STEVAN M. LUKOVIĆ
MLADIĆ BEZ EURIDIKE
U istoriji kratkih, kao munjom zahvaćenih i sagorelih pesničkih života kod nas, mučenički rekord svakako pripada jednom od Skerlićevih vršnjaka i drugova, pesniku suzdržane snage, muške melanholije i gospodske skromnosti, koja se prelivala u autokritiku — Stevanu M. Lukoviću. Bez vidovitih pesama za života, tek sa nekoliko stidljivo "lansiranih" elegija u Delu, Novoj iskri, Zvezdi i Bosanskoj vili, ovaj pesnik će doživeti posmrtnu ali takođe kratkotrajnu, munjevitu slavu, a onda će, i stopljen i zatrpan ritmovima pokolenja, ostati bez znaka, bez sećanja. Ući će, doduše, u Antologiju Bogdana Popovića i u njoj ostati suvereno sa svojom najboljom pesmom, svojom inkantacijom u kojoj biva pesnički do kraja i dejstvuje i preko mere veka. Pesma ta, Jesenja kišna pesma, stići će i do drugih antologija, a u zajedničkoj knjizi takozvanih minornih pesnika u kolekciji Srpska književnost u 100 knjiga biće zastupljeno šest Lukovićevih pesama.
Između dva rata je priređeno jedno memorijalno veče posvećeno Stevanu Lukoviću: bili su živi, i živo, odgovorno su ga portretirali njegovi drugovi, još uvek rastuženi što među njima nema bespoštednog koliko i plemenitog Skerlića da pored napisanog, kaže još nešto intimno, zapretano o pesniku, novinaru, čoveku i otmenom saborcu u poslednjim godinama prošlog veka. Ovo veče drugarske odaanosti i pamćenja, priređeno januara 1928. na beogradskom Narodnom univerzitetu, trebalo je da otvori Jaša Prodanović, ali je, sprečen bolešću, poslao pismo u kome je istakao da je Luković "pesnik nezadovoljstva, ali ne gromkog, borbenog i rušilačkog, nego poglavito tužnog, melanholičnog i bolnog!" Svedočanstvo drugog prijatelja, Bože S. Nikolajevića, je toplije, eksplicitnije: "Mi maturanti preldvođeni školskim drugom Skerlićem bili smo levičari, buntovnici, naravno. A s nama i nezaboravni Stevan Luković ... Razbarušeni, s mekim šeširom široka oboda; a crvena leptir-mašna nam se leprša pri hodu kao crveno barjače."
Beograd je bio zavičaj pesničke reči i novinskih članaka Stevana Lukovića, koji se, u sve većoj tmini policijske psihoze Obrenovića, nije potpisivao ispod zapažene, duhovito i suptilno pisane rubrike u Dnevnom listu, zbog čega će baš uoči smrti biti bačen na ulicu, isključen iz državne službe kao "buntovnik i jakobinac". Rođenjem, međutim, Luković je Čačanin, baš kao i njegovi vršnjaci u pesmi i bolu — Vladislav Petković Dis i Danica Marković. Rođen je 1877, iste godine kada i Jovan Skerlić. Osnovnu školu završio je u Čačku, a gamnaziju u Beogradu: prvo u Trećoj, a zatim u Prvoj beogradskoj gimnaziji, gde je radoono i radoznalo delovao u đačkoj družini "Nadi". Po svedočanstvu Bože S. Nikolajevića, budući pesnik bez pune budućnosti bio je vitak, visok i čio, zdrav kao dren i rumen, lepih sivkastih i, reklo bi se, melanholičnih očiju, i s koščatim, nešto odveć razvijenim nosem, o kojem je sam napisao jednu duhovitu kozeriju u Zvezdi Janka Veselinovića.
Na Pravnom fakultetu Luković je i odličan uzoran student i neumorni, iskreni saradnik mladih socijalista, zaverenih naslednika Svetozara Markovića; izdanak krajnje levice, omađijani jakobinac, čitalac Marksovih spisa, recitator i prevodilac Kazni Viktora Igoa, pesnik elegičar i novinar podvižnik. Kada je u munjevitom roku, kao da je grabio od borbe života i poezije, završio studije i dobio pisarsku službu u Državnom savetu, Luković ulazi, zajedno sa Skerlićem, u Dnevni list, koji je već preuzeo zajednički prijatelj Pavle Ranković. Novinarsko pero je i preče i pregnantnije, Luković sve teže i ređe zapisuje elegične stihove, a sve trezvenije i oštrije, na talasima nevremena i strahovlade, piše i opominje, zaseca hronikama, signališe slobode, podvlači atmosferu koju je pesnički suptilnije iskazao Milan Rakić u stihovima:
Gospod je tako hteo da me stvori
U zemlji gde se monotono živi;
Promiču dani ni bolji ni gori,
I, sivi, klize u nedogled sivi...
Najstvarniju, najlešpu jesenju elegiju naše novije poezije, svu natopljenu kišama moravskim i čačanekim, beogradskim i vračarskim, i muzički protanjenu kao da je sonatina koju ultraljubičaste kapi nose vrh gudala ili klavirskih dirki od sedefa, Luković je napisao između svojih razmišljanja i svojih članaka, na rastojanju od "Uroševe pivnice", gde je sa Božom i Skerlićem otmeno tiho govorio o sudbini male Srbije i njene crvene budućnosti i pozorišne stolice iz koje će se osmehnuti Zoni Zamfirovoj ili Seoskom loli. U vrućoj avgustovskoj noći 1902. mladi pesnik je bio pokošen iznenada, pogođen u samo čelo, ne znajući od kada i od čega boluje: zdrav i rumen, košarkaški žilav i —visok, potcenio je bolove u stomaku, prećutao je groznicu, išao je na posao, na dužnost u Državnom savetu, gde mu je 30. avgusta pozlilo, a već sutradan je njegov otac zapalio sveću Orfeju bez povratka.
Na ranom, preranom grobu, govorio je Jovan Skerlić, u ime Srpskog književnog glasnika, u ime Radničkog društva, u ime studenata: "Zašto da nestane ta mlada i silna duša koja je treptala kao zrak svetlosti, koja je bila odjek tolikih osećanja? Zašto da nas ostaviš ti u koga je naša književna generacija toliko polagala, koji si bio ukras naš..."
Pogođen u zrelo, sunčano raskošno leto, baš kao i Rastko Petrović četrdeset i sedam godina kasnije, Luković je mogao da čuje ovaj najlepši drugarski rekvijem, kao što je njegovim drugovima ostala samo jedna pesma obećana večnosti:
Tužno... Jednolik — dug vlažan
Jesenji dan se tmuri;
Plače bez kraja, bolno plače
Sumorni beskraj suri;
U mrtvi suton što se hvata,
Jednači, jeca pesma, —
Po trulom lišću, preko blata —
Stara, bolna i polagana,
Ubogih, mutnih, šturih dana
Jesenja kišna pesma...
O ranoj ranjenosti, o sudbini koja se već baca senkom na tu mladost, Luković ne peva ni sentimentalnim dozivom ozdravljenja, ni traženjem oslonca, ni preobražavanjem lika ili produbljivanjem psihološke zbilje. U njemu je neosporna i darežljiva magla, i samo laki trag svetiljki koje potiču iz prirode opštih mesta i lake ranjivosti. Ove ostaje u ravnoteži bolom izazvane, patnjom natopljene pesme: nekoliko tananih i protanjanih stihova opominju na lajtmotiv "kad mlidijah umreti", a da se nigde ne poigrava mogućnošću spasenja. Luković je tek propevao, tek sebe video u dnevnoj razrokosti patnje i brige, sirotinje i bolesti. Početak je njegov dramatičan u svoj svojoj naivnosti i svoj svojoj naivnoj pesimističnosti, koja nema težinu Pandurovićeve ohole versifikacije, ni erotski viteški stav Milana Rakića. I kada se zadržimo na tankoj, kao bolesna ruka potavneloj knjižici iz 1903. — koju sakupiše njegovi prijatelji umesto Euridike — kao da stojimo na pragu sa kojega je, njemu, upućena bila najintimnija mala čitanka srpske poezije. Lako se prepoznaju, ali srećom bez detektivske strogosti i doslednosti, i saznaju veze po naivnosti, odjeci po sazvučju.
Na motive Branka Radičevića ispevaće Luković stihove netaknutog snoviđenja, gotovo dečačke odanosti:
Sanjam te... Sanjam kraj daleki
U miru i samoći
Pitomo pada suton meki
Pitome letnje noći.
Tišiia, nema, tiha, setna
U beskraj dugih ravni,
Daleko dokle polja cvetna
Povija venac tavni...
Za svaku analizu, dopunsku po uzvišenosti kojom se brzo nalaze srodnosti i traume, razlozi i motivi pevanja, značajna je Lukovićeva pesma Lov, koja, po subjektivnom otkrivanju priče i poletu, tajanstvena izvire iz Jakšićeve Ponoći. Artistički razvijena, prožeta slikama tako dragim pesniku koji frojdovski doživljuje more i žensku put, ova Lukovićeva poema bliska je Jakšićevoj emfatičnoj koliko oporoj lepoti, i svakako je najmuškija, najpunija pesnička celina u kojoj je uminuo lični a uzvisio se ošpti retorski srazmerni bol:
Ponoć. U stravi pustih obala
Života str'no, izumro dah.
Bez kraja samo tajanstveni šum
Korita šumna huji potmulo
U tmini što se gube dalekoj
Kroz nepomične crne obale.
Pošto je ispevao i upevao scenarij romantičarski podmuklo i potmulo uzetog agresivnog pejzaža, pesnik otvara sliku tajanstvenog noćnog ribolova, delićem zasužnjene romantičarske podsvesti, pojačane tišinom u kojoj se odvija ova igra, ravna De Kiriku, čija svečana trupla viteški izranjaju iz vode:
Po tamno sivom glatkom površju,
Na suhoj kladi plovi spokojno
Mračan, tajanstven ribar ponoćni.
S očnih mu duplja leden splaza mrak,
A grdni skelet, jeziv, poguren,
Ko grdna sen se u mrak preliva...
Široki potez kojim se kao "čuvar svetih mirisa" obraća pejzažu u kome čovek traži spasenje i milosrđe, a dobija gavransku muziku fatalnosti, zaustavljenosti i ogoljenosti, Luković je sa pesničke strukture Vojislava Ilića preneo na svoju ništa manje tipičnu pesmu Jesenje jutro, čije dve prve strofe, čak u rasporedu prideva i imenica, u mitskoj oštrini pejzaža, ponavljaju i potvrđuju prethodnika:
Još od jutra rana gusta magla leži,
I sa brda tavnih po doli se sliva,
Teški vazduh oštro i oporo sveži —
Do u magli sniva.
Katkad gavran samo, grakćući očajno,
Preko seni drva s visa tamo stiže,
Gde u dimu Ozren uvijen, potajno,
Ko avet se diže...
Najzad, na liniji poređenja, u štimungu bliznački podeljenih uslova pevanja, i pevanja u senci odvažnijih, izrazom hrabrijih, zatičemo u maloj ali umetnički srezanoj, duboko ličnoj i nežnoj, notornoj pesmi bez naslova koja počinje stihom "Cvetala breskva jošte golih grana..." — sazvučja Danice Marković, Milete Jakšića, Svetislava Stefanovića, vršnjaka koji su nadživeli i za nekoliko nijansi "pretekli" Lukovića. Zrelošću breskve i tajnim sazrevanjem, koje alarmira jesen, dve strofe ove pesme jedine su istovremeno nadahnute i prolećem bez boga, (onog drugog boga kome Luković nije stigao da se obrati) i jeeenjom "svetlošću očajanja", koja je doslovno opisana u drugim, svim drugim pesmama:
Cvetala breskva jošte golih grana,
Raskošno cvet je nakitio sveži,
Cvetala breskva — za nekol'ko dana
Ostalo cveće razasuto leži.
I sad pri toplom prolećnome sjaju,
Zelenim lišćem što joj grane spleće,
Sveža i bujna šumori u gaju,
A ko bi rek'o precvetala veće.
U poeziji Stevana Lukovića nijedno poglavlje nije potpuno izvedeno, nijedna struktura dosegnuta. Površne okice i napevi, lagani izlivi opšteg i ličnog bola, izmučeno biće koje peva rezervisano na margini prošlih pesnika i svojih vršnjaka, "sumjiva pesma čeznuća i snova", tek izoštrena uloga u životu, tek osenčen korak u umetnosti, bez poleta u prvom i odlučnosti u drugom — to bi, na liniji buduće strpljivosti, bili zakoni ravnopravni sa ocenama munjevito precvetalog bića i sa ukusom breskve, sudbineki vezane za pesme prepune jesenjeg dekora. Jesen kao utočište napaćenih, kao surova viosravan sa koje se čeznu ostala, darežljiva ali već nedostižna doba, neprestano lebdi pesničkim formama Stevana Lukovića. Legitimno je jesenje veče, neizlečivo jesenje jutro. U tematskom siromaštvu i nedostatku energije, jedna jedina knjižica stihova deluje kao jalovo stabaoce u razorenom, razrušenom dvorištu. Mutno i sumorno, zloslutno i pustošno bukvalno odjekuju Lukovićevim pesmama, a rana i pozna jesen dešifruju i mladu ličnost i ličnost u pesništvu. Izbegavajući legende i izmišljotine o ovome životu, Luković ne izmišlja atmosferu dana i noći, jesenjih prevashodno, u kojima se odigrava surova "rasprodaja mladosti". A bio je toliko grčevito mlad da nije stigao ni do one kote ili one tačke sa koje se bar nešto unosi u zbir čarolija, u seriju uspeha, u lanac privida, u erotska iskustva, u ključeve muzike, u zakone stvaranja. U kratkom predgovoru knjižice drugova 1903. godine, ne bez ironije i melanholije u isti mah, zapisano je: "Stevan Luković nije postao poeta što je voleo da piše stihove. On je pisao pesme zato što je bio poeta. On ih čak nije ni štampao. Kao u politici, tako i u književnosti, njegovo ime otkriveno je tek onoga dana kada ga je nestalo..." A kao nezaobilazni stav poetike, kao znak pesnika svesnog ovoje pesničke egzistencije baš u ovoj posmrtnoj knjižici, na njenoj prvoj stranici objavljeno je Lukovićevo noćno "vjeruju":
Ne peva srce što mu je do pesme,
Radosno što je voli.
Kad strašnoj misli krila pustit ne sme
I dušu tuga skoli...
Najlakše je, po starim pravilima i slabostima, odrediti granicu prizora i privida na kojima se leluja Lukovićeva prozodija. Ne stižući da poveća sugestivnost svakog stiha, zadovoljan što se koristi minimumom učenog, oprobanog jezika, a sav borben, pa čak i ekskluzivno pobunjen, po svedočanstvu Milana Grola, nimalo nije prodoran, retoričan, borbom obuzet i razvikan čak sa pesimistički podignutim poentama kakve je, u pravilnim razmacima, moguće naći kod vršnjaka bola i vršnjaka veka kao što su Dis, Danica Marković i Velimir Rajić. Lukoviću je teško pripisati vrlinu tražene i pronađene inkantacije: prozračnost i iskrenost njegova neprestano su obnavljani srezanom pa čak i tvrdom sintaksom, prozodijom. Savladana tipično elegijskim samoosećanjem jeseni, sivog i kišovitog, natopljenog i oporog godišnjeg doba, svaka njegova pesma izmiče atributima vremena i prostora, istoričnosti i geografije. U celoj celcatoj knjižici samo jedan geografski znak, naglo raspevan, pa odmah napušten, samo jedan korak od kapi kiše do banalne poredbenosti: "Ozren uvijen, potajno, ko avet se diže ..."
Povratak u prošlost, izazov prošlosti, sa đački kićenim ditirambom koji će saučesnički izazvati i opravdati jedan osrednji ton zakasnele romantike, jakšićevski i ilićevski poletan u pripovednosti, zatičemo u pesmi U pozni čas, koja se obavija svetačkim spokojstvom:
Mir je kraj mene; setno veče stiže,
Mirisno veče čeznuća i snova;
Sanjivo pokoj nad ravni se diže
Ko miris blagi sa poljskih cvetova.
I opet veče... Čini mi se davno,
Predavno ja sam preživeo njega,
Nekad i negde, u pradoba tavno,
Spomenom što me uzbuđuje svega —
Ovi stihovi su ispevani na kraju jednog veka, bogatog romantizmom, nošeni galijama intimnog i evetovnog pevanja po tek prokrčenim gorama, po tek rasutim rodnim rekama, ali svojim simbolističikim referencama suzbijaju svoje pravo poreklo, svoj žalbeno-povesni napev kaji zateže strunu da bi proglasio svoju ljudsku, a naglasio svoju pesničku sudbinu u pretposlednjoj i završnoj strofi;
... Tada u meni šaputanje neko —
Nagovest mračna neznanih glasova —
Navija tiho i ponavlja meko
Sanjanu pesmu čeznuća i snova.
Tada u suton izvan tišme sveta,
Duša se moja otvara i sniva,
I snovi s' dižu kao miris cveta
S večeri što se mirnim poljem sliva.
Istom muzikom davnine, njene zavičajne elegancije i uzbudljive samoće nad davnim stvarima, nad ravnim senkama, odjekuju Disovi stihovi iz antologajske pesme Jutarnja idila:
... Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledo nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
Luković je nosio svoju "tajnu muku" kao što je krio sve svoje vesele časove, pošto nije želeo da lukavo učestvuje u stvarnosti, niti nadmoćno da se poigrava realnošću: njegovi dušini putevi su presečeni i ranom smrću i preranim nepoverenjem u sebičnu elegiju, čije bi on usiljeno i legalizovano čedo bio. Samo u jednoj — u knjižici na kraju štampanojj — pesmi, Luković progovara o "konkretnom" bolu posvećujući pesmu bez naslova bratu koji je umro od difterije. Standardnom opisu sahrane "anđelka koje je tek prohodalo", pesnik neprestano dodaje lik i stav majke-mučenice, koja ostaje na kućnom pragu "ispijena, bleda".
A možda je pravu, muzički odbolovanu i pesnički dopevanu do savršenstva prozodije, ključnu i jedinstvenu svoju Jesenju kišnu pesmu otmeni boem i iskreni marksist, novinar koji se, visok kao bor, šeta u predvečerje od "Uroševe pivnice" do Narodnog pozorišta — napisao kao opomenu na ovu neožaljenu bratsku ličnost, spremajući vasionsko jecanje za svoju, ništa manje preranu smrt? Možda je ta elegija, najbolja posle Branka u našoj novijoj poeziji, "tananija" i "sananija" od onih iz pera preživelih vršnjaka, upravo onaj ritam odsutnosti senki sa kojima je i pored kojih je minuo njegov život sa milošću nekoliko đačkih, probranih i rasvetljenih dana autentične mladosti naše pred praskozorje veka:
Spomeni davni tište, tište,
I s njima vek se čami...
Jeca i plače davnih dana,
Pospana, bolna, i lagana,
Jeca i plače u toj tami,
Ko gluhi žubot suza sami,
Daleke sreće pesma...
Posle tanke, posmrtne knjige pesama, koju su Lukoviću kao zimzelen nad grobom zasadili njegovi drugovi 1903, posle Skerlićeve sažete i savesne ocene pesnikovog lamenta i memorijalne večeri 1928, na kojoj je Milan Grol nadahnuto rekao da je Luković bio "gospodstvo duha bez suvoće i muževnosti bez surovasti", pojavila se 1935, u plavim koricama Srpske književne zadruge, zajednička knjiga pesama Velimira Rajića i Stevana Lukovića. U predgovoru ove, takođe već zapretane i retko otvarane knjite, Živko Milićević izbegava prognozu, pa čak i ocenu Lukovićeve zaostavštine, ali zaključuje da je rano ugašeni pesnik ostavio dve-tri peome koje će ostati kao primerci besprekorne muzike našeg jezika.
Rođeni elegičar Stevan Luković doista je prošao kratki, muški asketski put slušajući muziku kiše i sonatu neizrecivog!
riznicasrpska
LinkBack URL
About LinkBacks
Rada 
: 
Stevan M. Lukovic
Odgovor Sa Citatom
Odg: Stevan M. Lukovic
Bookmarks