Tema: Jovan Subotic

JOVAN SUBOTIC

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(1817—1886)

Rođen je u Dobrincima, u Sremu, 30. januara 1817. godine. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, gimnaziju u
Karlovcima i Segedinu, prava u Pešti. 1836. dobio je doktorat filozofije na peštanskom univerzitetu, a 1840.
doktorat prava. Kao advokat ostao je u Pešti do 1848, vršeći u isti mah dužnosti cenzora za srpske i rumunske
knjige. U jedan mah zastupao je na peštanskom univerzitetu profesora rimskoga prava. Živo je učestvovao u
narodnom pokretu 1848. i bio na Slovenskom kongresu u Pragu. Posle revolucije živeo je kao advokat u Pešti i
Novom Sadu. 1861. izabran je za podžupana sremske županije, a 1862. postao je član Kasacionog suda u Zagrebu.
1865. izabran je za narodnog poslanika na zagrebačkom saboru, gde je igrao vidnu političku ulogu. 1867.
išao je na slovensku etnografsku izložbu u Moskvu, i zbog toga izgubio državnu službu. 1870—1872. uređivao
je politički list Narod u Novom Sadu, a 1873. postao je advokat u Oseku.68 1884. preselio se u Zemun, gde je
ostao do smrti, 16. januara 1886.

Jovan Subotić radio je mnogo, bio jedan od najplodnijih i najraznostranijih srpskih pisaca svoga doba, a u isto
vreme jedan od najaktivnijih javnih radnika među ugarskim Srbima. Stihovima se javio još 1834, zbirka Lira izišla
je u Pešti 1837, a Bosilje u Budimu 1843. Nauka o srbskom stihotvorstvu izišla je 1845. Njegova skupljena Dela
izišla su od 1858. do 1873. u 8 svezaka (1 sveska lirskih pesama, 2 epskih, 4 drama, 1 pripovedaka). Od važnijih
književnih dela jeste ep Kralj Dečanski (Budim, 1846, drugo izdanje 1860) i roman Kaluđer (Novi Sad, 1881).
Pored toga uređivao je Serbski letopis u dva maha, 1842—1847. i 1850—1853; priredio je izvestan broj školskih
knjiga, čitanaka i antologija, pisao političke rasprave, gramatičke oglede, biografije, besede, i tako dalje.
Njegova opširna autobiografija, pod naslovom Život D-ra Jovana Subotića, izišla je od 1901. do 1910. u Novom Sadu,
u pet svezaka.

Jovan Subotić je bio, pre svega, vredan i vešt stihotvorac. Iz početka je stajao pod uticajem klasične poezije,
a naročito latinske, docnije je počeo podražavati narodnu poeziju. Neoriginalan duh, on se tako povijao pod
uticajima i davao nepoetične i hladne stihove. On se naročito odlikovao kao epski pesnik, napisao nekoliko
pravilnih epskih pesama, a među njima i u svoje doba slavljeni ep Kralj Dečanski. I tu se pokazivao kao književno
obrazovan, trudoljubiv i dobronameran pisac, sposoban da radi po tuđim obrascima, ali bez originalnosti, bez
nadahnuća, bez poezije i poleta, uvek samo vešt i hladan stihotvorac.

riznicasrpska

Subotić je jedan od najvrednijih i najobilnijih dramatičara srpskih.

Od njega su štampane drame:

Herceg Vladislav (1862),
Nemanja (1863),
Zvonimir (1868),
Prehvala (1868),
Bodin (1868),

tragedije:

Miloš Obilić (1868),
Kraljica Jakinta (1871),
"slike iz prošlosti" San na javi (1869),
kao i izvestan broj prigodnih priloga.

Sve njegove osnovne mane ogledaju se i na njegovom obilnom dramskom radu: njegove drame su konstruisane po svim
pravilima stare dramske estetike, rodoljubive su u svojim istorijskim motivima, ličnosti su vrlo dostojanstvene i
govore svečanim jezikom, ali reči su teške, hladne, usiljene. Ti komadi svojom nacionalnom sadržinom i patriotskim
smerom mogli su se dopadati oduševljenoj publici šezdesetih godina i zadovoljavati potrebe oskudnog nacionalnog
repertoara u pozorištima u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, ali su danas sasvim zaboravljeni. Subotić je bio jedan
od najranijih pripovedača srpskih i ostavio priličan broj istorijskih pripovedaka, u kojima se ili opisuje stari
srpski viteški život, sa očiglednim ugledanjem na nemačke spise te vrste, ili se daju sentimentalno—patriotske
slike iz suvremenog života, iz doba od 1848. Sve su to samo neuspeli pokušaji. Roman Kaluđer je relativno bolji
i sadrži više života i stvarnosti.

Subotić je imao jaku radnu snagu i velike ambicije, i što je jedan čovek bez talenta i duh bez originalnosti mogao
dati, to je on dao. On je u srpskoj književnosti ostao kao primerak odličnog mediokriteta.

Jovan Skerlić

PESMA

Zašto da se ja brinem,
Zašt' da se pečalim,
Zašt' ovaj svet rđavi
Jošt većma da kvarim?

Ta nisam ja došao
Na ovaj svet beli
Da u tugi nesnosnoj
Vek provedem celi!

Na radost je čoveka
Stvorila sudbina,
Zato mu je sladosti
Poklonila vina;

Zato mu je vesele
Pesme dala glase,
Da razvedri oblačne
Ovog sveta čase.

Neka plače ko vole,
Ja ću da popevam,
I sa starim matejcem
Vedre prsi zgrevam.

Kucnuću se s komšijom
I s desna i s leva,
Ja ću njemu pevati,
On nek' mi otpeva.

1837.

...

Eda l, — no idi, ti misli nedraga! —
Eda l, što ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u životu traga,
Niti nadežde, moći bar postati,
Koju imaju sami nezačeti?

O ne, ne da se to ni pomisliti!
Što je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zašto baš to mora biti,
Da zemlja život i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.

Šta može cvetak, koji sčupa ruka
Tek što ga rosa osvežila prva!
Zašto da navek ona duša kuka,
Koja propade ni dužna ni kriva,
Nit može svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!

Zasluga deli po pravdi nagradu:
Čim onaj starac dobi dane svoje?
Bič ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav život jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!

Zbogom, o zbogom, ti mili putniče!
Naći će tebe i otac i mati;
Oni će tebi, ti ćeš njih poznati,
I kad um ćuti, srce jasno viče.
A ti da jesi, da ćeš tamo biti,
Duša nam kaže, i ne da se kriti.

LJUBOVI

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju propra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim do svih strana:
Sam sam, nit' me kogod dira,
Al' ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serdce pišti,
i ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serdce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al' sve vsuje, ne da ljubve sila.

...

...
Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri sastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj' u ljubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al' ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju sojuz veže.

Ljubi, terpi, serdce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s' tavni pelen, ah, zeleni.

EMBRIONU

Otkuda tako, ti mili putniče,
U život ovaj posla l život tebe?
Je li to život, je l to pravo biće?
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje!

Zašto si bolje ostavio dane,
Da put nov ovaj svršiš u noći?
Znala je sudba da zora da svane
Nećeš ti, nećeš dočekati moći,
Pa zašto dade, da se kreneš k celi,
Za koju nužno dan ti treba beli?

Il je i mračno matere ti krilo
pristojno želji, koja život traži?
Da l, što se ovde začne, nije bilo?
Da l je gde čovek prije dana naši'?
Je l biće, koje samo sate broji,
Ravno životu, koji sto leta broji?

Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi što usta nemaš, da s' nasmeješ,
Ni oka, suzom obraz da opereš,
Il starcu, koji muči se i strada,
Međutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, više, leta?

Mora l to biti, da se čovek rodi
Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Može l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je baš nužan život od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?
...