STEVAN M.LUKOVIĆ



(Čačak, 1877 — Beograd, 1902)


Zanimljiva i lepa književna pojava bila je poezija rano preminuloga Stevana Lukovića (1877. do 1902).
On je počeo pisati polovinom devedesetih godina, ali to su bili obični đački pokušaji bez vrednosti.
Osetivši šta sve treba znati pa moći pisati, on se dao na proučavanje francuskih pesnika, naročito
Alfreda de Misea i Pola Verlena. Ne publikujući svoje stihove, uveren da još nisu kako treba, on je
ostavio za sobom izvestan broj nedovršenih pesama, koje su njegovi prijatelji izdali u Beogradu
1903. godine (Pesme Stevana M. Lukovića).

Te malobrojne, još nedovršene, pesme pokazuju veliki i originalan pesnički talenat. Pesnička priroda
u najboljem smislu reči, fina duša i otmen duh, Luković je i formom i sadržinom donosio nešto novo u
srpsku poeziju. On je pesnik "čeznuća i snova", neodređene tuge i diskretne melanholije, nečega
neodređenog, sanovnog, suptilnih stanja svesti. Njegov elegičan i liričan stih je muzikalan i u
nekoliko pesama postignutisu veliki muzički efekti. Nekoliko njegovih pesama simboličkih i muzikalnih
idu u najoriginalnije i najbolje stvari moderne srpske poezije.

riznicasrpska