Tema: Top Lista Poznatih

Anita Mancic



Manikiri, pedikiri


Naviku da se ne služi prvenstveno ženkim atrubutima sačuvala je do današnjih dana. Doskoro, uopšte joj nije padalo na pamet da odlazi u salone le*pote i tamo, kaže, gubi vreme.
–Počela sam malo da se popravljam po tom pitanju, ali je i dalje katastrofalna situacija. I dalje grickam nokte i zanoktice i baš sam neuredna u tom nekom smislu. Kažem da je kod mene katastrofalna situacija, ne zato što izlazim na ulicu kao čudovište, već zato što vidim do koje mere žene posvećuju pažnju tim stvarima. Osim toga, ta nega oduzima mnogo vremena, a ja toliko slobodnog vremena nemam. U pitanju su sati i sati provedeni u kozmetičkom salonu, a ja niti imam vremena, niti strpljenja. Zato sam se posvetila sportu i mislim da je to mnogo zdravije i pametnije. Uvek mogu da odvojim dva sata za trening i da sa trenerom radim na svojoj kondiciji. Više mi se to sviđa, nego da odvojim dva sata na nokte. Važnije mi je da se osećam lepo u svom telu, a onda se i moja duša lepo oseća. Šta će mi lepi nokti, ako nemam miran duh i dobru kondiciju –kaže Anita.


Ka istoku


–Šta radi Anita kada ima slobodan dan?
–Prvo bi trebalo da imam takav dan –odgovara spremno Anita. Tokom cele pozorišne sezone naporno radi, a kad se sezona završi, sve svoje slobodne dane spoji u jednomesečno putovanje po svetu.
–Moja velika želja je da prođem svaki kutak na ovom svetu. Do sada sam obišla zapadni deo planete, a sada se spremam da krenem malo ka istoku. Nisam tamo bila do sada, pa ću se usmeriti ka Japanu, Kini, Australiji. Inače, kada odem na putovanje, bukvalno obilazim sva mesta. Noge mi otpadnu od ho*danja. Čak i ne spavam dovoljno, jer se plašim da ću nešto propustiti. Ustanem rano, a kasno se vratim u krevet i onda puna utisaka ne mogu da zaspim. Zato i na putovanjima ostajem mesec dana, da se saživim sa tim ljudima, kulturom, duhom, načinom života.
Inače, Anita na odmor putuje sama, a ove godine će se odmarati u Grčkoj.
–Ako neko bude video ženu koja tri dana sedi zatrpana u pesku i gleda u talase mora, neokupana i neočešljana, to sam ja. Neću se pomeriti ni milimetar. Neću koristiti mišiće ni da trepnem –našalila se Anita Mančić na kraju razgovora.

piše: Nenad Milenković



Ubiće je tuđe sudbine


Anita Mančić za sebe kaže da je previše osetljiva na tuđe sudbine. Spremna je da pomogne i kada se to od nje ne traži, a to neki ljudi znaju da zloupotrebe.
– Ako me nešto ubije, jednog dana, ubiće me to. Trudim se da sakrijem svoju slabu tačku maksimalno, ali često primetim da to ljudi zloupotrebljavaju. Ukoliko neko iole može da manipuliše sa tom mojom, mogu reći, vrlinom, on to i pokušava. Ali kad to primetim, onda se nekako uplašim i pobegnem od toga. Ponekad moja preosetljivost dolazi do apsurda. Dajem je čak i ljudima koji to ne traže od mene, jer osećam se pozvanom da pomognem – priča glumica.


Francuska karijera


Polovinom devedesetih Anita je dobila glavnu ulogu u francuskom filmu „Pismo za nju“, reditelja Romana Gupila. Ulogu je odigrala sjajno, dobila ponude za glavne uloge u drugim projektima, ali onda se isprečila politika i upropastila angažmane.


– Dok je trajao rat u Bosni, u Francuskoj je bila velika antisrpska propaganda. Film je odlično prošao, pa su mnogi reditelji želeli da me angažuju. Dobila sam pozive za tri filma u kojima je trebalo da igram glavne uloge. Međutim, tog trenutka producenti nisu želeli srpsku glumicu i ja sam spakovala svoje stvari i vratila se kući. Šta da kažem, da su bile u pitanju neke manje uloge, verovatno bih i prošla, ali u to vreme glavnu ulogu u Parizu Srpkinja nije mogla da dobije. Inače, Roman Gupil napravio je film o svojoj velikoj ljubavi koja je umrla od side. Na samrti, kada je pitao šta može da učini za nju, ona je poželela da napravi film. Pošto nije imao ideju kakav bi to mogao biti film, putujući iz mesta u mesto tražio je pogodne priče. Jednom prilikom došao je u Beograd i ispostavilo se da ja strašno ličim na tu devojku, pa je on poželeo da napravi priču sa mnom – priča Anita Mančić.

Bata Zdravkovic



Ime i prezime:Bata Zdravković
Rođendan:30. 05. 1972.
Porodica:supruga i dvoje dece
Karijera:poslednji veliki hit "Kako starim sve te više volim"
Zanimanje:estradni umetnik

Bata Zdravković je rođen 30. maja 1972. godine. Kao mlad i talentovan pevač nastupao je po Nemačkim Folkotekama, sve dok nije objavio prvi album 1989. Godine pod nazivom “Anđele Plavi”, posle njega na redu slede i albumi “Recite joj vetrovi”, pa zatim “Bože samo zdravlja daj”, “Sad plači ako ako”, “Crna Leptirica” kao i poslednji album 2005 godine, izdat pod imenom “Kako starim sve te više volim”.Objavio je i najavnu pesmu za novi album “Kuća iz bajke” koje bi trebao da objavi ove godine. Jedna od glavnih karakternih osobina po kojim je poznat je duhovitost, jer važi za najboljeg imitatora na estradi a posebno uživa u imitaciji svojih kolega koji nastupaju za “Grand”.Učesnik je treće sezone Farme.

Branislav Lecic Leka


Ime i prezime:Branislav Lečić
Nadimak:Leka
Rođendan:25. 08. 1955.
Porodica:Supruga Nina, sin Ivan, ćerka Ana iz prvog braka
Karijera:
„Ja sam od retkih koji ne gleda svoje filmove. Nijednom nisam uzeo neki svoj film da ga pogledam, jer me ne interesuje. Trenutak je sve, kad snimam to je bitno. Nisam se trudio da se sebi sviđam.“

Zanimanje:glumac


Kao dete želeo je da bude pilot, kosmonaut, mornar... Zbog razvoda roditelja, otišao je u mašinsko-tehničku školu. Prošavši jednom pored šabačkog pozorišta, shvatio je da je gluma najlepši poziv. Tako su se rodile glumačke role po kojima ćemo ga pamtiti. Bio je deo i naše političke stavrnosti, ali se odatle sklonio...


Moj jedini uspeh je to što sam ostao normalan. Ne treba mi potvrda, ali vidim da i drugi to prepoznaju. Ja sam kraj*nje običan čovek, zadovoljavaju me najobičnije vrednosti, ne fascinira me nikakva društvena veličina i pozicija.


Da li je baš tako? Ako običan čovek bude upamćen već prvom filmskom ulogom, onda naniže seri*ju izuzetnih glumačkih ostvarenja, potom bude vođa jedne revolucije, makar se ona zvala i „plišana“, zatim kaže svoje i kao ministar kulture, osnuje svoju političku stranku, šta očekivati od neobičnih ljudi? Zato prema onima koji sebe precenjuju, ima jasan stav:
– Sklon sam da demistifikujem kad vidim da se neko mnogo duva. Zanimaju me ljudi koji su uspeli da sačuvaju svoju jednostavnost. Oni me ispunjavaju, s njima volim da provodim vreme. Neophodno je da svako od nas nađe lek od ovoga što zovemo neumoljiva reka života.


Da li je Leka lek?


– Voleo bih da to jesam, bar ljudima sa kojima se intenzivno družim. Ne kažem da mene treba uzimati u velikim količinama, jer to bi značilo da se možete i predozirati, ali ako me uzimate u malim količinama, onda mogu da budem lekovit. Svi kontakti, emotivni, ljubavni su dozirano jelo u kome treba da bude ravnopravnih sastojaka u nekakvom skladu: od nerviranja do iritiranja, intelektualnog, emotivnog, duševnog uzbuđenja. Onda svaki sekund proveden sa takvim bićem, ima smisla. Zaustavljanje vremena počinje kad sretnete srodnu dušu i tad vreme kao merna kategorija nestaje.


U 53. godini ponovo počinje život.
– Sve sam prodao i ponovo organizovao život. Život od početka. Nije to prvi put da mi se u životu desilo da moram da prelamam. Čovek se uvek povredi kad mu se ruši san, al’ što me ne ubi, to me ojača. Postoji trenutak u životu kada treba odbaciti sve što te je sprečavalo da se osećaš dobro. Čini ti se da živiš, a onda shvatiš da si gost u rođenom životu. Treba život doživeti kao čaroliju. Ja se ne obazirem na godine, uvažavam vreme u kome živim, pokušavam da nađem mesto u njemu da mi bude lepo i prijatno. U ovom periodu života mislim da sam to i zaslužio i trudim se da sam sebi budem u centru. Biće to vreme u korist onih stvari i ljudi koji mi znače. Suština je da jesi sam, to je bazično stanje. Iz samoće se polazi i njoj se vraća. To ne mora da bude osećaj praznine i pustoši nego mesto gde se vraćaš na izvor.


U filmu je igrao Bajazita, Hajduk Veljka i kneza Miloša. U životu?
– Koliko god se predstavljao drukčije, ja sam romantičan čovek. Ne bih mogao da sanjam da toga nemam. Ako je život ostao čarolija, uvažavanje nepredvidljivosti koju nosi, onda imate tu vrstu uzbuđenja i adrenalina koji vas pokreće. Ako život izgubi uzbuđenje, sve postaje besmisleno.

Branislav Lecic Leka


Zli dusi novca


Njemu se može verovati kada kaže da muškarci novac doživljavaju kao falusnu satisfakciju.
– Ajde da ne budem tako ero*ti*čan, ali je činjenica da se ego uve*ćava sa stanjem računa u banci. To je kao slava: nekom nadoknađuje prazninu koju nosi, a nekome je na prvom mestu vrednosti. Nije sve u novcu, on je vrlo često posledica, a ne uzrok. Moć je takođe vrednost. I novac je energija. Kada je sam se*bi svrha, onda se razvijaju gramzivost, pohlepa i oholost. Uvažavam novac, ali me ne opseda. Poštujem njego*vu silu i snagu pogotovu u društvu u kome se sve vrednuje. Svako ko priča da je moguće sačuvati duhovnu vrednost u materijalnom siromaštvu mora da je ili svetac, ili monah.


U politiku, hrabro

Svoj politički angažman nikad nije doživeo kao moć, nego kao zadatak, pošto je bio u prvoj srpskoj demokratskoj vladi posle toliko decenija.
– Želeo sam da otvorim šansu drugima, a za to je potrebno ozbiljno uređenje. Ginuo sam od cunamija koji nas je sve preplavio. Bila je otvorena Pandorina kutija: izleteli su naslagani slojevi predrasuda, zle namere koje ne uvažavaju opšti interes, nego samo lični ili partijski, što je isto. Bio sam normalan, onakav kakav sam bio i pre i za vreme i posle politike. Ali sam video stanje duha i otkrio ozbiljne ostatke apsolutističkog ponašanja i autoritarnog karaktera. Mnogim svojim odlukama u politici sam hteo da pokažem da nijedna grupacija ne može biti lider demokratskih prome*na, ako sama nije demokrat*ska. Zato sam prestao da verujem onim političarima koji su isijavali novi autoritarizam.


Kako ja, tako i deca


Biografije slavnih ljudi obično počinju rečenicom:
– Ja sam dete radničke po*ro*di**ce, vrlo skromno sam živeo. Već od 16. godine sam zarađivao, radio sam paralelno sa školom i bio sam od*ličan đak. Roditelji su mi bili razve*deni pa sam morao da se snalazim i na neki način pomažem. Ostao sam sa majkom i to je promenilo mo*je planove. Nije mi taj rad bio te*ret, već dobar osećaj da sam ja taj koji pomaže i zarađuje i za sebe i za drugog. Tako ću i svoju decu vaspitavati. Ne treba ih terati pre 16. godine da zarade na sitno. Manje su šanse da dete tako odluta u poroke. Moj sin Ivan je šesti razred, a ćerka Ana je četvrti. Ja sam im saveznik i nastojim da ih na takav način gledam, da podelimo i ono što im nije jasno i ono što oni misle da im je jasno. Na moju veliku radost, vidim kako rastu i počinju sami da razlikuju ono što im se nudi. To su mlada bića, ne treba projektovati sebe u njih, pogotovo ne svoje ambicije, to može da ošteti dušu.


– Nisam nikad razmišljao da budem glumac, nego sam kao svako dete želeo da budem pilot, kosmonaut, mornar. Moje društvo je otišlo u gimnaziju, ali zbog razvoda roditelja ja sam morao da se pozabavim nečim konkretnijim, pa sam otišao u mašinsko tehničku školu. Logično je bilo da upišem Mašinski fakultet što sam i uradio kad sam došao u Beograd. Ali, slučajno, negde pred maturu, kad sam prolazio pored Šabačkog pozorišta pomislio sam: „Bože dragi, ovde se ljudi igraju, bave se sobom, a za to ih neko plaća!“ To mi se učinilo privlačnim u tom trenutku. Zašto? Zato što nisam mnogo znao o sebi. Interesovao sam se za književnost i mnogo čitao, nisam se zadržao sa*mo na tehničkoj literaturi, nego sam pratio i sport i kulturu, i nauka i religija su me zanimale, ali nisam znao šta je za mene. Da nisam primljen na glumu, ne bih se sigurno bavio time, otišao bih u ko zna kom pravcu. Moj profesor Minja Dedić je verovatno video ono što ja nisam u prvom trenutku i tako je sve počelo. Ali nije se to baš odmah nalepilo na mene. Tri puta sam hteo da odustanem.


Kad je ljubav u pitanju, bilo je i pristajanja i odustajanja.
– Ja sam stari, ozbiljni platonac. To je deo moje utopije. Voleo sam tri Rade, još od osnovne škole. Pisao sam pesme, neke sam im valjda i pokazao, ne sećam se. Znam da je to ispunjavalo moju dušu, taj osećaj je bio toliko čaroban da nisam znao kako se prevodi u nešto konkretno. One su verovatno pre mene znale kako se to prevodi u konkretno, možda im je to sa mnom i falilo. Ako ne onoj prvoj, jer je bila mnogo mlada, onda sigurno onoj trećoj. Posle dodirnete i tu vezu, konkretno, fizički i onda nastanu ti lepi trenuci. Ali i komplikacije jer morate da složite različite svetove, emotivni, duhovni i prvi fizički. Žene me uvek stimulišu. Nije u pitanju samo muško-ženski odnos. Mnogo sam od njih naučio. U srednjoj školi sam bio u razredu koji je imao samo muškarce. Četiri godine u muškom društvu bile su prilično dosadne. Muškarci kada su sami, postaju primitivni i oholi. U prisustvu žena se sve menja, ne mora da znači da je to samo erotski naboj, glad ili želja. Zbog njih se muškarci bolje ponašaju. U mom životu ima mnogo žena i vrlo ih volim.

Branislav Lecic Leka


Nikad više potpis


– Za mene kao muškarca, i kao javnu ličnost, interesovanja je uvek bilo. Ima ga i danas, a ja umem s tim da se nosim. Teško je kada ve*za duše i duše postane neko po*sedovanje. To se dešava nesigur*nim ljudima, i to odnos pretvara u obavezu, a to ubija radost, onu čarobnu iritantnu glad za tom osobom. Zato se često kvalitetni i lepi odnosi na kraju pretvore u moru, gotovo pakao. I ne zato što se ne voli ili ne želi, nego što iz nesigurnosti hoćete neku garanciju da je to to, ili večno, i onda se ubije ono najlepše. Naravno i tu treba da postoji neka mera, ne možete da budete apsolutno slobodni kada ste sa nekim, niti obratno, da budete rob nekom. Ali, ipak ne pristajem ni na kakve potpise.
Bračni potpis je ipak pao.

– Jeste, ali ja sam taj potpis iživeo 13 godina i to je zatvoren krug. Potpisa više neće biti. Ne želim više nikom ništa u tom segmentu da potpisujem. Ili osećam, ili ne osećam, i to isto osećam od druge strane. I to je jedini potpis, u vetru i vazduhu.


Mnogi ljudi su prošli kroz njegov život. Neki su ostavili trag u rečenici, postupku ili vremenu, a neki su uticali na njegova životna opredeljenja.
– Moja majka, koja je bila upor*ni borac, vrlo vitalna i zdravih rezona, svako moje uzletanje je spuštala na zemlju. Ne zato što se ne treba vinuti, nego da uvek znam odakle sam krenuo. Moj profesor, Minja Dedić, jer je pročitao moju dušu. Da nije njega, nikad ne bih ostao u glumi.


Stariji od sebe
Sebe vidi kao „leeečića“, onog koji leči, zaceljuje. I kao samuraja.
– Nešto me je sazdalo pre nego što sam ja na to uticao. Negde sam to prepoznao i kad god sam išao protiv toga, nije ispalo dobro. Treba oslušnuti sebe. A da bi to mogao, moraš da zaustaviš buku u sebi. Ne treba bežati od sopstvenog života, treba samo otvoriti prostor tišine. Ako si dovoljno hrabar da zaroniš, čućeš tu tišinu. Mislim da sam neki stariji duh nego što jesam, ne mislim o godinama, nego o stanju svesti, zrelosti. Osećam da sam neki dinosaurus.




„Bed gaj“, nikad!

Nisu ga mimoišle ni mnoge ponude iz inostranstva.
– Odbijao sam ih jer nam nude samo „bed gajs“ uloge. To neću da radim jer nije koncipirano suvislo, bez obzira na to što bih možda sebi otvorio neke nove šanse. Jednostavno ne prija mi i ne želim ništa da radim iz te energije. I to da me tretiraju kao jeftinu radnu snagu, me takođe ne interesuje. Ja sam postao međunarodni glumac raspadom stare Jugoslavije, pa teram ove iz stabilnih zemalja Evropske unije da me tako tretiraju. Kao evropskog glumca i da me tako plate!

Dejan Cukic


Ime i prezime:Dejan Cukić

Rođendan:04. 11. 1959.

Karijera:
Muzičku karijeru je započeo u grupi Dizel. Nakon napuštanja „Dizela“, dolazi u grupu „Tilt“, a zatim u „Bulevar“, gde snima dva studijska albuma. Po raspadu grupe, postaje član benda Bajaga i instruktori, zajedno sa kolegom iz Bulevara, gitaristom Nenadom Stamatovićem. Tu ostaje sve do objavljivanja albuma Jahači magle (1987.), kada osniva svoju novu grupu, pod nazivom „Spori ritam bend“.

Zanimanje:muzičar

Danica Maksimovic


Ime i prezime:Danica Maksimović
Rođendan:25. 01. 1953.
Porodica:sin Miloš Lolić
Karijera:
„Cigani lete u nebo“, „Lukrecija iliti Ždero“,“Gorke suze Petre fon Kant“, „Porazgovarajmo o životu i smrti“, „Sezona naručenih ubistava“, „Čarlston za Ognjenku“

Zanimanje:glumica


Popularna glumica Danica Maksimović pleni spontanošću i vedrinom, ali može lako i da plane, da bude ljuta i hirovita. Ali, hirovi se praštaju onima koji imaju status zvezde. Ponosna je na svoju porodicu i fanatično posvećena glumi. U karijeri je imala manje i više blistavih trenutaka, ali uspela je u onome što je najteže u njenoj profesiji – da traje. I da stalno, uprkos preprekama, ide dalje



Danica Maksimović zavređuje da se za nju kaže da je dah Holivuda u Srbiji. U najboljem smislu. Glamurozna, seksi, iako u tzv. srednjem dobu, u javnosti uvek nasmejana i vesela, predano se bavi humanitarnim radom, i živi ograđena visokim zidovima, na Zvezdari, na, kako sama potcrtava, najvišoj koti Beograda (ne računajući Avalu).

Ući u njeno savršeno uređeno dvorište nije lako, pogotovo ako ste novinar. Kad pritisnete zvonce na interfonu, krv vam se zaledi od pretećeg laveža. Srećom, domaćica zatvori svoju ljubimicu, ogromnog šarplaninca Taru, pre nego što gostima otključa kapiju.


– Ma kada vas upozna, Tara postane prava mala maza – uverava nas Dana, ali mi ne pokazujemo previše entuzijazma za zbližavanje s prelepim, ali i vrlo ljutim i očigledno opasnim psom.


– Pre svega zbog nje ne volim da primam novinare u kuću. Moram da je zatvaram da ne bi pokidala nepoznate posetioce, a ja ne volim da svom kučetu (?!?) uskraćujem slobodu. Ona je kao i ja, slobodna, uvek slobodna!
Danica nas dočekuje bujicom reči, živo gestikulira, govori i očima i svakim mišićem lica. Prvo nam skreće pažnju na ogledalo koje je postavila u predsoblju, levo od ulaznih vrata. – Kinezi kažu da svako ko ulazi u kuću mora odmah da se ogleda, da ne bi uneo lošu energiju!


Ženska sujeta

A u kući televizor trešti, na ekranu slike jednog od političkih cirkusa kojima Srbija obiluje.



Danicu smo, očigledno, prekinuli u „svađi“ s televizorom, koju sad nastavlja. Glasno se nervira u stilu „dokle će, bre, ovi ovako“ i „kad ćemo već jednom da se opametimo“…

Srećom, gasi aparat, koji joj, kao i svima nama, šalje uglavnom loše vibracije, i dobro raspoloženje se vraća.



Rešeta nas raznim pitanjima –te šta ćemo da popijemo, te hoćemo li da probamo njene kolače, da li se dobro obukla za slikanje, da li ima dovoljno svetla u kući… Kao i većina lepih žena, sujetna je. S njom u društvu, novinar je mnogo manje važan faktor od fotografa.


– Srce, pazi kako ćeš da slikaš tetka Dacu, nemoj da mi vrat bude zgužvan. Molim te, srce, mogu sto puta da ti budem mama –lako, majčinskim tonom, uspostavlja kontakt s fotoreporterom.
Uživa pred fotoaparatom, ali zahteva da ne preterujemo sa slikanjem njenog doma.


uća po meri


– Volim svoj prostor, sama sam ga projektovala, po svom ukusu. –Sama? –Pa, angažovali smo i arhitektu, ali su sve ideje bile moje. Ipak, ne volim da mi je kuća po novinama. Prvo, ne želim da ljudi pomisle kako se šepurim nekakvim luksuzom. Ja mislim da sam lepo uredila svoj dom, tako da se ja u njemu prijatno osećam. Ali, kao što vidite, kuća uopšte nije preterano velika. Svaki osrednji mafijaš živi u nekoj većoj i raskošnijoj vili.
Srećna je, kaže, kad joj naiđe slobodan dan, pa kad može da uživa u gnezdu koje je napravila po svojoj meri. Naročito kad je lepo vreme, pa kad može i po dvorištu da se „raširi“, da neguje svoje biljke.


–Ne bih mogla da izdržim u centru grada. Vazduh mi fali, ja sam dete prirode. Kao studentkinja sam jedno vreme živela u stančiću u centru, osećala sam se kao u kavezu.

Danica Maksimovic


Noćna ptica

–Noćna sam ptica, skoro nikad ne ležem pre tri posle ponoći. Volim da, kad se sve umiri i stiša, čitam, gledam neki film. A budim se uvek rano, nije mi potrebno mnogo sna. Ali, onda volim lagano da ispijam jutarnju kafu, da se „razvlačim“ po kući, da se psihički pripremim za gužvu koja me očekuje kad pređem preko kućnog praga. Naravno, treba mi vremena i da se doteram. Pošto me ljudi znaju, ja osećam neku obavezu da uvek pred njima budem u najboljem izdanju, i izgledom i raspoloženjem. Kad se ne osećam dobro, kad nisam za svet, izbegavam bilo kuda da idem. Šta ima ko da me gleda tužnu, nervoznu, zabrinutu, umornu, nikakvu. Dosta je narodu njegovih muka i problema. To ti je kad si javna ličnost, svakome duguješ osmeh, vedrinu. Ko te pita kako je tebi stvarno?


–Nije stvar samo u tome da sam ja glumica koja uživa kad je u centru pažnje. Ljudi pogrešno glumu poistovećuju s laži. A glumac mora zapravo da bude ludo iskren, da otvori utrobu pred celim svetom. Gluma je surov posao. Nije čudo što se mi posle predstave osećamo kao isceđene krpe. Nije to lako. Na sceni dati sve, a kad siđeš sa scene sakriti sve svoje privatne boli. Mnoge to natera da beže u neki porok, zavisnost. I mene je to odvelo alkoholu. E, kad čovek sebe dovede u takvu situaciju, teško je podići se, valja imati čeličnu volju. Prvo, moraš sam sebi da priznaš da imaš problem. I da se suočiš s činjenicom da taj problem ne povređuje samo tebe nego i one oko tebe, koji su ti najverniji i najviše te vole. Ja se ponosim što sam pobedila!



Nema laži


Više od svega, time što je jedna od retkih poznatih osoba u našoj sredini koje su dovoljno emancipovane i spremne da javno progovore o sopstvenoj bici s alkoholom, Danica potvrđuje svoj holivudski imidž.
–Toliko ljudi ima taj problem i što da im ja ne pošaljem poruku da je to moguće pobediti. Ako se toliko priča o Elizabet Tejlor, Lajzi Mineli, tolikim zvezdama koje su stigle do klinike „Beti Ford“, zašto bi kod nas to moralo da se gura pod tepih?


Danica živi s mužem. Sin Miloš se osamostalio, živi sam. Brak traje skoro tri decenije, iako Danica i njen muž nikada nisu osećali potrebu da ga ozvaniče. Nije potrebno da neko treći udara pečat na njihov odnos. Kaže da ni u poslu ni u životu ne pristaje na šablone, ne ide utabanim stazama.




Ispred vremena

–Ma kakvi papiri, opštine, sudovi… To sve guši čovekovu slobodu. A meni je, kažem vam, sloboda na prvom mestu. Ja sam Vodolija u horoskopu, a Vodolije ruše konvencije, to je znak vizionara, ljudi koji idu ispred svog vremena. Tode i ja smo se zabavljali, malo smo se zaigrali i dete je bilo na putu. E, ali to je bilo neko drugo vreme. I njegova i moja rodbina bila je u šoku što se mi ne venčavamo. Danas pola sveta živi u nevenčanim brakovima i nikome to, naravno, nije čudno.


I da nije glumica, Danica Maksimović bi bila važna ličnost za srpsko pozorište, kao majka Miloša Lolića, mladića koji važi za jednog od najdarovitijih i najboljih mladih reditelja. Naravno, ponosi se sinom iako joj on ne dozvoljava da mnogo priča o njemu.


–Biću srećna ako me, kad omatorim, u novinama budu predstavljali kao majku reditelja Miloša Lolića.
Lepo je biti ponosna mama, ali Dana, ipak, ima najviše razloga da se ponosi sopstvenom karijerom: 70-ak filmskih i televizijskih uloga, a u pozorištu je igrala i još igra sve: komediju, dramu, mjuzikl, kabare… Ona ne zna za glumačku krizu srednjih godina, koja muči najveći broj njenih koleginica u Srbiji.



Naprotiv, s godinama njoj reditelji ukazuju sve veće poverenje, daju joj sve veće glumačke izazove. Svesna je da dugo njeno glumačko umeće nije bilo na pravi način vrednovano. Vidno je dirnuta kad neko drugi to primeti.


–E, kad sam 1995. dobila Sterijinu nagradu za ulogu u predstavi „Lukrecija iliti Ždero“, svi su konačno morali da priznaju da sam ozbiljna, prava glumica. A ja sam već imala 42 godine i more rada iza sebe. Ali, ja sam od čvrstog materijala, nisam dopustila da me bilo čije nepoverenje pokoleba. Rođena sam pod Ostrovicom i često kažem da ljudi rođeni pod tom planinom uvek uspravno koračaju kroz život. Osim toga, na akademiji sam prošla težak dril. Bila sam u sjajnoj klasi, kod profesora Minje Dedića. Nije nas štedeo i terao nas je da budemo strogi i nemilosrdno iskreni jedni prema drugima. Nikada neću zaboraviti kako mi, kad izvedem nešto na času, kaže: „Maksimovićeva, to što ste sada pokazala je jedno obično govno s mlekom.“ Eee, valja posle toga imati petlje da opet nešto pokažeš.
Nije joj lako bilo ni da se izbori za pravo da se bavi profesijom koju voli.

Danica Maksimovic


Krišom glumica

–Roditeljima nisam smela ni da pominjem glumu. Za njih je to bila suviše apstraktna profesija, želeli su da završim nešto što će mi obezbediti siguran hleb. A i opšte je mišljenje bilo da su glumice manje-više isto što i kurve. A ja sam se celog života spremala za scenu. Kao devojčica igrala sam folklor, pevala u horu, recitovala…
Iz Aranđelovca, gde je odrasla, roditelji su je poslali u Beograd da studira prava. I studirala je ona to, ali je upisala i glumu. Dve godine roditelji nisu znali za to.


–Shvatili su šta se dešava tek kad su me jednog dana videli na televiziji kako pevam „Čaj goro, lane moje“. Više se nije moglo nazad, isterala sam svoje. I, što su me više gledali na televiziji, bili su sve ponosniji na mene, glumicu.
Danas je, uz kiselu vodu, najpoznatiji aranđelovački proizvod.


Danica veruje da hrabre sreća prati. Nije se pokajala što je 1996. godine donela hrabru odluku i ostavila matično Pozorište na Terazijama, u kojem je bila prvakinja, otisnuvši se u neizvesnost koju nosi status slobodnog umetnika.


–Nisam mogla protiv sebe. Bilo je to vreme u kojem je partijska pripadnost bila važnija od umetnosti, znanja, od svega. Tako nam se i dogodio taj fijasko s „Hamletom“, u vreme kada je upravnik bio Miladin Ševarlić. Predstava je bila bog zna kako ambiciozno najavljivana, kao veliki multimedijalni projekat, a ispala je propast neviđena. Hamleta je igrao Enver Petrovci, moj kolega sa klase, a ja sam, možete misliti, bila Gertruda, njegova majka. Mogla sam onda, vala, da igram i Ofeliju. Najčuveniji Hamletov monolog, „biti ili ne biti“, u kojem je suština njegove unutrašnje borbe, Petrovci je govorio u megafon. Strašno. Na premijeri je publika duvala u pištaljke, udarala nogama… Nisam mogla protiv sebe. Izašla sam iz pozorišta na ulicu, među narod koji je šetao, i tek tada sam se ponovo osećala dobro.



Na izvoru parfema


Dok je bila predsednik Saveza dramskih umetnika, kolege, i mlađe i starije, zvale su je majka Dana zato što je kao vučica grizla da nekako pomogne mnogobrojnima da žive bar malo pristojnije. Ima običaj da koleginice, kad imaju premijeru, obraduje nekim parfemom. Njen muž se bavi uvozom parfema, pa je, kako kaže, ona na izvoru mirisnih vodica.


–Kad se tek pojavio parfem Karoline Herere „212“, ja sam odnela poklone koleginicama u Atelje 212. I zeznula sam ih, rekavši da sam sredila da se specijalno za njih odštampaju kutije sa znakom „212“. One poverovale.
Iz najboljih namera, dešavaju se i gafovi. Tako je Evi Ras jednom prilikom poklonila kutiju s praznom bočicom. Sve druge glumice iz predstave dobile su parfeme, a Evi je dopala fabrička greška. Pomislila je čak i da je to neka Danina provokacija, ali je Dana odjurila i na prvu reprizu i popravila stvar.


Vreme kod Danice Maksimović leti neverovatnom brzinom. U nekom trenutku smo shvatili da sedimo već satima. A i ne možete da izađete dok gazdarica ne reši da ponovo zatvori Taru. Ispraćajući nas, u svom stilu, duhovito primećuje – Ma intervjui su kao seks. Teško pristaneš, a onda ne znaš da staneš.

Dara Dzokic


Ime i prezime:Dara Džokić
Rođendan:20. 12. 1955.
Porodica:suprug novinar Bogdan Tirnanić, kćerka Jovana
Karijera:'
Trenutno igra u predstavama „Egzibicionista“, „Trg heroja“, „Odumiranje“, „Brana“, u Ateljeu 212, čiji je član od 1980. Na Crvenom krstu, u Beogradskom dramskom pozorištu, igra u predstavi „Vila Sašino“

Zanimanje:glumica



Na Akademiju je primljena u klasu profesora Mije Dedića. S njom su studirali Branislav Lečić, Danica Maksimović, Lidija Pletl, Enver Petrovci, Sonja Knežević, Vlada Kerošević, Gordana Gadžić, Dragoljub Denda... Ostvarila je mnogo uloga u pozorištu, na filmu, televiziji... U braku je sa Bogdanom Tirnanićem, imaju ćerku Jovanu