Tema: Top Lista Poznatih

Najveća pljačka u istoriji rokenrola: Džoni Štulić tuži Hrvate


Branimir Džoni Štulić, bivši frontmen grupe „Azra", preko grupe američkih advokata i u saradnji sa evropskim saradnicima koji ga zastupaju pokreće veliki sudski spor protiv „Kroacija rekordsa", od kojih će tražiti odštetu u iznosu od najmanje 25 miliona evra.



Štulić do 1991. godine potražuje 12 miliona evra, a za ukradeni kopirajt i period od 1991. još minimum toliko.
S obzirom na to da Štulić ne daje intervjue, on je preko svog „portparola" Zorana Živkovića i urednika njegovog Jutjub kanala ovu informaciju ekskluzivno saopštio hrvatskom portalu Indeks. U objašnjenju pod naslovom „Najveća pljačka u istoriji rokenrola", koje je lično Štulić napisao, stoji da se on nije odrekao honorara, a to što ga prodaju ilegalno ne znači da će on to ozakoniti legalnim poslovanjem sa njima.
- „Krorek" je odavno prešao sve granice. Nikada s njima nisam imao ugovor, osim socijalističkog tipskog papira za naplatu dnevnice i putovanje trećim razredom železnice, koji je važio šest meseci, jer za to vreme nisam mogao da ponudim dotični materijal nikom drugom - navodi Štulić.

Ukrali kopirajt

On kaže da je do 1990. „Jugoton" prodao mnogo više od milion primeraka („varali su i onda i sada gde su stigli"), ali tada je nosač zvuka koštao u današnjem iznosu 25 evra („pogotovo moj, dvostruki, trostruki i četvorostruki albumi"), što znači da je do 1990. službeno okrenuo barem 25 miliona bruto, a da nije uložio ni cent.
- Više sam ja potrošio svojih novaca oko snimanja i vođenja posla nego što ih je koštalo snimanje. Taksi da i ne pominjem. Od rata i posle rata nikad me nisu izvestili ni o čemu. U međuvremenu su prodali licencu za proizvodnju mojih ploča Pinku, a zatim nedavno RTV-u u Zagrebu, pa nekakvom „Rebeatu", zatim su nadopisali svoj kopirajt preko mog i kao takvog ga prodali. Pre toga, početkom rata, dilovali su preko posrednika u Nemačkoj, pa čak i u moje vreme su odlazili videa i ploče preko okeana, a danas preko distributera poručuju kako nikada nisu prodali nijedan jedini „Azrin" CD u inostranstvu - napisao je Štulić u saopštenju.
On navodi da ima svoj kopirajt (Azra mjuzik), koji je otvorio 1981. godine sa albumom „Ravno do dna" i koji pokriva sve njegove pesme. Međutim, od 1996. godine na prvim reizdanjima tada već „Kroreka" i Hrvatske, oni su samoinicijativno nadodali svoj kopirajt i kao takvog ga prodali.

Neće im oprostiti

- Dakle, na nosačima zvuka do rata piše samo „Azra mjuzik", posle rata (od 1996) stoji njihov kopirajt. Za to su se borili, ali ne ja. Ne volim kad mi na temelju ukradenih točkova svojataju i auto - kaže Štulić.
Bivši frontmen grupe „Azra" kaže da je od 1984. do 1987. imao zamrznut bankovni račun zbog (nepostojećeg) najvišeg ličnog dohotka u Zagrebu 1983. godine. Taj porez je isplatio sa albumom „Između krajnosti" 1987. godine.
- Pa čak i kada su dobili potvrdu o uplati, ništa mi nisu vratili. Tokom 1987. i 1988. godine živeo sam samo od živih nastupa. Godine 1990. sam dobio poslednju uplatu od „Jugotona" u iznosu od 2.000 nemačkih maraka, a od tada ništa. „Krorek" i dalje ilegalno prodaje moje pesme za velike pare, takođe i onlajn preko Amazona, Ajtjunsa, Imjuzika... Do 1990. potražujem 12 miliona evra, zatim dvadesetogodišnje kamate na 12 miliona, plus prevara, krađa kopirajta i bezočna eksploatacija poslednjih dvadeset godina. To se ne oprašta - kaže Džoni Štulić.

Vojislav Bubiša Simić


Vojislav Simić, poznatiji kao Bubiša, rođen je 18. marta 1924. u Beogradu. Publika ga zna kao dirigenta džez orkestra RTV Beograd sa kojim je proveo preko tri decenije. On je izuztno obrazovan, svestrani muzičar koji se osim u džezu dokazao i u ostalim muzičkim žanrovima kao što su simfonijska, horska I dečija muzika.

Maturirao je u Drugoj Muškoj Gimnaziji i diplomirao dirigovanje na Muzičkoj Akademiji (FMU) 1954. godine kod profesora Predraga Miloševića. Iako se tokom studija nije opredeljivao za poziv džez muzičara, Vojislav Simić je posle rata 1946. godine osnovao amaterski džez orkestar “Dinamo” i tako postao utemeljivač prvog big benda u Srbiji.

Od 1953. do 1985. godine je bio dirigent Džez orkestra RTV Beograd sa kojim je proputovao skoro celu Evropu i postigao velike uspehe od kojih je najznačajniji prva nagrada na džez festivalu u Žuan le Penu (Francuska) 1960 godine. Tokom svog dugotrajnog rada sa orkestrom negovao je ležerni, “bejzijevski” stil. Iako je džez njegova prava ljubav, Bubiša je uvek voleo duhovnu muziku, kao i tradicionalnu narodnu muziku Balkana, i prvi je kompozitor u Srbiji koji je uradio džez obrade tradicionalne narodne muzike još 60-tih godina, pre nego što je ovaj žanr, nazvan Etno džez, ušao u modu. Veliki je zaljubljenik u pozorište i dugi niz godina bio je gost dirigent u Pozorištu na Terazijama, aranžirajući i dirigujući mjuzikle, kao Kabare, Moj dečko i Mala Florami. Dirigovao je i horovima i simfonijskim orkestrima, pisao stručne članke o muzici, kao i muzičke kritike i putopisne reportaže. Njegova ljubav prema deci, kao i prema pesmama Čika Jove Zmaja dovela je do prelepih dečjih pesmama, saradnji sa horom “Kolibri” i nezaboravnoj TV Seriji “Neven”.

Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije, kao i predsenik Udruženja džez muzičara. Nosilac je Ordena Beočug grada Beograda, kao i nagrade za životno delo Radio Televizije Srbije.

Ilustracija Dragan Stojanović

Kad čuješ Bubiša... prvo pomisliš na džez. Tako je sa nekim nadimcima, kao što je ovaj koji je iz ranog detinjstva poneo poznati dirigent, kompozitor i aranžer Vojislav Simić. Skoro čitava istorija džeza u Srbiji kao da se isplela oko tog imena (i nadimka), ovih dana pominjanog i među laureatima Nagrade grada Beograda za 2011. godinu. Vojislavu Bubiši Simiću to priznanje dodeljeno je za muzičko-scensko stvaralaštvo, ili sasvim precizno – za koncert „Sentimentalno putovanje sa Big bendom RTS-a”.
Isti atribut mogao bi stajati i uz njegov (auto)portret. Sam muzičar ostavlja nam ga u svojim knjigama („Susreti i sećanja”, „Veselo putovanje” i „Sentimentalno putovanje”) obojenim muzikom i – u lakom „ritmu” istorije, koja, ponekad, nije davala mira ovoj muzici. Moglo bi se reći kako su ovdašnji džez i maestro Simić gotovo vršnjaci, iz dvadesetih godina 20. veka. Kada je u Srbiji nicala ta, za mnoge pomalo „blesava” muzika, raslo je i ovo radoznalo beogradsko dete sa klavirom u kući i sa sve više zvuka džeza u glavi. Njegova prva iskustva te vrste, međutim, nisu se desila tu, u prestonici, već na tada otmenim letovanjima u Vrnjačkoj Banji, gde se svirala i ova „muzika za igru”. Sa odrastanjem, desio mu se i prvi takav orkestar, u đačkom krugu u Drugoj muškoj gimnaziji. Džeza je bilo i za vreme okupacije. I američkog, samo maskiranog pod nemačkim i srpskim naslovima. Kad je veliki rat prošao, počeo je mali rat za džez sa novim vlastima. U tim prvim poratnim godinama džez repertoar mestimično je „filovan” i ruskom muzikom. Za žilavije cenzore džezeri su još neko vreme morali ostati strogo kontrolisani muzičari. Bilo je tada i onih grubih i glupih pojedinačnih incidenata na „svirkama” koji danas više liče na gorke komedije. Bubiši Simiću porodica je preporučivala da se mane tog „neozbiljnog” zanimanja, pa se sin advokata prvo upisao na studije prava. Čak i oni iz sveta takozvane ozbiljne muzike često nisu krili prezir prema tim njihovim džezarijama.
Vreme je, međutim, radilo za Simića i njegov hrabri džezerski svet. Kako se menjao kompas u međunarodnoj politici zemlje i ona se udaljavala od „gvozdene zavese”, i naši duvači, i drugi džezeri, počeli su da dišu punim plućima. U domaću džez istoriju ušlo je i čuveno lukavo Bubišino pitanje upućeno Titu: „Da li je tačno da ne volite džez?” I dobio je važan,odričan odgovor! Te 1959. bio je ovo uspeh džez-diplomatije, da se i definitivno sa dnevnog reda skine svaka priča o njihovoj dekadentnoj zapadnoj muzici. Nešto daleko važnije dogodilo se iduće godine, na Azurnoj obali: na veliki festival doputovao je vozom, u vagonu treće klase, i Džez orkestar Radio Beograda.Iako autsajderi,proglašeni su za najbolji big bend. Na njihovom čelu bio je, naravno, ovaj dobri duh džeza u Beogradu, koji je na tom mestu proveo više od tri decenije. Samo to dovoljno je za sentimentalnost: on je živa džez legenda.

Six Pack



Six Pack (pakovanje od 6 piva) postoji 12 godina. Od clanova benda razlicitih muzickih usmerenja koji su tada cinili okosnicu rock scene Smed. Palanke, oktobra 1994. okupljen je sastav koji ce nekoliko godina kasnije postati, po misjenju vecine kriticara, kolega i publike najutjecajniji i zasigurno jedan od najboljih punk rock bendova na Balkanu.
Prepoznatljiv po izuzetno energicnom, a opet melodicnom nacinu izrazavanja, priznat zbog inteligentnih tekstova i poznat po savrsenoj atmosferi na svojim zivim nastupima, Six Pack je jedan od prvih domacih, a svakako prvi domaci underground bend koji je probio granice Srbije i svirao gotovo svugdje gde se svirati moze.
Vec ’95. godine, nepunih godinu dana od nastanka benda, Six Pack je odsvirao mini tour po Gr--koj, ’98. tronedeljni tour u Holandiji, a ex-Yu republike su lokacije na kojima je sada cesce nego kod kuce.
Zanimljivo je da se ulaznice za koncerte Six Pack u Zagrebu rasprodaju i po 15 dana pre samog koncerta, i to preko interneta bez i jednog zalepljenog plakata.
Ni jednog se trenutka odricuci svojih punkrock stavova, Six Pack je uspeo da napise neke od najlepsih ljubavnih textova u srpskoj rock istoriji i isto tako iskritikuje (pa cesto i popljuje) sve rupe i nedostatke drustva i drzavnog sistema u kome se godinama svi batrgamo kroz svoju diskografiju koja pocinje albumom «Pretnja ili molitva?», zatim nastavlja kultnim albumom «Fabricka greska» koji je doziveo 2 reizdanja, totalno sirovim i beskompromisnim «Minut cutanja», te aktuelnim izdanjem velicanstvenim albumom «Musique», koji se po zvanicnim rezultatima IPS i MAMUT-mega store-a prosle godine kolicinski prodavao rame uz rame sa Zravkom Colicem! Six Pack u martu objavljuje album na kome ce svirati samo obrade svetskih hitova 80-tih.

Istorija

Bila jednom jedna rok scena u Smederevskoj Palanci…Naime, clanovi posade Six Pack-a muzikom se bave znatno duze nego sto ovaj bend postoji. Da krenemo redom, recimo, abecednim: Branko i Bogda su, najpre, svirali u bendu koji se zvao Hronnicari, a posle jakog uticaja nadolazeceg thrash talasa, uz manje promene strucnog kadra promenili su i ime ansambla u POGIBIJA, kome se kasnije, uostalom, prikljucuje i Mix. Bend ce ostati zapamcen kao prvi bend u Palanci koji je zaista opako zvucao i kao prvi koji se bavio pokusajima da se izdigne sa nivoa lokalnih heroja (svirke u beogradskom klubovima, nekoliko demo snimaka, DIYS izdanje…).



Bojke, gitarista sa albuma "Pretnja ili molitva?" i Chupa cinili su motor JUKEBOX-a, rockabilly trojke kakva bi, osim tada u Palanci, mogla da postoji jos jedino u filmu Brilijantin (s tim da ovi nisu izgledali kao peskiri, nego su na koncertima prosto cepali ozvucenje). Miki je pevao u bendu PROTTERS koji se posle upornog prepevavanja Ramonesa preusmerio na melodicni HC i svoju 'blistavu' karijeru ovencao demo snimkom od 6 pesama, snimljenim kod Vuje, tada u Malim Pcelicama, za 55 DM.
Kao i mnoge druge lepe stvari, pomenute grupe je, naravno razjebalo ono sto se zove odrastanje i odlazak vecine clanova svih bendova na fax i slicno. Da je ovim ljudima tada neko rekao "ko zna zbog cega je to dobro" , verovatno bi mu rekli da, izvinite na izrazu, odjebe!

Ipak…
Prvi (?) Six Pack je imao cetiri clana i zvucao je drugacije nego sad. Furali su neku zajebanciju sa tekstovima tipa "bice skoro propas' sveta…" i gitarski ga pravo przili, ali posto tadasnji bubnjar - cuveni Zuga, sve cesce nije znao kome je bese, pozajmio bubanj poslednji put, a basista Krca imao sve vise obaveza na faksu, Branko veciti osnivac, a bogami i kum benda) oktobra 1994. okupio je sestoclanu ekipu koja ce, posle polugodisnjeg vezbanja, svirki po Srbiji, a zahvaljujuci Galetu (kasnijem vlasniku "KONTRAKULTURA rec.") i mini turneje u Grckoj, aprila 1995. snimiti svoj prvi album.

Prvi spot (za pesmu "Vreme samoce"), uopste kao potez, bio je veoma razlicito prihvacen;

Neki su ga obozavali, neki su ga pljuvali. Neki mediji su ga vrteli, neki nisu hteli da cuju…istini za volju, kostao je svega 80 DM i putni trosak do Kragujevca. Neki novinari su ga podrzali kao nesto novo, sveze i iskreno, a neki u to vreme nisu jos bili culi za melodicni HC i smatrali da bi bilo bolje kad bi to malo vise licilo na Deep Purple….

Bend je bio gluv na sve polemike, potpuno svestan da iz svog malog grada ne moze da se odskoci tek tako sto svakog dana ode na probu i ceka da neki vlasnik nekog kluba u nekom gradu okrene pogresan broj. Ovo je, naravno, bio pametan stav…telefon je poceo da zvoni i svirke su se samo redjale.

Ako danas govorimo o nekom uspehu ili statusu na sceni, Six Pack najvise moze da zahvali sebi i strpljenju sa pismo - fanzin-intervjuima, upornoscu i gostovanjima na svakoj jebenoj medijskoj stanici koja je ikad uputila poziv i velikoj podrsci svojih ortaka, porodica, bivsih ili sadasnjih devojaka/supruga i onih sestih, sedmih, osmih… clanova benda.



Diskografija i po koja rec o onome „iza zavesa"

Pretnja ili molitva? cass.

bubanj – Mix
bas - Chupa
gitara – Branco
lead gitara – Bojke
vokali – Mickey i Bogda

Snimano aprila 1995. u tonskom studiju "Go-Go" (Beograd)
Producent – Bojan Antunovic
Mastering – Vujic Sasa-Vuja
Gost na A1 i A2 – Filp (Malfunction)

" Posle vise demo snimaka, svakodnevnog dvocasovnog vezbanja i nazovi – uokvirenja stila, a pred sam odlazak na mini tour u Grcku, odabrali smo studio i za samo 5 (slovima: pet) dana usnimili svoj debi album. Istina, u smislu samog zvuka, nije to ispalo bas kako smo ocekivali, ali to je bio nas prvenac i svi smo bili ponosni na njega."
Mix

" Lepo sam ga pitao kakvo gitarsko pojacalo imas u studiju, a on mi kaze – pa Marshala, naravno. Dos'o red da se snimaju gitare, a ono Marshal k'o vokmen…ima celih 30 vati! "
Branco

U vreme kada je trend bio izdati za neku beogradsku ku--u, bend je materijal poverio Galetu, ortaku i Do it Your Self coveku koji je tada, ne samo sredio, za Six Pack – famozni odlazak u Grcku vec i finansijski pomogao da snimak izadje iz "Go-Go"-a. Na provereni, fanzinaski hrad core nacin uradjena je solidna distribucija, radio stanice su pocele da vrte hiticne Spavaj, Vodite me, Vreme Samoce…a kaseta se presnimavala i presnimavala.

Fabricka greska cass

bubanj – Mix
bas - Chupa
gitara – Branco
vokal i gitara – Mickey
vokal – Bogda

Snimano oktobra 1996. u tonskom studiju "Phantom" (Palanka)
Producent – M. Milekic-Paca
Gost (solo) na A2 i A6 – Paca

P C START TODAY rec., Novi Sad

" Ni na jednom predhodnom snimanju mi nije bilo tako lepo kao te jeseni u Palanci. Studio se nalazio u stanu novoizgradjene visespratnice, a sam mikser i magnetofon u sestougaonoj dnevnoj sobi. Nocu smo narucivali klopu i snimali, a danju preslusavali i non stop se smejali. Zato "Greska" valjda i jeste tako fantasticna."
Miki

" Jebote, ovde je k'o u letecem tanjiru!"
Bogda

O ovom albumu i njegovom snimanju, izdavanju i reizdavanju bi mogli da se pisu citavi eseji…

Bojke je pred samu "Turneju godine" sa Mitesersima i Gymnasticsom napustio bend (ne, nije bilo svadje, i dan danas se druzi sa bendom, pojavljuje i gostuje na rodjendanskim koncertima Six Packa) pa je sav rif-teret pao na Brankova ledja. U to vreme Miki je u dobroj meri pravio kosture pesama, pa je na probama na pozajmljenoj gitari dopunjavao rupu koja je postojala. Ispostavilo se da njemu to i ne ide tako lose, a bend je odlucio da u svoje redove ne dovodi nikog novog.

Ba-- kada se uvezbavanje "Poslednje kapi" (poslednja pesma napravljena za novi album) privodilo kraju, u Palanci se otvorio tonski studio. I to kakav! Kao producenta su pozvali Pacu, muzickog genija i najboljeg gitaristu na svetu, a Branko je ovog puta za Marshala zapucao cak u Novi Sad kod velikog ortaka benda - Radula (Atheist Rap). Izuzetno prijatno, ali disciplinovano snimanje rezultiralo je albumom koji ce posle saradnje sa legendarnim Vojom Zugicem (Start Today rec.) doziveti i dva reizdanja. Prvo, koje necemo posebno velicati, P C ITMM rec. Beograd (verzija albuma koja sadrzi "Karma Chameleon") i drugo:

Fabricka greska / Pretnja ili molitva cd DIRTY OLD TOWN rec., Hrvatska

Sta reci, osim da je ovo prvo oficijalno izdanje nekog srpskog benda u Hrvatskoj.

" Ako zelis pobjediti, ne smjes izgubiti!"
Grunf

Minut cutanja cass, cd

bubanj – Mix
bas - Djole
gitara - Branco
vokal – Bogda
vokal i gitara – Mickey

Snimano u prolece / leto 2000. u tonskom studiju "Cesnjak" (Kragujevac)
Snimatelj + post produkcija – Vuja
Producent – Paca
Gost na A1 i A3 (drugi solo) – Laza (CBS)
F.U.R. rec., Beograd/Palanka

" Sine, slusaj ti sta ti deda kaze: ni po jednom pravilu svetske produkcije, ovde klavir i dve dz-dz gitare ne mogu da idu zajedno"
Paca

" A sada ce Vam Miki otpevati njegove cuvene pratece vokale ala Dzoni Vajsmiler, direktno za Gospodi pomiluj rekords!"
Vuja

Chupi je Palanka postala tesna, a i srce je radilo "bi-bam-bam", pa ga je na povratku sa holandske turneje negde pored Frankfurta, na pumpi cekao zuti "Golf" i zena zivota. Neko vreme Six-packeri su vezbali bez basa, a onda su pozvali jedinu mogucu zamenu za Chupica: Djoleta, coveka koji je ceo zivot proveo svirajuci sa Mikijem u , kako god se tada ti klinacki benovi zvali, nekako sudbinski neraskidivoj kombinaciji. Vec na prvom koncertu u novoj postavi bilo je jasno da Six Pack ponovo jase…
Retko koji bend bi mogao da se pohvali prostorijom za probe kakvu je tih dana bend imao i rafalima novog materijala je svakodnevno dovodio do pregrevanja. Bila je kasna jesen i bend je kupio metar drva za starinski sporet, jer kako na termoakumulacionoj peci spremati vrucu rakiju…?!



Pala je odluka da se snimanje treceg albuma odigra u Kragujevcu, srcu rodne Sumadije i gradu koji je prepun dragih ljudi, kolega, prijatelja i sedistu tada mega ultra neprikosnovene punk radionice koja se zove "Cesnjak".

Bend je unajmio jednoiposoban stan, mobilne frizidere za plazu napunio kobajama, ajvarima i ostalim carobnim stvarima i bacio se na posao.

Snimanje je pocelo u zaista opustenoj atmosferi. Gazda-Vuja je svakog jutra bend docekivao sa novom gajbom zidarskog, doktorski ohladjenog piva. Sve je islo kao podmazano do trenutka snimanja vokala (inace, na ovom albumu od cak 16 pesama, veoma zahtevnom) kada je Mikiju grlo otislo u ofsajd, a toplomer pokazao temperaturu od 38 sa kusur. Naravno, sati u studiju (citaj – novac) ne prestaju da cure, pa se pribeglo kljukanju multivitaminima i aspirinima i – pevaj dalje. Ne treba biti Betoven da bi se zakljucilo da ce se to solidno odraziti na finalni proizvod. Naime, pred sam remiks, nekoliko dana kasnije, par pesama je otpevano ponovo.

Album je objavila nezavisna kuca F.U.R. na formatu cd-a i kasete, koju su inace dizajnirali Mix i Gale. Spot za obradu "Na zapadu nista novo" takodje je radio Gale. Kakav stap i kanap, covece! Secamo se svi debilnog voditelja na jednoj jos debilnijoj televiziji koji je taj spot prokomentarisao kao neprofesionalan i onda pustio Robija Vilijamsa da nam demonstrira kako se to radi...gospode..tad nam je i 300 DM izgledalo veliko kao kuca...

Ipak, Six Pack je tim videom bio totalno zadovoljan, ali je u to vreme vec kulminirala cudnovata diskriminacija bendova iz Sumadije i uopste unutrasnjosti zemlje, pa se stvar, onako kako treba, zavrtela samo na manjim TV stanicama. U ime benda, hvala i na tome.

Dakle, album od koga je bend tako puno ocekivao pratili su brojni pehovi – od tehnickog kvaliteta do globalne atmosfere u zemlji.

Six Pack prestaje da 'siba mrtvog konja' na sta je srpska scena najvi--e licila tih dana i pocinje da svira koncerte u Hrvatskoj.

Trema pred nastup u zemlji sa kojom je Srbija bila u ratu mutirala je u prepune klubove Zagreba, Pule, Splita…

Ova injekcija pozitivne atmosfere unutar benda doprinela je stvaranju do sada najboljeg albuma Six Pack-a koji zime 2005. objavljuje 'MULTIMEDIA' records iz Beograda, inace direktni ogranak americkog 'UNIVERSAL'-a.

Musique cd

bubanj – Mix
bas - Djole
gitara - Branco
vokal – Bogda
vokal i gitara – Mickey

Snimano uzivo u pozoristu Smed. Palanka i dosnimavano u studiju 'Academia', Beograd tokom 2004. godine.
Producent i snimatelj – Nikola Vranjkovic
Asistent snimanja – Marko Jovanovic
Mastering – Ivan Brusic

Gosti:
Slide gitara na Superbata – Marko (Bootleg Blues band)
Vokal i akusti--na gitara na La Musique – Zika Milenkovic (Babe, Bajaga i instruktori)
Solo na La Musique – Laza (Covek Bez Sluha)

PC MULTIMEDIA RECORDS 2004

Ono sto ne znate, a tice se ovog albuma i vredno je pomenuti, jeste da ona stara „nije zlato sve sto sija" apsolutno ima svoju tezinu i iz prve ruke to mozemo da ilustrujemo;

Ocekivana senzacionalna promocija novog albuma ispala je tragikomedija u podrumu koji znate pod imenom „Akademija" gde se jedva pojavilo 5 novinara, 3 kamere, i 3 rok kriticara. Da li je bio kriv izdavac ili su novinari stvarno toliki licemeri, ne znamo. Anyway, bas smo se bili primili, kad ono....

Promotivni koncert „Musique" smo sami organizovali u saradnji sa ljudima iz kluba „Akademija" mesec dana kasnije i taj koncert cemo pamtiti jo-- dugo, dugo. Vrh! Hvala svima koji su te veceri bili tamo.

„Musique" je po misljenju vecine najbolji album benda Six Pack, a rast popularnosti benda, visokofrekventna koncertna aktivnost, ispunjene koncertne sale i klubovi (posebno van granica zemlje) i sve cesce nazivanje Six Packa (u medijima – od strane novinara i kolega) najboljim punkrock bendom na Balkanu to i potvrdjuje.

2006. godina je bila jedna od najaktivnijih i najradnijih godina u karijeri benda, a 2007. koncertno za dlaku slabija, ali je bend zato deo leta proveo u studiju.

Stefan Milenković


Violinist Stefan Milenković je rođen 1977. godine. Karijeru je započeo veoma rano, nastupivši prvi put uz orkestar kao petogodišnjak. Sa 7 godina, osvojio je glavnu nagradu na Međunarodnom violinističkom natjecanju Jaroslav Kozian. Ovo dostignuće bez presedana otvorilo mu je mogućnosti i donijelo pozive da koncertira u više od 30 zemalja. Međunarodnu pozornost privukao je kad je kao desetogodišnjak pozvan da nastupi u “Božićnoj predstavi” u Bijeloj kući pred tadašnjim predsjednikom SAD, Ronaldom Reaganom. Nakon ovog nastupa slijedio je poziv predsjednika bivšeg SSSR-a Mihaila Gorbačova da nastupi u Beogradu, a dva puta je nastupio za Papu Ivana Pavla II. Kao 16-godišnjak Milenković je odsvirao svoj hiljaditi koncert u Monterreyu, Meksiko. Među njegovim međunarodnim nastupima sa orkestrima ističu se nastupi uz Berlinski simfonijski orkestar, Helsinšku filharmoniju, Zagrebačku filharmoniju, Beogradsku filharmoniju, Orkestar Boljšoj Teatra, Orkestar Radio Francuske, Nacionalni Orkestar Belgije, Aspenske komorne simfoničare, Simfonijski orkestar Indianapolisa, Meksičke državne simfoničare, Simfonijski orkestar države Sao Paolo u Brazilu, te Simfonijske orkestre Melbournea i Queenslanda u Australiji. Violinist Stefan Milenković međunarodno je priznat po izuzetnoj umjetničkoj osobnosti te po životnoj posvećenosti humanitarnim ciljevima. Bio je proglašen “Dječjim ambasadorom” prve dječje ambasade utemeljene u Međašima. Nakon višegodišnjeg poučavanja na Predfakultetskom odjelu kultne umjetničke škole Juilliard (New York, SAD), nedavno je preuzeo poziciju profesora violine na Sveučilištu Illinois (Urbana-Champaign, SAD). Uskoro će biti objavljen i dokumentarni DVD o Milenkoviću u produkciji East Coast Aliens Productions.

Igra Staklenih Perli

Igra Staklenih Perli je beogradski bend koji je postojao koji je postoja krajem 70 - ih i početkom 80 - ih godina prošlog vijeka, u vrijeme kad je novi talas u svijetu činio primat, a u tadašnjoj Jugoslaviji tek povremeno zablistao ostvarenjima tipa Bistriji ili Tuplji Čovek Biva Kad..., Strah od Monotonije (za neupućene: drugi i poslednji album kultne Pekinške Patke, fenomenalno ali, na žalost, od strane tadašnje nestručne kritike potpuno odbačen album), Nestvarne Stvari, prvi katalog Azre, itd.

U jugoslovenskoj muzici su tada bili jedini bend koji je pokazivao interesovanje za psihodeličnu muziku i kraut - rock, doduše sa malim zakašnjenjem. I pored toga, uspjeli su da ostave značajan trag u tadašnjoj diskografiji, a puno veću popularnost postignu među underground diskofilima planete Zemlje.


Sastav je objavio samo dva, izuetna albuma, Igra Staklenih Perli i Vrt Svetlosti, za beogradsku kuću Pgp Rtb, koja je tada, na opšte iznenađenje, pokazala interesovanje za bend, što na neki način predstavlja presedan, ako se ima u vidu da su odbili sve tadašnje zvijezde novog beogradskog talasa, Idole, Šarla i njegove frakcije, Katarinu i Disciplinu Kičme, a tradicija je nastavljena i tokom 80 - ih godina, ne samo sa bendovima iz sopstvenog dvorišta, nego i sa nekim fenomenalnim bendovima iz okoline (npr. skopski Mizar).

Da pravda ponekad bude i zadovoljena, potvrđuje nam i ovaj disk, reizdanje albuma Igre Staklenih Perli, objavljeno prije dve godine, kome, i pored zakašnjenja, moramo posvetiti pažnju.

Prva dva albuma Igre Staklenih Perli, objavljeno je u okviru ciklusa "Retrologija", koji je prije nekoliko godina pokrenuo rock kritičar i jedan od najvećih diskofila u ex - Yu, Branimir Lokner.

Odmah na početku se mora istaći nevjerovatna hrabrost, ne samo izdavača nego i samog Loknera, prihvatajući se projekta koji u današnjoj sredini nema apsolutno nikakav komercijalni potencijal (što je najvažniji razlog objavljivanja nosača zvuka, ne samo danas nego u kompletnoj istoriji muzičke produkcije).


Iz tog razloga je fenomenalna činjenica da još uvijek postoje ljudi koji se brinu za kulturno naslijeđe jedne od najkvalitetnijih rock scena u Evropi.

U ciklusu Retrologije do sada su se pojavila reizdanja bendova Bulevar (oba albuma objavljena za Pgp), albumi riječkih Fit, Rokenrol za Decu (Divljan i Gile), Oktobar 1864, neki albumi Leb i Sol, čak i u nekoliko navrata i oblika, nezaobilazna Korni Grupa, antologija Pop Mašine sa kompletnim opusom benda, itd.

Što se ovog reizdanja tiče, odmah na početku se mora istaći da je ono brižljivo pripremano, obzirom na to da su tadašnja izdanja Pgp - a krasili katastrofalni rezovi ploča, gdje je svaki, iole kvalitetniji dodir sa muzikom, bio narušen gomilom šuma i pucketanja vinila. Tek nekoliko godina prije potpung prestanka proizvodnje vinila (jedan od poslednjih vinilnih izdanja je album Obojenog Programa, "...Ili 5 Minuta Ispred Tebe..."), kvalitet vinilnih izdanja se znatno popravio (pogledat pod Električni Orgazam - Zašto Da Ne?).

Međutim, Igra Staklenih Perli, pored svih problema sa kojim su se susretali pri realizaciji obe ploče, muku su mučili i sa (opet ponavljam!), zaista katastrofalnim rezom, naročito drugog albuma Vrt Svetlosti.

Ovaj disk nam ovaj album predstavlja i u potpuno drugom svjetlu, ono o kome vinil sa onakvim otiskom može samo da mašta. To je,vjerovatno bio i razlog što je album bio veoma potcjenjen u vrijeme kada se pojavio, međutim, danas zaista zvuči potpuno kompaktno i cjelovito, bez obzira na to što ga je radila relativno izmjenjena postava u odnosu na prvenac. To se prvenstveno odnosi na basistu Slobodana Trbojevića, u to vrijeme novinara magazina Džuboks koji je svojim bas dionicama djelimično i iskrivio zvučnu sliku i stil benda, povremeno unoseći u aranžmane potpuno besmislene solo dionice u stilu Jaco Pastorius - a, kome je i u svojim novinskim člancima (jazz rubrika Džuboksa) neprestano izražavao divljenje i naklonost. Međutim, ako zanemarimo sve nedostatke, od kojih je gore navedeni u najimpozantnijem obliku, zaista dobijamo odličan LP, kompleksnije i složenije forme u odnosu na prvenac, na kome se osjeti improvizacioni duh koji je tada vladao u bendu.

Ovim izdanjem nepravda je, konačno, ispravljena, tako da ovde dobijamo jako dobro isplolirana dva kultna albuma ovog benda, upakovana u zaista fenomenalno grafičko rješenje omota (najbolja tradicija prizivanja The Residents). To važi samo u slučaju da vam ne smeta ako pri kupovini diska ne dobijete iskrivljen omot ili booklet albuma, što je slučaj sa svim izdanjima Pgp - a koji su upakovani u digi okvir, a što je u poslednje vrijeme praksa te diskografske kuće iz razumljivih ekonomskih razloga.

Iako se, u pojedinim slučajevima, Lokner nije predstavio kao kompetentan rock kritičar, on je jedna od najkompetentnijih ličnosti za obavljanje zadatka koji mu je povjeren, samo iz razloga objektivnosti pri obavljanju posla koji radi, a koji se tiče stilskoj raznovrsnosti Retrologije koja se, moramo priznati, zaista poštuje.

Zato s nestpljenjem očekujem reizdanja poput najavljenog albuma sastava Beograd, Remek - Depo, ili zaboravljeni album sastava Propaganda, Apatija Javnosti, pod obavezno album Zašto Ne Volim Sneg, grupe Smak, što hitnije sve albume Discipline Kičme koji su objavljeni za Pgp (početi sa Nova Iznenađenja za Nova Pokolenja, kao i Najlepši Hitovi), koje Koja već duže vremena povremeno najavljuje, a najveća poslastica bi predstavljalo izdanje zaboravljenog ali fenomenalnog benda, Karlowy Vary, La Femme, kao i neprevaziđeni prvi album novosadskog sastava Boye, Dosta! Dosta! Dosta! To bi možda u ovom momentu predstavljalo najbolji potez jer se nedavno pojavio dokumentarac o ovom fenomenalnom novosadskom sastavu (ura za Boye!, rekli bi neki...)

Na nekim web stranicama se govori i o arhivskim snimkama Rex Ilusivii - a. To bi zasigurno bio vrhunac kompletne Retrologije, u slučaju da ti snimci uopšte i postoje.

Ne treba sumnjati da će gorepomenuta izdanja kad - tad ugledati svjetlost dana u ovoj ediciji, i pored svih problema sa kojima se Lokner susreće, a tiču se uglavnom logistike tipa, komercijalni efekat i sl.

U svakom slučaju bi trebalo obratiti pažnju na prezentaciju ove edicije, njene ideje i naravno, njenih izdanja, jer, određeni komercijani efekat je sigurno moguć, ako mu se pristupi sa dozom ambicioznosti.

Naravno, ova izdanja neće postići komercijalni efekat estradnih ličnosti, ali će biti izuzetno važan istorijski momenat, čija se vrijednost ne može i ne treba mjeriti sa brojem prodatih primjeraka nosača zvuka, koja je uvijek bila prolazna stvar, pogotovo kad se radi o muzici i umjetnosti uopšte (da li neko danas kupuje stara kasetna, ili, ne daj bože, vinilna izdanja Lepe Brene, Miše Kovača i sličnih, ako ne računamo razne kompilacije i slične gusarske poteze, jer, pak, lako je na Balkanu prodati estradni the best of)

Stanje u srpskoj (a djelimično i hrvatskoj) diskografiji (ako posmatramo sa gledišta promocije novih izdanja) je, naravno, katastrofalno.

Jer, ako je bilo potrebno više od dvadeset godina da se u regionu na pravi način prepoznaju ostvarenja Igre Staklenih Perli, onda bi trebalo da budemo presretni ako ne bude potrebno isto toliko godina da bi se prepoznalo ovo reizdanje.

Međutim, to nije ni važno.

Igra Staklenih Perli je svoj status već odavno učvrstila među publikom kojoj je ovakva muzika i namijenjena, a da ne govorimo o statusu koji bend uživa među ljubiteljima progresivnog rocka širom svijeta, gdje se vinili benda prodaju i za trocifrene novčane iznose.

Sledeći korak koji bi ne samo Pgp, nego i sadašnja Croatia Records a bivši Jugoton, trebalo da poduzmu, iz običnih statusnih razloga, je povratak vinilu, obzirom na to da je u svijetu trenutno jako popularan i naročito isplativ biznis vinil reissue (najčesće u formama za audiofile).

Međutim, još dosta vode će da proteče Dunavom, Savom i ostalim rijekama i pritokama, a vrlo vjerovatno će se desiti još i poneko krvoproliće, prije nego što se kultura vinila vrati na ove prostore.

Evo čujem, Majke objavile Unplugged na vinilu!

Ko zna, možda i nisam u pravu!

Diskografija

Studio albuma

Igra staklenih perli (1979)
Vrt svetlosti (1980)


live albuma

Soft Eksplozija live (1991)
Pogoni (1993)

Sastavljanje albuma

Unutarnja Flow (1991)
Igra svetlosti (2007)




Track List:
Igra Staklenih Perli

01 Gušterov Trg
02 Solarni Modus
03 Putovanje U Plavo
04 Pečurka
05 Majestetski Kraj

Vrt Svetlosti
06 Igrač
07 Čarobnjaci
08 Vrt Svetlosti
09 Lunarni Modus
10 Sanjaš

Personnel:
Zoran Lakić Svaba - Keyboards, Vocals
Vojkan Rakić - Guitar
Drasko Drak Nikodijevic - bass vocals
*Slobodan Boba Trbojević - Bass
Pedja Wolf Vuković - Percussion
Dragan Šoć - Drums