Tema: Top Lista Poznatih

Dragana Saric - Bebi Dol


Ime i prezime: Dragana Šarić

Nadimak: Bebi Dol

Rođendan: 02. 10. 1962.

Porodica: majka Magdalena, pas Maza i familija mačaka

Karijera:
albumi Ruže i krv, Ritam srca, Ljuta sam i Bebi Dol; muzika za film Bore Draškovića „Život je lep“; mnogobrojni koncerti i nastupi sa drugim muzičarima
Zanimanje: pevačica


Mini biografija:

Otac joj je bio umetnik, džez muzičar koji je svirao u beogradskim klubovima. Kada je napunila dva meseca, na poziv Duška Gojkovića njen otac je otišao u Kopenhagen, a odatle se porodca preselili u Hamburg. Njeno detinjstvo bilo je puno putovanja, ali je školu upisala u Beogradu. Uz pomoć svoje bake, upisala je i muzičku školu, kao tinejdžerka imala je hit na top listama.


Slava nema veze sa srećom



Bilo bi licemerno da vam pričam gde kupujem čizme i kuda idem na letovanje. Ako uopšte pričam, a da to nije o muzici, onda treba da govorim i ono što mnogo ljudi misli, a nema priliku da kaže

Bilo je lepo, bilo je divno! Publika je bila fantastična, mislim da sam Beogradu poklonila jedan lep koncert –rekla nam je poznata pevačica Bebi Dol, posle beogradskog nastupa u Pozorištu na Terazijama, kojim je zaista oduševila beogradsku publiku. Bebi je pevala strane klasične hitove, svoje omiljene melodije koje se nalaze i na njenom najnovijem albumu.


Svoja, reklo bi se, i ljubazno svojeglava, već na početku razgovora, saopštava nam da nije model i da ne voli poziranje pred objektivima fotoaparata. Što se tiče priče, raspoložena je za razgovor, iako tek malo oporavljena od gripa koji je nije zaobišao... Njena priča počinje šezdesetih godina prošlog veka, kada je drugog oktobarskog dana rođena kao Dragana Šarić. Ne želi da nam otkrije tačnu godinu rođenja.


–Detinjstvo je period koji vas odredi kasnije kao odraslo biće. Imala sam sreće što sam rođena šezdesetih godina, koje su, posebno posmatrane sa ove vremenske distance, bile godine pune nade. Isto tako imala sam sreće što mi je otac bio umetnik, džez muzičar koji je svirao u beogradskim klubovima. Kada sam napunila dva me-seca, moj otac je na poziv Duška Gojkovića otišao u Kopenhagen, zbog nekog ugovora, a odatle smo se preselili u Hamburg. Kasnije je tata svirao po američkim vojnim bazama svuda po svetu i moje najranije detinjstvo vezano je za putovanja.


Muzika je sekiracija


Uprkos pređenim kilometrima i čestim selidbama, Bebi Dol je školovanje počela u Beogradu, jer je njena majka insistirala na našem obrazovanju, smatrajući američke škole nedovoljno kvalitetnim i temeljnim.
–Sa sedam godina stigla sam u Beograd i krenula u školu. Na svaku moju molbu da me odvedu i u muzičku školu, roditelji su se izvlačili. Posle nekog vremena shvatila sam da oni ne žele da me upišu jer je mama mislila, a bogami i tata, da bi dobro bilo da prođem bez te sekiracije u životu. E, onda sam ja pametnica zamolila za pomoć moju pokojnu nanu. Ona je najpre otišla kod frizera da se ulepša, a sledećeg dana me odvela u Muzičku školu „Mokranjac“. Učila sam klavir, potom i solo pevanje i, uporedo sa klasičnim obrazovanjem, završila nižu i srednju muzičku školu kao dosta dobar đak.

Dragana Saric - Bebi Dol


Od Dragane do Bebi


Ali, posle srednje muzičke, Bebi ne upisuje i Akademiju.
–Odluka da ne upišem Akademiju doneta je više na iracionalnom nivou, van moje volje. Bio je to Beograd osamdesetih, a na taj period danas se gleda sa puno nostalgije. Dobila sam poziv od Televizije Beograd da je predstavljam na lokalnom evrovizijskom takmičenju sa čuvenom pesmom „Rudi“. Ta pesma otvorila mi je vrata velike Jugoslavije. Kao tinejdžerka, prodavala sam ploče u nezamislivo velikim tiražima –objašnjava nam i kaže da je još tada pokušala da se sakrije od javnosti…


–Meni slava nije bila potrebna, niti sam je želela. Takozvana slava nema veze sa srećom i zadovoljstvom u životu, čak ima i mnogo suprotnih primera… –kaže Bebi Dol. A kako je dobila to ime?


–Čitava ta priča o imenu Bebi Dol... Pa, ja sam sebi dala neko apstraktno ime i prezime jer sam mislila da ću moći da prođem bez intervjua, slikanja. Išla sam u školu i bilo mi je bitno da moje društvo ne pomisli da se sad nešto pravim važna. Međutim, sticajem okolnosti, moj singl „Mustafa“ stigao je na sve top-liste stare Jugoslavije, prodao se u nekoliko desetina hiljada primeraka. Jednoga dana pred mojom školom, današnjom XIV gimnazijom, kod Kalenić pijace, pojavio se čuveni Danilo Štrbac, urednik TV Revije, koja se prodavala u ogromnom tiražu. Prišao mi je, rekao kako je u Šumatovcu čuo ko sam i pred fotoreporterom mi objasnio da moram da mu dam intervju jer imam „broj 1“ na top-listama. Tako je krenulo... Danas mogu da kažem da sam srećna, jer što ranije mlado biće krene u samostalan život, to kasnije ima više vremena da koriguje svoje stavove, greške, da uči. U poređenju sa mojim prijateljima koji žive neke regularne egzistencije, ja sam u velikom plusu, jer je moj život krenuo ranije i sve one zablude i iluzije koje prate mlade nežne godine desile su mi se ranije –kaže Bebi.


Popularnost nema samo lepu stranu medalje…
–I u mom slučaju sve se nekako događalo uobičajeno, klasično. Bilo je puno „kobajagi prijatelja“, onda vam godine pomognu i shvatite da je ogromna većina ljudi onaj deo populacije „koji te voli zato što te mrzi“. Hoće deo tvoje slave, neko hoće ruku, neko nogu, neko tašnu, neko cipele. Vaspitana sam da dajem, to sam i radila. Moja mama često kaže da je oblačila pola Beograda, ali nije mi žao. Kuća mi je uvek bila puna, često „takozvanih drugarica“. Pre podne se dolazilo kod mene na kafu, šminkanje, oblačenje, pa se išlo na ručak u Stupicu, pa sa mnom na snimanje, pa opet kod mene na novo sređivanje. Oko pola dva noću išlo se u Akademiju ili Zvezdu, kada klinci odu kući. Tako sam živela dosta dugo dok nisam shvatila da nije zlato sve što sija.
Imam malo prijatelja


A kada je to shvatila, promenila se…
–Kada naučite neke lekcije, potpuno zatvorite vrata svog života. Tako je danas u mom životu malo ljudi. Živim sa majkom. Imam kuče Mazu, srpskog džukca kojeg sam spasla dok su padale bombe, i imam porodicu mačaka. Volim životinje. Ipak, zahvaljujući muzici i koncertima, upoznala sam i nove prijatelje. Jedni su odlazili iz mog života, a drugi su dolazili. Valjda sam to i zaslužila. Nemam prijateljstva sklopljena iz interesa. Odem u nepoznati kraj, prepoznam nekoga sličnog meni, pa tako, na najneverovatnijim mestima imam prijatelje za čitav život. Od Italije, Francuske, Kragujevca do Kikinde...



Nisam zaljubljena


Tokom čitave njene karijere, javnost je najviše zanimala njena veza sa pevačem Masimom Savićem.
Neke druge priče, Bebi Dol je skrivala od javnosti, a o svom ljubavnom životu danas kaže:
–Što se ljubavi tiče, imala sam sreće. Bila sam voljena. Mislim da je za ženu veoma važno da ima svest o tome da ju je nekada neko mnogo voleo. Imala sam sreću, bila sam u nekoliko kvalitetnih veza u životu. Trenutno nisam u ljubavi i nisam zbog toga specijalno indisponirana, jer još uvek verujem u ljubav, za razliku od većine mojih prijateljica koje su ili već razvedene ili pred razvodom, ali su ranjene i više ne veruju u ljubav. Stalno im govorim da im se ljubav ne može ni desiti ako od nje dignu ruke.

Kako i u drugim stvarima tražim kvalitet, tako i u vezi sa najbližim bićem tražim sve, skroz, da bude kako treba. Ne volim ljubavne odnose zasnovane na strahu od samoće ili strahu kako ćeš ostati sam posle toliko godina veze. Nije lako, znam, i ja sam imala jednu dugu vezu i rešili smo da je okončamo, a to je kao kada ponovo učite da hodate na dve noge. Nije to ništa strašno, nauči se.







Pevam, bilo gde


Njen život od rođenja je ličio na nomadski, ali se muzikom i pevanjem bavila gde god da je živela.
–Svaki put kada bih osetila da problem nije u meni, da prevazilazi moje mogućnosti, odlazila bih odavde. Mnogo sam putovala, ali sam i tamo gde sam odlazila, bila umetnik. Poznajem dosta ljudi koji, kada odu odavde, ne budu to što jesu, umetnici, već budu trgovci, bankari, restorandžije... Meni nikada nije bilo u redu da, ako promenim mesto boravka, menjam i svoju ličnost i profesiju.

Živela je u Egiptu, u Americi, širom Evrope…
–U mladim godinama, svaki put kada mi se nešto ne bi dopalo, pakovala sam kofere i odlazila. Događalo se i suprotno. U Parizu sam imala odličan ugovor, a to je bilo 1994. godine, u jeku poznatih društvenih okolnosti. Ali, kada sam dva meseca provela bez sna strahujući šta će se u mojoj zemlji desiti, da možda neću videti mamu ko zna koliko godina, vratila sam se. Na sve molbe mog užasnutog agenta, koji je predlagao da me uda i tako reši problem papira, ja sam kao prava pravoslavno odgojena devojka rekla da se ne plašim života, možda i ne shvatajući šta će mi se desiti.

Tada sam izjavljivala da ću peške da dođem do Beograda, i došla sam poslednjim avionom sa nekoliko francuskih novinara. Bila sam spremna da budem bolničarka. Došla sam ovde i zatekla jedan potpuno lud Beograd. Bila sam očajna jer sam mislila da posle svih svetskih ratova takve stvari niko više neće raditi. Ali bili smo toliko glupi da izaberemo rat. Ako ima neka prednost života na ovom ludom terenu, to je onda to što vas stvari i ljudi učine mnogo izdržljivijim. Posebno mislim na žene, jer njih krasi mnogo više upornosti nego naše muškarce.


Ne može novac sve


A šta to Bebi Dol ceni kod ljudi, a čega se gnuša?
–Najviše na svetu prezirem licemerje, a najviše cenim kada ljudi imaju hrabrosti da budu onakvi kakvi jesu, da se pokažu kakvi su. Prema ljudskom licemerju i sebičnosti osećam se loše, to me deprimira. Deprimira me i kada vidim odrasle ljude koji se ponašaju grozno, kao zveri prema drugima. To svakodnevno gledam po našim ulicama i to je nešto što me najviše brine, ali me to i drži ovde, jer se nadam da će zdrav razum pobediti među ljudima. Više nisam u godinama kada lako odustajem. Kada bi ekonomija bila naš jedini problem, uopšte ne bih brinula. Znate, ne može novac sve, iako se mnogi iza toga kriju.


–Vaspitana sam da pomognem kada mogu, da pružim ruku, da ne činim zlo i da u okviru svog malog života budem najbolja što mogu. Vi zbilja možete danas da padnete usred Beograda i da vas ljudi zaobilaze. Tako se ranije nije živelo. Događa mi se da me prihvataju bolje u drugim gradovima u okruženju, a ovde nailazim na gard. Verovatno zato što govorim ono što mislim –priča nam Bebi Dol i dodaje da i danas veruje da je izgovorena istina možda pola puta do rešenja problema.


Dajte lepotu...


–Zato govorim. Bilo bi licemerno da vam pričam gde kupujem čizme i gde idem na letovanje. Ako uopšte pričam nešto, a da to nije o muzici, onda treba da budem hrabra, pa da izgovorim i ono što možda mnogo ljudi misli, a nema priliku da to javno kaže.

Ne volim kada čujem za sve što ne valja da je to „srpski mentalitet“. Ne, to nije srpski mentalitet koji ja znam iz svoje kuće! Moj pradeda bio je kafedžija, pre više od dva veka držao je kafanu „Kod devet kočijaša“ na današnjem Neimaru, i znam da ljudi generacijama unazad nisu imali potrebu da se svađaju i govore ružne reči, živeli su mirno i normalno. E, to je srpski mentalitet. Svaki put kada izađem pred ljude i pevam i dam im lepotu, oni su potpuno spremni da je prime, samo treba neko da im je da. Nevolja je što su neki novi bogataši postali vlasnici naših života. To su ljudi koji do pre 15 godina nisu imali interesovanja ni za bioskop…


A o svojoj svakodnevici, ovde i sada, Bebi Dol kaže:
–Izvršavam svakodnevne obaveze kao i svi ljudi, idem u prodavnicu, jurim u banku, brinem o mojim životinjama i ne volim telefon. Volim da, kad se ujutro probudim, pustim neku lepu muziku. Pre neko jutro probudila sam se sa užasnim gripom, sva sam bila grozna. Mamin predlog bio je da pustim Mariju Kalas. Pustila sam glasno, glasno... i uživala. Onda mi je i bolest bila „okej“.


Imam opasan plan


Za Bebi, muzika jeste najvažnija, ali ne i jedina ljubav...
– Pravim kolaže, pišem, spremam koncerte, i to je sasvim dovoljno. Imam nekoliko aktivnih ideja koje čuvam za trenutak kada ću imati vremena... Htela sam ranije da studiram i kostim, tako da imam opasan plan kada je reč o dizajnu. Pravim divne kolaže i moj izdavač „Mascom“ od mene je izmamio obećanje da ću na proleće napraviti izložbu gde će svaka od pesama sa poslednjeg CD-a imati svoj propratni kolaž – otkriva nam Bebi Dol.

Ana Sofrenovic


Ana Sofrenović
Rođendan:18. 09. 1972.

Porodica:suprug Dragan Mićanović, ćerke Iva i Lena

Karijera:
„Znakovi“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Balkanska pravila“, „Bure baruta“, „Nebeska udica“, „Mali svet“, „Ultimate Force“
Zanimanje:glumica i pevačica


Mini biografija:

Jedna od naših najboljih glumica, izuzetna u izvođenju džez i filmske muzike. Zovu je srpska Marlen Ditrih, Eni Lenoks… Kćerka je Šile, lingviste i prevodioca, englesko-irskog porekla, i Dragoslava, inženjera metalurgije, koji su se upoznali na studijama u Birmingemu. Ana je supruga Dragana Mićanovića, za mnoge jednog od najboljih naših glumaca klasičnog pozorišnog repertoara. Imaju ćerke Ivu i Lenu...



a nju kažu da je oličenje elegancije, stila, odmerenosti, smirenosti, prefinjenosti... osobina koje su ponekad tako retke u strastvenih, bučnih, temperamentnih Srba. Ona je jedna od naših najboljih glumica, izuzetna u izvođenju džez i filmske muzike. Nazivali smo je srpska Marlen Ditrih, Eni Lenoks… Kćerka je Šile, lingviste i prevodioca, englesko-irskog porekla, i Dragoslava, inženjera metalurgije, koji su se upoznali na studijama u Birmingemu. Ana je supruga Dragana Mi-ća-novića, za mnoge jednog od naj-boljih naših glumaca klasičnog pozorišnog repertoara. Mama je osmogodišnje Ive i trogodišnje Lene. Posle trogodišnjeg profesionalnog i privatnog dobrovoljnog „izbeglištva“ u London, sa porodicom se pre pet godina vratila u svoj voljeni Beograd i novobeogradski blok 28, u stan u kome je i odrasla.


Moj lepi Beograd


– Beograd je sedamdesetih bio prelep. Sa mnogo nostalgi-je sećam se svog detinjstva. U Beo-gradu se tada mnogo toga de-šavalo, bilo je lepo odrastati u njemu. Bilo je bezbrižno, čak i na Novom Beogradu. Pa, Novi Beograd nije bio takav kakav je danas, pogotovu nije onakav kakav je bio devedesetih, što je njegov najgori period. Osećanje da živite u getu nije toliko bilo prisutno u mom kraju, u 28. bloku, koliko možda u nekim drugim delovima Beograda. Danas, čini mi se kao da sam odrasla u malom zaštićenom zelenom prostoru, jer je sve bilo tu, i škola i obdanište i zelenilo... Nije bilo saobraćaja. Bila sam vrlo srećna, pa zbog svojih ćerkica, koje su vrlo male, i sada živim u bloku 28. Mislim da je idealan za malu decu.


Moja vera


Ana je odrastala uz uticaj dve kulture, britanske i srpske, i kaže da je to imalo i mane i prednosti.
–Te različitosti obeležile su i ceo moj život. Stalno sam putovala u Englesku, i kao mala, bila sam izložena mnogim uticajima i imala priliku da vidim mnogo. Verujem da me je ta širina koju sam stekla, koja me prati i u mom radu i mom životu, potpuno obeležila. Ali, ta različitost nije uvek bila prijatna. Deci je mnogo manje udobno da to nose i ne vole da se razlikuju, pa je to i mene veoma mučilo kada sam htela da, kao i sva deca, budem deo grupe, da ne štrčim. Kasnije sam shvatila da je ne uklapati se baš u sve i imati neko svoje obeležje, neki svoj lični potpis, jedna od najvažnijih stvari. Rano sam naučila da cenim to što sam drugačija. Netolerantnost naše sredine prema različitostima, sada je, mislim, više izražena nego ranije kada smo bili veća zemlja kroz koju je tada prolazilo mnogo različitih ljudi. Ipak, mislim da se to sada ponovo vraća, na jedan sasvim drugačiji način. Mislim da se, polako, ova sredina otvara i da je završena ona faza u kojoj mnogi razmišljaju u stilu „ovde je sve grozno, pa i meni mora da bude grozno“. Polako počinje da se razmišlja na način: „da vidim da li ja nešto mogu da učinim da meni i nekoj mojoj mikrookolini bude bolje“. Takav način razmišljanja, kad se multiplicira na više ljudi, ima efekta i na celo društvo. To je moja vera!


Jagnjetina i puding


A pored novobeogradskog, Ana Sofrenović imala je i englesko detinjstvo kod bake Ajvi, u pravoj engleskoj seoskoj idili.
–To je ona lepa, stara Engle-ska, ona esencija Engleske i nje-ne kulture i engleskog načina razmišljanja. Tamo sam odlazila do svoje 16-17. godine, a onda sam upoznala i London, koji je država u državi, nešto potpuno drugačije. Engleska ima fantastične stvari. Njena kultura jeste deo mene, njen mentalitet provejava kroz mene i u dobroj je kombinaciji sa našim mentalitetom, sa onim što je dobro kod nas, našom ener-gičnošću, srdačnošću. Eng-lezi su vrlo dobronamerni, ali nisu dobri u pokazivanju te dobre namere. To je kultura koja ne može da se pročita baš na prvu loptu. Strašno vole da pomognu. Imaju jaku socijalnu svest, solidarnost za onoga ko nema dovoljno ili kome nije dobro, oni su prvi tu da priskoče. I to je prosto deo njihove kulture i tradicije, a ne pitanje volje, da li želiš ili ne. I, na jedan lep način, Englezi znaju da čuvaju svoju kulturu. To su te lepe stvari koje sam naučila od Engleza: odnos prema sebi, prema kvalitetima koje treba očuvati bez obzira na to koliko se svet menja. Imala sam omiljene rituale kojih se sećam iz detinjstva. „Sandej lanč“ –jagnjetina, povrće i jorkšir puding. Toga se strašno drže, kao i „čaja u pet“, koji se, ipak, polako gubi. Zatim, čuveni sendviči sa krastavcima! Englezi su mi beskrajno šarmantni zbog toga što se vrlo ozbiljno drže tih malih rituala. Ali, to je deo njihove baštine, pa samim tim, negde i moje.

Ana Sofrenovic


Englesko vaspitanje


Velika iskustva Ana nosi iz Britanije, a posebno joj je važan tamošnji način vaspitavanja dece, koji uvažava i pokušava da primeni u sopstvenom životu.
–Drugačija su deca tamo. Nekako su tiša. Oni se drže starog načina vaspitanja, koji je u nekim krugovima postojao i kod nas –da su deca tu da se vide, ali ne i da se čuju. Kod nas je drugačije, u stilu „mi ne moramo da jedemo, važno je da deca imaju šta da jedu“. Ovde su deca dosta gurnuta u prvi plan, i ka deci i zbog dece sve se radi. Tamo je sas-vim normalno da sa 18 godina izađete iz kuće i da ste svoji ljudi, pa da vaši roditelji mogu da nastave svoj život. Ovde je tendencija takva da su deca suviše zavisna od svojih roditelja, pa često čujemo i „neka, sine, ja ću“. Mislim da to nije prava priprema za život. U Engleskoj se deci stavlja do znanja da vrede, ali da se ne vrti sve oko njih i da će za svoj život morati da ulože sopstveni trud. Oni ne veruju da su svi isti, jer nisu svi isti ni tamo ni kod nas, ni u bilo kojoj drugoj zemlji.


Porodični san o glumi


Pored želje bake Ajvi i mame Šile da i same budu glumice, jedino je Ana Sofrenović to postala.
–Nisam toliko razgovarala sa bakom o njenin glumačkim afinitetima, ja sam zapravo o celoj toj njenoj glumačkoj strani saznala od mame, mnogo kasnije. Baki je gluma bila deo njenih mladalačkih snova. Mislim da je ona retko o tome pričala. Moja mama je, kao mlađa, mnogo igrala u profesio-nalnom pozorištu, ali je kasnije, sa studijama, otišla u potpuno drugom smeru –doktorirala je francuski jezik. Početkom sedamdesetih, u Beogradu je na televiziji radila serijale engleskog jezika, kasnije je radila neke manje projekte, a organizovala je i dramsku grupu na Filološkom fakultetu. Ali mislim da je ostala fascinirana glumom za ceo život.
Ana u „Bogomoljkama“
–Tinejdžerski period i izlaske, koncerte, rok večeri na Mašincu utorkom, pamtim kao divan pe-riod. Najviše vremena provodi-la sam u Teatru „Levo“, koji me je najviše odredio. Pamtim i fe-no-menalno iskustvo koje sam stekla dok sam pevala u rok bendu „Bogomoljke“. Imali smo čak i nastup u „Paket aranžmanu“ na TV Politika. I dan-danas tragam za tim snimkom....

Ana Sofrenović je „iz prve“ upisala FDU. Za prijemni ispit spremala je Čehova, monolog Irine iz „Tri sestre“ i „Ženske razgovore“ Duška Radovića. Treći deo bila je imitacija, a Ana je odlučila da imitira svoju mamu.
– Znam pouzdano da me je ta imitacija moje mame Šile, primila na Akademiju. Ha, ha, ha!




Mamina i tatina deca


Za Aninu klasu na Akademiji, kažu da je „klasa mamime i tatine dece“ jer je u njoj bilo mnogo dece glumaca (Katarina Žutić, Isi-dora Minić, Milica Mihajlović, Ivan Zarić...), dok su klasu Nebojše Glogovca, Vojina Ćetkovića, Sergeja Trifunovića, nazivali klasom „provincijalaca“…
–To što nas zovu „klasa mamine i tatine dece“ jeste hod po površini. Bila je to stvarno jaka klasa. Veoma mnogo nas i dan-danas radi. Zapravo, svi rade. To je vrlo retko, nije uobičajeno.
Jedan od njenih „klasića“ bio je i Rastko Lupulović, koji je svojevremeno izazvao burne reakcije kada je odlučio da glumački poziv „zameni“ monaškim. O svojim sećanjima na neobičnog i izuzetnog kolegu, Ana Sofrenović nam kaže:
– Retko ga viđam. Rastko je čudesan čovek. Čudesan je bio i glumac. On je našao svoj put i, što je najvažnije, ima svoj mir.




Molba za „puš-pauzu“


„Gluma je sumanut posao, ne baš zdrav za glavu, mi kao sred-stvo za rad koristimo emocije i misli, nešto čime ljudi ne smeju da se igraju“, rekla je Ana pre nekoliko godina. A kako dva umetnika, ona i njen suprug Dragan Mićanović, funkcionišu? Obično, u umetničkim parovima, jedan se povuče „zbog drugog“.

– Nikada ne bih mogla da pod-nesem da se neko odrekne umetnosti i velikog talenta iz ljubavi prema meni. To je nešto što ne bih umela nikome da tražim i ne bih mogla da volim nikog ko bi to tražio od mene. Jer, umetnost nije samo posao. Ima karakteristike posla kad vas za to plaćaju i kad se od vas traži da se držite nekih rokova, stižete na vreme... Umetnost je potreba i poziv... Ne postoji način da se isključite kao umetnik i budete nešto drugo… Možete samo muze da zamolite za male puš-pauze ne biste li nahranili decu, platili račune...

Neko ko je zadovoljan privatnim i profesionalnim životom, kao što to jeste Ana, nažalost manje je medijski interesantan. Čitalačka publika, što nije svojstveno samo nama, uvek je više gladna ružnih, prljavih, „žutih“ priča. Odakle „izvire“ ta ljudska potreba?
– Ne gledam publiku kao masu već kao grupu pojedinaca. Jeste da glad za skandalom i onim senzacionalnim uvek postoji, ali to je po meni kao „džank fud“ –jeftina hrana. Brzo se pojede, a još brže svari i zaboravi. Ja želim da trajem, i ako želim da trajem, ne treba da me ima previše. Jer, ništa gore nego kad vam se ljudi zasite i lica i dela. U mom poslu to je pogubna stvar. Volim da se pojavljujem ređe i s razlogom, ali da sam uvek drugačija...


Ne traži led u vatri


Prošlog meseca Ana Sofrenović bila je u Buenos Ajresu, u aranžmanu Internacionalne radionice za interaktivni performans. Naša poznata glumica je u ovoj netipičnoj radionici usavršavala glas, pokret, način umetničkog izražavanja, dok njene kolege, utisak je, nisu baš najspremnije za istraživački rad, kao da manir istraživanja sopstvenih umetničkih mogućnosti ovde ne postoji.
–Nemaju svi istu količinu volje i energije. Toga je, nažalost, sve vi-še. I u tom nedostatku dodatne snage i želje, trune mnogo talenata koji nikad neće biti razvijeni do svog maksimuma, a za mene je to tragedija. Mnoge moje kolege su se učaurile, nisu ispunjeni iznutra svojim poslom. Jure za parama i poslovima koji im donose te pare ne bi li tu prazninu nekako popunili stanom, kolima, putovanjima... To je u redu, ako je to ono što žele, ali mnogi samo zamenjuju teze i to se, nekako, vidi... Konformizam je opasna stvar za umetnike... Tražiti udobnost u umetnosti isto je što i tražiti led u vatri... A ako ga
nađete, to samo znači da se vatra ugasila…

Vesna Dedic - TV voditeljka


Ranom zorom vozom je krenula iz rodnog Titograda u jugoslovensku prestonicu, na prijemni za studije dramaturgije. Osećala je da ima talenat, volju i samopouzdanje da ostvari svoje želje, ali i strah od nepoznatog.


Danas Vesna Dedić Milojević (44) suvereno hoda srpskom čaršijom poznatih kao diplomirani filolog opšte književnosti, TV voditelj, novinar i urednik, romanopisac i scenarista, majka ćerke Lenke (11).
– Tata u oficirskoj uniformi budi me za školu dok miris kafe i cigarete ostavlja za sobom, mama koja čašćava sa šest vrsta kolača za novogodišnje praznike, mlađi brat Đorđe i ja se vozimo noću po titogradskim ulicama ukradenim kolima od tate, gledanje TV serije nedeljom uz šnenokle... – nabraja uspomene.
Ređaju joj se i letovanja na Hrvatskom primorju, Titova štafeta, karmin „samanta 1“ sa kojim svetluca ispod neonki u diskoteci.
– Mama Branka bila je porodični kontrolor, a tata Dragoljub je imao „zvanje“ predsednika republike s ovlašćenjem da deli ordenje i oslobađa zatvorenike pre isteka kazne – smeje se dok opisuje roditelje.
Vesna se dvoumila oko „slobodnih zanimanja“. Glumu nije „overila“, a peva s merakom samo u kafani.
– Žalim što me roditelji nisu nagovorili da studiram pravo, dobar bih advokat bila.


NIKOME NE ZAVIDIM
U dve decenije plodne TV karijere, desetogodišnji autorski pečat uklesala je serijalom od oko 400 emisija „Balkanskom ulicom“ na RTS-u. Odabrala je da u novinskim stupcima izoštri pero za ovogodišnju bestseler trilogiju „Zauvek u srcu“, „Sunce meni, sunce tebi“ i „Ti si meni sve“.
– Planiram da radim TV serijal barem još dve godine, a drže me na čekanju Aleksandar Tijanić, Mira Adanja Polak, Oliver Mandić... Od kad sam i pisac, lepše mi je da hodam ulicom. Prilaze mi devojke, žene, čak i muškarci i priznaju da su se uz moje romane smejali, dočekali zoru plačući ili promašili autobusku stanicu udubljeni u redove...
Uživa u osećanju uspeha na nekoliko profesionalnih polja.
– Danas sam slobodna žena. Obe profesije mi pružaju egzistenciju, ne moram radi kore hleba da prodajem dušu.
Popularnost joj ide uzlaznom linijom bez skandala i tračeva.
– Možda je tajna u tome što nikome ne zavidim, niti ikoga imitiram, ne pokušavam da u svakoj čorbi budem mirođija... Privatni život važniji mi je od poslovnog, čuvam ženstvenost i kad muški moram da zasučem rukave – priča.
Lenka joj je najveća podrška i smisao kad joj je svega preko glave. Karakterom i likom liči na svog tatu Srđana (44). Mašta o tome da postane lekar, baš kao i njen otac.
– Na mene podseća svojim interesovanjem za umetnost i pomirljivošću, fantastično peva i piše, svira violinu i klavir, mnogo čita... Ona je dokaz da je dobar razvod blagoslov naspram lošeg braka.

Vesna Dedic - TV voditeljka



HOĆU S DRAGIM U PARIZ
Sve njene ljubavi su joj se desile na prvi pogled. Veruje u fatalne susrete.
– Ne osvaja me zavođenje, nego prepoznavanje.
Ubeđena je da postoje srodne duše koje se traže. Muškarac je lovac, a žena srna.
– Mnogo pate deca poznatih majki koje svako malo prezentuju javnosti svog aktuelnog partnera. Nisam starleta da skrećem pažnju ja*vnosti novcijatim partnerom, grudima i kolima!
Kad primeti da robuje ritualu ili navici, odmah ih menja. Ne žudi za velikim životnim restauracijama. Umesto gledanja iste serije svake večeri, vrednije je otići sa drugaricom na kafu, poručuje.
– Za svakodnevno kuvanje zamena su i pržena jaja, alternativa odlasku kod suprugove mame na porodični ručak je odvesti samo decu, a s mužem pravac u bioskop – priča. – Promena i iščekivanje su ključ smisla života.
Ne stoji iza principa „što me ne ubije, to me ojača“.
– Mene su uvek uspeh, sreća i ljubav činili jačom i boljom. Ništa ne bih ponovila, zato što verujem da me tek čekaju bolji dani u sledećih 150 godina – smeje se.
Ponekad u mašti prelista unapred svoj dnevnik „šta bi bilo kad bi bilo“.
– Za deset godina bih da sa mojim dragim putujem jednom mesečno kod Lenke u Pariz. I da joj tamo napravim gibanicu, proverim da li redovno polaže ispite, kakav joj je novi dečko.
O istom trošku volela bi i da proveri kako ide prodaja njenog novog romana u francuskim knjižarama.
– Za 20 godina vidim sebe u kući pored mora, gde objašnjavam unucima da ne moraju da slušaju mamu već samo mene.

Stevan Arsenijevic


Ime i prezime:Stevan Arsenijević

Rođendan:10. 07. 1986.

Zanimanje:denser, fotomodel

Mini biografija:

Po obrazovanju je farmaceutski tehnolog, ali je i model, denser, multimedijalna ličnost koja najviše radi u Turskoj. Svoj rad u modelingu na kratko prekida 2004.godine, ali nakon oporavka nastavlja kvalitetnu karijeru. Radi kao model u nekoliko agencija.

Stefan Golubovic


Ime i prezime:Stefan Golubović

Rođendan:09. 07. 1987.


Mini biografija:

Stefan je odrastao u Beogradu, pevanje obožava, a kako je najviše vremena provodio sa svoje dve starije sestre, kaže da je veoma pažljiv i fin prema nežnijem polu. U Paroove je ušao sa Ljubicom koju je upoznao na snimanju "Srećne zvezde", šou programu "Happy" televizije.

Nikola Djuricko


Ime i prezime:Nikola Đuričko

Rođendan:09. 07. 1974.

Porodica:supruga Ljiljana, ćerka Nađa, sin Đorđe

Karijera:filmovi:
Ivkova slava, Balkanski rulet, Sedam i po, Kad porastem, biću Kengur, Pljačka Trećeg rajha, Kordon, Zona Zamfirova, Munje, Nebeska udica, Šta je s tobom, Nina… pozorište: Brod za lutke, Šuma, Šine, Troje, Ljubav itd.

Zanimanje:glumac


Mini biografija:

Vojsku sam odslužio zbog pasoša. Nikada nisam bio neki švaler. Neprijatan sam kada novinara ne zanimaju moji odgovori na postavljena pitanja. Ćerkici pevamo Mandine pesme. Vozim polovni „polo“ koji ima ptičji grip


Sa svega trideset tri godine uspeo je da naniže nisku od preko trideset snimljenih filmova i TV serija, na desetine pozorišnih uloga i da svira u dva rok benda („Kuguarsi“ i „Sport i reinkarnacija“) u zemlji u kojoj jedva da toliko rok grupa i postoji. Kao voditelj uspeo je da osveži uniformisanu televizijsku scenu, nastupima u muzičkoj emisiji „Karaoke obračun“.


Budući da je uspeo, možemo ga jednostavno predstaviti kao uspešnog čoveka. Osim po profesiji, poznat je i po brojnim hobijima kojima se bavio u slobodno vreme, od ljubavi prema PC igraonicama i igricama, preko ronjenja, pa do idolopoklonstva prema beogradskim kafanama. On je nesvakidašnji čovek neobičnog prezimena Đuričko. Ime mu je malo običnije Nikola.


Poreklo prezimena


– Činjenica je da imam karakteristično prezime. Njegovo poreklo vrlo je komplikovano, čak i meni koji sam slušao priču o tome. Ne znam kako bih vama uspeo da odgonetnem tu misteriju, pa bolje da ne počinjem (smeh)!


Međutim, to neobično prezime u svetu filma bilo je veoma poznato, još pre nego što je Nikola u taj svet zašao. Davnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, njegova pokojna baka Tomanija igrala je nekoliko zapaženih glumačkih rola, a pamtimo je kao Rajku u seriji Dragoslava Lazića „Ljubav na seoski način“. Svoju prvu ulogu u filmu „Šta je s tobom, Nina“, u kojoj je, inače, prozborio cele dve reči, ovaj popularni glumac dobio je zahvaljujući svom prezimenu, odnosno činjenici da je unuk Tomanije Đuričko.


– Da, moja baka bila je veza između mene i režiserke tog filma Gordane Boškov, koja je inače naš porodični prijatelj – priseća se Nikola svoje prve uloge.

– Prilikom jedne od poseta našoj kući, Gordana me je videla, a u tom trenutku baš joj je bio potreban klinac za film. I angažovali su me. Nije baka nikoga nagovarala, ali samim tim što se družila sa pravom osobom doprinela je da taj klinac budem ja, a ne neko drugi.


Maštao da leti


Kao dečak maštao je da postane pilot, zbog toga jer je njegov tata pilotirao avionom DC-10, ali i zbog činjenice da su mu se mama i tata upoznali na časovima padobranstva. Ipak, nasledio je bakin poziv, a jedan od razloga je veliki uspeh i slava koju je doživeo nakon učešća u TV seriji „Otvorena vrata“. Blagodeti glumačkog poziva (čitaj, novac i popularnost kod devojčica) bile su tolike da je šesnaestogodišnji Nikola odlučio da otpočne samostalni život iznajmivši stan u Ulici kralja Milana. Bila je to velika i važna odluka za mladog čoveka, koji ne samo da je tek zakoračio u glumu već i u život uopšte:


– Lepa su to bila vremena – priseća se Nikola tih dana. – Normalno je da odmah pomislite na lude žurke koje pravi klinac odvojen od roditelja u tim godinama. Međutim, nisam ja pravio neke žurke, pošto se taj stan koji sam iznajmljivao nalazio u potkrovlju, i bio je vrlo mali, svega 17 kvadrata. Ostao mi je u lepom sećanju jer je imao divan krov, to jest potkrovlje koje je bilo veoma lepo adaptirano i sređeno. To vreme pamtim po strašnom zezanju i enormnom trošenju novca. Trošio sam koliko god sam imao, ali sam od tih para pomagao i svoju porodicu, i koga god sam mogao. To je bilo vreme izbeglica, vreme vrlo gadno za celu zemlju, a ja sam tada prvi put zaradio neku značajniju svotu, pa sam stvarno bio u prilici da pomognem. Možda sam mogao nešto i da uštedim, ne naročito mnogo, ali sam sigurno mogao da pričuvam deo para za jedan pristojan auto. Ali, mene je tada bilo baš briga da kupujem neka kola.


Promene koje su mu se dogodile tih godina nisu se manifestovale samo po dubini džepa već i po blagonaklonosti nekih do tada nedodirljivih i nedostupnih devojčica:


– Logično je to da se promenio stav moje okoline prema meni. One devojčice koje do tada nisu htele ni da me pogledaju najednom su postajale jako zainteresovane. To je valjda i normalno. Ali ja, zapravo, nikada i nisam bio neki, da kažem, švaler. Možda bih ja to voleo, ali nije tako. Nisam koristio svoju popularnost, a biti popularan ne znači da će se za vas zainteresovati neka kvalitetna devojka. Moje ljubavne veze bile su poprilično stabilne. Kod nas su ionako popularniji narodni pevači i fudbaleri. Njihova i naša popularnost nije ista vrsta popularnosti. Zbog jednostavnog razloga što su oni zaista bogatiji, a novac je ipak veliki magnet za takve devojke.

Nikola Djuricko


Napor na Akademiji

Kada su ga bubice sa osamostaljivanjem i trošenjem novca prošle, Nikola Đuričko je, kaže, shvatio kuda u životu treba da ide, pa se okrenuo glumi kao profesiji. Svoj prijemni ispit i upis na Fakultet dramskih umetnosti pamti kao najveći napor u životu:


– Ja sam se, bogami, četiri meseca spremao za upis na Akademiju. Za upis me je spremao Mika Aleksić, što je zaista za mene bio specifičan i naporan rad. Do tada se nisam nikada toliko posvetio nečemu u tolikoj meri. Otežavajuća okolnost bilo je to što sam ja trošio više energije nego što je zaista bilo potrebno, jer nisam bio ni načisto šta tu u stvari i treba da se zna i da se ume. Bez Mike teško da bih uspeo. Verovatno bih lutao u tom svom neznanju i ko zna šta bi bilo. Zaista sam uložio sav svoj napor koji sam mogao da bih prošao prijemni. Onda kada su me primili imao sam utisak da je to zbog sveg tog napora koji sam uložio. Drago mi je što je tako dobro ispalo. Mnogi ljudi koje ja znam, a koji su se spremali za upis na Akademiju tih godina, ali i posle toga, i nisu uspeli, govorili su da je tako ispalo zato što se nisu baš trudili.


Napor u vojsci

Već tokom studija (ali i odmah po njihovom okončanju) njegova filmska karijera napredovala je vrtoglavom brzinom. Ređao je uloge za ulogom: „Do koske“, „Lajanje na zvezde“, „Nebeska udica“, „Munje“, „Nataša“... U jednom trenutku imao je toliko posla da ga je neki mladi glumac optužio da je sa Nebojšom Glogovcem uzurpirao glumačku scenu! Nikola je tada učinio ono što se najmanje očekivalo od jedne popularne i poznate ličnosti otišao je na odsluženje vojnog roka! Razlozi koji su ga naveli na taj korak demistifikuju tu njegovu odluku:


– Činjenica je da je to služenje vojnog roka bilo nužno i da je država zahtevala od mene taj napor, jer bez toga nisam mogao da dobijem pasoš! Celog života sam se mučio sa tim pasošem i hteo sam da to skinem sa dnevnog reda. Što se samog služenja vojnog roka tiče, prva tri meseca proveo sam u Zaječaru, u pešadiji, a ostatak ovde u Generalštabu, u saobraćajnoj vojnoj policiji. Bilo je i prijatnih stvari, ne mogu da kažem da nije. To vreme pamtiću po činjenici da sam upoznao gomilu svakojakih ljudi na koje u privatnom životu, verujem, nikada ne bih naleteo. Meni je to zaista bilo jedno zanimljivo iskustvo jer sam kao popularan, i da ne kažem uspešan, sa mekanih jastuka došao u Zaječar na minus 20. Ne bih sada mogao da procenim da li mi je to donelo nešto dobro ili nije.


Nisam ostao Gojko Sisa


Naša publika glumce upamti po najznačajnijim ulogama, pa im shodno tome daje nadimke i ti se nadimci onda pamte do kraja glumačkog veka. Jedna od najznačajnijih uloga Nikole Đurička jeste uloga Gojka Sise u filmu „Munje“. Ipak, opasnost da ga zauvek identifikuju sa tim likom on je nekim čudom izbegao:


– Neki su gledali samo to, pa bi me možda nazvali po tom filmu, dok su neki drugi gledali nešto drugo, pa postoji opasnost da me nazovu po nekoj drugoj ulozi. Kod nas je to normalno. Gojko Sisa ostavio je dosta jak utisak na publiku, i ta uloga jeste obeležila mene u jednom periodu, ali mislim da smo nekako i Gojko i ja uspeli da prevaziđemo međusobnu povezanost.

U kafani volim tišinu!

Osim u glumi, Nikola se oprobao i kao muzičar, jer od detinjstva svira gitaru. Nastupao je sa bendovima „Kuguarsi“ i „Sport i reinkarnacija“. U jednom trenutku bavio se i ronjenjem, a poznat je kao veliki fan video igrica i igraonica, gde je, po sopstvenom priznanju, znao da se zablesavi i provede ceo dan. Iz tog perioda pamti se njegova izjava „da je nezgodno kada vam neko ubije ženu“ jer je i suprugu vodio da se zajedno oprobaju u nekim tada aktuelnim igricama. Osim svega pomenutog, Nikola ima još jednu veliku strast - kafanu. Ali ne kao mesto gde odlazi da jede i pije, već kao kultno mesto:


– Prva stvar kod kafane koja je genijalna jeste to što je tišina, što nema muzike kao u kafiću, a i ako je ima, može se utišati, jer, iskreno, smeta. Osim ako neko nešto ne slavi. A i u tom slučaju možete da promenite kafanu. Meni se tu dopada što je kafana mesto gde možete da odete da porazgovarate s nekim. Glavni vid zabave, u tom smislu, jeste razgovor s nekim. Inače sam kao klinac visio po kafanama, pa mi je ta ljubav možda ostala iz tog perioda života. Čini mi se da su kafane specifičnost Beograda, mesta gde se čovek oseća opušteno i normalno.


Lepa na mamu


Svoju sadašnju suprugu Ljiljanu Nikola nije upoznao u kafani već na snimanju filma „Pljačka Trećeg rajha“, gde je ona bila asistent na snimanju. Posle kratkog zabavljanja Ljiljana je postala gospođa Đuričko, a ubrzo i majka. Pre tri godine mladi bračni par dobio je ćerkicu Nađu. Rođenje ćerke Đuričko je proslavio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa kolegama koji su mu poželeli da ćerkica liči na majku. I ta želja im se ispunila:


– To na koga dete u jednom periodu svog razvoja liči, procene su koje mi onako paušalno dajemo, jer lik deteta se tokom odrastanja menja. Nađa liči na mamu, ali ima nečeg svog, što je meni vrlo čudno. Ona uistinu ima neke svoje specifične osobenosti, i ta činjenica je meni neverovatno zanimljiva. Zamislite, jedan mali čovek se rodi i ima genetski materijal, moj i moje supruge, a opet ima neke svoje karakteristike koje ne možemo da pripišemo nikome u familiji.


– Što se mojih osobina tiče, voleo bih da od mene nasledi šarm, mada mislim da će ona po prirodi stvari imati neki svoj osobeni šarm. Taj šarm je meni dosta puta pomogao u životu, ta neka vrsta pristojnog šarma koji ja posedujem. Ja mogu sa ljudima koje ne poznajem da za nekoliko minuta uspostavim neku normalnu komunikaciju, i mislim da to može dosta da pomogne u životu, bar u situaciji kada ti „pauk“ odnese kola, ha, ha, ha!


Nikoli je baka, dok je bio mali, pevala pesmice na nemačkom jeziku. Koje pesmice on peva svojoj ćerki?
– Pevamo joj, i supruga i ja, sve i svašta. Pevamo one stare dečje pesmice, jer novih i nema. U našoj zemlji one se i ne snimaju. Najnovije što imamo je Mandin disk sa dečjim pesmicama koji nam je on i poklonio. Nedostatak pesmica nadomešćujem svirkom i sviram joj sve i svašta. Poslednje što sam joj svirao? Pa, recimo, pesmu „Džuli“. Mada primećujem da nešto nije zainteresovana da pomno sluša moje muziciranje, više bi ona da tu nešto učestvuje, da dodirne, da priđe.