Tema: Ljubomir Simovic - Poezija

Zavetovanje

S rukom na srcu,
svi se zavetuju,
da će svim snagama,
da će do kraja života i sveta,
da će do poslednjeg daha,
i posle njega,

iz pokoljenja u pokoljenje,
iz oblaka u oblak,
u veke vekova,
da prenose zavetnu reč.

Al znam ja dokle će ko
ovaj zavet da nosi:
ozebli do vatre,
do cokula bosi.

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

Ljubomir Simović

Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju šlolu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.

Simović je napisao više pesničkih knjiga, četiri drame, jedan roman-hroniku, knjigu eseja o pesnicima i dramskim piscima, knjigu eseja o slikarima i vajarima, dnevnik snova, dnevnik vođen za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, putopis o Kini, i čak četiri knjige razgovora, članaka, eseja, govora i, praktično, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. U tim knjigama se smenjuju, a na neki način i prožimaju, političke, društvene, književne, pozorišne i poetičke teme.

15. decembra 1988. godine izabran je za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom Sterija među maskama, održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995. godine.


KNJIGE POEZIJE: Slovenske elegije, 1958, 1971; Veseli grobovi, 1961; Poslednja zemlja, 1964; Šlemovi, 1967;Uoči trećih petlova, 1972; Bibliografsko izdanje, s podnaslovom učenje u mraku, 2006; Subota, 1976; Vidik na dve vode, 1980; Um za morem, 1982; Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj, 1983; Istočnice, sa crtežima Marija Maskarelija, dodatak Književnim novinama, Beograd, 1983. (Prethodno je, zbog pesama koje su ocenjene kao neprijateljske i ideološki neprihvatljive, pre štampanja, rasturen slog u niškoj Gradini); Gornji grad, 1990 (2); Igla i konac, 1992; Ljuska od jajeta, 1998; Tačka, 2001, (prerađeno i dopunjeno izdanje, 2004).


KNJIGE IZABRANIH PESAMA: Izabrane pesme (1953—1979), 1980; Hleb i so, 1985, (divot izdanje 1987); Hrast na Povlenu, 1989; Istočnice i druge pesme, 1994; Učenje u mraku, 1995; Troknjižje (Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac), 1998; Sabrane pesme I i II, 1999; Istina o ekserima, 2001; Najlepše pesme Ljubomira Simovića, 2002; Sreda u subotu, 2002; Pesme, Knjiga prva, 2005; Pesme, Knjiga druga, 2005.


DRAME: Hasanaginica, 1976; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu), 1984; Putujuće pozorište Šopalović, 1985, 1986; Boj na kosovu, 1989 (2); Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović), 2002; Boj na Kosovu, druga verzija, 2003;


KNJIGE PROZE: Užice sa vranama, hronika koja je povremeno roman ili roman koji je povremeno hronika, 1996 (2), 2002; Snevnik, dnevnik snova, 1998; Kina: čitanje spaljenih knjiga, putopis, 2007.


KNJIGE ESEJA: Duplo dno, 1983; Duplo dno, eseji o pesnicima, 1991; Duplo dno, eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića, i o Životu i priključenijima Dositejevim, 2001; Čitanje slika, eseji o slikarima i vajarima, 2006.


KNJIGE RAZGOVORA, DNEVNIKA, BESEDA, PISAMA, ČLANAKA I ESEJA: Kovcačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1989, 1990; Kovačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1990, 2004; Galop na puževima, Srbi u jugoslovenskom ratu, 1994; Galop na puževima, drugo, dopunjeno izdanje, Prvi deo (14. april 1987 — 15. maj 1994), Drugi deo (13. maj 1994 — 20. avgust 1997), 1999; Guske u magli, dnevnik, (24. mart — 15. jun 1999), 2005; Obećana zemlja, (9. oktobar 1999 — 22. jun 2006), 2007;


IZABRANA DELA U PET KNJIGA: Hleb i so, izabrane pesme; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović); Boj na Kosovu; Duplo dno, eseji o pesnicima; Kovačnica na Čakovini, (razgovori, pisma, eseji, 1981 — 1990), 1991.
Sabrana dela u dvanaest knjiga: 2008. godine


KNJIGE NA STRANIM JEZICIMA: Four Yugoslav Poets (Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Milorad Pavić, Ljubomir Simović), N.H. 1970; Spev o zazračnikovi, Bratislava, 1981; Povlenskiot dab, Skopje, 1988; Le theatre ambulant Chopalovitch, Lausanne, 1995; Miracle au "Chargan", Lausanne, 2001; Termaji pe Strollad Chopalovitch, Brest, 2001.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane na mnogim jezicima, bilo u posebnim knjigama, bilo u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u inostranstvu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je prevedena na francuski, engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je postavljena na scene preko pedeset pozorišta u Francuskoj, na scene u Belgiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Južnoj Koreji, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Od januara 2003. na francuskim scenama se igra i Čudo u Šarganu. O izvođenjima Simovićevih drama u zemlji i u svetu priređena je, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, u proleće 2005. izložba pod naslovom Putujuće pozorišze Ljubomira Simovića.


LITERATURA O PISCU (posebne knjige): Časlav Đorđević: Pesnički vidici Ljubomira Simovića, 1982; Pavle Zorić: Vrhovi — Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović i Matija Bećković., 1991; Poezija Ljubomira Simovića, zbornik radova, 1995; Portret Ljubomira Simovića, Blok posvećen dobitniku Žičke hrisovulje, 1996; Jasmina Vrbavac: Žrtvovanje kralja — Mit u dramama Ljubomira Simovića., 2005; Miloš Jevtić: Rukopis vremena. Razgovori sa Ljubomirom Simovićem, 2005; Olga Marković: Putujuće pozorište Ljubomira Simovića. Katalog izložbe, 2005.


NAGRADE I PRIZNANJA: Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada Đorđe Jovanović, Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska nagrada, BIGZ-ova, Zlatan krst kneza Lazara, Branko Miljković, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Nagrada Grada teatra Budve Stefan Mitrov Ljubiša, Milan Rakić, Isidorijana, Žička hrisovulja, Belovodska rozeta, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda serbika, Račanska povelja, Odzivi Filipu Višnjiću, Vasko Popa, Dučićeva nagrada, Biblios, Mića Popović, Plaketa Disovog proleća, Rade Drainac, Pečat Narodnog pozorišta Beograd, Statueta Joakima Vujića Kragujevačkog pozorišta i druge. Sterijina nagrada mu je dodeljena četiri puta: tri puta za najbolji dramski tekst (Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu), a četvrti put za doprinos razvoju pozorišne umetnosti.
riznicasrpska.net

LJUBOMIR SIMOVIĆ

Malo je gradova u Srbiji koji su imali sreću da se u njima rodi i odraste pesnik neuobičajenog senzibiliteta koji će, mnogo kasnije, podariti knjigu poput "Užica sa vranama".

Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i esejista, rođen je u Užicu 2. decembra 1935. godine. U Simovićevoj biografiji piše:

"U vreme pesnikovog detinjstva, šumske jagode su se prodavale u krabuljicama, korpicama od brezove kore, a lubenice su bile pamnozelene, ili prugaste, u kad bi se u njih zario nož, to je odjekivalo kao sladak pucanj.

To Užice odavno ne postoji.

U tom Užicu, koje više ne postoji, Simović je završio osnovnu školu, u kojoj se, kamenom pisaljkom, pisalo po tablicama od škriljca, za koje su bili privezani mali sunđer, za brisanje, i krpica, za posušivanje. Račun se učio uz pomoć vrbovih devaca i zrna pasulja, ili pomoću računaljke, sa belim i crnim, ili belim i crvenim, kuglicama, nanizanim na deset žica.

Ni te tablice, ni te računaljke, odavno ne postoje.

U Užicu je Simović završio srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.

Danas ne postoje ni ta književnost, ni taj jezik."

Neki čitaoci se danas razneženo i sa setom sećaju vremena kada su Simovićeve zabranjene Istočnice, fotokopirane, nabavljene "ispod ruke", iščitavali tokom noći, kraj prozora na kojima su bile navučene roletne. Ali, kako bi to rekao pesnik, ni tog vremena više nema.

Ljubomir Simović je 1988. godine izabran za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998. štampana je kompletna bibliografija pesnikova. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i Žička hrisovulja, Račanska povelja, nagrade "Milan Rakić", "Desanka Maksimović", "Branko Miljković", "Zmajeva nagrada" i mnoge druge.

Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu i nastaje njegova poezija, mudra, tiha i opominjuća, poezija koja već odavno prevazilazi granice prostora i jezika.

Deo teksta preuzet sa: Užice/riznicasrpska

ISTOČNICE

Ko kaže da će sveci i junaci?

Idu udovice junaka, idu
majke svetaca, pekara, bojadžija
— bežite s puta! — idu verenice
i sestre mrtvih đaka i regruta!

Idu pred kasarne i zatvore, idu
na stratišta, bojišta, gubilišta,
idu, od ceđa izjedenih ruku,
s torbom na leđima, s kolevkom na kuku!

Iza muževa, koji nose puške,
kroz kraj spaljen, opustošen i go,
one, ko utvari, nose iglu i konac,
nose brašno, sapun, šibicu, so.

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak,
iz kog se i zver, prestravljena, vraća,
idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi,
idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Ne palite im peć ni petrolejku
— njima je toplo i svetlo i bez vatre!
Vratite u škrinju vunene čarape
— one će i bose preko snežnih gora!
Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla
— one će i bez lađe preko mora!

MRKLA JESEN

Ne može
da se diše
od mraka.

Niko se ne nada ni šibici na istoku,
a kamoli zvezdi ili zori.

Samo domaćica,
skupivši suknju međ kolena, kleči
pred otvorenim šporetom,
i, kao svitac koji se pali i gasi,
njeno lice na mahove se ozaruje
žarom, u koji duva, da ga razgori.

PESMA O KOMANDANTIMA

Kroza nas galopom, pucajući,
pevajući i halačući, projahaše,
izjahaše pred nas sa zastavama,
i sad pred nama — škripeći sedlima,
fišeklijama, opasačima, futrolama,
rukavicama, remnicima i čizmama — jašu
komandanti, na ramenu sa psećom,
ovnujskom, svinjskom glavom, i telećom.

Pevajući ono što nam se ne peva,
i slaveći onog ko nam se ne slavi,
idemo i stižemo i gde nismo hteli:
na prazno mesto, na koje pada mrak.

Komandantima ni traga, ni glasa.

Kuda su, kad su, kako su nastali?
s naših ramena pitaju se pseće,
ovnujske, svinjske glave, i teleće.

MRAK

Ne svetli ništa ni u kući,
ne svetli ni na sokaku.
Neko s nekim o tvojoj sudbini
razgovara
u mraku.

Uzalud čekaš, digavši
očajno lice iz šaka.
Ne vide im se ni lica, ni imena,
ni reči im se ne čuju
od mraka.

Nemaš pojma šta se dešava,
ti nisi u tom kolu;
a to je tvoja glava
među njima
na stolu.

Ne znaš da l će ti glavu na panj,
il će te s lađe, u džaku.
Ti znaš samo toliko,
da se to radi
u mraku.

Odmiče noć, a ti čekaš
da ti se presuda javi.
Tebe ne zovu na razgovor,
a sude
o tvojoj glavi.

Crne u dovratku čekaju te čalme,
crne rukavice pretresaju ti stan.
Niko ti neće reći zašto moraš
da digneš kosu i nasloniš obraz
na panj.

Soba se dimi od kafa i od lula.
Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?
Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ,
sve se to radi
u mraku.

ČUDO NA KOBILJOJ GLAVI

Kroz klopke i zamke,
bez konaka i jataka,
sve dublje u šumama,
po kojima nas love,

vučjim i kozjim stazama uzmičući,
pri vrhu uzbrdice,
skoro u oblaku,
umesto crkve i zvonika
ugledasmo drveni slanik i hleb.

Hleb u slanik umočivši, zapitah se:
ima li druge crkve,
osim ove?

PROROCI NA KOSOVU POLJU

Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se,
kažu nam slobodno otvorite prozore, vrata,
uvucite konac u iglu, uključite motor,
umočite četku u boju, naložite vatru,
posolite meso, uzmite dete u krilo!

Kažu nam budite potpuno spokojni,
čude nam se zašto se zaboga plašite,
kažu nam da to nipokoju cenu,
kažu da to neće, da ne sme, da ne može biti!

Kažu nama,
koji znamo
da je već bilo.