Luka Milovanov Georgijevic

[Rada]

LUKA MILOVANOV GEORGIJEVIĆ


(Osat, 1784 — Budim, 23.11.1828)

Luka Milovanov Georgijević, srpski književnik i filolog

Rođen je u Bosni, u nahiji srebrničkoj a u knežini Osatu oko 1784. ili iduće godine.
Na dve godine njegov otac Milovan je prešao c porodicom u Srem, gde se nastanio najpre
u Čereviću a potom u Vinkovcima. Ovde je Luka izučio gimnaziju, u Segedinu filozofiju
a u Pešti prava. Još znamo da je 1810. kad je pisao svoje važno delo, bio učitelj srpske
škole u Pešti. U jedno ga doba zadesi velika nesreća. Odlazeći često Rusima u Irmu, gde
je podignuta kapela nad grobom velike ruske kneginje koja je bila udata za Palatina
Kraljevine Ugarske, Luka jedne studene zimske noći naglo ogluvi, sa čim izgubi ne samo
honorare za davanje lekcija Rusima nego padne u očajanje pa se, naskoro, sa svim zapusti
i propije. S Vukom Karadžićem se upoznao u Budimu 1814, i Vuk je nastojao da Luka ponovo
sredi svoj rukopis koji je držao u vrlo bednom stanju. U velikoj nevolji Luka je pisao
aktove advokatima i prevodio je knjige za slavoljubiva i tašta čoveka, budimskog
pravoslavnog vladiku Dionisija Popovića. Najzad oslabi i telesno, stane gubiti vid i u
strašnoj sirotinji premine 23. novembra 1828. U poslednje doba i na smrti su mu se našle
tri Srpkinje, od kojih se jedna kasnije udala za pesnika Simu Milutinovića. Njoj je Luka
i ostavio svoj spis da ga preda Vuku. Luku Vuk opisuje da je bio "rasta srednjega, više
riđ nego crnomanjast, vrlo šaljiv, i do smrti pošten čovek". U jedno je doba pozivan u
Rusiju, ali je on više voleo preći u Srbiju. Ipak nije išao ni u jednu ni u drugu zemlju.

riznicasrpska

[Rada]

NAUČNI I KNJIŽEVNI RAD

Spis Luke Milovanova Georgijevića — Opit nastavljenja k Srbskoj Sličnorečnosti i Slogomjerju
ili Prosodii — beše 1810. gotov i cenzoru u Budimu podnesen. Cenzor odluči da novi pravopis
valja zameniti uobičajenim; Luka ne htede to učiniti, i spis, imajući čudnu sudbinu, prežive
u rukopisu pisca, i iziđe tek 1833. u Beču izdanjem Vuka Karadžića. Koban je bio znak što je
tako delo moralo imati taku sudbinu. Luka nije ispitivao glasove fiziološki, ali je čitao
Dobrovskoga i madžarske radove Revaija.

Izrađujući spis, on je prvo stao kod pismena kao kod prve prepreke. On je u pravopisu želeo
lakost i jednakost. Po tome je i postupao, radujući se unapred ispravkama i dopunama. Ako se
— govoraše Luka — među književnicima utvrdi "jednakost" u pitanju o pismenima, lakše će se
poći k pitanju o gramatici koja je onda bila osobito potrebna. Kad bi bilo gramatike, bilo
bi reda i doslednosti, te bi se znalo kako ko piše: ili srpski ili slovenski. "Jednim slovom,
jedan spisatelj ne bi se usudio inače, nego po pravilima one Pismenice, koju imamo, to jest
za sad čisto slovenski pisati." Luka nalazi, među tim, da se ni to ne radi tačno. On, pak,
hoće da piše "prostim mojim materinim jezikom", te zato i "u pismena dira", verujući da će
se tako pitanje, koje je već postavljeno, brže raspraviti, a može biti da će ko, izazvan time,
i Gramatiku Srpskoga Jezika napisati. On, dakle, traži odlučnost i doslednost. Posle toga
dolazi na red pitanje o pismenima. Pošto je dotadašnji pravopis nepravilan, to je Luka "
dugovetnim razmislivanjem i mnogim s učenim ljudima o tom razgovaranjem za pravilo našao"
načela koja odmah i izlaže. Utvrdivši da su pismena samo "najprostiji znaci glasova", Luki
nije bilo teško, po tom načelu, izbaciti iz azbuke sva ona pismena čiji se glasovi ne čuju.
Na taj način Luka dolazi do zaključka da za srpski jezik treba trideset pismena za toliko
zvukova. "Prekrasno i znamenito čislo", veli on. Samo je kod zvukova i i j bio u nedoumici,
jer mu se činilo da je j polovina od k te ga, zato, treba i pisati polovinom znaka: i.
Malo docnije je i u tom pogledu izišao na pravi put, i u njegovim rukopisima nalazimo j kao
potpun i zaseban zvuk i znak, pozajmljen iz latinice. Time je potpuno stao na najnaprednije
gledište pravopisno, kao što je i inače u svemu bio od najnaprednijih Srba svoga doba.

[Rada]

MOJOJ DJECI NA MAJALES

J'jepo ti je pogledati
U proljeće Božji dar,
Kada zemlja naša mati
Plodonosni prima žar!
Onda raste, onda cvjeta,
Zelen krasi sva drveta,
Veseli se svaka tvar!

Gdi god vidiš pticu koju,
Bogodani čuješ glas,
Kojim pjeva pjesmu svoju,
Uslađuje njome nas:
Slušajućeg slasti ove
Svakog tajno nješto zove:
Daj! uživaj koji čas!

Sad sva mladež dan svetčani
Jedva čeka, zove haj!
Krasni vozduh bogodani
Lepo vreme mjesec Maj!
Pak na koli ili pješke,
Ako nejma smetnje teške
Ide u vrt il' u gaj.
...

[Rada]

...
I mi, druzi, sada gdi smo,
Kakvi ovo ovde raj?
Učilište ostavismo,
Pak smo došli svi u gaj:
Da se skupa veselimo,
Danas ovde počastimo,
Prazdnik nama dade Maj!

Tu zakona jest Nastavnik,
S Učiteljem vodi nas:
Danas s nama slave prazdnik,
I veselja djele čas:
Svi veseli dakle stojmo,
Pjesmu novu sad svi pojmo,
Svi veselja dajmo glas!

Mnogoljetnost Inšpektoru
Milostivi Bože daj!
Mjestnom našem Direktoru
Sreću davat ne prestaj!
Milom našem Učitelju
Njemu daruj, u veselju
Mnogoljetno vidit Maj!

1810.

[Rada]

NA KNJIŽICU
ZA NOVOLJETNI DAR

Dječici mladoj
Igrat se radoj
Rad sam da znadem
Kakvu da dadem
Lutčicu

Djetence mlado
Znam da sve rado
Malo što prima,
Time da ima
Igricu.

Ptičar ja nisam
Djeci da bih sam
Lovom u polju
Dobio koju
Ptičicu.

Vodu ne gacam,
Mreže ne bacam,
Da im ja ovim
Malu ulovim
Ribicu.

Vrt ja ne gradim,
Cv'jeće ne sadim,
Nit' je proljeća,
Da im dam cv'jeća
Kiticu.

Ha! Znam sad što ću:
Pisati hoću
Djeci malenu
L'jepu, šarenu
Knjižicu.

1810.