Bosko Tomasevic

[Vesna]

„ЈЕДАН ЈЕ ОД НАШИХ НАЈВЕЋИХ,
АКО НЕ И НАЈВЕЋИ .... “

„Један је од наших највећих
ако не и највећи ....“.
Када прочитам ову елегију
помешану са трубом незнања
и презапосленим муком од речи
ја губим вољу да сазнам
ко је био
најновији најсвежији
„један од највећих“
из овдашњих глибова и мочвара
јелен
уписаног срања
и тестаментарног песничког орања.
Помислим
еј говна
смањите изливе
прикочите по реч-ној цести
изгубите из вида охолост лагања
док преоравате јалове жести
нађите ослонца у варварству Скита
и не љуљајте муда
над лешином спасења
не испуњавајте вагине јазом
но клипом
што у материцу води
па одатле даље
до дилувијалних шума
и песничке коби
ка грани за вешала.
Велики вас барди не траже
они не буде
лењост глупости
и глупост лењости
њима су потребне безречне речи
свила неба
залудна материја живота
свет без вере
бесконачна језа
прозорно дрво
из мрака подигнуто.
Песничком стаду које спава
на трави од зјала
песма је само заводничка шала
рима која грца
док је небо прца
у радости дана
сред веселих рана.
Еј говна
разјебите риме!
Над пољем живота
разљуљана муда песника
снатре тек сету:
љубави гробне
пшеницу залудних дана
заставе ледом оковане
чекић без господара
навике нестајања.
Далеко од тога
на мом каучу једна кучка спава
стрвина
утопија
и критичар-џелат
љубитељ плакања
па песник
„од највећих онај“
без вазнесења
авај
без урнебеса клика и крика
Магбета
Лира
или
Јага.

[Vesna]

СВЕТ ПОСЛЕ 11. СЕПТЕМБРА

Свет пре једанаестог септембра
био је чист и невин свет.
Онај који је дошао после
изненадио ме је својом лепотом
зовом да будем тужан
због два посечена пања.
Коначно више није све било тако срећно
као у холивудској шуми
али било је другачије
није било на целулоиду
већ је почивало „на датуму“
било је спонтано и„очигледно непосредно“.
Трава испод двају пинија могла је
да се нада светлости
много много већој
и поузданој светлости
у томе је било лепоте
као када један усамљени јуноша
победи џина
сви осетимо глобалну радост
због бајке која је сан
а сан истина.
Сада на чистини датума
већ расту нарциси
и први нови цветови света
запањују ме невиношћу
док време тече даље
„и ветар дува с мора“
а живот се враћа
по нову шансу
за живот.

[Vesna]

ПРИХВАТИТИ ПОМОЋ ПАТЊЕ

Прихватити помоћ патње
драже ми је него да
оболим од наде.
На патњи се љуљамо
и љуљамо
испод нас је зелена трава
наше домаје
Христова земља сенке и пчелâ
све хучи од потокâ
од мирисног ветра
боли и ветар и хучање
бука љуљања боли
јер помало живот боли
али свеједно
будимо далеко од наде
на пристојном растојању
од милости круга
од обећања датог
олако са Распећа.
Будимо даље од наде велим
јер она води до Крста
до Мухамеда
до оног индијског принца
до богова отрцаних и сумњивих
а ови
никуда даље од гроба
са дивним обелисцима
на којим је
урезана
подлост
таштина
титула
и светост тричарија рада
и заслугâ
све саме анатеме које нас
иу гробу поричу.
Патимо
и без заслуга патимо
љуљајмо се на грани
грана никад неће попустити
одолеће свим налетима нужности
свакој вољи
свакој патњи
јер ова је пустоловина
као и поезија
али бешћутна и драга
као што нам је све драго
што нам припада без наше воље
и без темеља је.
Варке делања
патњу неће ублажити
повећаће наду
стога
ваља нам освојити беспосличење душе
гледати извору у очи
писати поезију
која никада на ништа
неће чекати
само ће роморити
љуљати нас са нашом патњом
потврђујући је
никада се не играјући наде
нити нас силећи да је
опевамо.

[Vesna]

МНОГИ СЕ ПИСЦИ ТРУДЕ ....

Многи се писци труде да буду
сломљени празном славом
да их дотуку награде
пузе да се довуку до врата националне Академије
да би иза истих
притиснути тамошњом свечаном тишином
коначно умукли.
Велика књижевност налази се
изван институција
велики писци бораве
расути у пустињама
тајанствени Бланшои
ћуте у мишјој рупи
апартни Сиорани скупљају се
на гробљима
велика књижевност пише се
за институцију књижевности
за обичног човека
смиреног и склоњеног
узван таштине данâ
и гламура постојања.
Писање захтева ћутање
и читање.
Још и више
писање захтева Никог
скелет
чије су смрзнуте очи
упрте у ствари
које су способне
да одговоре на
бесконачно давање
ћутањем.
Стога ћутимо
постанимо као ствари.
Као њени девичански
увојци.
Много штошта није добро
у Академији
много штошта налази се на мети
барутног пуњења сумњиво великог Нобела
бројне славе су плева
која ће ми добро доћи
да обложим моја врата
као Пруст плутом своја
да бих у тишини
разумео говор ствари
продирући тако
до дна заблуде
док се зидови славних
урушавају као зидови кула близнакиња
и нема закона
безумљу таштине
коју чине.

[Vesna]

ЛАГАНО СЕ ХЛАДИТИ

Лагано хладити жар
који нас је палио годинама
треба почети
хладити се
поред многих ствари
пролазим мирно
не пиљим у дупе
даме испред мене
не распаљујем машту
на крушкастим деколтеима
на женским расулима
затварајући очи.
Ходам споредним улицама
бројне смрти чекају ме
свуда
семафори су изазов
мојој глади
да не стигнем никуд
да не стигнем себе
у лошим комедијама
у непроменљивим трагедијама
чекам да хлађење постане још
зрелије
да наставим неуздрман
тамо
куда сваки човек иде
кад год пође.
Лагано се хладити
пуштати млак туш
низ живце година
укочити смех
зауставити нагао покрет
заледити сумњу
почети се хладити
од дрхтаја вазнесења
који то нису требали да буду
али су били
инфицирани грешком која се удева
у наш живот
у часу рођења
са раним возовима зјала
и дивљег комешања пути
изнојавања мисли
које под своје преузима нада
која
потом
никако да умре.
Лагано се хладити
припремати се за обичне дане
за шетње по лишћу
које шушти под корацима
избегавати икакве приче
о Богу и патњама
о Крсту и трулежи
о могућим и немогућим вешалима.
Нама се све догодило
вода за лед
кога ће нам ставити под главу
била је некада киша
што лила је по дрвећу
под којим је у оном Бресту чекана
Барбара
која никада никоме
колико знам
није дошла
јер би то окаменило свет
и било би увек прекасно
како је
доиста
и било.

[Vesna]

НАЧЕЛО ГОРЧИНЕ

Није било вредно ово
гледање живота
черечење поклоњених дана
сусрети са разулареним хордама
оцеубица
гладних туђих бесконачности
нагрижених сумњивим
ликовима меса
усхита и муцања.
Није било вредно
гледање овог живота
чучања заједно са стварима
у угловима предвиђеним
за Крст
и расејана стања
меланхолије и егоизма
у сатима од којих
не настају дани
нити месеци
но само покретне пустиње
расејавају тежње
према острвима Ничега
према архипелазима који скривају
нове уздахе
нове архипелаге
плеонастичног трајања
у исто таквом свету.
Није био вредан труд материје
да ми испостави рачун
за гађења
која нису морала бити ја
а била су
целог мог живота
док чекам нешто што не
би био живот
нити било каква друга
Неодређеност.

[Vesna]

СРЕЋА РАВНОДУШНЕ ПАТЊЕ

Све пролази поред мене
и све ће више и брже пролазити
и све што ће пролазити
све више ће ме понижавати
кад год сретнем неку кучку на улици
бићу Нико
онај који дише са собом
за себе и поред себе
то и ништа више
без „аве“ и без „салве“
свако јутро је руина
за мене одавно руина
понављање које ме умара
и које ми ништа не говори
и узалудно је као и свако понављање.
Много пута бићу Нигде
са собом али Нигде
или без себе и Нигде
што може да буде посебан случај
среће равнодушне патње
када гледам
и не знам ни ко сам
нити знам где сам
још само мало места
у мени је остало за патњу
али када нема ничега у нама
довољно је и то.
Патња није више болна и сурова
као некад
сада је скоро безместна
и скоро без мене
или једва уз мене
покреће се као последњи лист
на дрвету
улази у последње возове
излази
много сам задовољан са њом
она је нешто што ми је
једино остало
све остало отишло је у живот
по њега
да се са њиме шета и проводи
и ако није на некој
станици умрло
придружиће нам се
мени и патњи
да чекамо утроје
као некад
у име Оца
и Сина
и Светога Духа
да чекамо трубе и петарде
кишу која пада на сено
мудрост у зору
вечерње гробнице у нама
тако мало тога
тако гадно мало тога
да можда једва и вреди
чекати
осим уколико је
срећа равнодушне патње
она последње вредност
која опомиње
да је све што смо прошли
било утрошено
да се потроши време света
па ако је тако
тада је вредело
живети
и одузимати
време
свету.

[Vesna]

ДАЉИНЕ КОЈЕ НИСУ ВОДИЛЕ НИКУД

Било је толико даљина
у мом животу
и сада је њих већина ту
крај мене
више ме не воде никуд
не излуђују ме својом недостижношћу
ту су
милујем их по глави по лицу
дошле су преда ме
и као јутарње животиње
пију ми са дланова зној мој
суше моја некадашња нестрпљења
причају ми како су и оне
плаве даљине
мене чекале
виделе су неког у даљини
у далекој даљини
на коњу
како греди пешчаном пустињом
како пролази кроз градове
засењене и пусте
како се задржава у библиотекама универзитета
препуних знања
како наставља даље
разочаран
ни мало утешен
пред путем који му предстоји.
Сада смо даљине и ја ту
ослоњени једни на друго
даљина на даљину
чежња на чежњу
зној на зној
бог спасење
жене небеса нада
ти утешни нонсенси
не стоје више између нас
прошли смо кроз њихове
нужне паклове
кроз њихове обећане рајеве
све нам се чини сада
даљим него икад
али биле су то
обичне пролазне
и понекад
неопходне даљине.
Истинске недостижности
оне праве
сада су овде
сустигли смо се
чекали смо једни на друго дуго
виђали једни друге
оне мене на коњу
ја њих у сузној измаглици
на далеким хоризонтима
тамо где сунце излази
и тамо где залази
можда сам им ја био
недостижнији него оне мени
но стигли смо једно до другог
ништа се није догодило
нисмо се уморили
нити покајали
нема више жалости нити радости
само даљине
више не воде
никуд.
Инсбрук, август – септембар 2008.