Tema: Top Lista Poznatih

Branimir Brstina

Branimir Brstina (Banatsko Veliko Selo, 4. januar 1960.) je srpski glumac.
Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Zrenjaninu. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je glumu 1982. u klasi Miroslava Dedića.

Prvu ulogu nakon završetka studija odigrao je u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavi “Lenjin, Staljin, Trocki”.

Od 1983. stalni je član Ateljea 212 u Beogradu.
U Zvezdara teatru je igrao u predstavama “Zvezda na čelu naroda”, “Navala”, “Kako potamaniti gamad”, “U plamenu strasti”, “Kus petlić”. Od 2001. igra u predstavi “Anđela”. Nastupao je u pozorištu 212, Beogradskom dramskom pozorištu i SNP-u u Novom Sadu.

Zoran Radmilović

Zoran Radmilović je rođen 11.05.1933. godine u Zaječaru, a preminuo je 21.07.1985 godine u Beogradu. Po očevoj želji je upisao Pravni fakultet u Beogradu, da bi kasnije studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakuletetu u Beogradu. Uporedo je glumio u “KUD Ivo Lola Ribar”, da bi potom upisao i završio glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Od 1962 do 1968. godine nastupa u Beogradskom dramskom pozorištu gde dobija uglavnom sporedne uloge.


Prvu veću ulogu dobija spletom srećnih okolnosti. Naime posle odustajanja Ljube Tadića 1964. godine dobija glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi Ateljea 212,“Kralj Ibi”. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju Jovana Živanovića, “Čudna devojka”. U svojoj karijeri je odigrao preko 200 uloga na filmu. Ana Radmilović, njegova ćerka je napisala knjigu o životu svog oca pod nazivom “Zalažem se za laž”. Bio je veliki boem i čovek koji je i u najtežim trenucima ostao duhovit i optimista. Zanimljivo je da je njegov najbolji prijatelj Slobodan Aligrudić preminuo 15-tak dana posle njega 13.08.1985 godine.

Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi “Radovan III” i svoju poslednju predstavu je održao 09.06.1985 uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U njegovom rodnom gradu Zaječaru ulica u kojoj se on rodio nosi njegovo ime, a ujedno od 1991. godine se dodeljuje nagrada “Zoranov brk”, na manifestaciji “Dani Zorana Radmilovića”, ustanovljenoj u njegovo ime. 21.07.2010 godine u Mileševskoj ulici u Beogradu, postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji
Ateljea 212 i opštine Vračar.


Филмографија

1962 - Чудна девојка - као Пеђа
1964 - Марш на Дрину - као коцкар
1964 - Право стање ствари
1965 - Горки део реке
1966 - Глинени голуб
1968 - Рам за слику моје мајке
1969 - Велики дан
1971 - W.Р. Мистерије организма
1978 - Павиљон 6
1978 - Поглед у ноћ
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Усијање
1980 - Мајстори, мајстори
1980 - Срећна породица - као ујка
1981 - Шеста брзина
1982 - Маратонци трче почасни круг - као Били Питон
1983 - Шећерна водица - као др. Драговић
1985 - Држање за ваздух
1986 - Шмекер


Izvor: wikipedija

Svetlana Raznjatovic CECA

Biografija

Ono što znamo o Ceci

Ceca Ražnatović rođena je 14. juna 1973. godine u mestu Žitorađe na jugu Srbije, kraju koji je poznat po pesmi, igri i ljudima izuzetno talentovanim za muziku. Još kao jako mala, počela je da ispoljava ljubav prema pevanju i već sa pet godina je učestvovala na lokalnim priredbama, ali pevala i na privatnim veseljima. Simpatična devojčica koju su svi voleli zbog neobičnog dara i poznavali je po pevanju, već u najranijem dobu je postala prava lokalna zvezda. U tom dobu, još uvek je pevala uglavnom dečije, vrcave pesmice, ali uvek se našlo mesta i za pokoju “ozbiljniju”, od nekih tada već uveliko poznatih pevačica i zvezda Snežane Đurišić, Vesne Zmijanac…

Početak Cecine karijere

Kako su godine prolazile, svima u Cecinoj porodici je bilo jasno da će muzika biti njeno životno opredeljenje, obzirom na to da je Ceca svoj talenat sve više razvijala i postajala pravi mali zabavljač na svim lokalnim priredbama. Nije odustajala od želje da postane pevačica, iako još uvek išla u školu i iako reoditelji nisu bili oduševljeni time da im se kćerka bavi pevanjem. U to doba, pevačice su bile poisovećivane sa noćnim životom, ljudima sumnjivog morala, bančenjem i pijančenjem, pa je predrasuda o životu jedne pevačice, bila jako velika prepreka u jednoj maloj sredini u kojoj je Ceca odrastala.

Uporedo sa svojim aktivnostima vezanim za muziku, Ceca je pohađala osnovnu školu u Žitorađi. Prekretnicu u Cecinoj karijeri, koja ju je od amaterskog baveljenja pevanjem, definitivno uvrstila u red profesionalnih pevača je festival Ilidža 1988. godine. Sa četrnaest godina prvi put javno nastupa na tom muzičkom festivalu folk pesama i dobija nagradu publike koja je za devojčicu njenih godina bilo najveće iznenađenje, ali i podstrek da krene dalje u osvajanje publike.

Uskoro je usledila i prva ploča – “Cvetak zanovetak”, koju Ceca snima u saradnji sa veoma pozantim tadašnjim kompozitorima Mirkom Kodićem i Docom Ivankovićem. Vesela i simpatična, Cecina muzika je ubrzo našla svoj put do publike i Ceca započinje svoju veliku muzičku karijeru.Sledeće dve godine Ceca je objavila dve ploče – “Ludo srce” i “Pustite me da ga vidim” koje su bile zapaženije i sa tekstualno i muzički dosta ozbiljnijim ljubavnim pesmama, koje su su bile jedne od najslušanijih na radio stanicama koje su se bavile tom vrstom muzike.
Hej vršnjaci!

Hej vršnjaci!

Ali pravi preokret se desio nakon ploče “Babaroga”, na kojoj je Ceca definitivno najavila da je gotovo sa tinejdžerskim imidžom i pokazala svima da je, postavši punoletna, postala i punoletna pevačica. Kako joj je popularnost rasla pristizale su i različite ponude na njenu adresu, od kojih je jedna od najznačajnijih ponuda da se pojavi na filmu i to kao glavna glumica, u dramatizaciji legendarne priče Bore Stankovića “Nečista krv”, što Ceca oberučke i prihvata.

Glavna muška uloga bila je poverena jednom od najpoznatijih glumaca jugoslovenske scene Radetu Šerbedžiji i sve je bilo pripremljeno za početak snimanja. Međutim, kako je snimanje odmicalo i Cecina uloga bivala sve zahtevnija, od nje je bilo zahtevano da se slika naga i učestvuje u veoma slobodnim scenama, što nikako nije želela da prihvati, pa je svoju ulogu povukla i cela priča oko “Nečiste krvi” bila je obustavljena.

“Kukavica” i potpuno nova Ceca

1993. godina je u Cecinoj karijeri definitivno obeležena kao jedna od najuspešnijih s obzirom da je album koji je usledio te godine, posle jedne kraće pauze bio nešto potpuno novo na našem tržištu.
Šta je to u tvojim venama Upoznaje legendarni tandem Marinu Tucaković i njenog supruga Aleksandra Radulovića Futu, koji su potpuno preuzeli brigu o njenim pesmama. Album “Šta je to u tvojim venama” koji je bio njihovih ruku delo oborio je sve moguće rekorde po broju prodatih kaseta i ploča, Ceca započinje veliku jugoslovensku turneju, koja je krunisana i velikim beogradskim koncertom. Nakon objavljivanja albuma, od Marine i Fute dobija ponudu da otpeva pesmu “Kukavica”, koju nijedna, od tadašnjih najpoularnijih pevačica nije želela da otpeva. Ceca se, kako je kasnije izjavila, odmah zaljubila u tu pesmu i otpevala je najemotivnije od svih dotadašnjih pesama. I naravno pesma postaje hit godine, a Ceca svoju najuspešniju godinu u karijeri, kruniše velikim koncertom u Beogradu, na stadionu Tašmajdan, pred oko 10.000 ljudi.

1994.godine Ceca objavljuje album “Ja još spavam u tvojoj majici” i odlazi na još jednu veliku jugoslovensku turneju koju završava, kako bi drukčije nego koncertom u Beogradu, ovoga puta u Hali Pionir punoj do poslednjeg mesta.

Ceca i Arkan – venčanje decenije

Ta godina je bila najznačajnija ipak po povoljnom razvoju događaja u Cecinom privatnom životu, obzirom da je najzad naišla na pravu ljubav i upustila se u najozbiljniju vezu do tada i to sa jednim od najpoznatijih srpskih dobrovoljaca, Željkom Ražnatovićem Arkanom. Veza sa dvadeset godina starijim Arkanom, dugo je bila skrivana od očiju i ušiju javnosti i to s razlogom, s obzirom da je kasnije naišla na osudu, celokupne javnosti sve do momenta kada su Ceca i Arkan objavili da će se venčati. 1995.godine u februaru mesecu desila se, po mnogima svadba decenije, svdba Cece i Arkana u hotelu “Interkontinental”, sa oko pet stotina svatova. Sve je bilo kao u najlepšem snu, čak uzevši u obzir i činjenicu da je dan bio hladan i kišovit. Ceca je izgledala fantastično, venčanje je obavljeno po svim pravoslavnim običajima i više niko nije pričao o tome kako Cecina i Željkova veza nije u redu.

Ubrzo Ceca ostaje u drugom stanju sa prvim detetom, sinom Veljkom i porađa se u decembru 1996. godine. Iako su mnogi mislili da će je udaja potpuno ukloniti sa estrade i da će se definitivno odreći pevanja, to ne samo da se nije desilo, već je Ceca postizala još vrtoglavije uspehe sa albumima “Fatalna ljubav” i pesmama “Beograd”, “Fatalna ljubav”, “Nije monotonija” i “Emotivna luda” i pesmama “Kad bi bio ranjen”, “Neodoljiv, neumoljiv” itd. 1998. godine Ceci se desio još jedan od najvećih uspeha u životu, rođenje kćerkice Anastasije, a na poslovnom planu ostvaruje se na još jednom polju, potpuno različitom od muzike, postaje predsednica fudbalskog kluba “Obilić”, koji je bio u vlasništvu njenog supruga. Klub ubrzo postaje šampion i Ceca i Arkan medijski najzapaženije ličnosti.

1999. godina je, kao sto je svima poznato, bila crna godina srpske istorije obzirom da se te godine desila NATO agresija na čitavu Jugoslaviju koja je u svakom pogledu, tih nekoliko meseci, bila potpuno odsečena od sveta. Ali narod se nije predavao, već je na mosotvima i trgovima pevao i igrao u znak protesta i to upravo uz Cecine pesme, pošto je i ona bila jedan od učesnika masovnih demonstracija protiv NATO agresije, a svoj doprinos je dala kroz muziku. Nakon završetka agresije, Ceca objavljuje svoj fantastičan album CECA 2000 koji je poput jedne od bombi pao na našu scenu i to sa hitovima “Crveno”, “Dokaz”,”Crni sneg”, “Drugarice”. Nova žena za novi milenijum bio je slogan i lajt motiv čitave kampanje za promociju novog albuma.
Ceca na sahrani pokojnog supruga

Nažalost, idila je naglo i surovo prekinuta, upravo te crne 2000. godine kada su 15. januara u hotelu “Interkontinental” maskirani napadači izvršili atentat na Željka Ražnatovića, a on je podlegao povredama na licu mesta. O tom događaju mnogo se kasnije pisalo i pričalo, ali Ceca nije želela da daje nikakve izjave, već se potpuno povukla sa scene i odlučila da se ne pojavljuje i da se njeni spotovi ne pustaju na TV-u. Nakon velike porodične i lične tragedije, smogla je ipak snage da nastavi dalje i gotovo dve godine nakon Arkanovog ubistva, 2002. godine objavljuje album, u potpunosti posvećen njemu, sa koga se izdvajaju izuzetno emotivne pesme kao što su “Zabranjeni grad”, “Decenija”, “Dragane moj”. Ceca na koncertu na Marakani 2002 Sa albumom “Decenija” Ceca kreće na veliku evropsku turneju u okviru koje je posetila sve veće evropske gradove, obradovši i svoju vernu publiku u dijaspori koja nije imala prilike da je vidi više od 10 godina. Album je oborio sve rekorde prodaje i postao jedan od naprodavanijih Cecinih izdanja, a velika turneja je krunisana veličanstvenim koncertom u Beogradu na prepunom stadionu Marakana. Međutim 2003. godina u Cecinom privatnom životu nije bila ni izbliza tako svetla kao 2002. te se usled nemilih događaja koji su se izdešavali oko Cecinog hapšenja (?) zbog navodnog nedozvoljenog posedovanja oružja, poremetilo mnogo toga u Cecinoj karijeri. Nekoliko meseci zatvora i štrajk glađu zbog hapšenja i njene sestre Lidije (?), ipak se čini da su je ojačali i da joj nisu oduzeli harizmu koju je oduvek imala.

2004. godine Ceca snima novi album “Gore od ljubavi” za koji tvrdi da je sačinjen isključivo od autobiografskih pesama, sem pesme “Pazi s kime spavaš”, koja je postala mega hit, kao uostalom i većina pesama sa albuma. Sa novim hit albumom Ceca kreće na veliku promotivnu turneju po Americi i zemljama bivše Jugoslavije. Veliki koncerti u Sloveniji, u dvoranama u Tivoliju i na Zlatorogu u Celju, predstavljali su jedan od najznačajnijih u Cecinoj karijeri, obzirom da u Sloveniji nije pevala više od deset godina. Grandiozni koncert u Makedoniji u Skoplju, je pokazao i dokazao da je Ceca najveća balkanska zvezda i da se bez premca najbolje kotira kod publike svih nacionalnosti, veroispovesti i generacija.

Uporedo sa brojnim koncertnim aktivnostima i promociji novih pesama, Ceca pronalazi i vreme da se sretne i druži sa svojim fanovima širom Balkana i sveta. To ilustruje i susret Cece sa svojim vernim fanovima u klubu “Koling” u Beogradu avgusta 2005.godine, u organizaciji našeg sajta, kada se nekoliko desetina fanova iz Austrije, Kanade, Bugarske, Makedonije i širom Srbije i dijaspore, družilo sa Cecom celo popodne. Ceca je izašla u susret svojim fanovima, delivši autograme, slikajući se, ćaskajući o svemu, a sve to propratila je i ekipa magazina Svet.




Cecin album prvenac nakon koga je vrtoglavo započela karijeru i postala jako popularna, jer su svi primetili i zapamtili simpatičnu petnaestogodišnju devojčicu koja je pevala vrcavu pesmicu “Cvetak zanovetak”

Kompozitori: M. Kodić, D.Ivanković, B. Majdanac
Tekstovi: M. Kodić, D.Ivanković
Produkcijska kuća: PGP RTB
Godina objavljivanja: 1988.

Cvetak zanovetak
Želim te u mladosti
Đački spomenari
Veliko srce
Kuda žuriš
Očima te pijem
Detelina sa četiri lista
Eto,eto prođe leto
Ja tebe hoću


Izvor; CECA-Online

Alenka Gotar



Alenka Gotar je slovenačka operska pevačica, sopran. Gotar će sa pesmom Cvet z juga (”Cvet sa juga”) predstavljati Sloveniju na Pesmi Evrovizije 2007. u Helsinkiju.

Alenka Gotar je rođena u Ljubljani. U nižoj muzičkoj školi je učila klavir i gitaru, nakon čega je pohađala Gimnaziju Poljane i Srednju muzičku i baletnu školu u Ljubljani, gde je kod Markosa Bajuka učila solo pevanje. Posle mature 1996. je upisala studije pevanja na Muzičkoj akademiji u Bazelu (Švajcarska), a 1999. se na poziv profesorke Lilijan Sukis prebacila na salcburški Mocarteum, gde je diplomirala 2000. U Salcburgu je nastavila sa poslediplomskim studijama pevanja i operske igre sa Sukis, a osim toga se usavršavala u Rimu sa Majom Sunari-Bjankini, te sa Marjanom Lipovšek i Alfredom Burgštalerom. Magistrirala je 2006. godine.

Alenka Gotar kao stalna gošća sarađuje sa mariborskom Operom, a kao solista peva i u Državnom pozorištu u Salcburgu i ljubljanskoj Operi. Nastupala je sa orkestrima i kamernim grupama u Sloveniji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Skandinaviji. Njen repertoar obuhvata dela od baroka do modernih muzičkih dela. Radi i kao nastavnik muzike.

Gotar je pobedila na Emi 2007., slovenačkom izboru za predstavnika na Pesmi Evrovizije 2007. u Helsinkiju sa pesmom Cvet z juga, snažnom, brzom i ritmičnom baladom, sa primetnim uticajima izvorne muzike i visokim operskim završetkom. Muziku i tekst je radio Andrej Babić, a aranžman Aleksandar Valenčić. Ema 2007. je bila prvo izdanje Eme na kojem je o pobedniku odlučeno čistim teleglasanjem. Održana su dva polufinala, 1. i 2. februara, sa kojih je odabrano po sedam pesama za finale 3. februara. Nakon prvog kruga glasanja gledaoci su birali među dve pesme sa najviše glasova, Gotareve i Eve Černe sa pesmom Čudeži Smehljaja, i Gotar je pobedila sa 44.636 glasova prema 31.324. Gotar je po broju glasova bila četvrta u prvom polufinalu i druga u prvom krugu finala [1]. Za pobedu je osim trofeja dobila i slovenačko-finski rečnik (!) od finske ambasade u Sloveniji.

Pesma Cvet z juga je treća pesma hrvatskog kompozitora Andreja Babića koja će učestvovati na Pesmi Evrovizije, nakon pesme Više nisam tvoja koju je Klaudija Beni pevala za Hrvatsku 2003. i Call me za Feminem, predstavnice Bosne i Hercegovine 2005. Babić je prethodne dve godine komponovao pesme koje je na Emi izvodila Saša Lendero, Metulj 2005. i Mandoline 2006., oba puta za drugo mesto.

Uloge i nastupi

Gotar je u ljubljanskoj operi tumačila uloge Barbarine (”Figarova ženidba”, Mocart), Dona Elvira (”Don Đovani”, Mocart), Hane Glavari (”Vesela udovica”, Lehar), Pamine (”Papageno svira na čarobnoj fruli”, Mocart/Štrojl), Gran Sačerdotese (”Aida”, Verdi). U sezoni 2004/05. bila je stalni član njihovog stalnog solističkog ansambla, kada je pevala uloge Brigite (”Jolanda”, Čajkovski), Bubikopf (”Atlantski car”, Ulman) i Kristine na premijeri opere ”Brata” slovenačkog kompozitora Ajdiča.

U salcburškoj operi Gotar je pevala uloge Suzane (”Figarova ženidba”, Mocart), Parmina (”Čarobna frula”, Mocart), Arminde (”Lažna baštovanka” Mocart), Hijakinta (”Apolo i Hijakint”, Mocart) i Mimi (”Boemi”, Pučini).

Na festivalu ”Evropski mesec muzike” 2001. u Bazelu je pevala sopran u premijernom izvođenju multimedijalne opere ”Skamander” švajcarskog kompozitora Beata Gisina. 2000. je za švajcarski radio DRS3 radila sa poznatim kompozitorom Đerđom Kurtagom.

Wikipedia

RADOSLAV RADE JOVANOVIĆ


RADOSLAV RADE JOVANOVIĆ
(Goražde, 04.04.1928 — Goražde, 17.04.1986)

Radoslav Rade Jovanović, poznati srpski pesnik i kompozitor "bio je nadahnuće mnogim mladim talentima." Rođen je 04. aprila 1928. godine u Goraždu. U rodnom mestu je završio malu maturu. Autor je mnogobrojnih poznatih pesama koje su još za njegovog života ponarodnjene: "Jablani se povijaju", "Ne pitaj me stara majko", "Bolan ti ležim jarane", "Kad sretneš Hanku", "Malenim sokakom ne prolazim više"... Jednu od prvih njegovih poznatih pesmama, "Na obali Drine", snimio je Zaim Imamović.

Izvršio je samobistvo je 17. aprila 1986. godine.



Festival "Rade Jovanović"
GORAŽDANI NISU ZABORAVILI SVOG PJESNIKA RADA JOVANOVIĆA

"U znak sjećanja na poznatog goraždanskog pjesnika i kompozitora Rade Jovanovića, u Goraždu se 18. juna 2005 održao prvi međunarodni festival pjesme i sevdaha 'Rade Jovanović Goražde 2005.'

Incijativa za održavanje ovog festivala potekla je od, takođe, jednog pjesnika i kompozitora, muzičarima sa ovog prostora i prostora ex Jugoslavije dobro poznatog Safeta Garčevića, a nju su svesrdno podržali Premijer i načelnik općine.

Rade Jovanović volio je Bosnu i ljude i bio nadahnuće mnogim mladim talentima. Njegove pjesme s kojima su svoje karijere započinjali danas poznati i slavni izvođači narodne muzike, predstavljaju neprocjenjivu muzičku baštinu Bosne i Hercegovine. ('Jablani se povijaju', 'Ne pitaj me stara majko', 'Na obali Drine', 'Bolan ti ležim jarane', 'Kad sretneš Hanku'.)

U revijalnom dijelu kao gosti učestvuju mnogi poznati izvođači narodne muzike koji su pjevali i danas pjevaju pjesme Rada Jovanovića. Njihovo učešće najbolji je doprinos ovoj noći sjećanja i dokaz da ovaj goraždanski pjesnik nije zaboravljen."

Dok u Art kući sevdaha, uz mnogo pijetata prema dragom čovjeku i slavnom narodnom umjetniku, stojim ispred panoa pokojnog Rada Jovanovića, misli mi lete u Goaražde, sada bio se već moglo reći, u davnu 1986. godinu. Toga četvrtka, 17. aprila 1986. godine, doslovno cijelo Goražde bilo je na ispraćaju Rada Jovanovića, svoga najpoznatijeg, najkontroverznijeg i, neće biti pretjerano ako kažem, najsvestranijeg sugrađanina.

Svoj cijeli i nedugi život Rade Jovanović posvetio je pjesmi i svemu onome što uz pjesmu ide. Napisao je i komponovao mnoge pjesme koje su već za života autorovog prihvaćene kao narodne. Nadam da će neki budući čitalac ovih redaka u 21. vijeku prepoznati neko stanje vlastite duše i u pjesmama koje je napisao Rade Jovanović.

Dakle, nadam se da će Radove pjesme kao što su "Malenim sokakom ne prolazim više", "Prođoh Bosnom kroz gradove" (koautorska sa Dragišom Nedovićem), "Često mlađan prošetam kraj Drine", "Jablani se povijaju", "Sjećaš li se, ratni druže", "Bolan ti ležim, jarane" i tolike druge i slične još dugo poživjeti kroz naredna desetljeća kakva je sudbina uvijek čekala prave pjesme.

Kao i većina pravih, istinskih umjetnika kraj života Rade Jovanović je dočekao gotovo u neimaštini. Nije se žalio. Hodio je, dok je mogao, uspravan i gord kao najviši jablan iz njegove pjesme. Rade Jovanović nije bio naročito školovan čovjek (mislim da nije imao ni pravu srednju školu) a bio je obrazovan kao akademik. Bio je darovit i znatiželjan. Poslije velikog uspjeha koji je doživio svojom pjesmom "Ne pitaj me, stara majko, kad ti kasno dođem", osjećajući sve praznine zbog nedostatka stručne muzičke naobrazbe, otišao je kod jednog uvaženog profesora muzike i rekao: "Profesore, molim vas, pomozite mi da se pripremim za prijemni ispit na muzičkoj akademiji. Želim da studiram na odsjeku za kompoziciju. . ."

Profesor je, zamislite lucidnosti i dobronamjernosti, rekao: "Nemoj to činiti. Dobit ćemo time jednog akademski obrazovanog čovjeka i izgubiti izvornog, istinskog i najautentičnijeg stvaraoca." Rade je poslušao profesora. Tako osokljen napisao je, možda, najbolje pjesme. Njegova pjesma "Kad sretneš Hanku", izdvojena izvan muzičkih okvira, mogla bi i može odtrpjeti i vrlo stroge kriterije pri literarnom vrednovanju. Isti je slučaj, recimo, i sa pjesmom "U tuđoj zemlji" u kojoj Rade Jovanović tka najtanahnije tkivo o najvrelijim emocijama — o nostalgiji, pokazujući nam da se o rodnom kraju, o zavičaju, može pjevati i ovako:

Njiše se zlato klasje po rodnim poljima
A sjenka tihe tuge popala po njima.
Mirišu pšenice zrele, leluja zlatni klas
Tužna su zelena polja jer tamo nema nas.

O rodni kraju, ti si nam blago svo
srce te želi u tuđoj zemlj, daleko, daleko. . .

Rade Jovanović bio je i dječiji pjesnik. Kompomovao je horske kompozicije, ali i dječije šlagere. Bavio se i humorom.

Osobenjak, zanesenjak, šeret, boem, svestrano odbareni umjetnik i divna ljudina Rade Jovanović, koji možda nije bio potpuno shvaćen u sredini u kojoj je živio, želio je da njegov posljednji rastanak sa svojim gradom i sugrađanima bude upravo onakav kakav je Rade bio tokom svoga života. Neobičan, nesvakidašnji i do najprostije jednostavnosti drugačiji od ostalih. Ubio se iz trofejnog pištolja u svojoj spavaćoj sobi u kojoj je uvijek, na počasnom mjestu, stajala Jesenjinova fotografija.

Na golemim mukama našli se se prijatelji i poštovaoci djela Rada Jovanovića kada je na sahrani trebalo ispuniti njegove posljednje želje. Supruzi Vukici je, znatno prije samoubistva, rekao kako ne želi ničijeg plača na svojoj sahrani. Naredio je da na sahrani sviraju samo violine i harmonike i da se pjevaju njegove pjesme. Rekao je, također, da ne želi ni krst ni piramidu kao biljeg u povorci i na grobu. Tražio je da se pred povorkom nosi borova grana i u grani njegova fotografija. Volio je bor ispred svoga stana i želio je da ga barem njegov jedan dio doprati do groba.

Želja mu je djelimično ispunjenja. Nošena je borova grana sa Radovom fotografijom ali je nošena i piramida. Kovčeg Rada Jovanovića iznesen je uz zvuke njegovih pjesama "Negdje u daljine" i "Ne pitaj me stara majko". Niko nije pjevao. Goražde je plakalo. Jedan od zvaničnika u oproštajnom govoru reče: "Sahranjivalo je Goražde u svojoj dugoj historiji mnoge drage ljude, ali nikada do sada nije sahranjivalo narodnog, svog pjesnika. Činimo to u vrijeme upravo kao što je ono iz Radove pjesme o Goraždu u kojoj se kaže:

". . .cvjeta cvijeća svakojakih boja
a Goražde puno perivoja. . ."

Onda je beskrajna povorka krenula ka novom groblju na najljepšem goraždanskom proplanku. Srednjoškolski hor je pjevao Radovu omiljenu pjesmu "Na obali Drine jednog mutnog dana". Od Rada Jovanovića opraštalo se Goražde i prijatelji, a meni su se u glavi neprekidno vrzmali Jovanovićevi stihovi:

A po čemu da se prepoznamo
Bosno moje mladosti i sna
Zar mi više pjevati ne znamo
drage pjesme što ih srce zna?!

Potom je zatutnjila zemlja, zacviljela violina, zajecala harmonika. Iz obližnjeg luga, kao na nepostojeću komandu, oglasio se čitav hor slavuja. Nevine ptice zapjevale su narodnom pjesniku. Da čovjek ne povjeruje. Bilo je fantastično. Zato i treba vjerovati. Express magazin


ZABORAVLJENI "IZMIŠLJATOR" NARODNE PESME

Iza imena Radoslava-Rada Jovanovića krije se jedan od najpoznatijih tekstopisaca i kompozitora narodne muzike sa prostora eks-Jugoslavije, svestrana, plemenita i humana ličnost, osećajni i skromni čovek, sa priličnom dozom tvrdoglavosti.

Iako su njegove pesme uvek bile na samom vrhu popularnosti, a danas predstavljaju istinsku i neponovljivu antologiju narodne pesme, o njemu se nije mnogo pisalo ni za života, a posebno nakon tragične smrti neposredno uoči proteklog rata u BiH, kada je digao ruku na sebe.

"Goraždanin Rade Jovanović", kako je volio da se predstavlja, pisao je tekstove i komponovao čistu i bistru narodnu muziku iz ličnog zadovoljstva i bio srećan jedino kad bi, kako je volio govoriti, "njegova pesma ušla u narod"!

Jovanović je bio predvodnik prave novokomponovane narodne pesme, i sve što je stvorio, a toga je bilo zaista mnogo, zasnivalo se na najlepšoj tradiciji našeg narodnog stvaralaštva.

Životni put mu je bio izuzetno buran, jer je još kao golobradi dečak, u svojoj četrnaestoj godini, u rodnom Goraždu, pobegao ispred ustaša, a nakon Drugog svetskog rata, u euforiji informbirovskih čistki, svoje mladalačke snove prekida golootočkim tamnicama, o čemu nikada nije želio pričati, niti se prisećati tih dana.

Negde pedesetih godina prošloga veka nastaje njegova prva pesma u duhu narodnog melosa: "Često mlađan prošetah kraj Drine". Napisao je, kako je kasnije pričao, u jednom dahu, u trenutku inspiracije, i to na običnoj kutiji cigareta Morava. I ta njegova prva pesma je ubrzo "ušla u narod", krčeći put ostalim koje su, kao sa trake, izlazile iz njegove kompozitorske radionice.

Svaka pesma pokojnog Rada Jovanovića, bilo da su je pevali Gvozden Radičević, Zaim Imamović, Nada Mamula, Safet Isović, Nedeljko Bilkić, Milan Babić i mnogi drugi najpoznatiji pevači, bila je slika stvarno doživljenog i viđenog, izrečena i opevana običnim narodnim jezikom, jesenjinovski, ali lako i upečatljivo. To je i razumljivo, jer je Jesenjin upravo bio njegov pesnički uzor, čiju je sliku držao do poslednjeg momenta u svojoj spavaćoj sobi u Goraždu, a mnogi Radovi prijatelji i analitičari podvlače sličnost izbora tema, iskazivanja osećanja i života između njih dvojice.

Reka Drina, Bosna i Hercegovina, priroda, ljudi i njihove sudbine bili su nepresušni izvor i stalna tema Radovih pesama, poput: "Jablani se povijaju", "Negde u daljini", "Sumorna jesen", "Ne pitaj me stara majko", "Kad u maju ruže procvetaju", "Tebi, majko, misli lete", "Seja kose rasplela", "Malenim sokakom ne prolazim više", "Kad sretneš Hanku", "Svetla moga grada", "Prolazi jesen", i brojne druge.

Sve te i mnoge druge pesme ostale su kao njegov neizbrisivi spomenar na ostvarenja dostojna antologije pesništva i prave novokomponovane narodne pesme. Mnoge njegove pesme prihvaćene su kao prave izvorne i narodne, tako da mlađe generacije muzičara u stvari i ne znaju za njihovog autora.

Snažne volje, vedar, ponosit i duševan, do poslednjih dana svog burnog i plodnog života prkosio je svojoj teškoj bolesti. Volio je društvo običnih ljudi, šalu i pesmu. Izuzetno uredan i elegantan, živeo je, koliko mu je to bolest dozvoljavala, život pravog boema. Cigaretu nije gasio, najviše je volio piti konjak, sedeljke sa društvom u kafani ili kod kuće. I, naravno, iznad svega volio je harmoniku i gitaru, kao i svoje pesme, koje je često sam izvodio.

"Braco", tako je Rade najčešće oslovljavao mlade pevače, "ti pevaš ovu pesmu baš kako sam je ja zamislio i dobro je prenosiš u narod. A mene samo to interesuje, da ljudi čuju moje pesme. Novac mi uopšte nije važan", pričao bi im, očinski ih setujući.

Uoči svoje tragične smrti, neposredno pred protekli rat, autoru ovih redova Jovanović je u Goraždu pripovedao o mnogim krađama njegovih pesama, na šta je jednostavno odmahivao glavom govoreći: "To neka ide njima na dušu, a narod će sam prepoznati kvalitet tih pesama, pa valjda će se nekad setiti i čika Rada Jovanovića. Ma, nisam ti ja nikakav pesnik ni kompozitor! Ja sam jedan obični izmišljator narodnih pesama!"

Prilikom sahrane na goraždanskom groblju Kolevke, krajem 1989. godine, uz nepreglednu kolonu njegovih sugrađana, a i estradnih radnika iz nekadašnje cele Jugoslavije, svirala je harmonika i pevani su refreni iz njegovih najboljih pesama. I danas, pored Radovog spomenika u Goraždu štrče u vis dva jablana, tada posađena, koja na najbolji način simbolizuju njegove početne stvaralačke uspehe i antologijsku pesmu "Jablani se povijaju".

Kako to obično biva, gotovo sve njegove estradne kolege tekstopisci i kompozitori, a pogotovo pevači i producenti izdavačkih kuća, zaboravili su na ovog izuzetnog stvaraoca prave narodne pesme. Jedino Goraždani, mada ratom nesretno podeljeni, čuvaju uspomenu na njega i njegovo stvaralaštvo. Tako se u kanadskom gradu Kičineru članovi Udruženja Srba-Goraždana redovno prisećaju njegovog stvaralaštva u okviru tradicionalne kulturne manifestacije pod nazivom "Sunce nad Drinom", gde su čak uspeli da dovedu i Jovanovićevog najproverenijeg pevača Gvozdena Radičevića, koji ih je podsetio na njegovo neprolazno stvaralaštvo.

I sadašnji stanovnici njegovog rodnog Goražda nisu ga zaboravili. Pre pet godine organizovali su festival narodne muzike po ugledu na njegovo stvaralaštvo i pod njegovim imenom. Šteta je, ipak, što taj lepi gest nije prerastao u tradiciju.

Umesto zaključka ovom kratkom sećanju na zaboravljenog Radoslava Rada Jovanovića prisetimo se njegovih, i danas izuzetno aktuelnih, reči: "Ove moderne pesme su atak i na duh i na sluh, a prava narodna pesma treba i mora da teče kao bistra česma iz srca i duše pojedinaca u narod!"

U moru novokomponovanih narodnih pesama, po kvalitetu, porukama i dugovečnosti svakako se izdvajaju one koje su komponovane u duhu izvornih. Jedna od njih bez sumnje je "KAD SRETNEŠ HANKU" Radoslava Rada Jovanovića, koju je u svom prepoznatljivom stilu 1973. godine prvi put otpevao Safet Isović na "Beogradskom saboru".

Ostalo je zapisano da je publika u beogradskom Domu sindikata dugo protestvovala kada žiri za ovu pesmu dodeljuje tek treću nagradu, i to samo za tekst! Ipak, "Hanka..." se kasnije nezadrživo i munjevito proširila u narod, da bi je tadašnji muzički kritičari bivše Jugoslavije, u anketi Radio Beograda, proglasili narodnom pesmom decenije.

Pesma "Kad sretneš Hanku", prema zapisanim sećanjima Rada Jovanovića i starijih stanovnika Čajniča, posvećena je nekada, između dva svetska rata, čuvenoj i nadaleko poznatoj lepotici iz ovog grada Hani Korjenić, koju je tadašnji čajnički šeret Latif Moćević prozvao Caricom. Zbog njene lepote, devojačkog prkosa i neuzvraćenih ljubavi mnogi su dizali i ruku na sebe. Pričalo se, tako, da su izvesnog Ibru skinuli sa konopca i da su mnogi brakovi rasturani, pa kada je to saznao njen otac Sabrija, udao ju je za bogatog sarajevskog trgovca iz porodice Užičanin.

Već odavno utihnulo je srce čuvene čajničke lepotice Hane Carice. Tekstopisac i kompozitor Radoslav Rade Jovanović tragično je umro u svom Goraždu 1986. godine...

Iza svih njih ostala su sećanja i mnoge prelepe pesme, poput neprolazne "Kad sretneš Hanku", za koju danas mnogi misle da je izvorna.

Slavko Heleta

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.

Leontina Vukomanovic - Biografija


Kompozitor, tekstopisac, dirigent dečijeg hora Čarolija i interpretator

Profesionalno bavljenje muzikom započela je još u školskim danima (srednja muzička škola Josip Slavenski, 1986.godine, kada je objavila svoje prve pesme i za koje je poverila zaštitu SOKOJ-u). Paralelno sa školovanjem na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1989-1993) učestvovala je kao kompozitor i tekstopisac na domaćim izborima za Pesmu Evrovizije ´91. i ´92. godine, a kao vokalni solista osvajila je nagrade za interpretaciju na festivalima Mesam i Beogradsko proleće ´92. godine sa sopstvenim kompozicijama.

1992. imala je brojne nastupe u tv emisijama i tv show-ima sa svojom tadašnjom grupom Leontine. Počinje da radi i muziku za decu, uz veliku podršku najznačajnijih autora takve vrste muzike kod nas - Ace Koraća, Radeta Radivojevića, Minje Subote, Joce Adamova i drugih.

1993. prvi put pobeđuje kao autor (kompozitor i tekstopisac) na festivalu Budva, Pjesme Mediterana, sa pesmom Porok, u interpretaciji Filipa Zmahera, dok kao interpretator osvaja treće mesto na istom festivalu, sa pesmom Neću samo tebe da volim.

1994. i 1995. paralelno sa autorskim radom, kao interpretator, učestvuje na festivalima Budva ´94 - nagrada za najbolji duet i Sunčane skale ´95 - druga nagrada žirija.

1996. objavila je prvi kant-autorski CD Nemiri i pobedila je na festivalu Sunčane skale u Herceg Novom, sa pesmom Jedna od sto. Osvajila je sve prestižne domaće nagrade za interpretaciju godine Oskar popularnosti, Prinčevu nagradu, Melko.

1997. i 1998. osvajila je brojne nagrade za interpretaciju godine i pobeđuje na festivalu Budva ´98, kao autor i izvođač pesme Daleko.

1998. objavila je drugi CD Ljubav bez ljubavi, u produkciji City records-a. Objavila je dečiji CD Leontina za decu, u produkciji PGP RTS.

1999. na zabavno-muzičkom festivalu Banja Luka ´99 pobedila je u dve kategorije - Prva nagrada žirija i Prva nagrada publike, sa kompozicijom Vrata od bola.

2001. objavila je treći CD Sledeća, sa kojeg su najslušaniji hitovi te godine - Crno pa se ne vidi, Sreda, Dugo, dugo, Kad prave ljubavi ginu, On je isti kao ti ... Pesma Crno pa se ne vidi, izvedena je na festivalu Sunčane skale i proglašena je u medijima za najbolju baladu godine.

2002. na dodeli godišnjih Prinčevih nagrada u Herceg Novom osvajila je nagradu za najbolju žensku interpretaciju.

2003. osvojila je prvo mesto, kao kompozitor i tekstopisac, na festivalu Beovizija (glasovima žirija i publike), sa pesmom Čija si, u interpretaciji Tošeta Proeskog. Sa ovom pesmom osvajila je nagrade u kategoriji HIT godine mnogih radio stanica i brojnih štampanih medija. Autorski kompletno potpisuje novi singl Leđa o leđa, u interpretaciji Željka Joksimovića i ostvaruje veliki diskografiski uspeh i dijamantski tiraž City recrds-a.

2004. kao autor teksta za pesmu Lane moje, u interpretaciji Željka Joksimovića, pobeđuje na festivalu Evropesma i predstavlja našu zemlju na najvećem evropskom takmičenju Eurovision song contest u Istambulu, kada osvaja drugo mesto.

Na dodeli Prinčevih nagrada u Herceg Novom, osvajila je godišnju nagradu za najbolji tekst pesme Leđa o leđa, a Lane moje osvaja još tri nagrade, kao i HIT godine.

Kao autor i izvođač, na prvom Radijskom festivalu SCG osvajila je III nagradu, kao i nagradu umetničkog saveta za najbolji tekst za pesmu Krila. U revijalnoj večeri ovog festivala osvajila je nagradu za najbolji tekst godine za pesmu Lane moje.

2005. na dodeli Prinčevih nagrada u Herceg Novom osvajila je godišnju nagradu za najbolji tekst za pesmu Krila. Dobitnik je i nagrade Beogradski pobednik za autora godine. Na drugom Radijskom festivalu SCG pesma U nedelju osvajila je 7 nagrada:

1) Prvu nagradu festivala, 2) Nagradu za najbolju kompoziciju, 3) Nagradu za interpretaciju (u interpretaciji Marije Šerifović), 4) Nagradu svih kolega, učesnika festivala, 5) Nagradu umetničkog saveta festivala i svih akreditovanih novinara, 6) Najbolja pesma - Radio M Sarajevo i 7) Najbolja pesma - Radio Banja Luka. Interpretator Miki Perić, sa Leontininom pesmom Tužan kraj , na istom festivalu, osvajio je nagradu za najboljeg debitanta.

2006. osvajila je nagradu Beogradski pobednik za autora godine.

Kao autor teksta, sarađivala je sa slovenačkim kompozitorima za pobedničku pesmu Evrovizije u Sloveniji i potpisala je hrvatsko-srpsku verziju pesme Anzeja Dezana Plan B (Srce od kristala).

Na festivalu Beovizija učestvovala je sa kompozicijama: Kad ti treba, Neopisivo i Ništa o njoj.

Od 1992-2006. autor je i izvođač velikog broja pesama, ali i autor pesama za albume drugih pevača (Tošeta Proeskog, Željka Joksimovića, Bojana Marovića, Ace Regina, Igora Divlji kesten, Mikija Perića, Romane, Marije Šerifović, Maje Nikolić, Andrijane Božović, Koktel benda i drugih).

Rad sa decom

Od 1992. do 1998. učestvuovala je na svim dečijim festivalima u zemlji, kao kompozitor i tekstopisac pesama za decu. Pored mnogih priznanja, osvajila je prve nagrade na Dečijem beogradskom proleću ´93. i ´99. Pesmi Srema ´95. i ´96. Naša radost u Podgorici ´94. ´95. i ´96. Sarađivala je sa brojnim dečijim pesnicima. Gostovala je na mnogim manifestacijama posvećenih dečijem stvaralaštvu - Zlatno zvonce (Novi Sad), Festival dečijeg humora (Lazarevac), Nevenovog festivala dece pesnika u Crvenki. Sa Minjom Subotom pisala je songove za Muzički tobogan i zajedno su gostovali na brojnim koncertima za decu.

1996. za emisiju Fazoni i fore napisala je muziku za pesmu iz Bukvara dečijih prava Ljubivoja Ršumovića - Šta se to koga tiče.

1999. dobitnik je Zlatne značke Klulturno-prosvetne zajednice (KPZ).

2006. osnovala je Festival nove dečije muzike Srbije - Čarolija, čiji je i umetnički direktor.

Ritchie Blackmore - Gitarista


(Weston-super-Mare, 14.april.1945), Britanski je gitarista , koji je bio jedan od osnivača hard rock sastava Deep Purple i Rainbow. On 1993. godine odlazi iz Deep Purplea radi nesuglasica sa ostalim članovima sastava, unatoč vrlo dobrog komercijalnog uspjeha. Njegov trenutni sastav je 'Blackmore's Night', koji radi pod utjecajem Renesanse. Blackmore je bio rangiran na #55, na popisu "100 najboljih gitaristi svih vremena u 2003." od Casopisa 'Rolling Stone'[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Sasa Randjelovic-Randja - Gitarista
Biografija

Rođen u Zemunu, 04. novembra 1968. godine.

Kao dete pokazivao je interesovanje za rock muziku, a prvu gitaru dobio je sa nepunih 10 godina.

Vremenom, pored rock muzike izučava i druge muzičke pravce (blues, jazz...).

Kao srednjoškolac snima svoje prve studijske snimke u studiju 13 RTB-a koje je producirao Miodrag Bata Kostić. U to vreme upoznaje Zorana Milina (nažalost sada pokojnog), frontmena benda ''Malo sutra'', koji mu puno pomaže da izgradi sopstveni stil.

Sredinom 80-ih Ranđa svira sa manje poznatim zemunskim bendovima.

1988. godine odlazi na odsluženje vojnog roka na ostrvo Vis i tamo ga sudbina povezuje sa ocem beogradskog bluesa, Draganom Markovićem - Maretom.

1989. godine zajedno osnivaju najatraktivniji blues bend ''Di luna blues band'' i postaju poznati širom Srbije. Njihova saradnja je trajala punih pet godina, a prijateljstvo traje i dan danas.

1990. godine Nikola Čuturilo poziva Ranđu da mu se prikljuci u svom bendu 'Čutura i oblaci''. Snimaju album ''Rekom ljubavi''.

1994. godine Milan i Ranđa upoznaju se, na obostranu radost, u ''Central klubu'' u Valjevu na koncertu ''Di luna blues benda''. Nakon toga Milan ga poziva da zajedno otvore veliki rock spektakl ''30 godina Rock'n'roll-a'' (koncert održan u hali 1 Beogradskog sajma pred 20.000 posetilaca).

Posle par meseci, tačnije u maju 1994. godine, Ranđa se zvanično priključuje bendu ''Neverne bebe''.

Svih ovih godina Ranđa se bavi i studijskim sviranjem za razne druge izvodače.

Neki od njih su Laza Ristovski, Boris Aranđelović, John O' Leary, Grale i vukovi, Billy King, Vlada Maraš, Knez itd.

Srećno oženjen suprugom Ljiljanom, otac divnih devojčica Nine i Ive.

Muzički uzori:
Najveci Ranđin idol od rane mladosti pa do danas je Jimi Hendrix. Tu su još Frank Marino, Jeff Beck, Gary Moore, Steve Lukather, Larry Carlton, SRV, George Benson, Pat Metneny...
...Miodrag Bata Kostić, R.M.Tocak, Vlatko Stefanovski, Zoran Milin...
Od bendova to su - Status Ouo, Allman brothers band, Lynard skynyrd band, Bad company...

2007 izašao je i DVD prva Ranđina DVD škola gitare za početnike ,,Electric blues guitar''.

Oprema:
gitare - Gipson Les Paul custom -'79, Music man Luke
pojačalo - Duka, box Marshall
pedale - wah-wah, cry baby, fulltone fulldrive 2, boss C1, boss dd2, MXR 106 EQ, boss OD...

Vojvoda Radomir Putnik

Vojnik i vojskovodja srpske vojske punih četrdeset godina. Rodio se u Kragujevcu 24.01.1847. godine. Otac Dimitrije je bio učitelj. Vojničko zvanje je stekao na Artiljerijskoj školi u Beogradu. Posle mnogih rasporeda i napredovanja u službi 1903.godine postavljen je za načelnika Glavnog generalštaba. Tvorac je moderne srpske vojske. U okviru školovanja i obuke oficira uveo je rešavanje taktičkih zadataka. Srpsku vojsku je osavremenio novim naoružanjem, na ključna mesta je postavio talentovane oficire i nije dozvolio da se politika umeša u redove vojnika. Zajedno sa Živojinom Mišićem pripremio je sve ratne planove za Balkanske ratove i za Prvi svetski rat. U periodu od 1912. do 1916. godine bio je načelnik Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke postao je prvi srpski vojvoda. Sa Krfa 1916. godine otišao je na lečenje u Nicu i godinu dana nakon toga je umro. Bavio se teorijom ratovanja. Napisao je “Služba đeneralštaba” I i II “Služba i mirno doba” i “Služba u ratno doba”.
Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su prcei, tačnije deda Arsenije, doselo sa Kosova u Belu Crkvu. Kada su njegovog dedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Tako su Arsenija nazvali Putnik.

Radomir je u školu krenuo sa šest godina i ako su i tada deca kretala sa navršenih sedam godina. Bio je dobar djak, odmeren i učtiv, ali voleo je da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova sluša. Tu osobinu je zadržao kroz ceo život.

Od oca, prosvetnog radnika, je čuo da ne treba da uči samo za školu, već i za život. Mnogim nastavnicima je zadavao glavobolju, jer je često postavljao potpitanja posle njihovih predavanja. U to vreme nastavnici nisu voleli da našoroko i nadugačko objašnjavaju ono što predaju, već su se strogo držali zadate teme, tako da Radomir nije bio mnogo omiljen kod njih. Najverovatnije zbog toga nastavnik nemačkog mu je dao trojku, a kasnije se kroz vojničku karijeru tečno služio nemačkim jezikom i veoma retko je koristio rečnik čak i kada čita nemačku literaturu. Povremeno bi svirao gitaru i pevao, uglavnom kada bi ga zamolila majka ili otac.

Vojvoda Živojin Mišić

Jedan od najslavnijih srpskih vojvoda i vojskovođa učestvovao je u svim ratovima, koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Rođen je 19.01.1855.godine u Struganiku nedaleko od Valjeva, kao trinaesto dete u porodici. Završio je visoke vojne škole. Za zasluge u kumanovskoj bitci dobio je čin generala, a 1914. godine, kao komandant Prve armije za zasluge u vođenju kolubarske bitke dobio je čin vojvode, koji su pre njega dobili Radomir Putnik i Stepa Stepanović. Posle Prvog svetskog rata postavljen je na mesto načelnika Generalštaba. Umro je u Beogradu 20.01.1921.godine. Poznat je i kao istaknuti vojni pisac. Napisao je studiju “Strategija” a učestvovao je i u pokretanju i uređivanju vojnih časopisa.

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza što je u to vreme bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u popčetku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru , koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a uz put je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje. U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga je i izudarao. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.