o svom detinjstvu, koje je proveo u Kaluđerici, naselju pored Beograda:
–Bio sam dobro dete, po meri-lima po kojima se vrednuju klinci i njihovo ponašanje. Kao đak bio sam vrlo dobar. U stvari, bio sam odličan, ali iz lažne skromnosti koja me lažno krasi, kažem da sam bio vrlo dobar.


Detinjstvo je rezultiralo otporom prema gradskoj sredini, koji Gutović i danas oseća. Zato i živi u kući u Kumodražu, naselju koje je od centra Beograda udaljeno pristojnih desetak kilometara.
–Gradska sredina podrazumeva preduslove u vaspitanju i pristupu životu, uglavnom vezane za detinjstvo. Znači, trebalo bi da budeš rođen u soliteru i da znaš da je tu mnogo pasa koji su se olakšali, pa moraš da paziš kada šetaš. Ili, da ima puno ludaka koji masturbiraju na malu decu. Onda, da ne razgovaraš sa strancima, ne uzimaš od nepoznatih ljudi bombone... U mom detinjstvu nije bilo špriceva, nije bilo bombona, nego samo priroda, čiji sam deo postao na sve moguće načine. Ni u srednjoj školi, ni na fakultetu, nisam se pomirio sa gradom.


Na Akademiji dramskih umetnosti, na koju ga je upisala starija sestra Bojana (on sam upisao je Prirodno-matematički), doživeo je, kaže, i civilizacijski šok. Kada je postao popularan:
–S mukom sam se usklađivao sa devojkama i načinom na koji su živeli glumci, pošto su oni po prirodi stvari poznati kao boemi. Čak ni u tu šemu nisam mogao da se uklopim.
Neke aspekte glumačke popularnosti, međutim, oberučke je prihvatio. Na primer, to što je postao omiljen kod žena. „Pogotovu kod onih koje me nisu upo-znale nego su me samo videle na TV-u, takvima je bilo još lakše da me zavole“, kaže s osmehom.



Popularnost kod suprotnog pola nije mu nimalo smetala:
–Kada je u pitanju neka prijatna atmosfera, čovek se vrlo brzo navikne na nju. Primetićete, ako počnete da me hvalite, ja neću da vam upadam u reč. Mislim da se žene više zaljubljuju u priču nego u nešto drugo. Naravno da vole i statusne simbole, ali ono što vide na muškarcu njima nikad nije dovoljno. Ženi je nužna još jedna doza mašte da bi pristala na takvog čoveka. Isto je i kod mene, i meni je potrebna jedna doza mašte da bi me privukla žena. A što godine više prolaze, ta doza je sve veća i veća. Polazilo mi je za rukom da ženama raspalim maštu. Uspevam i sada, možda i s više lakoće, zato što je iza mene minuli rad.


Na pitanje da li, za razliku od mladosti, sada osvaja žensku naklonost nekim drugim „alatima“, reaguje odrečno:
–Praktično se ništa ne menja sem datuma. Teme uvek ostaju iste. Žene su i onda tražile na muškarcu isto ono što traže i danas. Ako bih rekao da su tražile nešto drugo, onda bih morao da priznam žensku evoluciju, a to ne mogu.




Iskustvo je razočaranje


Mada njegove primedbe na lepši pol nekada zvuče grubo, Gutović kaže da mu odgovaraju pažnja i naklonost žena:
–Veoma. I bio sam duboko neraspoložen kada su čitale da imam nešto protiv njih i da imam neki odijum prema ženama.



Pogađate, te njegove reči vezane su za serijal „Ne može da škodi“, posle kojeg su ga neka ženska udruženja osudila kao muškog šovinistu. U svoju odbranu, Lane između ostalog ponavlja da to što je izgovarao i nisu bile njegove misli, već citati iz objavljenih knjiga:
–„Prosveta“ je sve to što sam ja pričao objavila pre nekoliko godina. Ispostavilo se da pravi motiv napada na taj serijal nema veze sa ženama nego sa mržnjom prema jednom čoveku koji se zove Željko Mitrović. Jer je ljubomora ljudi na Mitrovićeve uspehe, koji su evidentni, tolika da oni više ne biraju sredstva. Inače, imam veoma visoko mišljenje o njemu i vrlo mi prija ne samo kao sagovornik nego i kao saradnik.

Čovek bi mogao da pomisli da je Gutović ponosan na taj serijal na „Pinku“. Ali, kada ga pitate na šta je ponosan u životu, odgovara vrlo uzdržano:
–Moram da kažem nešto što deluje kao defetizam: ima malo stvari na koje sam ponosan. Ja sam čovek koji ima mnogo iskustva, a iskustvo je zbir razočaranja. Iskustvo nije ono što sam izbegao nego ono u šta sam upao, pa se izvukao. Računajući ovoliko moje iskustvo, nemam baš mnogo stvari na koje bih mogao da budem ponosan. I ne bih mogao da izdvojim jednu koju bi valjalo zabeležiti.
Pošto novinari nisu poznati po tome što izbegavaju da budu naporni, ponovljeno je pitanje čime se Gutović ponosi. I, odgovor je stigao:
–Ponosan sam, na primer, na to što mlađi ljudi, i žene naravno, vole da se druže sa mnom i nisu surevnjivi prema meni kao prema drugim ljudima koji su matori.

Milan Gutovic - Lane


Biografija

Svašta prećutim...


A to što je već brojnim generacijama mladih omiljena javna ličnost, nimalo nije slučajno:
–Imam nekoliko prednosti nad ljudima koji su moja gene-racija, a koji često postanu ne samo žrtve svojih godina nego i tekuće mode, pa počnu da buše uši ili da se tetoviraju. Ja nemam poštovanja prema svojim godinama, već prema Haksliju, koji je u svojim knjigama nabrojao sve načine na koje ga ljudi gnjave: dugim rečenicama, komplikovanim rečenicama, prevelikim tekstom koji tema ne zaslužuje... To sam pažljivo proučio da ne bih bio dosadan.



-Insistiram na tome da su mladi ljudi podjednako inteligentni kao što smo mi uobražavali da jesmo. Sa preciznošću koja se nimalo ne razlikuje od naše, prepoznaju ko ih gnjavi a ko ne. Oni tačno znaju zbog čega im je interesantno to što ja govorim: zato što je i meni interesantno. Ono što meni nije interesantno, ne pričam ni drugima. Uostalom, mnogo više gluposti mogu da prećutim nego što pametnih stvari mogu da kažem. To je rešenje. Uspevam da prećutim mnoge gluposti. Koje mi, inače, uredno padaju na pamet. Ako se to zove pamet. Trebalo bi možda da kažem da mi padaju na glupost...


Sve više okrugao


Primetno je da je Lane u stanju svaki odgovor da začini humorom. Da li je tako duhovit i u privatnom životu?
–U zavisnosti od toga kako gleda na svet, čovek od života pravi tragediju, dramu, kvazisreću... Ili nešto što bi sve stroge životne okvire malo relativizovalo. Ja sam sklon da to relativizujem, a to se najbolje postiže humorom. I zato najviše volim da budem duhovit. Trudim se da nemam ćoškove i da budem više okrugao. Kako godine prolaze, sve više pokušavam da izbegnem sukobe. Radije ću da izbegnem susret nego da imam sukob. Bez obzira na to da li mislim da sam u pravu ili znam da sam u pravu. Ni prema deci nisam strog. Što ne znači da ih ne lemam. Ali, oni tačno znaju zašto ih lemam, jer ih lemam samo kad zasluže.


Kao mali, Lane je i sam dobijao batine od roditelja. A i sestra je pazila na njega:
–I danas ima taj zaštitnički odnos. Među nama se u tom smislu skoro ništa nije promenilo. Ona je uvek brinula o meni na način koji je vrlo sličan roditeljskom.

Sestrina briga je možda i suvišna. Jer, Lanetu je vrlo teško naći neki porok:
–Insistiram da se ponašam prema pravilima koja su upisana u Bibliji. Molim se bogu, religiozan sam, vernik sam. I trudim se da nemam strasti. Recimo, pušio sam, pa sam ostavio duvan. A strasti su ono što izaziva poroke.


Nesporno je u stanju da zasmejava druge. Ali, kada se on sam poslednji put nasmejao? Teško pitanje...


–Ako uspevaš da izazoveš smeh, koji je tehnološki višak radosti, to znači da izazivaš radost –kaže Gutović. –A to spada u prerogative Gospoda Boga. To znači da si ti poslat kao nosilac jedne od važnijih funkcija koje Gospod preko tebe šalje. I ta osobina, pošto je sama po sebi već božanska, ne ostavlja tebi prostor za tvoje zadovoljstvo. U krajnjoj liniji, mislim da se ljudi koji su daroviti za neke vrste umetnosti, često odaju alkoholu jer ne mogu da izdrže taj teret. Ja sam, praktično, poštar, jer je moj dar namenjen vama a ne meni, pa se i ponašam kao relej. Kada svi uzmete ono što je namenjeno vama, onda za mene ne ostane praktično ništa. A volim da se smejem, i to često uspevam, ali s retkim ljudima iz mog okruženja.

Tom Kruz


Biografija

Ime i prezime:Tom Kruz
Rođendan:03. 07. 1962.
Porodica:supruga Kejti Holm i ćerka Suri
Karijera:snimio je više od 40 filmova, tri puta je nominovan za Oskara, više puta je dobio MTV nagradu i nagradu Zlatni globus
Zanimanje:glumac


Mini biografija:

Rođen 4. jula, Džeri Magvajer i Magnolija.Kruz se venčao 1987. godine sa Mimi Rodžers od koje se razveo tri godine kasnije. Potom se venčao sa glumicom Nikol Kidman s kojom je brak trajao do 2001. Imao je kratku ljubavnu vezu sa španskom glumicom Penelopom Kruz, sa kojom je glumio u filmu Nebo boje vanile. Trenutno je u braku sa glumicom Kejti Holms koju je zaprosio na Ajfelovom tornju (Pariz) 2005. sa kojom ima ćerku Sur


Kao klinac obožavao je sport – posebno atletiku i hokej, u kojem je i "sredio" prednje zube koji su jako dugo, dok ih nije doterao, bili jedan od njegovih zaštitnih znakova.



Detinjstvo su mu obeležile i česte selidbe – za 12 godina promenio je 15 škola, kao i otac grubijan koji ga je, kako je Kruz u više navrata priznao, zlostavljao i koji je, zajedno sa maltretiranjima koje je trpeo od svojih školskih drugova, jedan od glavnih krivaca za njegovu disleksiju s kojom se i danas bori. Nakon što su mu se roditelji razveli, njegov je život postao mnogo teži i od tada je u njihovoj kući glavni problem bio nedostatak novca.



Kao dvanaestogodišnjak Tom je u to vreme raznosio novine kako bi pomogao svojoj majci da svako veče iznese hranu na sto. U glumi se obreo sasvim slučajno. Naime, kada su ga u srednjoj školi zbog povrede kolena izbacili iz rvačkog tima, Tom je ne znajući šta sa sobom, pokušava malo da glumi i na svoje veliko iznenađenje- postiže veliki uspeh. Osećaj mu se dopao i on tada pravi konačni izbor svog budućeg zanimanja.



Na filmu je prvi put nastupio 1981. u ostvarenju Franka Zefirelija "Ljubav bez kraja", a prvu veću ulogu imao je 1983. u filmu "Rizičan posao" reditelja Pola Brikmana. Kasnije igra u filmovima kao što su: Top gan, Boja novca, Kišni čovek, Rođen 4. jula, Intervju sa vampirom, Nemoguća misija, Džeri Magvajer i drugim.



Tri puta je nominovan za Oskara kao najbolji glavni glumac.