Tema: Top Lista Poznatih

Ostale licnosti - Riblje Corbe

MILAN ZORIĆ - MIŠKO

Vozac

1950, Beograd

Kao mladić bavio se muzikom svirajući električnu gitaru marke "hefner" u grupama SINOVI NEBA i ČE GEVARA. Sa ta dva benda svirao je igranke po Mostaru i okolini: Jablanica, Konjic, Čapljina. Godine 1968, prestao je da se bavi muzikom i usmerio se na studiranje prava. Godine 1992, kupio je "ford tranzit" i počeo da vozi bendove. U tom periodu počeo je da vozi i Čorbu i ostao njen stalni vozač do dana današnjeg. Danas Miško radi i kao preduzimač, a ima i novog "ford tranzita". Od 1959. do 1963. godine išao je u muzičku školu "Josip Slavenski", gde je svirao harmoniku. Godine 1986, svom sinu, malom Nidži, koji je tada imao pet godina, kupio je sintisajzer i ne sanjajući da će jednog dana postati klavijaturista Riblje čorbe.



MILOŠ ĐURIĆ - AMADEUS

Tehnicar

1963, Beograd

Kao tehničar počeo je sa grupom LAKI PINGVINI na njihovoj prolećnoj turneji 1984. godine. Posle toga je radio sa grupom SILUETE, a maja 1985. godine postao je tehničar BAJAGE I INSTRUKTORA. Njegov zadatak na koncertima i turnejama je da se bavi binskom opremom grupa sa kojima radi. To podrazumeva da su gitare naštimovane, da su sve gitare, klavijature, efekti, procesori i pojačala povezani a bubnjevi postavljeni kako bubnjari zahtevaju. U toku koncerta, ako ih bude, rešava tehničke probleme. U jesen 1985. godine počeo je da radi uporedo sa Ribljom čorbom i Bajagom i instruktorima i do početka devedesetih je uradio po pet velikih turneja oba benda. Devedesetih godina postao je tehničar grupe EKV i sa njima radio do smrti Milana Mladenovića. Posle EKV-a postao je tehničar grupe VAN GOGH i, uporedo s njima, do danas radi i sa Ribljom čorbom. Amadeus je u toku karijere radio i sa Generacijom 5, Rambom Amadeusom, YU grupom, Dejanom Cukićem, Električnim orgazmom, Partibrejkersima, Plejbojom, kao i sa stranim bendovima koji su gostovali u Beogradu: Tina Turner, Bob Dylan, Iron Maiden, Kiss, Alice Cooper itd. Hobi mu je skupljanje instrumenata i celokupnog reklamnog tour materijala.



RADOJICA PETROVIĆ - BAGZI

Vozac

1966, Bistrica

Sa Borom se upoznao 1990. godine u Beogradu u kafani "Mali Taš". U aprilu 1992. godine prodavao je Borine knjige, majice, ulaznice i priveske i učlanjivao ljude u POP partiju. Ubrzo je postao glavni Borin vozač. Prvo mesto u koje je vozio Boru zvalo se Progar. Vraćajući se s nastupa, 20. aprila 1996. godine pred Beogradom, Bora i Bagzi su imali saobraćajnu nesreću kod “kapija Beograda” - udarili su sa Bagzijevim "golfom" u autobus. Bora je slomio rebra, a Bagziju je isečeno lice. Na sreću, brzo su se oporavili. Bagzi i danas vozi Boru, pa ga je Bora čak stavio i u pesmu "Svakidašnja jadikovka": "…Golf večito neispravan, Bagzi uvek neispavan. Nit' je trezan nit' je vezan, a na to je obavezan. Vozi brzo i ne koči, mada stalno sklapa oči…"

Srcani Udar

Pocetkom 2005, Milos Kapetanovic i Dejan Djurkovic
Englez osnivaju Srcani Udar.

Posle nekoliko meseci materijal za prvi album je bio
spreman za snimanje.

U Aprilu 2005 g. izdat je prvi album pod nazivom
'Mrtvo Hladno", sa bivšim frontmenom legendarnih
Divljih Jagoda i Bijelog Dugmeta, Alenom
Islamovićem.

Album "Mrtvo Hladno", se sastoji od 11 pesama, a
kao bonus uz CD uključen je i DVD sa muzičkim
spotom i 30 minutnim dokumentarnim filmom o
snimanju albuma, iza scene, intervjui sa
bendom i producentima grupa "Deep Purple"
i "Aerosmith", koji su radili sa Srčanim Udarom
na albumu "Mrtvo Hladno".

2007 godine, bend objavljuje svoj drugi
album sa Srletom na celu pod nazivom
"Drugi Srcani Udar", na kome je jednu
od pesama za bend napisao
Bora Corba.

2011-te izlazi treci album pod
nazivom "Liturgija", gde bend
dostize vrhunac svog stvaralackog
umeca, doticuci biblijske teme,
kroz sasvim nov i autentican,
melanholican zvuk filharmonijskog
goth-rock-a

2012 objavljuje singl "Heroin" u
novoj saradnji sa Alenom
Islamovicem

Sredinom 2012, Srle napusta
bend iz privatnih razloga i zamenjuje
ga Nenad Brankovic Mandrak.

Mira Stupica


Biografija

Rodjenje;
Gnjilane, 17. avgust 1923)

Zanimanje;
Srpska filmska, pozorišna i TV-glumica.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909-1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.

Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vujisić.



Filmografija;

- 1951 - Bakonja fra Brne
- 1953 - Bila sam jača
- 1953 - Jara gospoda (Skorojevići) - kao Ančka
1954 - Stojan Mutikaša
1955 - Hanka
1956 - U mreži
1957 - Mali čovek
1960 - Dan četrnaesti
1964 - Muški izlet
1964 - Narodni poslanik
1966 - Pre rata - kao Sarka
1966 - Roj
1967 - Palma među palmama
1968 - Delije
1968 - Sunce tuđeg neba
1969 - Krvava bajka
1969 - Neka daleka svjetlost
1971 - Doručak sa đavolom
1972 - Kako umreti
1972 - Zvezde su oči ratnika
1973 - Samrtno proleće
1982 – Sablazan - kao Miloševa majka
1994 - TV serija Otvorena vrata - Kristina Trobozić
2006 - Sedam i po - učiteljica Milica
2011 - Parada (film iz 2011)

Ljiljana Krstic

Rodjenje;
Rođena je 31. oktobra 1919. godine u Kragujevcu.

Zanimanje;
Srpska pozorišna i filmska glumica.


Umrla je 12. aprila 2001. godine u Beogradu.


Veći deo svoje karijere je provela u Ateljeu 212. Imala je lice, pokrete i glas običnog čoveka. Ljuba Tadić je za nju rekao da je velika glumica, ali da ni on ne može da je definiše. Živela je tiho i povučeno. Dobila je 1995. godine najveće glumačko priznanje, nagradu Dobričin prsten.


Filmografija;


1954 - Sumnjivo lice (film)
1959 - Osma vrata
1962 - Prozvan je i V-3
1966 - Vreme ljubavi
1978 - Nije nego
1980 - Dani od snova
1980 - Petrijin venac - kao svekrva
1981 - Berlin kaput
1981 - Pad Italije
1986 - Od zlata jabuka
1989 - Iskušavanje đavola
1997 - Tango je tužna misao koja se pleše
1998 - Spasitelj - kao starica

TV serije;

1988 - Đekna još nije umrla, a ka' će ne znamo

Dragoljub Aleksic


Rodjenje;
9. avgust 1910. selo Vina — 4. novembar 1985. Beograd

Zanimanje;
akrobata, filmski scenarista, reditelj, producent i glumac.Poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima, potekao je iz okoline Knjaževca.


Biografija;

Nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata napušta rodno selo, Vinu i odlazi u Beograd gde formira sopstvenu akrobatsku artističku trupu i ubrzo postaje jedna od najslavnijih domaćih ličnosti svog doba. Umro je u Beogradu u domu za stare, na Bežanijskoj kosi, u krajnjem siromaštvu. Od tada do danas, lik Dragoljuba Aleksića predstavlja značajnu tačku interesovanja u umetničkim i teorijskim krugovima naše zemlje.

U periodu između dva svetska rata Aleksić je nastupao širom čitave Jugoslavije, Evrope, pa i šire. Takođe, u jeku nemačke okupacije, Dragoljub Aleksić piše scenario, režira, producira i igra glavnu ulogu u prvom srpskom filmu sa snimljenim filmskim dijalogom Nevinost bez zaštite, priču o junaku koji pomaže i spašava od nasilja sirotu, nezaštićenu devojku. U produkciji su mu pomogli saradnici Ivan Mišković, producent i Stevan Živković, snimatelj.

Zbog ovog, u amaterskim uslovima snimljenog filma, Aleksić ima problema sa Nemcima, ali i sa novim vlastima nakon oslobođenja. Nemačka okupaciona vlast ga sumnjiči za podrivanje trećeg rajha i pobunu protiv okupacione vlasti, jer projekcija njegovog filma izaziva ovacije koje su, po pričama Beograđana onog vremena, nadjačale ton u susednom, nemačkom bioskopu. Komunistička partija ga, nakon završetka drugog svetskog rata, proglašava kolaboracionistom i izvodi pred sud, zbog sumnje da je filmski materijal, kamere i ostalu tehniku dobio od Nemaca, kao njihov saradnik. U oba procesa koji su vođeni protiv njega Aleksić dobija oslobađajuću presudu.

Film Nevinost bez zaštite je sačuvan samo u fragmentima. Njih, uz komentare samog Aleksića, možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva snimljenom 1968. godine. Osim tumačenja glavne uloge u sopstvenom filmu Aleksić igra i u filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963.).

U još jednom, novijem, filmu možemo se podsetiti lika romantičnog junaka prošlog veka. Ulogu Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika tumači Nenad Jezdić u filmu Čarlston za Ognjenku, Uroša Stojanovića (2008).

Danas u beogradskom naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića.

Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu.


Fimografija;


1942 - Nevinost bez zaštite - Dragoljub Aleksić , Ivan Mišković
1963 - Desant na Drvar - Fadil Hadžić

Mladen Delic

Rodjenje;

Sinj, 15. januar 1919 — Zagreb, 22. februar 2005

Zanimanje;
Bio sportski komentator.


Biografija

Apsolvirao je pravo, a završio Školu za fizičko vaspitanje i sport u Beogradu 1938. godine. Od 1941. do 1945. bio je pitomac u Domobranskoj zastavničkoj školi.[1] Od 1946. do 1948. radio je kao predavač na Višoj školi za fizičku kulturu u Zagrebu.

Novinarstvom se počeo da se bavi posle rata, pišući za Narodni sport i Borbu i radeći za Radio Zagreb. Svoj prvi radijski prenos imao je 1947. godine. 1950. osniva Sportsku redakciju Radio Zagreba. Jedan je od pionira sportskog programa zagrebačkog TV studija JRT-a gde je radio kao novinar, reporter, urednik i komentator od 1965. do penzionisanja 1984. godine.

Uz mikrofon ispred koga je uvek tinjala iskra spremna da bukne u izlive sreće, gneva ili razočarenja, ostvario je više od 1500 prenosa iz 36 zemalja sa četiri kontinenta. Zarazan u neposrednosti i emotivnosti, vešt da svakim prenosom atmosferu sa sportskih borilišta verno prenese u domove svojih slušalaca i gledalaca, izveštavao je sa 6 letnjih (1948, kao i sve od 1960. do 1976) i 7 zimskih (1956, kao i sve od 1964. do 1984) olimpijskih igara, sa 7 fudbalskih prvenstava sveta, kao i sa brojnih drugih sportskih događaja. Njegovo „Ljudi, je li to moguće“, koje je izgovorio u trenutku kada je Jugoslavija u poslednjim minutima kvalifikacione utakmice sa Bugarskom u Splitu decembra 1983. pobedila Bugarsku i plasirala se na Evropsko prvensto '84., ostalo je zapamćeno kao zaštitni znak strasti i temperamenta sa kojim je obavljao svoj posao.

Za dobrovoljni rad u sportu te ostvarenja u sportskom novinarstvu primio je brojna priznanja, nagrade i odlikovanja, uključujući i nagradu za životno delo Udruženja sportskih novinara Jugoslavije 1981. godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoj.


Mladen Delić
"Ljudi, je li to moguće" je jedna od najpoznatijih rečenica iz prenosa sportskih utakmica.

Izgovorio ju je komentator Mladen Delić, kada je prenosio kvalifikacionu utakmicu Jugoslavija-Bugarska, decembra 1983. godine u Splitu, u trenutku kada je fudbaler Radanović postigao pogodak za Jugoslaviju za rezultat 3:2 i tako odveo Jugoslaviju na Evropsko prvenstvo koje se održalo 1984. u Francuskoj.

Danilo Bata Stojkovic - Glumac


Данило Бата Стојковић (Београд, 11. август 1934. — Београд, 16. март 2002.) је био један од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца. Својим бројним комичним улогама „малог човека који се бори против система“ стекао је велику популарност на територији бивше Југославије.

Глумачку каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту (1959), а 1962. постао је стални члан ансамбла Атељеа 212. Публика га је посебно заволела у ”Зездара театру”, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега. Први пут на сцену ЈДП изашао је 1956. године и играо слугу у "Магбету", а годину дана касније појавио се као агент у представи "Троје" на сцени Атељеа 212.

Jедан од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи “Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: "Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац." Било је то велико охрабрење за младог Бату. Ипак, пресудни утицај на њега имали су други.


На Академију га је примио Томислав Танхофер, а дипломирао је код Јосипа Кулунџића 1959. године, улогом Ђорђа Црнојевића из Јакшићеве "Јелисавете" и Капетана ватрогасца из "Ћелаве певачице".
Филмску каријеру је започео улогом у филму „Издајник“ из 1964. Уследио је низ телевизијских и мањих филмских улога, а најважније су биле улоге у филмовима „Мајстор и Маргарита“ (1972), „Чувар плаже у зиском периоду“ (1976) и Пас који је волео возове (1977). Такође је и играо оца једног од ликова у серији „Грлом у јагоде“. Познат је и по улози малог антагонисте у филму Горана Марковића „Национална класа“ (1979).

Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободан Шијан, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, је дебитовао на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.
Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, је био још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.
Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето '68“, Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.
Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, којег су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића - бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, Данило Бата Стојковић играо је Лупуса у Атељеу 212, у јубиларној, 300. „Коресподенцији" (Михизова драматизација дела Борислава Пекића у режији Арсенија Јовановића).
Десетак дана након тога, на молбу младих глумаца из Словеније дошао је и у Звездара театар да одигра „Професионалца“ Душана Ковачевића. После представа остао је у кратком разговору са гостима. То су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца.
У препуној сали Звездара театра 20. марта исте године је одржана комеморација поводом смрти Бате Стојковића. У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге — Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. Том приликом Душан Ковачевић је рекао: „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, са пажљиво одабраном краватом. Говорио је: »Добро вече децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст.

Aleksandar Bercek - Glumac


Aleksandar Berček je poreklom iz Vrdnika, rođen je 4. septembra 1950. godine, i jedan je od srpskih glumačkih velikana. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Glumeo je u preko 40 domaćih filmova i u mnogobrojnim pozorišnim komadima. 1980. godine dobio je nagradu "Zlatna arena" za ulogu Miška u filmu "Ko to tamo peva". Bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu od 1993. do 1997. godine. 2001. godine je dobio nagradu "Pavle Vujisić", koja se dodeljuje glumcima za životno delo.



Filmovi u kojima je Berček ostvario zapažene uloge:
Specijalno vaspitanje,
Nacionalna klasa,
Dečko koji obećava,
Variola vera,
Karađorđeva smrt,
Jagode u grlu,
Balkan ekspres 2,
Glava šećera,
Video jela,
Zelen bor,
Bolje od bekstva,
Balkanska pravila,
Zla žena,
Džandrljivi muž,
Bure baruta,
Nož,
Život je čudo,
Zavet,
Ko to tamo peva.

Branka Pujic - Glumica



Rođena 1963. godine u Zemunu, gde završava osnovnu školu i gimnaziju sa Vukovom diplomom i diplomom Svetozara Markovića.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala 1982. godine Grupu za školsku psihologiju-pedagogiju. 1984. god. upisuje Fakultet dramskih umetnosti na odseku Gluma kod profesora Vladimira Jevtovića, gde kasnije upisuje postdiplomske studije – Teatrologiju, a danas radi kao docent na predmetu Igre.

Muzički i baletski obrazovana. Završila nižu baletsku školu “Lujo Davičo” u Beogradu, gde je uporedo imala časove solfeđa i klavira. Član Studija modernog baleta pri KUD Abrašević od 1980 – 1984. god. Na studijskom boravku u Francuskoj 1987. god. završila seminar Savremenog plesa.

U Beogradu završila treći stepen Umetničkog plesa, seminar flamenka i stepa. Solo pevanje učila kod Ljubice Vrsajkov, operske pevačice i pedagoga.

Učestvovala u radionici Scenskog pokreta koji je vodila Anne Dennis, reditelj i pedagog iz Londona (učenica Delacroix-a), u radionici modernog baleta koji je vodila Valeria Green (učenica Erich Hawkins-a), radionici Tehnike glume Mihaila Čehova koju su u okviru BITEF-a vodili Skot Filding, reditelj iz Čikaga i Suzana Nikolić, glumica iz Zagreba.


Govori ruski i engleski jezil, služi se italijanskim. Igrala i igra u pozorištu, na filmu televiziji, radiju.


Uloge u pozorištu:

Zvezdara teatar:
“Tri sestre - sto godina posle” (Olga), “U plamenu strasti” (Jelena), "Dobrodošli u Srbiju" (Mileva).

Jugoslovensko dramsko pozorište:
“Baal” (Lujza), “Revolucija svetih devica” (Kaluđerica), “Na letovanju” (Sonja), “Čikaške perverzije” (Debora Soloman), “Nižinski” (Tamara Karsavina), “Ne očajavajte nikad” (Madmazel Nenet Dose), “Buba u uhu” (Rejmond Šandebiz).

Večernja scena Radović:
“Braća po oružju” (Sunčica), “Džet-set” (Modesti blejz)

Večernja scena pozorišta Boško Buha:
“Klasni neprijatelj” (Mesečina)

SKC:
“Don Žuan” (Dona Elvira),

Pozorište na Terazijama:
“Vrteška” (Glumica),

Festival Budva- grad teatar:
“Kanjoš Macedonović” (sinjorina de Dolči),

Festival u Kotoru:
“Merdevine od snova” (Aknarb),

Beogradsko dramsko pozorište:
“Kraljević Marko” (princeza Teodora),

Bitef teatar:
“Tramvaj zvani želja” (Blanš),

Kult teatar:
“Slatke usne mladosti” (Bogdana Protić ),

Madlenianum:
„Don Kihot“ (Dulsineja, Maritornes, Ključarica)


Filmovi:
“Najbolji”, “Sveto mesto”, “Prokleta je Amerika”, “Braća po materi”, “Nije nego”, “Vanbračno putovanje”, “Bračna putovanja”, “NI na nebu ni na zemlji”, “Tango je tužna misao koja se pleše”, “Senke uspomena”, “Matilda”, “Mađarski sluga”, “Jutro će promeniti sve”.

TV drame i TV filmovi:
“Sentimentalna priča”, “Velika mala matura”, “Brod plovi za Šangaj”, “Koju igru igraš”, “Beograd-Zagreb preko Sarajeva, “Dečji bič”, “Pod žrvnjem”, “Svadbeni marš”, “Breg čežnje”,

TV serije:
“Geografski podsetnik”, “Putopisi”, “Kosovski boj”, “Prljavi inspektor Sreta”, “Korak do sna”, “Policajac sa Petlovog brda”, “Šešir bez dna”, “Braća po materi”, “Neki novi klinci”, “Mala redakcija”, “Stižu dolari”.


TV projekti:
“Dva sata kvalitetnog programa”, “Kolibri”, “Čorba od pevca”,


Snimila preko četrdeset radio drama.


Nagrade:
- Nagrada za najboljeg mladog glumca, za ulogu Sunčice u predstavi “Braća po oružju”, na Festivalu komedije u Jagodini,

- Nagrada za najbolju epizodnu ulogu – uloga Anabele - u filmu “Vanbračna putovanja”, na Festivalu Četvrti dani Filmske komedije u Golupcu,

- Plaketa Vitomir Bogić za najuspešnije radiofonijsko glumačko ostvarenje na radiju u 2003. godini - uloga Silvije Plat u radio drami Silvija Plat.

Sloboda Micalovic - Glumica



Rođena u Leskovcu 1981. godine.Završila srednju muzičku školu, svirala violinu i klavir.Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, smer gluma upisala 1999. godine u klasi prof. Predraga Bajčetića.

Igrala je i igra u predstavama:
Zvezdara teatra: “Tre sorelle”, režija Milan Karadžić; "Brod ljubavi" (Nina)Jugoslovenskog dramskog pozorišta: “Koštana”, režija Jug Radivojević; „Brod za lutke“ (Snežana)
Narodnog pozorišta u Beogradu: “Komendijaši”, režija Predrag Bajčetić
Pozorišta “Puž”: “Miladinova čarobna lampa”, režija Jug Radivojević.
Pozorište na Terazijama: „Čikago“ (Roksi Hart)

Igrala je u filmovima:
“Zona Zamfirova”, režija Zdravko Šotra, “Pljačka III Rajha”, režija Zdravko Šotra, TV film “Ilka”, dokumentarni film “Draga Mašin”,

TV serije:
“M(j)ešoviti brak”, Tragom Karađorđa”, “Podijum, “Klasa 2002” ,“Ranjeni orao”, "Nepobedivo srce"......