Tema: Luka Lukijan Musicki

LUKA LUKIJAN MUŠICKI

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Temerin, 27.01.1777 — Karlovci, 15.03.1837)

Rođen je u selu Temerinu, 27. januara 1777. Srpsku osnovnu školu svršio je u mestu rođenja, nemačku u Titelu,
gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Pešti je učio filozofiju i prava, ali naročito se bavio estetikom i
poezijom. 1800. godine stupi kao činovnik u mitropolijsku kancelariju u Karlovcima, i u isto doba postane
nastavnik u bogosloviji. 1802. zakaluđeri se, i mesto krštenog imena Luka dobije kaluđersko ime Lukijan.
Neprestano u pridvornoj službi kod mitropolita i u bogosloviji, gde predaje slovenski jezik, on čita, usavršava
se, uči grčki i engleski. Kaluđeri ga ne vole zbog njegovog obrazovanja, mitropolit mu zabranjuje da piše stihove,
i on sporo napreduje u crkvenim činovima. Tek 1812. postao je arhimandrit i starešina manastira Šišatovca. On
stiče književan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rđav
administrator. Pošto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. našao u teškim prilikama. Goni ga
mitropolit, koji ne može da mu oprosti što hvali Dositeja Obradovića i što je prijatelj Vuka Karadžića;
manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao što je kinjila i Jovana
Rajića; dugovi su ga opteretili, on je u očajanju, pun mržnje na "crni polk" kaluđerski i proklinjući život.
Tek 1823. vraćen je na svoje staro mesto. 1824. postavljen je za administratora gornjokarlovačke eparhije.
U Plaškom on započinje jaku i smišljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zapuštenoj eparhiji. 1828. bude
postavljen za episkopa. Koristan crkvi i narodnoj prosveti, Mušicki je na tom mestu ostao do smrti, 15.
marta 1837. godine.

riznicasrpska

Mušicki je prvi umetnički pesnik u srpskoj književnosti. Svoje stihove objavljivao je u prigodnim knjižicama i po
listovima i časopisima. Njegova skupljena dela, Lukіana Mušickogъ stihotvoreniя izišla su posle njegove smrti u četiri
knjige: prve dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.

Mušicki je počeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasični,
koji se u Evropi stao širiti posle Obnove, i kakav je on naročito našao u mađarskoj i ruskoj književnosti XVIII veka.
Kao pesnik Mušicki potpuno pripada psevdoklasičarskoj školi. Kada se on kao đak školovao u Pešti, mađarsku književnost
bio je zahvatio psevdoklasicizam. Od velikog uticaja na njegov književni razvitak bio je Ludvik Šedijus (1768—1847),
đak nemačkih filozofa, njegov profesof estetike i filozofije u Pešti, revnostan pobornik klasične umetnosti. Mušicki
je sve svoje književne ideje primio od njega. Upućen u tom pravcu, on naročito izučava Klopštoka i "nemačkog Horacija"
Karla Vilhelma Ramlera. Naučio je odlično latinski i grčki, i pri kaluđerenju uzeo ime Lukijana Samosaćanina.
Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje.

Tu su ne samo svi glavni pisci grčke i latinske starine no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson,
Klopštok, Gete, Viland, Šiler, Birger: od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro,
Kondijak; od Engleza: Šekspir, Goldsmit, Pop; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokačo, Goldoni; od Rusa: Lomonosov,
Deržavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena.

Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte poetіca znao je napamet. U svoje "ljubimce" on računa tri pesnika:
"psalmopjevca" Davida, Klopštoka, onda slavljenog nemačkog pesnika Mesijade, i svoga "dragoga Oracija", kako ga je
nazivao. On prevodi Horacijeve stihove, pored Anakreontovih i Katonovih.51 U jedan mah nameravao je da prevede sve
Horacijeve pesme, i prevodio ga toliko, tako da mu je mitropolit Stratimirović zapretio da će ga isključiti iz crkve
ako i dalje prevodi jednog "jazičnika". Kao Horacije on je prigodan, piše laskave pohvale i posvete, i Kopitar mu
povodom toga piše: "Voleo bih da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horacije i Virgilije."
Od Horacija uzima svečan, hvalben ton, retoričarsku pompu, ali bez njegovog epikurejstva. Njegova versifikacija je
sasvim horacijevska, i on sam veli kako najradije peva po "Flakovoj liri". On smatra za veliki uspeh srpskog jezika
što se na njemu može pevati po latinskom razmeru. On metrične obrasce uzima iz Horacija, najviše alkejsku strofu,
ali reči akcentuje po ruskoslovenskom, bez ikakva obzira na akcentuaciju srpskog jezika. Uviđajući teškoće i
besmislenost takvoga pevanja, Vuk Karadžić je sa razlogom osuđivao taj Mušickov "rimski razmjer", "za koji još
ostaje pitanje da li se u nas može pjesmom nazvati".

DIDAKTIČAR I PATRIOT — Lukijan Mušicki je čovek XVIII veka i veliki poštovalac dositeja Obradovića. 1800. izdao je
u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. svečano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeležje XVIII
veka: ona je prigodna i poučna. U mladosti, dok se nije zakaluđerio, oko 1801, napisao je izvestan broj slabih
ljubavnih stihova, sasvim u duhu hladne i nelirične poezije XVIII veka, pevajući bezlično "krasnu Hloju", Melisu,
Klarisu, Kupido "Venerino dete mlado", "ljubve strele" i "serdca bolju". Ali on je ostao na tim mladićkim lirskim
pokušajima: sve ostalo je didaktično, prigodno, akademsko i kabinetsko "učeno stihotvorstvo". Pojedine njegove veće
pesme, naročito Glas narodoljubca (1819) i u svoje doba slavni Glas arfe šišatovačke (1821) jesu potpuni
nacionalno-prosvetni programi, koji su našli velikog odjeka u obrazovanim krugovima srpskim, naročito u školskoj
mladeži. Mušicki stalno propoveda: humanost, "prosveščenije", "dobrodjetelj", "blagonaravije", "narodoljubije",
život za druge, za čovečanstvo i narod, rad, dužnost, samopožrtvovanje, daje niz moralnih pouka "mladim Srbljima".

Ali on nije onoliko kozmopolit kao što je to obično u tradiciji klasičarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo
mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono čime je on najviše uticao na savremenike. Lak i slab u pojedinim
trenucima svoga života, sa dosta krupnih ličnih mana, on ima jednu veliku vrlinu: iskreno srpsko rodoljublje,
koje je podjednako pokazivao i kao pesnik i kao crkveni čovek. Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski
narod "ot grada Budima daže do Njeguša", nacionalno obrazovanje za njega je bilo važnije od religioznog, i kao
vladika više je radio kao Srbin no kao crkveni čovek. Ono što je 1826. pisao važi za njegov pesnički rad:

Ja Serbin serbski čitam, pišem,
I duhom serbskim k Rodu dišem
Pa pesmom serbskom dižem Rod...

JEZIK — Mušicki je bio više naučan duh no pesnički, i u mladosti se više bavio naukom no književnošću. Naročito su
ga zanimala pitanja iz srpske prošlosti, crkvene istorije i nauke o jeziku. On je nameravao da prevede Bibliju na
srpski, da da jedan slovenski rečnik, i ostavio je u rukopisu slovensku gramatiku i srpsku bibliografiju. On se
stalno bavio pitanjem o odnosu između srpskog i slovenskog jezika. Kada je u srpskoj književnosti Vuk Karadžić
krenuo pitanje o jeziku i pravopisu, on će ostati po sredi. On je u dobrim ličnim odnosima sa Karadžićem i zbog
njega se zamera mitropolitu. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik i
piše: "učite s̓ govoriti k̓o Rod...". "Živi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovišče misli njegovih, jeste
otpečatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrđena i osećana. Šta se u njemu sadrži, svetinja je svakom
pravom Srbljinu." I znatan deo svojih sastava pisao je na srpskom jeziku, ne osobito čistom, ali ipak srpskom.

Ali kao crkveni čovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i piše takvim ruskoslovenskim jezikom da
su njegovi učenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski. On je za oba jezika:

Slavenski, serbski jezik — dva su puta!
K jednoj celi vode nas.

On razlikuje "vnešnje" i "vnutrenje" bogatstvo jezika. Spoljne bogatstvo sastoji se u broju reči koje označavaju
žive i vidljive predmete; unutrašnje bogatstvo sastoji se u obilju reči koje označuju apstraktne pojmove
("umozritelne misli" i "vnutrene predmete"), Srpski narod je "orao i kopao, mnogo djelao, junačestvovao, al̓ malo
mislio, kromje o pervama nuždama", — i zato je siromašan rečima za apstraktne pojmove. Radi toga potrebno je
koristiti se "vitkošću" srpskoga jezika, stvarati nove reči, a naročito obraćati se za pomoć "bogatom i
blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku — slavenskom jeziku". Ali svaki od njih ima pravo na život i na upotrebu,
crkveni za crkvu, bogoslovska dela i učenu književnost, narodni za narodnu i popularnu književnost. I Mušicki je
tako pisao prema prilikama. Vuk Karadžić, koji je kod njega konstatovao uvek "nešto kaluđerštine", uveravao ga
je da "život oda zavisi od jezika", i predskazivao da će njegovo "slavjanstvovanje" mnogo naškoditi njegovoj
poeziji, tuđoj i nerazumljivoj narodu.

Iako je Mušicki za sebe pisao da je "gotovo sav čuvstvo", on je u osnovu bio suv i
hladan čovek, bez mašte, bez osećanja i pravog pesničkog talenta. Njegove "toržestvene
ode" proizvodi su školske retorike i uzori onog "ukrašenog slovosočinenija" ("ѕіntaxіѕ
ornata"), u kome će se tridesetih i četrdesetih godina vežbati đaci po srpskim klasičnim
gimnazijama. Poezija je kod njega stvar glave, razumna, simetrična, sređena, i njemu je
uvek potrebna ili jedna ideja ili događaj da izradi pesmu. On je sav u onoj čisto
intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj počeo raditi. Stil
mu je apstraktan i bezbojan; pesme kabinetske, knjiške, prigodne, vezane često
za događaje koji su od prolaznog značaja ili za ličnosti koje nisu bile dostojne gromkih
pohvala. Forma je usiljena, konvencionalna, jednolika, tuđa. Klasični kalupi u koje je silom
ugurivan slovenski i srpski jezik, ona "slavenska riza" kojom je odevao svoje pesme,
težak, usiljen, nepristupačan jezik kojim je pisao — još više su činili njegovu poeziju
arhaičnom, tuđom i mrtvom.

U doba od 1820. do 1840. Mušicki je bio jako na glasu. Njegov Glas arfe šišatovačke našao
je više odjeka no ijedan srpski pesnički proizvod pre njega. Kopitar ga je nazivao "srpskim
Horacijem", Šafarik "knezom srpskih pesnika", Njegoš "Genijem Roda", Đuro Daničić "ocem
novije srpske književnosti". Ali njega su više cenili no voleli, više hvalili no čitali.
On je imponovao svojim velikim književnim obrazovanjem, svojim žarkim rodoljubljem koje
se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu. On je imao poštovalaca,
ali ne obožavalaca; imao je podražavalaca, ali ne đaka; ostavio je veliki glas, ali ne
pesničku školu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.

Da li je slučajnost da se na Savindan, 27. januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj,
pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako
malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno
ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog
zdanja psotavljena je bista Lukijana Mušickog.

Nudim vam odabrane rečenice iz tekstova umnih ljudi koji su uvideli značaj Mušickog u srpskoj
književnosti, razvoju jezika, pismenosti i kulture.

Porodica Emušicki prešla je iz valjevskog kraja, iz sela koja se zovu gornji i donji Mušić.
Porodica je nosila ime Mušićani, koje je u popisima stanovništva izmenjeno u Mušicki. Otac
pesnikov učio je bogoslovske škole u Novom Sadu 1762/3. i prema predanju znao Jovana Rajića.
Luka (u monaštvu Lukijan) rođen je u Temerinu (Bačka)27. januara 1777. Učio je najpre kod
daskala Pavla Mladenovića u Temerinu, potom u Titelu, gde je jedan njegov srodnik (Sava Popović)
bio učitelj. Pohađao je potom u Titelu nemačku školu dve godine i tu je naučio nemački.
U Novom Sadu i Segedinu uči gimnaziju i mađarski jezik. S jeseni 1794. Mušicki je u Pešti na
studijama filozofije i prava. Izdržavao se dajući kondicije.

Već tada na studijama Mušicki se i sam počinje baviti poezijom. U Pešti on je studirao zajedno sa
pesnikom Mihailom Vitkovićem i završivši studije imao je već široko obrazovanje, na osnovu kojeg
će kasnije Skerlić zaključiti da je Mušicki "najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena". Njegovo
obrazovanje obuhvatilo je pored uvida u antičke izvore i poznavanje nemačke, ruske, mađarske i
engleske književnosti. U Pešti je naučio grčki, italijanski i francuski.

Lične i književne veze s mađarskim piscima klasicistima, sa Rajnišem, Viragom, Barotijem i Kazincijem
bile su u skladu sa opštom orijentacijom Mušickog.

Posle završenih studija Mušicki se nosio mišlju da zajedno sa pesnikom Atanasijem Stojkovićem ode u
Rusiju, ali ga od tog koraka odvraća porodica, pa čak i Stratimirović. Mušicki tako odustaje od puta u
Rusiju i bude postrižen u Grgetegu novembra 1802. i uzme u monaštvu ime grčkog antičkog satiričara
Lukijana Samosaćanina. U Karlovcima 1803. Mušicki je postao pridvorni đakon mitropolita. Decembra 1805.
postao je arhiđakon, a dotle je bio i profesor na Karlovačkoj bogosloviji. Kako su na bogosloviji učili
i učenici drugih škola, godine 1805. kod Mušickog je slušao predavanja i mladi Vuk Karadžić. Koju godinu
ranije, pod uticajem Herderovih ideja, Mušicki se zanimao za srpsko usmeno pesništvo i 1803. pisao
Isidoru Putniku da mu zabeleži šta zna o "prostom naroda našeg spevanju... ono što narod uveselenija
svoga i razgovara (radi) peva i kazuje". Isti zahtev ponovio je i pred svojim učenicima, među kojima je
bio i Vuk, pa to spada u prve podsticaje koje je Vuk dobio u ovom pravcu još pre dodira s Kopitarom.
Kasnije, Mušicki je i dalje pokazivao živ interes za narodne pesme i usmenu književnost i Teodora
Petrović je utvrdila da je preko stotinu pesama koje je Vuk uneo u svoje zbirke — zabeležio i Vuku
stavio na raspolaganje Lukijan Mušicki. Sveto pismo je čitao u originalu. Njegova poezija u to vreme
(niz oda i ekloga, kao i nešto mladalačke galantne lirike) još se kreće u vodama rokajne versifikacije.
U to vreme Mušicki se upoznaje s Kopitarom, i ovaj 1809. piše o Mušickome Dobrovskom, pominjući njegov
spis Serbia docta, za koji pomišlja da bi se mogao u Pešti štampati.