Tema: Top Lista Poznatih

Fransoa Morijak

Франсоа Моријак (фр. François Mauriac Бордо, 11. октобар 1885. - Париз, 1. септембар 1970.), француски књижевник.

Један је од ретких католичких писаца који је устао против тоталитарних режима и пружио подршку шпанским републиканцима. Током нацистичке окупације Француске учествовао је у покрету отпора, сарађивао у илегалној штампи и под псеудонимом Форез објавио "Црвену бележницу".

Након 1945. године био је врло активан у новинарству (Фигаро, Експрес), а заговарао је националну трпељивост и превладавање ускогрудности. Дебитовао је књигама поезије "Склопљене руке" и "Збогом младости". Писао је и есеје, књижевне критике као и књиге из религијске историје и тематике. Међу бројним романима истичу се "Пољубац губавцу", "Пустиња љубави", "Судбине", "Змијско легло" и "Мистерија Фронтенацових". Свет његових ликова је свет вечне тескобе и гризодушја, непрестаних конфликата са "постулатима вере".

Током 1950тих подржавао је независност Алжира. Критиковао је употребу тортуре у Алжиру. Залагао се за повлачење Француске из Индокине, тј Вијетнама. Публиковао је серију мемоара генерала де Гола. Охрабривао је Ели Визела да пише о доживљајима Јевреја у време холокауста.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1952. године.

Дjела

* "Склопљене руке"
* "Збогом младости"
* "Пољубац губавцу"
* "Змијско легло"
* "Мистерија Фронтенацових"
* "Пустиња љубави"
* "Судбине"

Izvor; Wikipedija

Ežen Jonesko

Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (fr. Eugène Ionesco, rumunski: Eugen Ionescu, 26. novembar 1909. – 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudske egzistencije.

Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.

Njegove najznačajnije drame su:

Ćelava pevačica (1950)
Lekcija (1951)
Stolice (1952)
Amede, ili kako ga izgubiti (1954)
Žak, ili pokornost (1955)
Novi stanar (1955)
Almina improvizacija (1956)
Nosorog (1959)
Kralj umire (1962)
Šetnja po vazduhu (1963)
Žeđ i glad (1964)
Makbet (1972)



Nesto o Ezenu Joneskou iz intervijua novinarke Branke Bogavac s njim.Iz knjige " Razgovori u Parizu ".

O komadu " Zedj i glad " kaze da je to zedj i glad za apsolutnim,za kojim je tragao cijelog svog zivota.To trazenje naziva "povremenim trazenjem ",posto mu je trazenje apsoluta bila opsesija, a nekada po malo zaboravi na to, pa zato i kaze " povremeno ".

Na pitanje da li vjeruje u Isusa Hrista odgovara da bi bez tog vjerovanja umro.Kaze i da ce uvijek biti nesrecan,jer mu treba mnogo. Kaze da mu treba apsolut,jer je njegova vjera nesavrsena.

-Vi ste jedan od demistifikatora ovoga vijeka?

" Gotovo svi pisci ili jedan dobar dio njih to cine.To je radio i Balzak sa burzoazijom, i Rembo, tj.demistifikovati- to je rasclaniti, staviti u pitanje, razjasniti velike mitove ili legla mentalnih situacija sto je Rembo odlicno uradio sa hriscanstvom.Kod mene se to nalazi u " Celavoj pjevacici ",jer postoji parodija govornog jezika,parodija teatra,dovodjenje u pitanje tog teatra.Nije bilo toliko u pitanju istina rijeci u koju sam posumnjao,nego to sto te rijeci nisu dozivljavane, i konastatacija da se manje-vise ne dozivljavaju mozemo nazvati demistifikacijom.Stavio sam ja u tom komadu u pitanje i kulturu kroz sam jezik: govori se jedna stvar bilo gdje,u Francuskoj, Americi, u zemljama istoka, a u stvari radi se druga: jedna mracna vitalnost porice sve sto mislimo ili mislimo da mislimo i to vodi kritici svake ideologije.Stalno sam govorio da me nije zanimalo sta misle ljudi,nego sta ih tjera da misle ono sto misle.To vodi demistifikaciji svake ideologije.
Marksizam je svojim posljedicama ispao djavolska pogreska,djavolska rabota.Socijalizam je neuspijeh.Neuspijeh je oslobodjenje covjeka socijalizmom,ali u mojim komadima ima tema jos vaznijih, tema o kojima se ne govori:ne govori se o ljubavi, ne govori se o osjecanju krivice, ne govori se o potrebi covjeka da se oslobodi familijarnih stega, moji junaci ne odrazavaju samo problem covjeka zarobljenog industrijskim drustvom, nego i problemom covjeka zarobljenog svijetom svih epoha i vremena i drustva. Ono sto moji komadi pokusavaju da izraze najdublje jesu zelja-strah od smrti, to je zelja za besmrtnoscu."

Gabriel Garsia Marques

Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; rođen 6. mart 1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivist.
Gabrijel Garsija Markes

Rodio se u gradu Arakataka, departman Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodano je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.

Dela

* Sto godina samoće
* Ljubav u doba kolere,
* Pukovniku nema ko da piše
* Dvanaest hodočasnika
* Hronika najavljene smrti
* Jesen patrijarha
* Sretan put, gospodine predsedniče!
* Sahrana Velike Mame.
* Vest o jednoj otmici
* Riba je crvena
* O ljubavi i drugim demonima

Izvor: Wikipedija

Hans Kristijan Andersen

Biografija

Rođen je 2. aprila 1805. u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio postolar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka nepismena pralja. Neredovno se školovao.

Nakon njegove smrti, od 1893., počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Mnoge studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda, 1901. , govori se da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin. Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki, npr. postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O.T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu o kom će kasnije biti reči.

Moglo bi se reći da je njegova biografija sadržana u bajci „Ružno pače“. Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.

Otišao je u Kopenhagen, bez prebijene pare, u potrazi za poslom, ali se tamo nije proslavio jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Collin, naročito Jonesa Collina koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomodao. Ostatak porodice je bio loš prema njemu, naročito Edward Collin. Smatra se da je Edvard bio ljubav njegovog života, ali kako mu ovaj nije uzvratio ljubav, pominje se u mnogim bajkama kao negativan lik.

1828, Andersen je završio gimnaziju i upisao se na sveučilište. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“ , objavljeno 1829, je slabo prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Pri poseti Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on, kako je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik nije dopao. Zatim je počeo pisati romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani, „O.T.“ i „Samo guslač“ su bili slabi. Od 1835, pa sve do smrti u malim svicima piše „Priče i zgode“, koje vremenom postižu veliki uspeh.

1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije koja ga je optuživa da je previše cmizdrav a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hoffmann-a. Međutim, ne bismo se složili s tim. Andesen nije „cmizdrav“, već romantik, a iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti- kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima- npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Kraljevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“

Kao što smo već rekli, on je u svoje bajke unosio i mnoge likove iz svog života. Tako su Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ ustvari Henrietta, kći admirala Wulffa, a u priči „zaručnici“ se javnja Riborga Voigtova u koju je dugo bio zaljubljen.

Andersen osim o tipičnim životinjama koje su do tada bile likovi u bajkama, uvodi i neke druge. Tako imamo bajke „Sretna porodica“- puževi, „Klin čorba“- miševi, „Rode“, „Ružno pače“- labudi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima pisao baš onako kakve jesu u stvarnosti. U svoje bajke uvodi i biljke. Uviđa i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. tu su bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se pominje ružin grm... Andersen oživljava i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd.- „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina.

Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875.


Dela

* Pesme
* Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera
* Bajke (9 knjiga)
* Pripovesti
* Nove bajke i priče
* Slikovnica bez slika
* Biti ili ne biti
* Ružno pače (1843.)
* Carevo novo odelo (1837.)
* Mala sirena
* Mala princeza (1837.)
* Princeza na zrnu graška
* Ašasver (drama)
* De to Baroneser (roman)
* Improvizator (roman)


Hans Kristijan Andersen (2. april 1805. - 4. avgust 1875.) se smatra za najznačajnije ime kada se govori o bajkama. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečijih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“. On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motiva (Divlji labudi), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer on sam ume da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarim“- Andersen. Kvalitet njegovih bajki je i u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kog se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti- „Olovni vojnik“, „Carevo novo odelo“, „Mala sirena“...


Izvor: Wikipedija

Howard Phillips Lovecraft

Howard Philips Lovecraft (Providence, 20.8. 1890. - Providence, 15.3. 1937.) je američki pisac horora, fantazije i znanstvene fantastike, žanrova koje je često kombinirao unutar jedne pripovijesti. Za života je imao relativno malo publike, no imao je ogroman utjecaj na moderne pisce fantastičnog horora, unutar kojega je postao kultna ličnost. Cthulhu Mythos i poznati Necronomicon njegove su tvorevine.

Lovecraft je rođen 20. kolovoza 1890. u 9.00, u svom obiteljskom domu na adresi Angell Street br. 194 (sada 454) u Providenceu, Rhode Island. Bio je jedino dijete Winfielda Scotta Lovecrafta, putujućeg prodavača nakita i plemenitih metala, i Sarah Susan Phillips Lovecraft, čije je američko rodoslovno stablo potjecalo još iz kolonije u zaljevu Massachusetts, 1630. Oba su njegova roditelja bila u tridesetim godinama i to im je bio prvi brak, što je bilo neobično u to doba. Kad je Lovecraft imao tri godine, otac mu je doživio psihotični napadaj na poslovnom putu u Chicagu te je doveden u mentalnu bolnicu Butler u Providenceu, gdje je ostao do kraja života. Umro je od sifilisa kad je Lovecraft imao osam godina.
Lovecrafta je, stoga, odgajala majka, njegove dvije tete (Lillian Delora Phillips i Annie Emeline Phillips) i njegov djed (Whipple Van Buren Phillips). Bio je čudo od djeteta: u dobi od dvije godine recitirao je poeziju, dok je cjelovite pjesme pisao već sa šest godina. Djed je poticao njegovo čitanje, nabavljajući mu klasike poput Tisuću i jedne noći ili dječje verzije Ilijade i Odiseje. Također, djed je u njemu pobudio interes za čudne stvari pripovijedajući mu originalne priče gotičkog horora. Njegova se majka, s druge strane, brinula da bi ga te priče mogle uznemiriti.
Kao dijete, Lovecraft je bio vrlo boležljiv; djelomice zbog toga, i djelomice zbog svoje nedisciplinirane i svađalačke naravi, nije pohađao školu sve do navršenih osam godina, no povukli su ga nakon samo godinu dana. U međuvremenu je intenzivno čitao i učio kemiju. Napisao je nekoliko samo-tiskanih publikacija u malom broju primjeraka, počevši 1899. s The Scientific Gazette. Četiri godine kasnije, vratio se u javnu školu.
Whipple Van Buren Phillips umire 1904. godine nakon ozbiljnih poslovnih gubitaka. Lovecraftova obitelj osiromašuje zbog lošeg upravljanja njegovim nasljedstvom i prisiljeni su preseliti se niže u ulicu na kućni broj 598 u mnogo manji i neudobniji stan. Gubitak roditeljskog doma bio je težak udarac za Lovecrafta, u tolikoj mjeri da je neko vrijeme pomišljao na samoubojstvo. 1908. je doživio živčani slom, zbog čega nije nikada primio svoju srednjoškolsku diplomu. Taj ga je neuspjeh jako razočarao i bio uzrokom njegove sramote, između ostaloga i zato što nije mogao studirati na Sveučilištu Brown.
Kao tinejdžer, Lovecraft je pisao fikciju. Neko se vrijeme posvetio poeziji i esejima, da bi se 1917. godine vratio fikciji s dorađenijim pričama kao što su Grobnica (The Tomb) i Dagon. Ova druga je ujedno i njegovo prvo profesionalno objavljeno djelo; pojavilo se u časopisu Weird Tales 1923. godine. Također, u to je vrijeme počeo stvarati svoju golemu mrežu korespondenata - a prema duljini i učestalosti svojih pisama spada među najveće pisce pisama 20. stoljeća. Na njegovu su popisu ljudi za dopisivanje, između ostalih, bili mladi Forrest J. Ackerman, Robert Bloch (Psiho) i Robert E. Howard (serijal Conan Kimeranin).

Nakon dugotrajne histerije i depresije, Lovecraftova je majka primljena u istu bolnicu gdje joj je umro suprug. Usprkos tomu često je pisala sinu, i ostali su bliski do njene smrti 21. svibnja 1921. nakon komplikacija tijekom operacije žučnog mjehura. Lovecraft se od gubitka nije nikad potpuno oporavio.

Ubrzo nakon majčine smrti Lovecraft je posjetio konvenciju novinara amatera gdje je sreo Soniu Haft Greene. Rođena 1883., bila je Židovka ukrajinskog podrijetla i sedam godina starija od njega. Vjenčali su se 1924. i preselili u Brooklyn, New York City. Očaran, Lovecraft se nakratko oslobodio svojih mizantropskih okova, oduševljeno svima objavljivao svoj brak ne skrivajući sreću i fasciniranost velikim gradom, no to nije dugo potrajalo. Sonia je ubrzo izgubila posao, što je ostavilo dalekosežne posljedice na njihov život. Lovecraft, neprilagođen ekonomiji u američkom stilu, nikako nije uspijevao naći posao. Osim toga, zamrzio je život u New Yorku i stvorio temelje svoje rasne netrpeljivosti, promatrajući golemu zaposlenu imigrantsku populaciju. Sonia je našla posao u Cincinnatiju; Lovecraft ju nije pratio. Ona ga je i dalje nesebično financirala, čak i kad je našla drugi posao u Clevelandu - no neizbježno se na kraju dogodilo. U travnju 1926. Lovecraft se vraća svojim tetama u Providence, nikad potpuno dovršivši proces razvoda sa Soniom. Prema Michelu Houellebecqu, "njegov je život tada završio, dok je njegovo pravo djelo tek počinjalo". Lovecraft nije više upoznao ni jednu drugu ženu.

Sve do 1933. godine Lovecraft je živio u "prostranoj smeđoj viktorijanskoj drvenoj kući" u Ulici Barnes br. 10 (To je adresa dr. Willetta u priči Slučaj Charlesa Dextera Warda (The Case of Sharles Dexter Ward). Doba nakon povratka u Providence, posljednje desetljeće njegova života, bilo je ujedno i najplodnije. U to je vrijeme napisao svoje najpoznatije kratke priče (uglavnom za Weird Tales) kao i opsežnija djela poput Slučaja Charlesa Dextera Warda i Planina ludila (At the Mountains of Madness). Često je lektorirao djela drugih autora ili čak pisao za njih (Brežuljak, Krilata smrt i Dnevnik Alonza Typera).
Usprkos svom trudu koji je ulagao u pisanje, Lovecraft je postajao sve siromašniji. Bio je prisiljen seliti u manji smještaj s preživjelom tetom, a teško ga je pogodilo i samoubojstvo Roberta E. Howarda. 1936. godine dijagnosticiran mu je rak crijeva, uz lošu probavu od koje je stalno patio. Usprkos agoniji i snažnim bolovima zadržao je uljudnost i dostojanstvo do kraja, ostavivši time utisak na bolničko osoblje.
Howard Phillips Lovecraft umro je 15. ožujka 1937. u Memorijalnoj bolnici Jane Brown, u Providenceu.
Njegovo je ime prvotno zabilježeno na obiteljskom nadgrobnom spomeniku, pokraj roditelja. To njegovim obožavateljima nije bilo dovoljno, pa je 1977. godine grupa pojedinaca skupila novac za zaseban spomenik na groblju Swan Point na koji su uklesali njegovo ime, datum rođenja i datum smrti, i frazu "I AM PROVIDENCE" ("Ja sam Providnost"), izvorno iz jednog od njegovih osobnih pisama. Lovecraftov je grob povremeno ispisan grafitima koji citiraju njegove poznate stihove iz Zova Cthulhua (izvorno iz Bezimenog grada):


"THAT IS NOT DEAD WHICH CAN ETERNAL LIE,AND WITH STRANGE AEONS EVEN DEATH MAY DIE." U hrvatskom prijevodu:


"NIJE MRTVO ONO ŠTO VJEČITOG JE SNA,A U ČUDNIM EONIMA I SMRT UMRIJETI ZNA."

Lovecraftova djela možemo podijeliti u četiri kategorije:


Korespondencija i pjesme. Korespondencija se sastoji od impresivnih stotinu tisuća pisama (od kojih neka imaju i trideset, četrdeset stranica) dok sveobuhvatan popis njegove poezije ne postoji. Ništa još nije objavljeno na hrvatskome.
Pripovijetke u kojima je HPL sudjelovao. Ovdje spada suradnja s drugim piscima, priče koje su prošle Lovecraftovu reviziju, i sl. Ovdje možemo dodati i pripovijetke koje je August Derleth napisao na temelju zapisa i fragmenata što su ostali za Lovecraftom.
Lovecraftove pripovijetke.
"Veliki tekstovi". Ovdje spada osam Lovecraftovih najznačajnijih tekstova:
Zov Cthulhua (The Call of Cthulhu, 1926.)
Boja iz svemira (The Color out of Space, 1927.)
Dunwichski užas (The Dunwich Horror, 1928.)
Šaptač u tami (Whisperer in the Darkness, 1930.)
Planine ludila (At the Mountains of Madness, 1931.)
Snovi u vještičinoj kući (The Dreams in the Witch House, 1932.)
Sjena nad Innsmouthom (The Shadow over Innsmouth, 1932.)
Sjena iz vremena (The Shadow out of Time, 1934.)

Prema tematici, Lovecraftovu fikciju možemo podijeliti na:


Priče o smrti (približno od 1905. do 1920.)
Priče iz ciklusa snova (1920. - 1927.)
Cthulhu Mythos (1925. - 1935.)

Neki kritičari napominju sličnost ciklusa snova s Cthulhu mitovima, često ukazujući na ponavljanje motiva Necronomicona i bogova. Treba imati na umu da ciklus snova spada u pripovijetke fantazije, dok su Cthulhu mitovi znanstvena fantastika.
Velik dio Lovecraftova opusa izravno je inspiriran njegovim noćnim morama, i možda je upravo taj neposredan uvid u nesvjesno i njegov simbolizam djelomičan uzrok njegove popularnosti. U skladu s tim, Lovecraft je zavolio djela Edgara Allana Poea, koji je imao ogroman utjecaj na Lovecraftove ranije radove. Zatim je Lovecraft otkrio djela Lorda Dunsanyja te, u njegovom stilu, počeo pisati snolike fantazije. Svoj je glas otkrio tek kasnije, vjerojatno pod utjecajem Arthura Machena i njegovih pažljivo izgrađenih priča o preživljavanju drevnog zla i mističnom vjerovanju u skrivene tajne koje leže izvan stvarnosti.
Te su pripovijesti isprele mračno klupko onoga što danas nazivamo Cthulhu Mythos ili Cthulhu mitovi; panteon izvanzemaljskih, izvandimenzionalnih božanstava starijih od čovječanstva čije tragove nalazimo u eonima starim mitovima i legendama. Sam termin Cthulhu Mythos skovao je August Derleth nakon Lovecraftove smrti. Lovecraft je u šali često svoju umjetnu mitologiju nazivao Yog-Sothotherijom.
Njegove su priče stvorile jedan od najutjecajnijih pokretača radnje u cijelom žanru horora: Necronomicon, tajni rukopis iz pera ludog Arapina Abdula Alhazreda. Dosljednost i snaga Cthulhu mitova naveli su neke na pomisao kako je Lovecraft svoju mitologiju utemeljio na postojećim mitovima i okultnim vjerovanjima. Također, tijekom godina su se pojavila mnoga lažna izdanja Necronomicona.
Njegova je proza ponešto arhaična. Često koristi zastarjeli rječnik ili pravopis (npr. baterijsku svjetiljku zove "električnom bakljom"). Intenzivno je koristio "egzotične" pridjeve poput nezdravo ili kiklopski te pokušavao - uglavnom netočno - zapisati jezik narječja. Također, pisao je britanskim engleskim (bio je anglofil).
Lovecraft je bio izrazito marljiv u pisanju pisama. Ponekad je svoja pisma označavao datumom 200 godina starijim od stvarnosti (što je vrijeme prije Američke revolucije koju je smatrao uvredljivom svojoj anglofilnosti). Vjerovao je kako su 18. i 20. stoljeće najbolji; ono prvo je bilo razdoblje plemenitosti, a drugo razdoblje znanosti, dok je prema njegovom mišljenju 19. stoljeće, posebno viktorijansko razdoblje, bilo "pogreška".


Nekoliko se tema uvijek iznova pojavljuje u Lovecraftovim pričama:


Zabranjeno znanje

"Najmilosrdnija stvar na svijetu, rekao bih, nesposobnost je ljudskog uma da međusobno poveže sve svoje sastojke. (...) Jednoga dana, sastavljanje razdvojenoga znanja otvorit će takve užasavajuće prizore stvarnosti, i našega pogibeljnog položaja u istoj, da ćemo ili poludjeti od tog otkrića ili pobjeći od smrtonosne svjetlosti u mir i sigurnost novoga mračnog doba." (Zov Cthulhua).
U mnogim se njegovim pričama pojavljuje pretpostavka kako je ljudski um previše krhak da bi mogao podnijeti istinu Mythosa bez vlastitog uništenja. Najpoznatiji primjer je Necronomicon, koji osobu koja ga čita može odvesti u ludilo. Slično je i sa svim drugim primjerima "zabranjenog znanja", kao i u slučaju samog susreta s bićima iz Mythosa (premda su neka od njih manje opasna od drugih).
Likovi koji pokušaju na neki način iskoristiti to znanje gotovo su bez iznimke osuđeni na smrt. Ponekad njihov rad privuče pozornost zlonamjernih bića; ponekad ih, u duhu Frankensteina, unište čudovišta koja su sami stvorili.

Neljudski utjecaji na čovječanstvo

Bića Lovecraftove mitologije često imaju ljudske (ili polu-ljudske) sluge; Cthulhu, primjerice, je štovan u kultovima širom svijeta, od Eskima s Grenlanda do voodoo krugova Louisiane, i drugdje. Ti su štovatelji Lovecraftu poslužili kao korisno pripovjedačko sredstvo. Mnoga su bića iz Mythosa previše moćna za ljudske protivnike, i toliko užasna da izravno znanje o njima znači ludilo za žrtvu. Pišući o takvim bićima, Lovecraft je trebao način da provede ekspoziciju i izgradi napetost bez preranog završavanja pripovijesti. Ljudski su mu sljedbenici poslužili kao način otkrivanja podataka o njihovim "bogovima" na zamućen, pomalo nejasan način, i također omogućili privremene pobjede njegovim protagonistima.

Atavistička krivnja

Još jedna od Lovecraftovih tema je ideja kako potomci iste krvne linije ne mogu nikako pobjeći od mrlje zločina koje su počinili njihovi preci, barem ako je zločin dovoljno monstruozan. Potomci mogu, prostorno i vremenski, biti veoma daleko od samog čina, pa ipak "krv će progovoriti" (Štakori u zidovima, Vrebajuća strava, Arthur Jermyn, Alkemičar, Sjena nad Innsmouthom i Slučaj Charlesa Dextera Warda). Primjer zločina kojeg je Lovecraft smatrao dovoljno užasnim za takve posljedice je kanibalizam (Slika u kući i, opet, Štakori u zidovima).

Sudbina od koje nema bijega

U Lovecraftovim djelima, protagonist često nema kontrolu nad svojim ponašanjem ili smatra da je nemoguće promijeniti smjer. Mnogo bi njegovih likova izbjeglo opasnosti samo da su jednostavno pobjegli; no ta se mogućnost ili uopće ne pojavljuje ili je zastrta nekom vanjskom silom (Boja iz svemira). Često u njegovim pričama, moćna zlonamjerna ili indiferentna bića vrše izravan utjecaj na likove. Poput prokletstva predaka, na kraju, bijeg ili čak sama smrt ne znače sigurnost (Ono na pragu, Slučaj Charlesa Dextera Warda). U nekim slučajevima, taj se usud manifestira u cjelokupnom čovječanstvu, i nikakav bijeg nije moguć (Sjena iz vremena).

Prijetnja civilizaciji

Lovecraft često koristi zamisao o borbi civilizacije s barbarskim, primitivnijim elementima. U nekim je pričama ta borba na individualnoj razini; mnogi su njegovi protagonisti kulturni, visoko obrazovani ljudi koje postupno preuzima neki zli utjecaj. Ovdje je "prokletstvo" često ono nasljedno, ili zbog razmnožavanja s neljudskim bićima (Arthur Jermyn, Sjena nad Innsmouthom) ili preko direktnog magijskog utjecaja (Slučaj Charlesa Dextera Warda). Fizička i mentalna degradacija često prate jedna drugu; ova ideja "prljave krvi" možda predstavlja Lovecraftovu zabrinutost glede njegove vlastite krvne linije, posebno glede smrti njegova oca; Lovecraft je sumnjao da se radilo o sifilitičkom poremećaju.
U drugim pričama, cijelo je društvo pod prijetnjom barbarizma. Ponekad se on pojavljuje kao vanjska prijetnja, pri čemu je civilizirana rasa uništena ratom (Polaris). Ponekad izolirani djelić čovječanstva zapada u vlastitu dekadenciju i atavizam (Vrebajuća strava). Ipak, najčešće se radi o civiliziranoj kulturi koju polako uništava zli element pod utjecajem neljudskih sila.

Rasni stavovi

Razlika između "civiliziranog" i "barbarskog" elementa, ili između "prljave" i "čiste" krvi, je često ona rasna. Pripovjedači u tekstovima Ulica, Herbert West: Reanimator, On, Zov Cthulhua, Sjena nad Innsmouthom, Užas u Red Hooku i dr. izražavaju primjedbe koje se mogu smatrati neprijateljskima prema Židovima (premda je nekoliko Lovecraftovih bliskijih prijatelja, uključujući i Soniu Greene, te ljudi s kojima se dopisivao, bilo židovskog porijekla), Talijanima, Poljacima, Mediterancima, crnim Afrikancima i raznim Azijatima. Rasistička se mišljenja mogu nazrijeti i u njegovoj poeziji, posebno u pjesmama On the Creation of Niggers (O stvaranju Crnaca) i New England Fallen (Nova Engleska je pala), obje iz 1912. Također, svoje je rasističke i etnocentričke nazore izražavao i u pismima. 23. siječnja 1920. napisao je:


"Koja je grana razmišljanja najprikladnija razvijenomu čovjeku -- vrhuncu organskog napretka na Zemlji -- od one koja zahtijeva samo njegove najviše i isključivo ljudske vještine? Primitivni divljak ili majmun samo vrluda po svojoj šumi tražeći partnera; uzvišeni bi Arijac trebao podignuti oči prema svjetovima svemira i shvatiti svoj odnos prema beskonačnosti!!!!"
U priči Herbert West: Reanimator, Lovecraft opisuje tek preminulog Afroamerikanca:


"Bio je to oduran, gorili sličan stvor, s abnormalno dugim rukama koje nisam mogao ne nazvati prednjim šapama, i licem koje je prizivalo pomisli na neizrecive tajne Konga i lupanje tam-tamova pod sablasnim mjesecom. Truplo je sigurno izgledalo još gore za života -- ali na svijetu je mnogo ružnih stvari." Lovecraft je oženio Soniu Greene, ženu ukrajinsko židovskog porijekla. Ona je kasnije izjavila da je često podsjećala Lovecrafta na tu činjenicu kad god bi on izgovorio antisemitsku primjedbu. "Kad bismo se našli u rasno miješanim gomilama karakterističnima za New York, Howard bi poludio od bijesa. Izgledao je kao da će zaista izgubiti razum", zapisala je nakon što se razvela od Lovecrafta.
U nekoj su mjeri Lovecraftovi rasistički nazori i njegovo tupo izražavanje istih bili uvjetovani vremenom u kojem je živio; eugenički su zakoni tada bili na snazi u Sjedinjenim Državama i većem dijelu ne-rimokatoličke Europe, kao i zabrana miješanih brakova. Sjedinjene su Države također velikim dijelom zakonski podržavale rasnu segregaciju. Tijekom 1920-tih imigracija u SAD je znatno smanjena, da bi 1924. bio objavljen Imigracijski akt, unutar kojeg se nalazila "stručna procjena" prijetnje američkoj kulturi i civilizaciji od asimilacije dodatnog "inferiornog elementa" iz južne i istočne Europe.
Lovecraft je bio naglašeni anglofil, smatrajući staru englesku kulturu vrhuncem civilizacije. Prema tome su potomci Engleza u Americi bili nešto poput "druge klase", dok su svi ostali bili ispod njih (pjesma Amerikanac Majci Engleskoj). Svoju ljubav prema engleskoj povijesti i kulturi često ponavlja u svojim djelima (na primjer, nostalgija za Engleskom kralja Kuranesa u Sanjanom pohodu na nepoznati Kadath).
No, postoje i iznimke. Pripovjedač u Hladnom zraku omalovažavauće govori o siromašnim Španjolcima u susjedstvu, ali poštuje bogatog i aristokratskog Španjolca, dr. Muñoza, zbog njegovog "više keltiberijskog" porijekla i zato jer je to "čovjek od rođenja, kulture i diskriminacije". U Planinama ludila, istraživači pronalaze tragove potpuno nezemaljske civilizacije (Oni Stari) koje su uništili njihovi sluge shoggothi. Čak i nakon što oživjeli Stari ubiju nekoliko članova ekspedicije, Lovecraftov pripovjedač i dalje izražava simpatije prema njima.
Lovecraftovo se zanimanje za eugeniku često projicira na njegove bijele likove. Česta meta su mu degenerirani potomci nizozemskih imigranata u planinama Catskill, "vrlo slični dekadentnom elementu white trash populacije na Jugu" (Iza zidova sna, 1919.). U Hramu, Lovecraftov je pripovjedač izrazito mrska figura: njemački podmornički kapetan iz Prvog svjetskog rata čija ga vjera u "željeznu njemačku volju" i nadmoć svoje domovine navodi da strojnicom poubija brodolomce u čamcima i, kasnije, pobije svoju vlastitu posadu pod osljepljujućim prokletstvom koje je nanio sam sebi.
Takve su misli u Lovecraftovom svjetonazoru -- romantičko-reakcionarska obrana kulturnog reda od degeneracije modernog svijeta i rasni elitizam -- navele neke od istraživača na povezivanje Lovecrafta s aristokratskim, Arijevskim anti-modernizmom tradicionalista Juliusa Evole:


"Sasvim sigurno, Sanjani pohod na nepoznati Kadath sa svojim grandioznim portretom grada od oniksa odiše svježim i elegantnim duhom Tradicije, protiv kojeg je u nekoliko priča postavljeno samo dno dekadencije, Innsmouth, nakotna populacija sastavljena od potomaka pohotnih mornara i morskih čudovišta, negativna sila anti-Tradicije. Vječna je borba između nebeskih sila svjetla i podzemnih sila kaosa u određenoj mjeri prikazana u Lovecraftovim djelima."

Spol

Žene su u Lovecraftovoj fikciji rijetke, dok simpatične žene zapravo ne postoje. Nekoliko glavnih ženskih likova u njegovim pričama -- poput Asenath Waite (nije jasno radi li se uopće o ženskoj osobi) iz priče Ono na pragu i Lavinia Whateley iz Dunwichskog užasa -- zapravo su samo sluge zlim silama. Jednako je tako iz njegovih priča odsutna romansa; tamo gdje piše o ljubavi, uglavnom se radi o platonskoj ljubavi (Stablo). Njegovi likovi žive u svijetu gdje se seksualnosti pridaje negativna konotacija -- ako je uopće produktivna, rađa bića koja nisu sasvim ljudska (Dunwichski užas). U tom kontekstu, možemo skrenuti pažnju na razmjere Lovecraftovog horora, koji kritičari često opisuju kao "kozmički horor". Njegove su priče na velikoj, kozmičkoj razini, i čovječanstvu pripisuju malu i nebitnu ulogu. Iz toga slijedi da Lovecraft u svojim djelima ne negira vitalnu i pozitivnu ulogu ženske seksualnosti, nego ljudske općenito.



Wkipedija

Herman Melville

Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik.
Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, "Taipi", 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. "Omoo" (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju "Mardi" (1849.), pustolovnu romansu i "Bijela jakna" (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti.



Moby-Dick



Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u "romanci", ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), "Moby-Dick ili Bijeli kit" (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela.
Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema "Moby Dicka" je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te "romance" i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman "Moby-Dick" smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća.

Kasnija djela


Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u "Moby-Dicku" dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman "Pierre ili dvoznačnosti" (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman "Israel Potter" (1855.) s temom iz američke revolucije; priče "The Piazza Tales" (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima "Pisar Bartleby", protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te "Benito Cereno", prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman "Sljepar", o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom "Clarel", objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) "Billy Budd" (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za "Moby Dicka ", ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća.

Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.






Izvor; Wikipedija

Ivo Cipiko

Иво Ћипико (13. јануар 1869 - 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.

Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.

Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.

Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.

Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изишли су му 1885, а затим је ћутао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к'о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899), објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац.

Остала дела излазила су му у српским културним центрима, и ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913) „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912-1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка.

Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће да из својих надничара исисају последње капи зноја и крви.

Социјална тема остварена је с највише доследности у Пауцима, делу које је Скерлић назвао „новим социјалним романом". Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћан и незаштићен пред злом којем нема лека: да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша; што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом - крвопијом на начин јунака старих легенди, он потрже нож и убија га.

Ћипикова социјална тематика спојена је с његовом особеном философијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, изван тога све је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба.

Таквим животом могу живети и истински интелектуалци. Невоље почињу онда када се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци", тј. сви они који паразитски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова пантеистичка философија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману За крухом.

Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до просјачког штапа и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет трбухом за крухом. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима.

У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка Прељуб, која је дала наслов читавој збирци). „У Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?"). Љубав је у овој приповеци као и у роману За крухом, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати", каже Иво Полић.

Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене", присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота". Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“) а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе.


Википедијa

Branka Katić

Branka Katić je poznata srpska glumica, rođena je 20. januara 1970. godine u Beogradu. Prvi filmski nastup Branka je imala sa samo četrnaest godina u filmu Nije lako sa muškarcima. Završila je Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Šerbedžije. Igrala je razne uloge u novosadskim i beogradskim pozorištima. Popularnost je stekla ulogama u domaćim filmovima: Mi nismo anđeli, Biće bolje, Slatko od snova, Tamna je noć, Lepa sela lepo gore, Crna mačka beli mačor, Rane, Jagoda u supermarketu, Pad u raj, Žena sa slomljenim nosem. Glumila je u preko 20 filmova i serija. Okušala se i u inostranstvu, i istakla se ulogama u HBO-ovoj seriji Big Love i u filmovima The Englishman i Public Enemies.

Gluma u filmovima
1985 - Nije lako s muškarcima, kao Tanja
1992 - Mi nismo anđeli, kao Buba
1992 - Policajac sa Petlovog Brda, kao Jasna Simić
1994 - Biće bolje
1994 - Slatko od snova
1995 - Tamna je noć
1995 - Ubistvo s predumišljajem, kao Jelena Panić (Bulika)
1996 - Lepa sela lepo gore, kao bolničarka
1998 - Crna mačka beli mačor, kao Ida
1998 - Rane, kao Suzana
1999 - Ratnici
2000 - U julu
2002 - Ten Minutes Older: The Cello
2004 - Jagoda u supermarketu
2004 - The Truth About Love
2004 - Pad u raj, kao Dušica

Izvor:Wikipedija

Bata Živojinović

Velimir Bata Živojinović je rođen 5. juna 1933. u selu Koraćica pod planinom Kosmaj. Ljubav prema glumi je otkrio kad je imao 15 godina, dok je radio kao scenski radnik i ponekad statirao u Akademskom pozorištu u Beogradu.Pohađao je srednju glumačku školu u Nišu pa potom u Novom Sadu, nakon završetka srednje škole pokušao je da upiše akademiju u Beogradu i to mu je uspelo tek iz trećeg puta.


U Beogradskom dramskom pozorištu je igrao par godina i u tom periodu je bio veoma zapažen, imao je i do 300 angažmana godišnje. Debi na filmu mu se desio 1955. u filmu "Pesma sa Kolubare". U karijeri Bate Živojinovića se nalazi više od 250 uloga u filmovima i serijama. Najveću popularnost je doživeo u partizanskim filmovima snimanim tokom 1960ih i 1970ih.Film koji mu je doneo titulu jednog od najpopularnijih glumaca na planeti je "Valter brani Sarajevo" koji je svoju mega popularnost doživeo u Kini.

Danilo Bata Stojkovic

Данило Бата Стојковић (Београд, 11. август 1934. — Београд, 16. март 2002.) је био један од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца. Својим бројним комичним улогама „малог човека који се бори против система“ стекао је велику популарност на територији бивше Југославије.

Глумачку каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту (1959), а 1962. постао је стални члан ансамбла Атељеа 212. Публика га је посебно заволела у ”Зездара театру”, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега. Први пут на сцену ЈДП изашао је 1956. године и играо слугу у "Магбету", а годину дана касније појавио се као агент у представи "Троје" на сцени Атељеа 212.

Jедан од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи “Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: "Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац." Било је то велико охрабрење за младог Бату. Ипак, пресудни утицај на њега имали су други.



На Академију га је примио Томислав Танхофер, а дипломирао је код Јосипа Кулунџића 1959. године, улогом Ђорђа Црнојевића из Јакшићеве "Јелисавете" и Капетана ватрогасца из "Ћелаве певачице".
Филмску каријеру је започео улогом у филму „Издајник“ из 1964. Уследио је низ телевизијских и мањих филмских улога, а најважније су биле улоге у филмовима „Мајстор и Маргарита“ (1972), „Чувар плаже у зиском периоду“ (1976) и Пас који је волео возове (1977). Такође је и играо оца једног од ликова у серији „Грлом у јагоде“. Познат је и по улози малог антагонисте у филму Горана Марковића „Национална класа“ (1979).

Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободан Шијан, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, је дебитовао на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.
Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, је био још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.
Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето '68“, Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.
Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, којег су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића - бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, Данило Бата Стојковић играо је Лупуса у Атељеу 212, у јубиларној, 300. „Коресподенцији" (Михизова драматизација дела Борислава Пекића у режији Арсенија Јовановића).
Десетак дана након тога, на молбу младих глумаца из Словеније дошао је и у Звездара театар да одигра „Професионалца“ Душана Ковачевића. После представа остао је у кратком разговору са гостима. То су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца.
У препуној сали Звездара театра 20. марта исте године је одржана комеморација поводом смрти Бате Стојковића. У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге — Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. Том приликом Душан Ковачевић је рекао: „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, са пажљиво одабраном краватом. Говорио је: »Добро вече децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст.