II. Svadba
Najveće je roditeljsko veselje i najpreča briga da ožene ili udadu, jer se slobodno može reći da su, posle tih "srećnih dana", dočekali najveću radost i skinuli najveću brigu s vrata. "Da Bog da zelene vence dočekao!" blagosiljaju prijatelji i poznanici oca i mater, kad im se "imadne" malo dete, što će reći: da Bog da da dočekaš da ga oženiš ili da je udaš. "Da mi je samo da doživim da vidim šta će biti s njim, pa posle makar odmah umro", - govore stari i iznemogli roditelji, podrazumevajući pod tom željom zenidbu svoga sina ili udadbu svoje kćeri...
Do pre 30-40 godina u ova dva kraja ženili su i udavali od 20-30 godine. Ništa tada nije bilo zazorno oženiti "brkatoga momka" ili udati "sisatu devojku", niti je kome bilo tada začudo, ako bi se "zasedela devojka" udala ili "zasedeo momak" oženio. Danas već nije tako. Inokoština i druge prilike gone roditelje da što pre ožene sina, a strahovanje od sumnjivog morala i od zastarelosti da što pre udadu kćer. Osim toga mnogi roditelji danas žene sina i zbog kakvog miraza (kakve "dobre prilike", kako to oni obično kažu), a i da bi mati u snahi dobila što pre odmenu.
Ovde svadbe najviše bivaju s jeseni (a naročito od Mitrov-dana do božićnjih poklada). Ima zimskih (o mesnicama) i letnjih (o Trojicima) svadbi, ali su ove poslednje po sve retke, naročito po selima. Kad roditelji hoće da udadu kćer ili ožene sina, oni se na to rešavaju u napred za celu godinu dana. Kad su se već rešili, onda devojka udavača mora da pohita sa spremom, t.j. mora što pre da svrši i izradi sve što će joj za svadbu trebati, kao: čarape, košulje, ubruse, rukavice, gaće, čerge i naposletku jedan ili dva ćilima. Kad se pak koji otac rešsio sina da ženi, on mora zarana da odvoji iz stoke potreban broj brava, da ih što bolje porani, da spremi piće i drugo što će trebati. Nu skoro opšte je pravilo da niko neće da pravi svadbu ako mu godina dobro ne ponese (t. j. ako mu berićet dobro ne rodi). Još se pred svadbu popravljaju kuće i ostale zgrade u avliji. A kad je sve to gotovo, onda roditelji puste glas da će sina da žene ili kćer da udaju. Onda nabave sinu ili kćeri što lepše haljine i stanu s njima češće ići po saborima, zavetinama i ostalim skupovima, gledajući ne bi li se ukazala pogodna prilika. Letnje posmatranje donosi jesenje rešenje, te gde je koji begenisao (zavolo) na ona vrata ide. Po srcu ili iz ljubavi ovde su ženidbe i udadbe retke, isto tako su retki slučajevi da devojka sama odbegne, već se u najviše slučajeva i žene i udaju po naredbi i volji svojih roditelja. Nu ima i izuzetaka, što pokazuju i neka vračanja, koja stoje u vezi sa ovim. Tako na
pr. kad neka devojka zavoli nekog momka, "valja se" da ga pogleda (kradom, da on to ne vidi): kroz njušku od božićnjara, a on će zemlju da prorije", a nju će da uzme; kroz mrtvačku sveću, pa će da umire za njom; kroz višnju, pa će da svisne za njom; kroz omilen, pa će da mu omili; kroz ječam, pa će da ječi za njom, itd.; ili da mu izvadi ono mesto gde je zgazio desnom nogom, pa da ga unese u kuću i zemlju prevrne, te će mu na taj način prevrnuti pamet za njom, kao i da se na Đurđev-dan (rano, pre sunca) umije onom vodom ispod vodeničnog kamena, te će mu tako mozak zavrteti, da je voli do ludila. Ovakva se činja najviše čine na Đurđev-dan, o čemu ima dosta zabeleženog u mom članku "Đurđev-dan". I momci vračaju da ih zavoli devojka, koju oni vole, ali su njihova vračanja ređa. Na
pr. oko pola noći, u oči mlade petke (mladog petka) "valja se" da momak u gluvo doba noći izađe napolje i da se uhvati za proštak (kolac) i, klateći ga, da zovne tri puta devojku, koju voli, pa će mu se, vele, ona odazvati (tj. ako ga vole); ili da uhvati u reci mrenu ribu, pa da je metne u nedra s desne strane, i kad riba lipše "valja se" da je sagore na žaru (da samo od nje postane ugljen), pa tu sagoretinu da stroši u prah, koji posle zgodnom prilikom treba da metne u vodu ili kakvo drugo piće, koje će devojka da pije. Posle ovoga devojka će zavoleti dotičnog momka i poći za njega. Pri uzimanju (verenju) danas se ne pazi toliko na lepotu, koliko na imućno stanje.
Navodadžisanje. - Kad su roditelji o saborima, zavetinama i drugim javnim skupovima izabrali devojku za sina, onda šalju devojačkim roditeljima navodadžiju, da ih pita: bi li dali devojku za tog i tog momka. Bez navodadžije ovaj se posao nikako ne vrši. Za to skoro svako mesto ima po jednog ili dva čoveka, koji se najviše i najradije bave ovim poslom: to su navodadžije. Navodadžiju obično šalje momkov otac i za to mu obeća izvesnu sumu novaca (od 4 do 12 dinara), tj. ako bi posao povoljno svršio. Pored toga devojka udavača daće mu o proševini ili svadbi čarape, jer to mu sleduje od njene strane. Po neki se navodadžija, kad polazi na ovaj posao, uhvati rukama za čičak, da bi mu se tako i započeti posao prihvaćao, a devojke udavače, kad bacaju smetlište na Đurđev-dan, (pre sunca), govore: "Smetlište na bunjište a navodadžija uz ognjište" (tako tri puta). Ako devojkin otac ne bi dao svoju kćer za ponuđenu priliku, on obično ne kaže otvoreno da ne da, već nađe neki drugi izgovor, kao na
pr. da mu nije još devojka stigla, da mu nije spremna, itd.; a ako hoće da je da, on kaže navodadžiji, da on na ponudu pristaje samo neka se "mlađi" (tj. momak i devojka) gledaju, pa ako se jedan drugome dopadne, on nema ništa protivu toga. No ovo je gledanje više forme radi, a presudnu reč tu ima otac (ili mati, ako otac ne bi bio živ). Kad momkov otac dobije od devojkinog oca povoljan odgovor, on spremi sina pa još s nekim od rođaka ide na ogled... Kada se mlađi vide (uzgred, kradom i ispod oka, tj. da niko to ne spazi), onda svaki otac pita svoje "dete" dopada li mu se prilika? Ako se dopada, onda njih dvojica, ljubeći se, zaključuju prijateljstvo i od tada su prijatelji, pa se tako i zovu. U znak svršenog čina izbace po neki pištolj, te ga tako razglase po celom mestu. Nigde se skoro ne praktikuje da devojkin otac ponudi kome sam ili preko navodadžije svoje "dete", jer se takav postupak smatra za sramotu i podcenio bi vrednost ili potpuno ubio ugled dotične devojke. Pravilo je da pre zaključenog prijateljstva obe strane raspituju koji od njih slavi koju Slavu, pa ako bi se našlo, da jednu Slavu slave obe strane, onda se, u najviše slučajeva, ne prijatelje, jer se smatraju kao rođaci. Na ovo najviše paze Svetojovanci, Svetosavci i Petkovčani. Isto tako mnogi neće da se prijatelje kad postoji ma kakvo srodstvo između obe strane, jer veruju da se u braku, vezanom u srodstvu, rađaju onakažena deca...
O ogledu biva i kaparisanje. Momkov otac da devojci nešto novca (obično u zlatu), a ona njemu, momku i ostalima, koji budu s njima pošli, dar: kom čarape, kom ubrus (peškir), a momku dva do tri "boščaluka" (čarape, kanice, gaće, košulju, ubrus i dr). Pošto se dobro počaste ugovore jabučno ili prave proševinu. Proševina i jabučno skoro se ne razlikuju jedno od drugoga, ali se ovamo nađe po koje mesto, gde se ovaj prvi čin zove proševina, a ovaj drugi, na više mesta, ogled, obeležje ili kaparisanje. No ja ću, držeći se većine, prvi čin zvati obeležje, a drugi, koji ide za ovim, jabučno ili proševina. Ako je udavača u svemu potpuno spremna, onda se ne odlaže mnogo s proševinom (jabučnim), a ako nije, onda se odlaže. Kad se vraćaju s obeležja ili kaparisanja, onda udavača veže svakom konju za uzdu s desne strane po ubrus, a ti ubrusi posle kazuju svuda da je otac našao za sina devojku. Ima slučajeva da momak "o obeležju" daje devojci prsten, koji posle o proševini razmeni boljim, ali su ti slučajevi retki (i iz varoši preneti). Pod obeležjem ovde treba razumeti davanje novca od strane momkovog oca i davanje darova od strane udavačine. Ogled i obeležje ili kaparisanje bivaju obično danju, a vrlo retko noću.
Po svršenom obeležju momkova mati, s još nekom ženom iz roda, ide k budućoj snahi te joj nosi pletivo (to je opšte pravilo) i gleda darove. No ima slučajeva da po neke majke, koje imaju sinove za ženidbu, idu s nekim pravom kod pojedinih devojaka i pre ovoga čina, te im gledaju darove i svu spremu.
Proševina ili jabučno. - Za jabučno (jabuku) ili pravu proševinu sprema se i jedna i druga kuća, i devojkin i momkov otac: devojkin otac da dočeka, a momkov da ponese. Momkovom ocu je dužnost da ponese devojci, prema ugovoru na ogledu, nekoliko dukata u zlatu, koje će nositi nanizane o vratu (naniz) kad se bude venčala i kad se bude povraćala u rod; da ponese jednu pogaču, ("prijateljska pogača"), jednog pečenog brava i pića (vina i rakije), koliko ima i hoće; da ponese devojci ogledalo, češalj, prsten, fes, bareš i cipele, što joj je kupio u varoši, i da pozove koga on hoće i miluje da mu bude učasnik u ovom veselju. A da bi se ovo veselje na dalje čulo i da bi izgledalo još bolje, mnogi pogađaju svirače (obično Cigane) da sviraju za njima i kod devojačke kuće. Svirači moraju na prvom mestu imati bubanj, jer se on na daleko čuje, a u novije vreme uzimaju za svirače i Srbe, koji umeju da sviraju u klarinet. I gajdaš se čuje još ponegde u Levču, ali sve ređe. Kad je tako momkov otac sve spremio, on se u određeni dan (obično u nedelju ili koji drugi praznik) kreće i ide novom prijatelju na proševinu.
Goste dočeka i prihvati domaćin (devojkin otac) sa poslugom. Posle pozdrava on ih uvodi u svoj dom i namesti za sovru. Pri tom pazi da prvo mesto zauzmu prijateljski (momkovog oca) gosti, pa tek posle njih ređa svoje, koje je pozvao i koji su mu došli na ovo veselje. Odmah, još pre početka jela, donosi se prijateljska pogača, na koju meću novac svi redom, počinjući od prijatelja i domaćina, koliko koji hoće i miluje, ali prijatelj (momkov otac) mora da da najviše. Tako sakupljeni novac predaje se posle devojci udavači, koji ona čuva kao svoj. Za ovim prijatelj predaje snahi prsten i ostale stvari, koje joj je kupio. Ako je bila dobila prsten o obeležju, ona njega skida s ruke a natiče ovaj, a ako ne, ona natiče ovaj na domali prst ili srednjak, na kome ga će posle nositi redovno. Posle ovoga nastaje čašćenje. Mladež (momci i devojke) jede malo, pa odmah izlazi u dvorište te igra, puca iz pištolja i veseli se. Tu sad prijatelji ugovore dan svadbe, dan kada će da idu u varoš da pogađaju devojci rubu (haljine za venčanje), kao i to šta će prijatelj da donese kome ukućaninu na dar, kad bude dolazio o svadbi po devojku, te da se ne bi posle oko toga ljutili i svađali, ko što se to češće dešava. Sad devojka daruje prvo momka, svekra i svekrvu (ako i ona bude došla), pa onda ostale, koji su sa njima došli i na posletku one, koje je njen otac pozvao na ovo veselje. Pri darivanju daje nekome gaće i košulju, nekome košulju, nekome čarape, nekome ubrus, itd., ali momku i ovom prilikom (kao i o ogledu) daje najbolje. U darivanju se obično upravlja prema spremi, jer ako ima više darova, ona više i daje, a to joj posle služi na čast i ponos. Pored onih, koji su tu, te dobiju dar, ona šalje darove i svakom ukućaninu (ne izostavljajući čak ni malu decu) u momkovoj kući, a te darove obično primi i nosi momkova majka ili sestre. Posle ovoga devojka nije više devojka udavača, ona je prošenica, pa se tako i zove sve do venčanja. Na proševinu se ide obično pred veče (suprotno idenju na ogled), ređe preko dan, a veselje se produžava mahom do zore.
Po svršenoj gozbi i poslu, prošenici (tj. momkov otac s njegovima) se vraćaju natrag, dobro nakićeni i veseli. Ubrusi se i sada vežu konjima za uzdu ili se meću volovima na palice. Po negde pevaju na glas po dva i dva ovu pesmu:
Jesi l' čuo gde sam isprošena,
Oj jesi l' čuo, gde sam isprošena?
Isprošena i prstenovana,
Oj isprošena i prostenovana.
Sutra će mi pohođari doći,
Oj sutra će mi pohođari doći,
I pred kućom kolo poigrati,
Oj i pred kućom kolo poigrati...
Kad se prošenici vrate kući momkovoga oca, onda i tu nastave gozbu i veselje (koje propraćaju sa pucnjavom iz pištolja), pa se posle razilaze svaki svojoj kući.
Po svršenoj proševini dolaze žene kod momkove majke te joj čestitaju snahu i gledaju darove.
Neki odmah po obeležju odrede dan za ispit, tj. kada će se "ispitovati" momak i devojka, a neki to čine o proševini ili odmah posle nje. No svi se staraju da ispit što pre svrše, da bi posle što pre imali pravo na venčanje. Ispit se vrši obično kod crkve ili kod sveštenikove kuće. Na ispit ide momak i devojka sa još nekoliko rođaka. Tada ih sveštenik pita: imaju li dragu volju poći jedno za drugo, na šta oni odgovaraju da imaju (devojka odgovara obično posle momka i to polako i u stidu). Posle ovoga sveštenik ih pouči kako će i šta raditi, očita propisnu molitvu i time je ovaj obred svršen. Za ovim momak i devojka poljube sveštenika u ruku, a devojka mu da još i čarape.
Posle svega ovoga u kući momkova oca nastupi velika užurbanost, jer se počne u veliko spremati za svadbu. Tako se radi i u kući devojkina oca, ali se ovde manje sprema, jer mu i ne treba onoliko koliko prvome. Određenog dana ide momkov otac sa prošenicom i još nekim od njene strane u obližnju varoš, te kod nekog dućandžije pogodi haljine, koje će prošenici trebati za venčanje. On tada obično pogađa vistan i libade, jer je u ova dva kraja u veliko zavladao običaj da se prošenica mora baš u tim haljinam venčati, pa makar ih posle obukla još svega dva do tri puta u životu, kao što to i biva. Tu se utvrdi cena i odredi dan, do koga haljine moraju biti gotove, pa se onda vraćaju kući.
Majčina je dužnost bila i do sada da u svakoj prilici savetuje i uči svoju kćer, kako će i šta raditi, kad otide u "tuđu kuću" (tj. u kuću momka, za koga se uda), ali u razmaku ovoga vremena (od proševine do svadbe) ona ne propušta ni jednu priliku da je o tome ne posavetuje i ne pouči. Ti su materinski saveti veoma raznovrsni i tiču se u glavnome budućeg poziva i odnosa njene kćeri prema kući u koju ide, prema budućem svekru i svekrvi, prema "čoveku" (mužu), prema porodu, koji će imati, itd. itd. Kćer sve te majčine savete dobro pamti i prima.
Prošenica se sada da u najveći posao. Sve poslove, koje je započela pređe, sada dovršuje. Sem toga pohita te sašije sve što joj treba, jer je običaj da devojke izatkano platno ne kroje, dok se ne isprose. Pošto u ovom poslu zbog malog vremena ne može sama sve da stigne, to je običaj, da je pomognu druge devojke, njene drugarice...
Svadba.
- Na nedelju dana pred svadbu počinje zvanje. Zove se i u devojkinoj i u momkovoj kući, samo što se u devojkinoj kući zove manji broj a u momkovoj veći. U momkovoj kući zovu se na prvom mestu starešine, gde dolazi: kum, stari svat, dever, vojvoda i barjaktar. Kum je obično onaj, koji je momka "držao" (o krštenju), stari svat je momkov ujak, dever je dete bližeg ili daljeg brata ili zeta, vojvoda je uvek zet, barjaktar je takođe zet, ali za to može da podnese i koji drugi viđen i otresit momak, koji nije rod. Ako momak ima više ujaka i sestrića, onda će se oni zvati redom na starosvatstvo, tako da će najstariji ujak venčati najstarijeg sestrića, mlađi mlađeg itd. redom. Sličnog reda pridržavaju se i pri zvanju ostalih starešina. Pored ovoga odrede dete koje će biti nakonče. Njega uzimaju ili iz iste kuće ili iz familije, ako ga u kući ne bi imalo. Sve starešine moraju biti muški (pa i nakonče mora da bude muško dete). Starešine zove sam momkov otac. Kad ide da zove koga starešinu, on ponese pogaču, čuturu vina i pečeno pile. Tamo ruča, prelomi pogaču i poljubi se sa pozvanim, što znači da je ovaj primio ponudu. Kum i stari svat moraju da nađu momke (tako se zovu, pa makar bili i oženjeni), koji će ih o svadbi usluživati. Isto tako i mladoženja mora da ima svoga momka, koji će se o svadbi oko njega nalaziti. Oko devera se nalaze obično njegovi roditelji, a ostalim starešinama ne trebaju momci. Kum i stari svat moraju da ponesu po dve voštane sveće i od dara sto budu kadri (što mogu) da kupe, a dever mora da kupi snahi bar cipele i prsten. Jedan od ukućana ili bliskih srodnika zađe po selima s punom buklijom vina, te pozove na svadbu, na prvom mestu sve srodnike, a od ostalih one, koji su i njega zvali i one s kojima se ta kuća zove na Slavu. Zdravica se daje i pije kao i pri zvanju na Slavu, samo što u ovom slučaju skoro svaki pozvani kaže: "Neka je srećnje veselje i neka su živi mladenci!" Svaki pozvani obeća da će doći sam lično ili da će poslati koga iz kuće, pa makar to i ne mislio, jer je red da se tako kaže. Na bukliju privezuju neki čarape, neki naglavke, neki podvezice, neki ubruse, a mnogi samo kitu cveća, te se nakita toliko natrpa na bukliju, da se od njih ni buklija ne vidi. Onoga, koji zove, svaki ponudi sa pićem, ali on na mnogo mesta mora ponudu da odbije, jer mora dobro da pazi da nekoga pri zvanju ne izostavi, što ne bi smelo biti.
Kad su za svadbu pozvani svi, koji treba da budu pozvani; kad je u varoši kupljeno sve što treba; kad su donete devojci haljine; kad su nađeni i pogođeni svirači ¹), bez kojih se svadba ne da ni zamisliti, u kratko, kad je spremljeno sve što je potrebno, onda otpočinje svadba. U mladoženjinoj kući svadba počinje obično u petak u veče, i to se oglasi sa dva tri pucnja iz pištolja. Srodnici, susedi i prijatelji nalaze se već oko kuće i u veliko pomažu domaćinu; oko domaćice pak ima takođe dosta žena, koje joj pomažu u njenim poslovima. U subotu se kolju za to određeni bravi, od kojih se neki odmah primaknu uz vatru da se peku, a drugi se ostave za kuhanje. Dok se jedni bave oko klanja i pečenja, dokle drugi raspremaju za to određene odaje i nameštaju stolove, gde će se gosti dočekati; žene pak mese i pristavljaju jelo, koliko misle da će im biti dosta. Kolač za svadbu "valja se" da umesi trudna ili kormata žena, da bi posle mladenci imali poroda (dece). Sad već počnu i starešine dolaziti (tj. ako su iz drugog mesta), i svaki objavljuje svoj dolazak pucnjem iz pištolja. Sem starešina ovoga dana (tj. u subotu) dolaze i daljni srodnici i druge zvanice. U veče dolaze svirači i svatovi iz mesta, te se tu, svi skupljeni, počaste a mladež igra do neka doba noći. Posle ovoga svi ležu da se odmore, jer im sutra valja zorom po devojku poći. No ako je devojačka kuća daleko, te se ne bi moglo do nje za dan otići i vratiti, onda idu po devojku u subotu, a vraćaju se u nedelju.
¹) Svirače je do skora nabavljao i o njima posle račun vodio stari svat, ali ih danas nabavlja, pogađa i plaća sam domaćin...
I u kući devojkinog oca takođe se kupe u veče, u oči svadbe, no kao što pomenuh u mnogo manjem broju. Kod njega dolaze srodnici i susedi, a najviše drugarice njegove kćeri. Prošenica mora ove večeri da spremi sve što joj treba za sutra, a neće propustiti i da se okupa, očešlja i oreže nokte na rukama i nogama.
U nedelju, u jutru rano, pripucaju iz pištolja, što znači da se kupe svatovi, koji još nisu došli. Ako je devojačka kuća malo podalja (ali se ipak može za dan otići i stići), onda se polazi zorom; a ako je u istom mestu ili u obližnjem selu, može malo i docnije. Do polaska pištolji pucaju, svirači sviraju i mladež igra...
Kad je se skupio kod momkovog oca dovoljan broj svatova i kad je spremljeno sve što treba, domaćin pozove starešine i svatove te sednu za spremljenu i postavljenu sovru. Tu popiju poneku, blagosiljajući uz čašu: srećan početak, srećan put, u zdravlje, zdravo i veselo da otidu, da se vrate i snahu dovedu, i prihvate se malo lebom (tako se to obično kaže, ma da se to njihovo "privaćanje" moze smatrati kao dobar ručak). Momak se za ovo vreme oblači u stajaće ruho i zakiti cvećem, da bi se time razlikovao od ostalih svatova. Devojke za to vreme pevaju:
Opremaj se, obukuj se pašo,
Sve svileno ruvo nenošeno:
Kruševačke šarene gunjiće,
Niševačke velike fesiće,
Jagodinske zlaćene nožiće,
Beogradske srebrne puciće.
Kad on bude gotov, onda domaćin pije sa svatovima u slavu i preseče kolač. Kolač se i sada prinosi i seče na isti način kao i o Slavi, samo što se sada ne okreće, već se samo prelomi. Odmah po pijenju u Slavu izvode momka i taj njegov izlazak objavljuju pucnjem iz pištolja, a devojke (enđe-inđibule) na glas zapevaju:
Izlete soko iz grada,
Iznese knjigu pod krilo,
Baci je ocu (ili: majci, ako oca nema) na krilo.
Pogledaj otac, pogledaj,
Kako ti knjiga govori:
Duge ću pute putovat',
Mutnu ću vodu gaziti,
Čarnu ću goru jezditi,
Dokle ti snahu dovedem.
Na ovu pesmu, kojom se naglašuje skori polazak, rabadžije opremaju kola i prežu volove, konjanici spremaju konje, a pešaci stoje gotovi za polazak. Za svadbu se uzimaju rabadžijska ili konjska kola. Rabadžijska su kola do skora bila isključivo u upotrebi, ali u najnovije vreme, od kako su drumovi bolje popravljeni, upotrebljavaju se i konjska kola. Volovska su kola uvek pokrivena katavom, preko koje se meće asura ili pokrovac, a konjska su kola nepokrivena. Isto tako ne pokrivaju se ni kola u kojima će se svirači voziti. Na svaka pokrivena kola prošenica meće čergu, ćilim ili čaršav, te joj to stoji na ugledu i služi kao neka dnevna izložba njenih najglavnijih radova. Obično se za svadbu uzimaju po 4, 6 ili 8 kola koje volovskih, koje konjskih i za svaka kola odredi se po jedan rabadžija, koji će ih terati i o njima računa voditi, a za to mu sleduje ono što prošenica bude vezala volovima na palice, a konjima za uzde (ubrus, čarape, podvezice, rukavice i dr). U naročito određena kola mete se: burence rakije i vina i po jedan ili dva pečena brava i druge potrebne stvari za koje se odredi naročito lice, koje će to dobro čuvati i o svemu računa voditi. Pa kad je i to sve gotovo i kad se kola i konji počnu izvoditi iz dvorišta, onda devojke (enđe) pripevaju:
Ustaj kume, ustaj stari svate,
Vreme dođe valja putovati.
Rano ite a rano dođite,
Rano nama snahu dovedite.
Nek donese sunce u nedrima
I meseca u desnom rukavu. )
¹) Za to što se ove svatovske pesme pevaju obično u hitnji i žurbi, to se u najviše slučajeva i ne stigne da se svaka pesma do kraja ispeva, već samo od časti. Usled toga ih ni jedna devojka ne ume do kraja otpevati, pa za to ih i ja donosim kao nesvršene...
Na ovu pesmu domaćin, kum, stari svat i ostale starešine i svatovi ustaju iza sovre, i neki seda u kola, neki jaše, a neki peške polazi. Pred polazak majka savetuje mladoženju, kako će se i od čega čuvati i šta će raditi da ga ne opčine kod devojačke kuće. Posle ovoga mladoženja poljubi oca i majku u ruku, a oni njega blagoslove, želeći mu svaku sreću. Za tim polazi, a mati mu i tada ponešto naručuje. Kad mladoženja bude pošao, devojke mu pevaju:
Mladoženja daruj nama oro,
Daruj nama oro na poodu.
Ako l' nama oro ne daruješ,
Urmla ti devojka na putu!
Sad mladoženja baci devojkama što od novca pa ide. Običaj je da mladoženja i barjaktar jašu konje, pa ako nemaju svoje, oni će uzeti i tuđe na poslugu. Za nevestu uzimaju se obično konjska kola, a ako njih ne bi bilo, onda se uzimaju rabadžijska, ali s najjačim volovima. Devojke, koje će ići sa svatovima i koje će uz put pevati, sedaju u jedna ili dvoja kola. To su enđe (u Levču) ili inđibule (u Temniću). U njihovim kolima ne vozi se niko drugi sem njih, pa i rabadžija, koji ide uz ta kola, ide pešice, pa makar i blato gazio. Stariji ljudi (a tu dolazi domaćin, kum i stari svat) i žene, koje budu pošle u svatove, obično sedaju u kola, a mlađi jašu sa mladoženjom ili idu pešice. Napred idu konjanici sa barjaktarom na čelu, pa pešaci, zatim kola domaćinska i starešinska, i najposle ostala kola i svirači. Običaj je, da je starijih ljudi uvek malo među svatovima, a da mladića ima najviše. Ako bi i imalo starijih ljudi, oni bez nužde neće ići sa svatovima, već ih ispraćaju i po povratku dočekuju. Svatove pri polasku ispraćaju svi ukućani, i svi drugi, koji tu ostanu, do vratnice, pa se otuda brzo, upravo trčeći, vraćaju natrag u kuću, noseći svaki po jednu iverku s drvljanika, koju odmah meću na vatru, da bi snaša bila vredna kao vatra. Barjaktar nosi obično trobojan barjak, ili ako njega ne bi imao, onda uzima poveću maramu žute ili bele boje, koju priveže za jednu poveću motku a na vrhu nje nabode jabuku.
Kad svatovi dođu blizu mesta, u kome je devojka, oni se tu sačekaju i poprave red u idenju, tj. ako su ga bili na putu pokvarili. Tako uređeni kreću se polako i svečano pravo devojkinoj kući. Poneka prošenica, kad ugleda svatove da dolaze, poskoči onoliko puta za koliko godina želi da nema dece. Devojke pak, koje se nalaze kod prošenice, čim ugledaju svatove i vide da se približuju, odmah zapevaju:
Da li grmi, il se zemlja trese,
da li biju mora o bregove,
Da li bleje ovce na zaranke? -
- Niti grmi, nit' se zemlja trese,
Niti biju mora o bregove,
Niti bleje ovce na zaranke.
Već to idu kićeni svatovi. -
Oj kupino lozo plemenita,
Pusti lozu širom na sve strane,
Te prepleti drume i sokake,
Te presretni kićene svatove,
Da ne vode našu milu seju.
Kad svatovi dođu pred vratnice, oni se zaustave, jer ih tamo lako ne puštaju. Do skora je bio običaj, a i danas se ponegde desi, da devojkin otac traži da svatovi ispune naročite uslove pa da ih pusti unutra. Pošalje na
pr. jednog od svojih ljudi da se porve sa jednim svatom, pa ako ga svat obali, onda ih pušta unutra; ili pusti jednog od svojih ljudi da se brza (trči) peške ili na konju sa jednim svatom, pa ako ga svat nadtrči, onda ih pušta unutra; ili obesi vrg da visi o koncu na dugačkoj motci, koju priveže na direk od vratnica ili utvrdi na vrh takve motke jabuku i traži od svatova da onaj vrg, koji se neprestano klati, ili onu jabuku, pogode iz pištolja, pa tek onda da ih pusti unutra, itd. itd. Usled toga svaki gleda da mu se među svatovima nađe po koji dobar rvač, trkač, jahač, strelac itd., kako ne bi bio u ovom slučaju osramoćen. Danas su, kao što rekoh, ti slučajevi sve ređi (ima ih jos po gdegde u Gornjem Levču), ali i sada postoji svuda običaj da se vratnica zatvori čim se svatovi približe. Svatovi ostanu da čekaju neko vreme pred vratnicom a u avliju se pusti vojvoda s buklijom, barjaktar i još neko treći. To su muštulugdžije. Pred devojkinom kućom sve je izašlo da dočeka svatove. Muštulugdžije ulaze, nazivaju Boga i predaju domaćinu da pije zdravicu od njegovog prijatelja, koji ga je mnogo pozdravio. Za to vreme devojke po dve i dve na glas pevaju:
Doleteše do dva konja vrana,
Oba vrana, oba jednolika,
I na njima dva junaka plava,
Oba plava, oba jednolika.
Doleteše, opet odleteše.
(Ovo se poslednje peva kad se vrate)...
Domaćin uzima bukliju, skine kapu, prekrsti se i, zahvaljujući prijatelju na poslatoj zdravici, proguta dva tri gutljaja iz buklije. Za to vreme muštulugdžije viču na glas: "Prijatelj Boga moli, amin, amin; amin, amin." U isto vreme jedan od njih izbaci pištolj, te i time oglasi prijateljsku dobru volju. Posle ovoga devojkin otac zadrži prijateljevu bukliju kod sebe, a šalje po muštulugdžijama svoju da odnesu starom svatu i kumu, kojima tom prilikom poruči da će ih rado primiti u svoj dom, i za to neka dođu slobodno. Muštulugdžije odnesu zdravicu, iskažu poruku i dadu prvo starom svatu da pije, a kad on htede da se prekrsti oni viknu na glas: "Stari svat Boga moli, amin, amin; amin, amin." Posle ovoga daju istu zdravicu kumu, pa kad i on počne da se krsti, oni viknu: "Kum Boga moli, amin, amin; amin, amin." Dok se ovo dešava, dotle poneka prošenica uluči priliku te pogleda mladoženju kradom kroz konjsku uzdu, kroz svinjsku kišu-rilicu, koja se naročito za ovo ostavlja od Božića, kroz mrtvačku sveću i dr., pa će posle, vele, mladoženja da joj bude potčinjen i da je mnogo voli. Devojke, njene druge, za sve to vreme pevaju:
Devojka je ulicu brisala,
Svatovima svojim se nadala;
Po ulici bosiljak sadila,
Na svog dragog sreću namenila:
Ako dragi dobre sreće bio,
Bosiljak mi večeras iznik'o,
U po noći od dva pera bio,
A do zore stig'o za kićenje.
Ako l' dragi loše sreće bio,
Ne nikao ni do bela dana...
Kad je svršen posao s muštulugdžijama, onda se domaćinska vratnica širom otvara i svatovi ulaze u avliju redom i po starešinstvu. Tada devojke pevaju:
Redom, redom, kićeni svatovi,
Po trojica kola isprežite;
Po dvojica konje rasedlajte;
A po jedan u sovru sedajte;
Da ve vidi devojačka majka;
Da ve vidi devojački otac;
Da ve može vinom napojiti;
Da ve vidi mlado isprošeno;
Da ve može darom darivati...
Iz devojkine kuće pohitaju svi da im se nađu na usluži oko isprezanja volova i prihvaćanja konja. Barjaktar zadene svoj barjak gde god za streju od kuće ili koje druge zgrade. Svatovi se, sa mladoženjinim ocem na čelu, zdrave i ljube sa domaćinom, domaćicom i ostalima, koji se tu budu našli, pa odmah ulaže u za to spremljene odaje i sedaju za sovru. Pri sedanju domaćin posadi mladoženjinog oca, kuma, starog svata i mladoženju, zajedno s njegovim momkom, u vrh sovre, pa ostale svatove redom po godinama starosti. Domaćin gleda na prvom mestu da zadovolji došavše svatove, kao stare goste, a njegove susede, prijatelje i poznanike, koji su došli ovom prilikom da pričekaju svatove i isplate njegovu kćer, posadiće posle ovih, ako imadnu mesta, u protivnom počastiće ih posle, pošto isprati svatove. Sad se donese na prvom mestu prijateljska pogača (tj. mladoženjinog oca), pa se na nju metne malo pšenice i soli. Pogača se metne u vrh sovre pred prijatelja, starog svata i kuma. Tu sad meću na nju novac oba oca. Njihov prilog mora da bude najveći, naročito mladoženjinog oca. On meće ponekad celu nizu dukata, koju mu docnije nosi snaha o vratu. Posle njih na pogaču meću novac stari svat, kum i ostale starešine i svatovi, koliko koji hoće i miluje. Ako bi devojkin otac pri pogodbi obećao dati uz svoju kćer kakav miraz u novcu, on će to učiniti sada, mećući sav novac na pogaču.
(24., 25. str.)
Sa tužnim licem dovede brat sestru među svatove i onda zađe te se zdravi, počinjući od svoga oca, pa redom sa svima ostalim svatovima a i ona se posle brata sa svakim zdravi, ljubeći pri tom starije u ruku a sa mlađima se samo rukuje. Pi ovom pozdravljanju svaki kaže bratu i sestri: "Srećno, da Bog da". Kada se tako pozdrave sa svima, brat je odvede i preda deveru, a devojke pevaju:
Bratac sestru tuđinu predaje,
Sestra brata lepo je molila:
"Nemoj brate tuđinu davati,
Tuđin jeste tuga prevelika"...
Dever prima mladu i odmah joj donosi kupljene cipele i prsten. Za ovim prostre svoj jelek ili ubrus, na koji mlada meće noge i tu pred svatovima izuje svoje a obuje deverske cipele. Posle ovoga dever metne jelek na leđa i poskoči s njim, pri čemu pazi da padne s leđa, jer se tako "valja". Sad uzima prsten u ruke i okrenuvši se sovri i starešinama govori: "Oprostite, blagoslovite da prstenujemo snahu", na šta mu oni odgovaraju: "Bog i Hristos." Tako kaže tri puta i svaki put obnese prsten oko prstiju mladinih, koja pri ovom drži ruke sastavljene sa dlanovima. Kad tako učini i treći put, natakne joj prsten na jedan prst desne ruke (na koji može da stane, samo ne na palac) i s tim je prstenovanje svršeno. Devojke za ovo vreme pevaju:
Zazveketa prstendžija od mora
Da odvoji lepu momu od roda.
Cvili, pišti lepa moma za rodom,
Tešio je mladi bećar iz sovre:
"Nemoj cvilet' lepa momo za rodom,
Često ću te u rod praćat' kad hoćeš...
Posle prstenovanja mlada daruje devera rukavicama i velikim ubrusom, koji poneki prekrštaju preko prsiju, a dever preda mladi i ostale stvari koje joj je kupio. Posle ovoga zađe dever sa snašom te se pozdravi sa starešinama i svatovima na isti način kao što se zdravio malo pre brat, koji ju je izveo. Od sada dever ide neprestano sa snašom i vodi je za ruku, ali pošto se za devera uzimaju obično mala i nerazumna deca, to mora više snaša njega da vodi nego on nju. I kad dever prvi put povede snašu za ruku onda devojke pevaju:
Dever devojku vodi za ruku,
Dever je vodi, ona se moli:
"Moj devere, nemoj me voditi,
Ostavi mene kod moje majke".
Kad se sve ovo svrši, nastavlja se ručak i prinosi "čas". Na prvom mestu donese se ispečeni brav sa vinom i rakijom, usutim u neke poveće sudove, pa se kaže da je to "čas" od domaćina, na što svi odgovaraju sa: "Hvala mu; da Bog da uzaman da ima". Jedan od svatova, koji je tome vešt, odmah odseče od peciva glavu i plećku, pa to ostavlja na sovru a ostalo se vraća natrag. Posle ovoga prinosi se prijateljeva "čas", sa kojom se postupa isto kao i s domaćinovom. Prijateljevu "čas" iznosi vojvoda. ¹) Za ovim prinose "čas" žene onih ljudi, koji su došli kod domaćina na veselje. Ova se njihova "čas" sastoji iz pečene kokoške, pogače i litra vina ili rakije. Jedan od domaćinove posluge prikazuje svatovima čija je koja "čas", govoreći: "Ovo je čas od našeg dobroga suseda ili prijatelja Marka (ili već kako mu je ime); doneo je iz poštenja i poštovanja ovu koricu hleba, ovo pečeno pile i ovu čašu vina, hvala mu; da Bog da uzaman da ima"; na šta svi odgovaraju sa: "Hvala mu". "Čas" se prinosi i predaje uvek u vrh sovre, pa se pogače meću na jednu gomilu, a pečene kokoške na drugu; piće se ostavlja na stranu ili odmah odnosi pred onoga čije je. Kad se tako bude "čas" predala, onda se izbere jedna dobra pogača i plećka mesa te da se ponese svešteniku, koji će da venča; za tim se prati devojci jedna ili dve pogače sa dve pečene kokoške, koje će ona pojesti sa onim devojkama i ženama, koje se budu oko nje nalazile. Naposletku se po jedna pogača ostavi za starog svata, kuma i devera, a već vojvoda i barjaktar sami se za sebe pobrinu. Ostale se pogače (a njih bude neki put preko 60) i kokoške predaju domaćinu da ih ostavi. No on ne uzima sve, već nešto daje da se podeli među svatove a nešto ostavi za sebe. Posle ovoga pije se za zdravlje domaćinu, prijatelju, starom svatu, kumu, mladencima deveru i dr. želeći svakome svako dobro za mnogo godina.
¹ ) Nu ako nije bila proševina ili jabučno, što ima i takvih slučajeva, onda se u ovom slučaju iznose dve prijateljske časti - za jabučno i za svadbu.
Za vreme ručka pevaju devojke prijatelju (svekru), mladoženji, kumu, starom svatu, deveru, barjaktaru, pa i ostalim svatovima redom. Čim kome od imenovanih otpevaju pesmu, odmah mu prilazi jedna od devojaka, koja je za to naročito određena, i traži da joj se plati. Obično joj daju po 0.10 d., ali prijatelj i mladoženja daju uvek više. One taj novac posle dele na ravne časti između sebe. No na mnogo mesta taj im novac pokupi koji od ljudi iz posluge, pa im ga posle predaje. Od mnogih i raznovrsnih pesama, koje se u ovom slučaju pevaju starešinama i svatovima, izložiću samo nekolike, koje su ovuda najviše rasprostranjene:
LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Srpski narodni obicaji - Stanoje M. Mijatovic
Odgovor Sa Citatom
Odg: Srpski narodni obicaji - Stanoje M. Mijatovic
Bookmarks