Tema: Ljubomir Simovic - Poezija

Prozor

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Predskazanje

Ne samo oni koji ubijaju,
ni samo oni koji pale i kolju;
niko, ni žrtve,
ni nevini, ni pravedni,
niko neće izaći čist
iz ove krvi!

Ne samo onom koji besno goni,
nego ni onom koji gonjen beži;
ne samo zlatnom šlemu otimača,
nego ni vunenoj kapi siromaška, -

nikome se neće otvoriti,
nikog zakriliti, nikog ogrejati,
to nebo, ljubičastije
od cveta divljeg graška!

Raspodela u mraku

Uzmi to i ne zapitkuj!

Nisam te pitao hoćeš li, ili nećeš!

Ne znam da li ćeš ti da jašeš to,
ili će to da jaše tebe!

Nije moje da mozgam šta ćeš s tim!

Ne pitam te da li si to tražio,
da li ti to treba,
da l si toga gladan!

Ne znam kako ćeš, lopatom ili viljuškom,
vatraljem, kleštima, ili iz bokala!

Ne znam da li ćeš stojeći, ili sedeći!

Ne zanima me znaš li čemu služi,
i kuda vodi!

Uzmi to i kaži hvala!

Sledeći!

Seoba Srbije

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, -
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
u njemu još ničeg nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja trće ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Snohvatica u kiši

Višnjeva kiša, svetla kiša.
U orahu, u hrastu kiša.
U svakom oknu oko nas
svetli svetica zlatna, kiša.

Vreme je da se dugo spava.
Ko da se baci sedlo na talas,
ko na talasu da se jezdi,
tako duboko da se spava.

Pod mojom bradom njena glava.

Od kiše svetli ceo stan.
Sija petao iz mokre višnje.
Žena se okreće nauznak.
Iz njenog pupka gleda i svetli
veliko zlatno oko kiše.

U svakom oknu gori vatra.
Šušti i blista ceo dan
ta zlatna crkva oko kuće.
Stići ćemo iznad oblaka,
iza zvezda, u svoje lice,
stići ćemo daleko, daleko,
ne izlazeći iz ove kuće.

Sudnji dan

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.

Uteha

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga,
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!

Učenje u mraku

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.

Vikalica Živane…

Stani, alo! Natrag, alo!
Suknju dižem iznad glave, alo!
Gledaj, alo! Nagledaj se, alo!
Dobro gledaj, alo, da bi znala,
ako bi zagrizla na šta si zinula,
kakva bi te ala progutala!

Poješće ti konje do potkovica!
Poješće ti jezik, srce, krila,
kandže, perje, i ostalo salo!
I sve će joj, alo, biti malo!
Još bi trista stotina takvih ala
u ovu alu nad alama stalo!

Gladni mesa, žedni krvi, doleteli
na krilatim konjima bez uzda,
pogledajte kako zija, kako zeva,
peć, pećina, provalija, ala,
koja bi vas nadušak progutala,
mračni oblaci, zinuli na sva usta!

Zadižem prtenu suknju iznad glave:
evo ovom te alom teram, alo!
Ako više sebi želiš dobra
no što nama misliš zala, alo,
beži, alo, glavom bez obzira,
da te ono na šta si zinula
ne bi progutalo!

Zapis zlatom

Medj kvrgavim svećama dočekah zimu 1254. Svake noći, uz horove vukova i smetova, moje bdenije je dugo kao put plamena sa vrha do dna sveće, kad gavranovim perom ispisujem listove manastirskog letopisa za leto Gospodnje 1235.
U ovoj tesnoj ćeliji
prepoznajem leto po prešini po snežnom
prahu prosejanom kroz uske pukotine.
Sveća nad mojim oslepelim očima, kvrgav prst gubavca sa oštrim noktom od plamena, već godinama pokazuje nebesa Gospodnja, i opominje me:
Nad glavom mi se ljuljaju zvona, veliki, zlatni
stogovi sena, nekad u selu Volujcu.
I snevam da ne postojim,
da me to samo neko sanja,
da je blizu zora,
i onom što me usnu vreme je da se budi.