„ЈЕДАН ЈЕ ОД НАШИХ НАЈВЕЋИХ,
АКО НЕ И НАЈВЕЋИ .... “

„Један је од наших највећих
ако не и највећи ....“.
Када прочитам ову елегију
помешану са трубом незнања
и презапосленим муком од речи
ја губим вољу да сазнам
ко је био
најновији најсвежији
„један од највећих“
из овдашњих глибова и мочвара
јелен
уписаног срања
и тестаментарног песничког орања.
Помислим
еј говна
смањите изливе
прикочите по реч-ној цести
изгубите из вида охолост лагања
док преоравате јалове жести
нађите ослонца у варварству Скита
и не љуљајте муда
над лешином спасења
не испуњавајте вагине јазом
но клипом
што у материцу води
па одатле даље
до дилувијалних шума
и песничке коби
ка грани за вешала.
Велики вас барди не траже
они не буде
лењост глупости
и глупост лењости
њима су потребне безречне речи
свила неба
залудна материја живота
свет без вере
бесконачна језа
прозорно дрво
из мрака подигнуто.
Песничком стаду које спава
на трави од зјала
песма је само заводничка шала
рима која грца
док је небо прца
у радости дана
сред веселих рана.
Еј говна
разјебите риме!
Над пољем живота
разљуљана муда песника
снатре тек сету:
љубави гробне
пшеницу залудних дана
заставе ледом оковане
чекић без господара
навике нестајања.
Далеко од тога
на мом каучу једна кучка спава
стрвина
утопија
и критичар-џелат
љубитељ плакања
па песник
„од највећих онај“
без вазнесења
авај
без урнебеса клика и крика
Магбета
Лира
или
Јага.