Tema: Pouke shi - igumana Save

NESTICANjE


Nesticanje,treći od osnovnih zaveta monaštva, jeste prirodna dopuna prva dva i stvara neraskidivo jedinstvo s njima u cilju dostizanja čiste molitve i najvećeg upodobljenja Bogu, putem upodobljenja Isusu Hristu Koji nije tražio blago na zemlji, tako da nije imao gde glavu zakloniti (Mt. 8,20).

Iskustvo je pokazalo da je za čistu molitvu neophodno osloboditi um od slika predmeta koji ga opterećuju.

U monaškom zavetu nesticanja naglašena je borba sa strašću "lakomstva" ili "srebroljublja" i "veštastvoljublja" (" predmetoljublja").

Pri tom monah obećava ne toliko da živi u sirotovanju koliko da oslobodi svoj duh od želje "da ima", a znak je toga dostizanje silne težnje "da se nema" do takvog stepena, da istiniti podvižnik nesticanja prestaje da štedi i samo telo svoje. Jedino pod tim uslovom je i moguć zaista carstveni život duha.

U početku će se učiniti neshvatljivim kako je moguće osloboditi se sasvim od stvari, one su neophodne. Razume se, ne radi se o tome da se odbaci apsolutno svaki predmet (stvar), nego da se ograničimo u stvarima i da imamo samo neophodne, bez kojih bi život već postao nemoguć. Pri tome je mera te mogućnosti različita kod svakoga. Savremeni svet nije mogao da ustroji svoj život tako da ima dovoljno slobodnog vremena za molitvu i za duhovno sazercanje Božanskog bitija.

Tome je uzrok pohlepna strast "imati". Ovu strast lakomstva apostol Pavle je nazvao idolopoklonstvo (Kol. 3,5), a Jovan Lestvičnik "ćerkom neverja", "hulom na Evanđelje, odstupništvom od Boga" (Slovo 16).

Pravo hrišćansko nesticanje nepoznato je i neshvatljivo ovom svetu, a ono je istinsko i neuporedivo bogatstvo, koje donosi veliko spokojstvo.

Ljubav prema sticanju odgoni ljubav prema Bogu i čoveku.

Srebroljublje, to jest lakomstvo, jeste i naziva se "koren sviju zala" (1 Tim. 6,10),i zaista ono je takvo jer porađa otimanja, zavist, razdvajanja, neprijateljstva, žestokost, mržnju, ubistva,ratove.

Dakle, istrgnuti se iz ropstva prizemnih briga, očistiti svoj um i dati duhu da se naslađuje bogopodobnom slobodom, okusiti najviša blaga, lako prezreti zemaljsko... ne biti pristrašćen, sve što se ima smatrati ni za šta, a ne žalostiti se kad se nema, nego živeti isto kao i da se ima, moliti se čistom molitvom - konačni je cilj nesticanja.

O GORDOSTI


Gordost je odstupanje od Boga, demonski izum koji je pogubio pronalazača, odgonjenje Božje pomoći, izvor gneva, vrata licemerja, čuvarka grehova, koren hule, tvrdoglavost u svojim razmišljanjima.

Ko se preuznosi i gordi time što je pričasnik blagodati, makar i da mrtve vaskrsava, ako ne kaže za dušu svoju da je nečasna i ništavna, a sebe ne smatra za niščeg po duhu i gadnog, on i sam ne znajući za to biva potkradan zlobom.

Gordosti se protivi skrušenost srca, a najviše samoprekorevanje. Krajnja je bezumnost - kočoperiti se Božjim darovima, takvi ih se kao nedostojni lišavaju.

Gord čovek je nalik na jabuku koja spolja sija lepotom, a iznutra je istrulela.

Đavo nema potrebe da iskušava gordog, jer je on sam sebe učinio neprijateljem i protivnikom.

Zaslepljeni gordošću, neki sebe smatraju za svete i tek na smrtnom času, nesrećnici, postaju svesni svoje pogibelji.

Bludnike ispravljaju ljudi, lukave - Anđeli, a gorde jedino Bog.

Onaj koji traži zemaljsku slavu - taj se neće naslađivati nebeskom.

Ko je ispunjen gordošću, u tome se nastanjuje lukavi.

Ne puštaj u sebe bolest gordosti da ti neprijatelj ne bi iznenada oduzeo razum. Smirenomudrijem očisti um svoj od ovog smrtonosnog otrova.

Početak i kraj zloga je oholost.

Gordost je gubitak ljubavi prema Bogu i bližnjima, bogoodstupništvo, pomračenje uma, lažna, takozvana filosofija, smrt duše.

Ako prihvataš Sina Božjeg kao Spasitelja, Iskupitelja, Nastavnika i Učitelja svog, onda prihvati i Njegovo učenje: "Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem" (Matej. 11,29).

Nije li sramota tebe, slugu, da se gordiš kada se Gospod tvoj smirava? Kako ćeš se nazvati Njegovim rabom, ako Mu se ne povinuješ? Kako ćeš se nazvati Njegovim učenikom, kada ne slušaš Njegovo učenje? Neće priznati ni On tebe za Svojeg kada bude video na čelu tvom pečat demonske gordosti, neće te primiti za Svog slugu, ako ne bude video u tebi smirenje i poslušanje.

Nema ničeg težeg nego se izbaviti od gordosti, potrebna je posebna pomoć Božja i veliki podvizi radi pobede nad njom, jer unutar sebe nosimo ovo zlo.

Da li živimo u blagostanju? Ona nam dosađuje sa samoveličanjem i nadimanjem, prezirom i ponižavanjem bližnjih. Da li nas nesreća pohodi? Kroz negodovanje, roptanje i huljenje se pokazuje ova zmija. Želimo li da se naučimo trpljenju, krotosti i ostalim vrlinama - kočoperenjem farisejskim ona ustaje na nas. Nigde i nikako se od nje ne možemo izbaviti; uvek s nama ide, uvek hoće da gospodari i vlada nad nama.

Gospod nam je radi pobede nad gordošću dao smirenomudrije koje se sastoji u tome da šta god da radimo smatramo sebe nepotrebnim slugama. "Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se" (Luka. 18,14).

Gordost onemogućava čoveku da sagleda svoje mane. Đavo se trudi da u samim vrlinama našim poseje korov gordosti, iskušavajući kako i čime god može, dajući svima samouverene pomisli. On ne smeta u činjenju "dobrih" dela onome ko ih čini s gordošću.

Samoljublje i gordost naša se ispoljavaju neprimetno, naročito u ogorčenosti kada nam i najmanju neprijatnost pričine drugi, namerno ili nenamerno, kao i u netrpljenju i razdražljivosti zbog najnevažnijih razloga.

Samoljublje i gordost naša bi sve hteli da prisvoje, da okruže sebe svim počastima, udobnostima privremenog života.

Od gordosti nastaje nadmenost, hladno, bez ikakve iskrenosti obraćanje prema onima koji su ispod nas i od kojih ne očekujemo nikakvu korist.

Ne uznosi se mišlju u porivima svojim leteći iznad oblaka. Često su se pali podizali sa zemlje uvis, a oni koji se uzvisuju su padali na zemlju.

Bog ima ovakav zakon: blagonaklon je prema onima koji plaču i saseca krila nadmenima.

Gordost je strašna kada je ne primećujemo; a ako je primećujemo i kajemo se i prekorevamo, onda nam Gospod to neće uzeti za greh.

Gordost treba pobeđivati govoreći sebi: "Ko sam ja..."

Prilikom čitanja poznatih istina nemoj reći: "Ovo nije novo", "Ovo ja znam", "Ovo sam ja isto rekao". Sve je to gordost đavolska. Izbavi nas od toga, Gospode!

Ako hoćeš kod nekoga da ispraviš njegove mane, nemoj misliti da je to moguće samo tvojim sredstvima; mi sami više kvarimo stvar svojim sopstvenim strastima: gordošću i razdražljivošću koja iz nje proishodi, već predaj svoju žalost Gospodu i pomoli se Njemu, Koji ispituje naša srca i utrobu, od sveg srca da bi On sam prosvetio um i srce čoveka. Ako On vidi da molitva tvoja odiše ljubavlju i ishodi iz sveg srca, onda će neizostavno da ispuni želju tvog srca, i ti ćeš uskoro reći, videvši promenu u onome za koga se moliš: ovo je promena od desnice Višnjeg.

O LENjOSTI


Lenjost je majka svih poroka, ona raslabljuje čoveka i čini ga nepodnošljivim čak i za samog sebe. Svi prljavi gresi i strasti se rađaju iz lenjosti i nerada. Ko živi u neradu, taj neprestano greši.

Ne štedi sebe od molitve, čak iako si ceo dan proveo u radu. Iznad Boga svoju plot ne stavljaj, već pretpostavi radi Njega i telesni mir.

Veruj reči: " Ako požuriš na molitvi radi mira telesnog da bi se što pre odmorio, izgubićeš i telesni mir i duševni".

Dušu treba podeliti na dela i molitvu, to jest da ona stalno bude ili u poslu, ili na molitvi, onda neće biti nerada i đavo neće lako moći da pronađe ulaz u nas.

Treba da ranjavamo srce svoje žalcem Pisma da bismo u skrušenosti dobili revnost za spasenje i presekli gadni nerad.

Boj se nemara u svakom poslu. Sve treba vršiti časno i sa ljubavlju.

Nemoj mnogo da spavaš da ne bi prespavao svog Ženika, jer ne znaš kada će nam On doći. Mnogospavanje nekad dolazi od prezasićenja, nekad od posta, kada se onaj koji posti uznosi, nekad od uninija, a nekad i po prirodi.

Gde je revnost za spasenje i strah Božji, tamo nema lenjosti: za nju tamo nema mesta.

Recite: ko vidi da je u kući požar, zar će da leži zavalivši se na peći? Time se i progoni lenjost!

O SREBROLjUBLjU I VEZANOSTI ZA OVOZEMALjSKE STVARI


"Jer je korijen sviju zala srebroljublje" (1 Tim. 6,10). Ono se krije ne samo u vezanosti za novac, nego i za svako zemaljsko posedovanje.

Nije srebroljubac samo onaj koji mnogo ima i ne deli s onima koji nemaju, nego i onaj koji iako nema suviška, nezasito ga svagda želi i o njemu stalno razmišlja.

Srebroljublje je smrtni greh. " Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi?" (Matej. 16,26). Rob novca ne može da bude istinski rab Hristov. Srebroljublje je Judin greh.

Ko ugađa Gospodu, tome Gospod pomaže u slučaju potrebe čak i preko nevernog, a ko se uzda u svoja bogatstva, taj zajedno s njima gine.

Srebroljubac je samo po imenu hrišćanin, a u suštini je idoloslužitelj. Ako hoćeš da budeš bogat, imaj za prijatelja Boga.

Neka te Bog sačuva toga da požališ materijalno svoje blago radi žrtve Gospodu ili Prečistoj Njegovoj Materi ili drugim svetiteljima Božjim i da na taj način pretpostaviš materiju duhu; pazi da ti imanje tvoje ne bude na pogibelj. Sa radošću troši posed svoj u žrtvu Gospodu i Njegovim svetiteljima.

Kada srce tvoje pogodi škrtost, reci sebi: "Život moj je Hristos, Ljubav sviju - moje nepotrošivo bogatstvo, nepotrošiva hrana, nepotrošivo piće". Budi čvrsto ubeđen da ni novac ni hrana nisu život, već ljubav prema bližnjem, radi ljubavi prema Bogu. Pamti da je Bog - Ljubav!

Dosta je bilo samoljublja, egoizma, življenja samo radi sebe!

Ako imaš bogatstvo, troši ga na korist duše, a ako nemaš, ne sabiraj. Gospod nam je kao Poznavalac srca, znajući našu škrtost i sitnu sebičnu proračunatost u slučaju kada nam predstoji gostoprimljivost i milost prema ljudima od kojih ne očekujemo da ćemo dobiti istom merom, obećao vratiti u dan Suda ne samo za ono što smo nahranili gladnog, napojili žednog, obukli nagog, posetili bolesnog i zatočenog u tamnici, već je obećao nagradu čak i za čašu hladne vode pruženu hrišćaninu ili u Njegovo ime nevernom.

O dobrota Hristova! Kako da se posle toga ne postidiš svoje surovosti srca i škrtosti sramotne!

Moljac sve jede; i za sanduk ne ostavljaj svoje imanje. Najbolja pogrebna počast jeste dobro ime!

Mamon je zauzeo za čoveka mesto Boga. Treba da se radi, ali nemoj sebe da mučiš brigom zlom. Iščekuj uspeh svaki od Boga i u Njegove ruke predaj svoju sudbinu.

Ne treba hrišćanin da želi lepu odeću i obuću; ko se zanima udešavanjem, taj zapada u gordost, oholost i samoljublje.

Bog gleda na srce, a ne na odelo.

Milosrđe je iznad posta i devstva! Milostinja ne postoji radi onih koji primaju, već radi onih koji daju, jer oni dobijaju od toga veliku korist.

Milostinja zaražena ohološću nije više delo milosrđa, već hvalisanje i tvrdokornost srca. Treba davati dobrovoljno i rado, iskreno, radosno, bez lažne ljubavi prema siromašnima, bez nekog negodovanja, neprijatnosti, prezira.

O GNEVU, RAZDRAŽLjIVOSTI, ZLOPAMĆENjU



Ne daj da te zlo pobijedi, nego pobijedi zlo dobrim.

Rimlj. 12, 21


Pre se složi da ideš na mač, nego da se predaš gnevu. Početak gneva je samoljublje. Gnev se pretvara u zlobu i zlopamćenje kada se dugo zadržava u srcu.

Na sve moguće načine guši porive samoljublja, zlobe i razdražljivosti.

Znaj da ako iz tebe izađe oganj i opeče druge, onda će Bog od tvoje ruke da zatraži duše onih koje je spalio tvoj oganj. Ako ti nisi onaj koji baca u oganj, ali se slažeš s onima koji to čine i naslađuješ se time, onda ćeš na Sudu da budeš ubrojan meću saučesnike. Ko skriva u svom srcu zlopamćenje, taj je nalik na onoga koji gaji zmiju u grudima svojim. Zloba čini ljude bezumnima. Onaj koji u srcu nosi zlobu, taj se lišava prava da čita molitvu "Oče naš".

Mnogi od zlobnih ljudi drže postove, ali su spremni da nekoga živog progutaju. Teško umiru oni koji imaju u sebi osećaj zlobe: duša takvoga neće videti Boga.

Šta može da bude strašnije od zlobe? Jer se đavo naziva duhom zlobe. Zloban nosi na sebi adski pečat. Zlobni ljudi postaju sve mračniji i suše se.

U Svetom Jevanđelju je rečeno da onaj koji brata svoga nazove budalom, biće kriv paklu ognjenome (Matej. 5, 22), a šta reći za one koji gaje zlobu prema svojim bližnjim? Srce ispunjeno gnevom je nalik na kotao koji vri; oči kao iskre postaju crvene i svetle se, žile se naprežu, podižu se obrve i kosa, zubi škrguću; u gnevu se sav čovek menja, ceo njegov izgled postaje nalik na demonski.

Teško svetu od zlobe, ali još je teže onome koji ima zlobu, jer "svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica" (1 Jovan. 3,15). A oni koji poseduju uzajamnu ljubav su nazvani voljenim učenicima Hristovim.

Gnev je opasan kao savetnik: šta je preduzeto u gnevu ili zlobi, to nikada nije blagorazumno.

Ako osećaš u srcu ubistveno zlo prema bližnjem, muče te zle misli o uvredama koje ti je on pričinio - evo ti sredstva da se izbaviš od unutrašnje teskobe: zamisli mnoštvo tvojih grehova neizbrojivih i kako ih kod tebe trpi Vladika života tvog, kako ti On svakodnevno i bezbroj puta oprašta, ako Ga ti moliš za to. A ti nećeš da oprostiš bližnjem nekoliko napada strasti.

Nemoj se smućivati i ljutiti kada ti neko govori u lice nepravdu, ili izražava nepravedne pretenzije, ili govori uvredljive reči, ili smelo izobličava neku tvoju slabost, nepravičnost koju ti iz samoljublja ne primećuješ kod sebe. Odstrani samoljublje i gordost, razmisli hladnokrvno o tome i brzo traži oproštaj zbog svoje krivice i ubuduće se trudi da se ispraviš. Čak skromno pokaži osmeh na licu i promeni zlobu u mir. Oganj se ne gasi ognjem, već ljubavlju, dobrodušnošću možeš da ugušiš zlobu razdraženog. Ako se tako ne urazumi, onda pokušaj da upotrebiš druge mere da ga izlečiš, da ne bi njime definitivno zavladala zloba i gnev i da ne bi svaka naša žrtva postala nebogougodna.

Glavno je da se srce učini čistim. Nečisto je ono od samoljublja u kome žive i deluju sve strasti.

Svu pažnju i trud usmerite na gašenje plahovitosti, učite se da je suzbijate, da je gušite čim se pojavi. Čini se da je plahovitost ništa, ali tu se radi o egoizmu, o grešnom čoveku.

Nemoj se smućivati zbog neuspeha i nepokornosti srca koje je sad tiho, a u sledećem trenutku već vri. Lomite sebe i Gospoda molite da vas slomi... Molite se i sami sabirajte misli koje bi poslužile kao voda protiv ovog ognja.

Imajte sećanje na Boga i sećanje na smrt. Ove dve pomisli su osnova svega dobrog i prognanje svega lošeg.

Dakle, bežite od gneva, razdražljivosti i zlopamćenja kao od smrtonosnog otrova koji ubija naša srca!

O NEZLOBIVOSTI


Vrlina suprotna gnevu i zlopamćenju jeste nezlobivost.

Ništa ne čini čoveka toliko duhovno bliskim Hristu kao nezlobivost. Onaj koji voli neprijatelja svog jeste čudotvorac koji prosvećuje slepoga.

Karakteristična crta nezlobivoga jeste prostota, blagorodnost, prirodnost.

Visoko ceni i čuvaj uvek hrišćansku krotost i nezlobivost, mir i uzajamnu ljubav!




O LAŽI

Mrske su Gospodu lažljive usne.



Priče. 12, 22



Pogubićeš sve koji govore laž,

čoveka krvnika i lukavog gnuša se Gospod.



Psalam. 5, 7



Nesrećan je i jadan onaj koji prebiva u laži,

jer je đavo laža i otac laži (Jovan. 8, 44).



Lažljiv čovek hoće jezikom svojim da obori i one koji čvrsto stoje u dobru; govori sa kletvom, trudeći se da ubedi mnogoglagoljivošću. Lažljivac je dovitljiv i snalažljiv. Ako s tobom razgovara lažljivac, a ti ga slušaš pažljivo, smrtonosni otrov iz usta njegovih prelazi na tebe, kao što je smrt prešla sa zmije koja je govorila s Evom.

Lažljivim ljudima ne veruju kada govore i istinu, zato treba uvek da govoriš istinu.

Zato nikada ne laži - to je težak greh. Laž je od satane on je otac laži. Govoreći laž i ti postaješ njegov saradnik.



O ROPTANjU

Kao što rđa jede metal, tako i roptanje uništava sve dobro što imamo. Ko se žali na nekoga, ako je i on sam u pitanju, taj je malodušan.

Gospodu nije ugodno roptanje. Treba uvek prebivati u osećanju spremnosti za nesreće i nositi krst žalosti bez roptanja, kada žezal žalosti probija u samo srce. Treba pamtiti da roptanje ne izbavlja od nesreće, već je još više pojačava. Moli se i Gospod će ti poslati krepost duha, tako da će ti se činiti da nema šta ni da se trpi.

NE SUDI BLIŽNjEM, NAROČITO SVEŠTENIKU


Molim vas, braćo, da ne osuđujete ne samo sveštenika, već bilo kog čoveka, da biste se udostojili oproštaja grehova, jer kada vidiš nekoga kako greši, ne znaš kako će završiti svoj život.

Onaj razbojnik koga su sa Hristom razapeli bio je čovekoubica, a Juda je bio Hristov učenik i apostol, i za kratko vreme se s njima dogodila promena: razbojnik je ušao u Carstvo Nebesko, a učenik u pogibao.

Zato ne treba osuđivati čoveka, neka je i grešnik, jer je on brat tvoj, a i otkud ti znaš njegova dobra i zla dela.

Mnogi su često grešili javno, a onda su tajno prineli pravo pokajanje; mi smo videli njihove grehe, a pokajanje i obraćanje njihovo ne. Mi ih osuđujemo kao grešnike, a Bog im daruje opravdanje.

Dakle, molim vas da ne osećate zlobu ni prema kome, da ne osuđujete nikoga, dok ne dođe Pravedni Sudija Koji će na svetlost da izvede sakriveni mrak i da objavi pomisli srca.

Naročito nemoj da osuđuješ sveštenika Božjeg zbog tajnih i javnih grehova njegovih za koje čuješ. Ne govori o njemu: " On je grešan i pristupa Tajnama, i zato mu ne dolazi dar Duha

Svetoga". Ništa slično ne pomišljaj, već prepusti sud Srceznalcu Bogu. On je Sudija, Ispitalac tajni!

Imaj u vidu da je sveštenik iznad tebe. Ako je sveštenik i sagrešio, onda je sagrešio protiv Božanskih zapovesti, a ti nisi postavljen za sudiju i ispitivača drugih. Znaj za svoje mesto i meru.

Dakle, ne osuđuj nikoga, a naročito svetitelja Božjeg, već s verom, velikim strahom, istinskim pokajanjem i čistom savešću pristupaj Božanskim Tajnama, jer ako bi Anđeo Božji prinosio Svetu Beskrvnu Žrtvu, a ti se pričestio nedostojno, ni Anđeo te ne bi mogao očistiti od greha.

Juda je primio Hleb Božji od Samog Vladike Hrista, i "pošto se nedostojno pričestio Ovim, uđe u njega satana". Čega neka nas izbavi Gospod Bog Kome je slava u vjeki vjekova. Amin.

"Ne budite nemilosrdne sudije ljudima koji služe Bogu i padaju u životu u protivrečnost sa samima sobom, to jest sa svojim blagočešćem; u protivrečje ih postavlja sa sobom sam đavo, njihov zli protivnik; on se snažno hvata zubima svojim za njihovo srce i primorava ih da čine protivno". (Sveti Jovan Kronštatski)

O OSUĐIVANjU I SPLETKARENjU



Gospode! Daruj mi da vidim sagrešenja moja

i da ne osuđujem brata moga.



Prep. Jefrem Sirijski


Početak spasenja jeste samoukorevanje! Smatraj sebe gorim od svih, nemoćnijim u duhovnom pogledu, i sebe preziri, mrzi zbog grehova - to je blagočestivo i pravedno, a drugima snishodi, druge poštuj i voli, iako nose rane od pregrešenja, radi toga što su prema liku Božjem stvoreni i udovi su tela Isusa Hrista.

Svakog čoveka poštuj i ne vređaj. Ne osuđuj onoga koji ti protivreči.

Nemoj nikoga osuđivati, i Bog te neće osuditi.

Bog je pokazao apostolu Pavlu da nijednog čoveka ne treba smatrati prljavim i nečistim.

Sud pripada Jedinom Gospodu, Sudiji živih i mrtvih. Ko osuđuje druge neka zna da ga je Bog već osudio. Osuđujući nekoga uzimamo na sebe njegov greh. Ko je u grehu, taj i odgovara.

"Ne sudite da vam se ne sudi" - kaže Gospod (Matej. 7,1).

Ne treba da se ljutimo na one koji nas ugrožavaju i kleveću na nas, već moramo da ih strpljivo podnosimo, znajući da nas Gospod neće prezreti prema Svojim rečima: "Moja je osveta, ja ću vratiti" (Rimlj. 12,19)." Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrijebite" (Gal. 5,15).

Neka makar i za poznatu stvar nekoga ocrnjuješ, i za to nećeš izbegnuti kaznu, jer ti neće po delima njegovim, već po rečima tvojim suditi Bog. Jer On govori: "Reči tvoje sudiće ti".

"Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi" (Matej.7,2).

Sam sebe čuvaj, a padu drugoga se ne smej.

Ko bližnjega osuđuje, taj njegove grehe na sebe uzima i daće odgovor na dan Strašnog Suda Božjeg, a najviše oni koji osuđuju sveštenički čin.

Ko osuđuje bližnjeg kudi ga, ponižava u srcu, izobličava gnevno, govori o njemu loše pred drugima, taj odstranjuje od sebe milost i uništava sve svoje dobre plodove. Takvome Bog oduzima istinsko pokajanje.

Ko voli da kleveta, taj služi đavolu. Nemoj se naslađivati podsmesima i ne saučestvuj sa klevetnicima, jer će ih ostaviti Gospod.

Ne sudi pre vremena, dok ne dođe Gospod, Koji će osvetliti sakriveno u mraku i otkriti namere srca, i tada će svako imati pohvalu od Boga. Sam sebe sudi i nemoj da daješ povoda za osuđivanje bližnjih.

Osuđivanje dolazi više zbog gordosti. Onaj koji osuđuje neće biti smiren nikada, i takvom čoveku se ne daje Isusova molitva. Molitva je dar Božji i daje se za vrlinski život.

Spletkarenje je smrt duše. Molitva spletkaroša, njegovi post i milostinja su mrski Bogu.

Spletkaroše (opadače) je apostol predao istoj osudi kao i ubice (1 Kor. 6, 9-10).

O LUKAVSTVU



Jer će se istrijebiti koji čine zlo.


Psalam. 37, 9



Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi. Po Plodovima njihovim poznaćete ih.


Matej. 7, 16

---

Nema goreg iskušenja nego kad naiđete na laskavog čoveka; laskavac je strašniji od ma koje zveri: zver se pokazuje onakva kakva je, a laskavac često ispod smirenja i vrline sakriva svoj otrov. Tako da je veoma teško prepoznati i sakriti se od njegovog lukavstva.

Lukav čovek je vuk u ovčijoj koži: gajeći zlobu i neprijateljstvo on se prikazuje kao prijatelj; laskajući hvali ono što je loše; uvek prebivajući u miru prikazuje se kao da je svet; gordost lažnim smirenjem, a zavist poštenjem pokriva. Teško lukavima, oni su mrski pred očima Pravde Božje.

Izgovaramo svakodnevno u molitvi Gospodnjoj: "izbavi nas od lukavog", zato treba bežati od lukavih, jer su isti kao i demoni.

Laskavci su veliki neprijatelji naši; oni nam zaslepljuju oči, ne daju nam da vidimo svoje mane i zato nam pregrađuju put ka savršenstvu, naročito ako smo samoljubivi i kratkovidi. Stoga uvek treba zaustavljati laskavce koji nam govore laskave reči ili ih se kloniti.

Teško onome ko je okružen laskavcima; blago onome ko je okružen prostim ljudima koji ne kriju istinu, makar i neprijatnu, koji razobličuju naše slabosti, pogreške, propuste, strasti.

Bolja je gorka istina od zaslađene laži. Trudi se da uvek budeš prostosrdačan i iskren i nemoj da držiš jedno u srcu, a drugo u ustima: zato što je to lukavstvo.

O SUJETI


Boj se sujete, sujeta je strašnija od gordosti.

Boj se pohvale; ćuti i ne odgovaraj u tom trenutku, samo znaj sam u sebi da te hvale više nego što vrediš. A ako počneš da protivrečiš rodiće se licemerje. Sujeta je veoma suptilno osećanje: zadovoljstvo zbog pohvale ipak postoji kod svakoga.

Šta to znači: "Njemu je pohvala ne od ljudi, nego od Boga!"

Kome pohvala? Onome koji iznutra, u srcu radi za Boga, ko po savesti sva svoja dela čini i ne brine se za mišljenje ljudi i slavu ljudsku.

A mi tražimo pohvalu od ljudi, a ne od Boga koji je Bog Slave. Mi tražimo zemaljske nagrade i ordenje.

Kada dođe u glavu nerazumna misao - da izbrojiš nekakva svoja dobra dela, odmah se ispravi u ovoj grešci i brzo izbroj svoje grehe, svoje neprekidne bezbrojne uvrede Sveblagog i Pravednog Vladike, i shvatićeš da ih imaš kao morskog peska, a vrlina kao da i nemaš u porećenju sa grehovima.

Pazi da te ne prevari sujetna slava - to je zamka za ljude plitke pameti.

Strašna je nesreća kada se čovek divi sam sebi, ponosi svojim sposobnostima, darovima i prirodnim kvalitetima. Gospod ih oduzima u kaznu za gordost.

Sujeta se pripaja uz sve vrline. To je đavolski posao. Sujeta je njegovo čado. I zbog nje se oduzima blagodat.

Čak II suze pokajanja mogu biti sujetne; takve demonske suze vole da se pokažu, ali ne mogu dugo da potraju, one su trenutne, kao što je i demon nepostojan. Sujetu odgonite i na njeno mesto dovedite smirena i skrušena osećanja.

Hrišćanin ne sme da se dušom vezuje za ljudsku slavu i da se navikava na nezasluženu čast, već je dužan da ispravlja one koji mu ukazuju takvu čast ili misle o njemu bolje nego što treba (Luka. 11,43).