Svetislav Stefanović (1877—1944)

(Novi Sad, 01.11.1877 — Beograd, novembar 1944)

Svetislav Stefanović je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar.

Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Posle Drugog svetskog rata optužen je kao klevetnik sovjetskih vlasti u vezi sa zločinom u Vinici, dok su kasnija istraživanja potvrdila njegovo svedočenje. Optužen je i kao savetodavac Velibora Jonića u progonu književnika, ali u optužnici nisu navedeni dokazi koji bi potkrepili ovakve tvrdnje. Zameralo mu se i to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. 1944. godine je streljan kao neprijatelj naroda i ratni zločinac.

Bio je modernista i avangardista. Poeziju je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Stražilovo (1893), Brankovo kolo (1911—1914), Bosanska vila (1911—1914), Hrvatskosrpski almanah (1911), Letopis Matice srpske (1913, 1926, 1928), Srpski glasnik (1916—1917), Srpski književni glasnik (1914), Delo (1914), Vihor (1914), Srpske novine (1916), Zabavnik (1917—1918), Dan (1919), Kritika (1921—1922), Misao (1919,1922,1923), Republika (1922, 1923, 1924), Vreme (1926), itd.


Objavio je i sledeće knjige poezije:

Pesme originalne i prevedene I, II, III, Mostar, 1903, 1904, 1905.
Sunce i senke, Beograd, 1912.
Strofe i ritmovi, Beograd, 1919.
Granice, Beograd, 1926.

Gojko Tešić kaže da je od Stefanovićeve poezije znatno važniji njegov kritički angažman u odbrani koncepcije modernog srpskog pesništva. Branio je Disovo pesništvo u programskom članku Čast i sloboda tvorcima! (Brankovo kolo, 15. IX 1911), značajni su eseji u Bosanskoj vili (1912—1913), Više slobode stiha, Stih ili pesma?, a u međuratnom periodu brani modernističko pesništvo, naročito u eseju Uzbuna kritike i najmlađa moderna (Misao, 1921) i u polemici sa Markom Carom (Misao i Politika).

Stefanović je bio poznat kao kritičar svojih savremenika. Smatrao je da se previše energije troši na rat sa starom umetnošću, umesto na oslobađanje nove. Kritikovao je veštačku konstruisanost i nedostatak intuitivnosti i spontanosti u avangardnoj poeziji. Verovao je u pobunu, obnoviteljsku misiju, ali i u povratak varvarsta i primitivizma u književnost, smatrajući da predstavljaju osveženje za umetnosti. Međutim, tridesetih godina Svetislav Stefanović napušta koncepciju za koju se zalagao, odriče se modernizma, postaje konzervativan i prelazi na književnu desnicu.


Literatura

Gojko Tešić: Antologija pesništva srpske avangarde 1902—1934, Svetovi, Novi Sad, 1994.
Gojko Tešić: Srpska avangarda u polemičkom kontekstu, Novi Sad, Svetovi, 1991.
Stanislav Vinaver: Sunce i senke. Pesme g. Svetislava Stefanovića, Štampa, XI/180, 2. VII 1912.
Milivoj Nenin: Svetislav Stefanović — preteča modernizma, Novi Sad, 1993.




Wikipedia