Tema: Jovan Subotic

PESMA

Zašto da se ja brinem,
Zašt' da se pečalim,
Zašt' ovaj svet rđavi
Jošt većma da kvarim?

Ta nisam ja došao
Na ovaj svet beli
Da u tugi nesnosnoj
Vek provedem celi!

Na radost je čoveka
Stvorila sudbina,
Zato mu je sladosti
Poklonila vina;

Zato mu je vesele
Pesme dala glase,
Da razvedri oblačne
Ovog sveta čase.

Neka plače ko vole,
Ja ću da popevam,
I sa starim matejcem
Vedre prsi zgrevam.

Kucnuću se s komšijom
I s desna i s leva,
Ja ću njemu pevati,
On nek' mi otpeva.

1837.

...

Eda l, — no idi, ti misli nedraga! —
Eda l, što ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u životu traga,
Niti nadežde, moći bar postati,
Koju imaju sami nezačeti?

O ne, ne da se to ni pomisliti!
Što je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zašto baš to mora biti,
Da zemlja život i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.

Šta može cvetak, koji sčupa ruka
Tek što ga rosa osvežila prva!
Zašto da navek ona duša kuka,
Koja propade ni dužna ni kriva,
Nit može svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!

Zasluga deli po pravdi nagradu:
Čim onaj starac dobi dane svoje?
Bič ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav život jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!

Zbogom, o zbogom, ti mili putniče!
Naći će tebe i otac i mati;
Oni će tebi, ti ćeš njih poznati,
I kad um ćuti, srce jasno viče.
A ti da jesi, da ćeš tamo biti,
Duša nam kaže, i ne da se kriti.

LJUBOVI

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju propra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim do svih strana:
Sam sam, nit' me kogod dira,
Al' ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serdce pišti,
i ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serdce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al' sve vsuje, ne da ljubve sila.

...

...
Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri sastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj' u ljubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al' ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju sojuz veže.

Ljubi, terpi, serdce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s' tavni pelen, ah, zeleni.

KOLEVKA

Vidina je majka
Kolundžije zvala:
Dođite ovamo
Kolundžije mlade,
Uhvatite zrake
Od jutarnja sunca,
Iz njih mi sakujte
Za Vidu kolevku.

Vidina je majka
Tankoprelje zvala:
Dođite ovamo
Tankoprelje mlade,
Uhvatite zrake
Od mlada meseca,
Iz njih mi opred'te
Za Vidu pelenke.

Poslalo mi nebo
Nežnoga anđela
Da mu ga othranim
Da mu ga odgojim,
Pa mi sada treba
Za to čedo neba
Kolevka od sunca
Povoj od meseca.

MATI PEVA ŽARKU

Ustaj mali Žarko,
Došla ti je kuca,
Da joj dadeš rucka,
Došla ti je cica
Da joj dadeš vinca,
Došlo ti je tele
Da mu dadeš mleka:
Ljoke, tele, ljoke!
Neda Žarko mleka,
Treba za sebeka!

VIDA I ZLATAN SAN

Zaspala je mala Vida,
Njoj dolazi zlatan sanak,
Da se malo poigraju,
I po cveću provitlaju.
Zlatan sanak na prag stao,
Preko praga na nos pao,
A Vida se zasmejala,
Pa se u snu nasmejala.

ŽELJA LJUBOVNIKA

Kad bi mene moćna sila
Lakim sanom stvorila,
I volšebstva tajna vrata
Želji mi otvorila,
Pod laku bi' ja se potkrao
Mile moje zavesu,
Il' bi' s grane njoj sletio
Kad bi legla u lesu.
Na velike trepavice
Ljuljkajuć se seo bi'
I obraze umiljate
Iz raja joj sveo bi'
Čas bi' sebe ljubičicom
Mirisavom stvorio,
I za kosom kovrčavom
S Laorom se borio;
Čas bi' golub nestašnij joj
Sladka usta ljubio,
I crvenim purpurne joj
Ustne kljunom dubio;
Čas slavujak u bela bi'
Nedra joj se krao,
I po mekim holmićima
Malom nogom igrao;
Najposle bi stvorio se
Silne ljubve malij Bog,
...

EMBRIONU

Otkuda tako, ti mili putniče,
U život ovaj posla l život tebe?
Je li to život, je l to pravo biće?
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje!

Zašto si bolje ostavio dane,
Da put nov ovaj svršiš u noći?
Znala je sudba da zora da svane
Nećeš ti, nećeš dočekati moći,
Pa zašto dade, da se kreneš k celi,
Za koju nužno dan ti treba beli?

Il je i mračno matere ti krilo
pristojno želji, koja život traži?
Da l, što se ovde začne, nije bilo?
Da l je gde čovek prije dana naši'?
Je l biće, koje samo sate broji,
Ravno životu, koji sto leta broji?

Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi što usta nemaš, da s' nasmeješ,
Ni oka, suzom obraz da opereš,
Il starcu, koji muči se i strada,
Međutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, više, leta?

Mora l to biti, da se čovek rodi
Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Može l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je baš nužan život od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?
...