Tema: Pouke shi - igumana Save

KAKO DA SE PONAŠAMO PRI OBAVLjANjU OVOZEMALjSKIH (SVETSKIH, SVAKODNEVNIH) POSLOVA

Ovozemaljskih je poslova veoma mnogo i razlikuju se u zavisnosti od stanja i zvanja u kojima živimo.

Sve životne poslove koji se ne protive naravstvenom zakonu, koje smo dužni da obavljamo shodno našem zvanju i imanju (stanju), treba smatrati delima Božijim, delima poverenim nam od Samoga Gospoda, jer Bog, kao Car sve zemlje (Ps. 46, 8), ustanovio je razna zakonita zvanja i položaje (stanja i imanja), i On, a ne mi sami, dopustio nam je i dopušta nam da uđemo u ova ovosvetska zvanja i stanja u kakvima se svi mi nalazimo.

Bez Božije volje ili bez Božijeg dopuštenja ništa na svetu ne biva. Dakle, kakve god poslove obavljao, sva ta dela čini kao Samome Bogu, i nagradu za to dobićeš od Boga. A ko se ne trudi radi Boga, njegov trud je sasvim žalostan, jer mu nagrada nije od Boga, nego od sebe ili od ljudi. A od sebe i od ljudi kakva je nagrada? Zemaljska, privremena, ništavna.

Čini sva svoja dela radi Samoga Gospoda Boga, obavezno ih čini tako kako je dužno činiti dela Božija, to jest čini sva svoja dela od srca, sasvim rado i sa potpunim zadovoljstvom, marljivo, ne dopuštajući u njima nikakvo odugovlačenje i nemar, po čistoj savesti, jer je rečeno: "Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje" (Jerem. 48, 10).

Ako ti tvoji poslovi idu uspešno, onda se ne gordi time, a naročito ne pripisuj uspeh u poslovima svojim sopstvenim snagama i umešnosti, jer sam Gospod je rekao učenicima Svojim: "Bez mene ne možete činiti ništa" (Jn. 15, 5).

Ako je posao kojim ti trebaš da se baviš težak, neprijatan, ponižavajući, malo uvažen, ne ide od ruke, odugovlači se, zahteva izuzetno strpljenje ili vodi uniniju, onda ne budi malodušan, ne budi lenj, ne ljuti se, ne predaj se gnevu, nestrpljenju, roptanju i slično, nego oživljavaj i ukrepljuj sebe mišlju da te tegobe, koje te tako pritiskaju i tako su neprijatne i nesnosne tebi, neće trajati večno. Sa zemaljskim životom sve one će prestati, a tamo će Gospod "dati svakome po delima njegovim" (Rimlj. 2,6). Pri tome potpomaži sebe u tegobama svojim bilo kakvim poučnim (nazidateljnim) pojanjem, tajnom molitvom, razmišljanjem o hrišćanskim istinama, rasuđivanjem o delima kojima se baviš, uopšte uznošenjem srca ka Gospodu Bogu kratkim molitvenim uzdasima Njemu. Na primer, veoma su korisna sledeća molitvena prizivanja:

- Kako nas bezgranično ljubi Gospod!

- Šta On nije učinio i ne čini za nas? Šta nam On ne daje?!

- Bože, kako treba da budemo blagodarni Tebi!

- Gospode, blagoslovi me! Očisti me! Osveštaj me!

- Samo nas Ti, Gospode, tako mnogo ljubiš!

- Ah, kad bih Te vazljubio, Gospode, svim srcem svojim!

Gospode, Ti si moje pribežište, Ti si moja uteha, Ti si moja nada, Ti si moje spokojstvo. Ti si moja svetlost. Ti si moja slava. Ti si moja radost. Ti si moje blaženstvo!

Takva i slična moljenja, ako se pretvore u naviku, za vreme tegobe su bescena. Neprekidno održavaj dušu u jedinstvu sa Bogom, ono neprestano nju oživljava, odgoni od nje svakog zlo, ukrepljuje je u dobru p vrlo blagotvorno jača same telesne snage.

Ko tako radi na izvršavanju svojih tekućih, ovozemaljskih poslova, taj se trudi kao što se i treba zalagati u slavu Božiju.

Samo se po sebi razume da treba pre svega činiti najvažnija dela, koja ne trpe odlaganje, prethodno promislivši kako ih bolje izvršiti, kao i da nikada ne treba činiti dela, nesaglasna zakonu Božijem.

Pristupajući svakom poslu, valja se pre svega usrdno pomoliti Bogu da nispošalje Božiji blagoslov za naš rad. Treba pročitati molitvu "Pred početak svakog (dobrog) posla", zatim dobro promisliti kako najbolje obaviti preduzeti posao, i tek tada pristupiti radu.

Posle uobičajenih napora sledi obed i odmor. Hrišćanin treba da zna i to kako se vladati za vreme obeda i za vreme odmora posle jela.

Pre ručka i večere svagda uznosi Gospodu Bogu usrdnu molitvu. Moli se takođe i posle ručka i posle večere. Jer niko drugi ne daje nama hranu i piće, do sam Gospod. On je Taj koji daje našoj hrani hranljivu moć za naše telo, a našem telu omogućava da koristi hranljivu moć jela za naše zdravlje. Samo onaj koji ili ne shvata ovo ili je pak teški egoista može da se ne moli pre ručka i večere i posle njih. Ishrana naša svagda treba da bude umerena. Hrana je za telo neophodna. Ne treba lišavati telo neophodne hrane, već je radi držanja umerenosti najbolje prestati sa upotrebnom hrane u ono vreme kada potreba za hranom još nije sasvim nestala. "Jedi toliko da utoliš glad" - govori sveti Jovan Zlatousti. "Uzdržano pij, malo jedi, bićeš zdrav" govori drugi svetitelj Božiji, Mitrofan. Iskustvo takođe svedoči da samo uzdržljivi žive zdravo, dugovečno i dobro.

Veoma nerazumno postupaju oni koji dozvoljavaju sebi da se prezasite hranom suviše hranljivom, jakom, teško svarivom, ukusnom, slatkom, jer je prezasićenost veoma štetna i za naše telo i za našu dušu. Loše varenje, kvarenje krvi, razne bolesti, prevremena smrt, jesu posledice presitosti. Neuzdržljivi nije sposoban ni za kakva duhovna upražnjavanja (zanimanja, bavljenja), on ne može ni da se moli, ni da razmišlja o Božanskom. Presitom je bog - njegov stomak i ceo bezdan nečistih misli i želja.

Za vreme ručka i večere nikada ne govori bilo šta grehovno. To je uvredljivo za Boga, čije darove kušaš, a sablažnjivo za tvoje bližnje. Naprotiv, za vreme obeda treba svagda kazivati ili slušati štogod za nazidanje (poučno), ili u dubokom ćutanju, pobožno uzimati hranu. Istinski hrišćani prvenstveno za vreme uzimanja hrane, nastojali su da se jasnije sećaju svoje smrti i strašnog suda. Prazno brbljanje odlika je ljudi nerazumnih i šupljih (jalovih, praznih), a svagdašnja poučnost (sposobnost poučavanja, nazidanja duhovnog) - udeo je ljudi mudrih.

Ko tako koristi svoj ručak i večeru to jest umereno i sa blagodarnošću Bogu, taj postupa kako zahteva dužnost, pravedno i bogougodno.

Posle obeda bez sumnje potreban je odmor. Ali odmor svagda treba koristiti kao lek radi obnavljanja snaga duševnih i telesnih, i zato odmor ne treba da traje dugo. Za vreme predaha svako treba da razmišlja: "Kakav odmor u ovdašnjem životu, predahnućemo za grobom"!

"Lenjost je naučila mnogom rđavom" (Sir. 33,28). "Mrsko je Gospodu telesno spokojstvo" - govori sveti Varsonufije Veliki. Tako treba da misle svi koji su ustali od stola da zablagodare Gospodu, i, malo predahnuvši, iznova se prihvataju posla.

Vreme odmora nipošto ne koristi kako postupaju mnogi nerazumni, na bilo kakva zadovoljstva, ili na kakve poročne zabave, nekorisne igre. Igra i hrišćanin dve su stvari nepomirljive. Da za vreme potrebnog odmora ne bi ušle u glavu kakve bogoprotivne misli, a u srce bogoprotivne želje, hrišćanin, s obzirom na stanje svoje duše, nastoji da gaji u sebi razna duhovna razmišljanja, a naročito srdačno prizivanje Gospoda Boga:

"Gospode, kako je velika Tvoja Premudrost i Blagost! Svaki dan hraniš Ti nebrojeno mnoštvo živih stvorenja na zemlji: ljude, ptice, stoku, zveri, kukce, i svi su oni siti, niko ne umire od gladi".

Takva razmišljanja i molitvena prizivanja znatno brže vaspostavljaju (obnavljaju) naše telesne snage, nego svi drugi načini uspostavljanja. A pored toga, takva razmišljanja i prizivanja naročito utvrđuju dušu u dobru.

KAKO SE PONAŠATI UVEČE


Uveče, po okončanju svih dnevnih poslova, blagodari Bogu za sva dobročinstva koja su ti darovana u toku dana, i to: zato što si ostao živ, za zdravlje, za hranu, piće, za sve dušespasonosne misli, za sve svete želje, za zemaljsku i nebesku svetlost, za pomoć i zaštitu, za svako dobročinstvo.

Zatim ispuni svoje srce sledećim duhovnim mislima: "Evo za ceo jedan dan približio sam se smrti. Šta ako Gospodu bude ugodno da me nastupajuće noći stavi pred Svoj Pravedni Sud? Hoću li se održati (osvanuti)? Ujutru nameravah da provedem sav dan sveto, a kako ga provedoh? Jesam li razgnevio čime Gospoda Boga?"

Posle takvih pitanja:

a) moli se u svom srcu Svesvetom Duhu da On prosvetli umtvoj i verno te, do najistinitijih podrobnosti podseti: kako si proveo sav protekli dan, kako si ustao ujutru, kako si se sredio(spremio), kako si savršio jutarnju molitvu, kako si se ponašao za vreme jutarnjeg bavljenja svojim zanimanjem, kako za vreme obeda i predaha, kako u ophođenju prema domaćima, prema susedima, nepoznatima, posebno u slučajevima za tebe opasnim,da li si podlegao grehu, da li si popustio u nameri da se kloniš greha, kako si se ponašao kad su bili grubi prema tebi,kad te nisu slušali, kad su te ismejavali i tome slično;

b) moli se da te Sveti Duh verno podseti: šta si ovoga dana mislio, šta govorio, šta činio, kako si se trudio ili se nisi trudio da ostvariš ujutru nastalu svetu nameru da se kloniš greha, šta te je naročito navodilo na greh, kakav si preduze onačin suprotstavljanja grehu ili teškoćama za ispunjenje volje Božije, i zašto se taj način pokazao nedovoljnim;

v) moli se da te Sveti Duh podseti: čime i zašto si sagrešio, šta i zašto nisi ispunio, nisi li sagrešio gajenjem u sebi rđavih misli i želja, nisi li sagrešio propuštanjem da učiniš štogod dobro ili ono što si bio dužan, nisi li sagrešio protiv zapovesti prve, druge, treće i tako dalje. Nisi li uzimao učešće u kakvim tuđim gresima i tome slično. Najzad,

g) naročito se moli da ti Duh Sveti privede u sećanje (da te podseti) kakve si svete namere stvorio jutros, šta je doprinelo da ih ispuniš, ako si ih ispunio, u protivnom slučaju, šta te je sprečavalo da ih ispuniš, jesi li preduzeo išta protiv prepreka koje su se tebi pojavile, zašto se baš ono što si ti preduzeo pokazalo nemoćnim.

Ovo delanje izuzetno je važno. Nikada ga ne zanemaruj. Upravo od takvog primernog ispitivanja sebe zavisi naše naravstveno (moralno) duhovno samousavršavanje. Bez takvog tačnog ispitivanja sebe nikada ne možemo očekivati naravstveno usavršavanje.

Podsećajući se kako si se ponašao proteklih dana, pronaći ćeš u sebi i dobro i zlo. Sve dobro pripisuj Bogu, a zlo sebi. I ponovo odlučno nameri da se odupreš grehu, naročito svome omiljenom grehu. Iznalazi sve moguće mere i načine da se izbaviš od njega. Ali u isto vreme moli i prosi Gospoda Boga da ti On Sam otkrije najpouzdanije načine da se utvrdiš u svojoj dobroj nameri tako čvrsto da bi radije bio spreman da umreš nego da ponovo činiš pređašnje grehe svoje i ponovo vređaš Gospoda Boga.

Odlazeći na spavanje, savrši večernju molitvu po pripremljenim crkvenim molitvama i svojim rečima, samo pazi da tvoje molitve neizostavno budu svete i razborite:

a) pre svega blagodari Bogu za sva dobročinstva koja je On učinio tebi i svim ljudima: za iskupljenje, za svetu veru, za Sveta Tajinstva i za sve svete savete o spasenju;

b) moli se da ti Gospod Bog oprosti sve tvoje grehe i da nedopusti da umreš u gresima;

v) moli se da te On izbavi od demonskih iskušenja u snu i noću, i da ti pošalje Svoga Anđela Čuvara da ovaj sačuva dušu i telo tvoje od svakog zla;

g) moli se da Gospod blagoslovi sve bliske tvome srcu: roditelje, braću, sestre, srodnike, poznanike, dobrotvore, načalnike. Pomoli se i za neprijatelje tvoje;

d) moli se da On pomogne bednima, ožalošćenima, putnicima, bolesnicima, uvređenima, da uteši nesrećne, smesti sirote, da ukrepi nadom one umiruće, da blagoslovi svu decu, upravi na dobro sve mlade, utvrdi u svetom životu odrasle i da sve starce učini uzorom svetog života, da sve grešnike dovede do pokajanja, odagna tamu u kojoj žive neznabožci, neverujući, jeretici i raskolnici, da ih prosvetli Svojom Svetlošću, sve ih dovede po poznanja Svoje Istine, sve upravi na istiniti put spasenja i da ih spase.

Najzad, predaj sebe Gospodu Bogu potpuno. Oznamenuj sebe krsnim znakom, legni u postelju i zaspi, sećajući se smrti i Suda Božijeg. Nastoj da zaspiš sa dobrim mislima. Valja da pročitaš kakvu poučnu knjigu ili žitije svetog koji se praznuje sutra. Staraj se da zaspiš predan Gospodu Bogu. Tada, šta god da se desi s tobom za vreme sna, nemaš čega da se bojiš, tada ti spavaš kao na rukama Božijim, tada Gospod Sam pazi na tebe i čuva te. Tada, kakva god nesreća snašla tvoje telo, tvoja duša je bezbedna, ona je kod Gospoda Boga.

U slučaju nesanice, kada dugo ne možeš da zaspiš, opet razmišljaj i opet se moli, razmišljaj o sudovima Pravde Božije i o nepravdi čovečijoj i izvlači iz toga korisne pouke za svoj život. Moli se unutrašnjom srdačnom molitvom: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnoga". Ako izbiju u glavi i srcu rđave misli, ustani i čini poklone uz molitvu: "Pomiluj me, Bože..." (Ps. 50), dok se ne umoriš. Ako se usrdno pomoliš, ubrzo ćeš zaspati, ali ako ne zaspiš, duševnu ćeš korist zadobiti.

Eto kako dobri ljudi provode život svoj bogougodno, sveto. Ovde ti je pokazan način kako da provodiš sveto samo jedan dan. Tako provedi drugi i treći, sve dane svoga života. Svagda imaj ovaj pokazatelj pred očima i po njemu raspolaži danima svoga života. Ako budeš tako postupao, tada ćeš na kraju krajeva postati savršeni, istiniti hrišćanin i zadobićeš venac zaslužene slave. Iznačala (ispočetka) će se ovaj poduhvat pokazati, možda, mukotrpnim, no ti preduzmi sve mere da pobediš to iskušenje, da bi to za tebe slavno i neophodno delanje postalo lako.

Seti se da je lenjost mati svih poroka, te, stoga, p pogibelji, a da trud, bodrost i budnost jesu neophodni uslovi za vrlinu i, stoga, za spasenje. I u svetu se čovek bez pravila (načela) smatra nevaljalim čovekom, utoliko pre hrišćanin ne sme da živi bez pravila (načela), kako bilo. A ova pravila nesumnjivo i sigurno će te dovesti do cilja tvoga naznačenja privremenog i večnog.

ŠTA ZNAČI "GOSPODE, POMILUJ"

Milost Božija jeste blagodat Svetoga Duha, koju neprestano treba da molimo od Boga, prizivajući: Gospode pomiluj! Daj mi duha sile, duha svetlosti, duha straha, duha mira, duha čistote, duha krotosti, duha smirenja, duha ljubavi." I ko osećajno doziva "Gospode pomiluj", sjedinjujući ove reči sa disanjem, to jest pri udisanju vazduha u sebe proiznosi "Gospode", a pri izdisanju "pomiluj", u njemu se od takvog izgovaranja osveštava i očišćuje karakter, savest, duša i srce, i taj zadobija traženo od Boga.

A ko bude samo po navici izgovarao ove reči, taj neće moći da stekne milost od Boga, jer je već dobio mnogo milosti:



1) kada je sazdan bio i postao čovek;

2) kada je presazdan bio u krštenju i postao hrišćanin;

3) kada se izbavio od beda duševnih i telesnih, koje je iskusio u životu;

4) kada se udostojavao pričešća Prečistim Tajnama;

5) kada je ogorčio Boga gresima svojim, i nije bio kažnjen, a nije bio svestan toga.



Kako takav hrišćanin da dobije još milosti od Boga, kada ne zna i ne oseća da je dobio toliko milosti od Njega, i da izgovara ove reči samo iz pukog običaja.



DA BUDE U SVEMU VOLjA BOŽIJA

Ko je danas spokojan, ko nije uznemiren (ustalasan), ko nije rastrzana srca?

Retko ćeš sresti dobrodušno lice. Čak su i poneka deca slična odraslima, izgubila su očaravajuću draž koja tako privlači k deci. Mladi žive kao u groznici, kod odraslih su razdraženi (uzrujani) "nervi", starci su lišeni njima svojstvenog spokojstva, mira duševnog. Život je stavio na sve svoj pečat. Svuda vri.

Ako ste boravili na obalama velike mnogovodne reke, onda znate da kada se reka razbesni i seni talasi počnu da bacaju čamac, gotovi da ga potope u vodene dubine, oni koji plove ne treba da gube prisustvo duha. Oni treba, naprotiv, pojačano da rade da bi savladali strašnu stihiju i spasili svoj život. Da bismo ispunili svoju dužnost, dužnost hrišćanina i ruskog građanina u sadašnje vreme, potreban nam je mir duševni, spokojstvo duha, a njega će biti kada srce naše izgara u dubokom ubeđenju da Sveprisutni Gospod naš Otac, koji carstvuje u svemu svetu i upravlja sve ka dobru, neće ostaviti nas, slabe i nemoćne, da On rukovodi životom svakoga od nas, Njegovih stvorenja, i da nijedna dlaka s glave naše, po rečima Hrista Spasitelja, neće pasti bez volje Njegove.

"Sami sebe i sav život svoj Hristu Bogu predajmo" - neka se ovaj vozglas, koji često čujemo tokom bogosluženja, razleže ne samo u ušima našim, nego da dopre do srca, do samog dna naše duše, i tamo nađe sebi iskren i potvrdan odziv.

"Da bude volja Tvoja" - neka ove reči Gospodnje molitve, kao umilni topli zraci sunca zagreju naše biće, razlivajući u njemu blagi mir i spokojni odnos prema svim nezgodama i radostima života, i krepeći nas za delatnost koja je naložena svakome prema njegovom zanimanju i položaju.

Predati sebe vođenju Božijem, smestiti se pod Njegov topli, blagi krov, u tome je glavni uslov srećnog života.

Smatramo da je pravo vreme da, radi nazidanja (poučenja), navedemo priču o jednom monahu, koji je svecelo podčinio svoju volju volji Božijoj i naslađivao se velikim mirom duše, zadobivši od Boga čak i dar iscelenja. Mnogi bolesnici ozdravljali su samo od jednog doticanja njegove odežde. Svuda su ga dočekivali sa velikim uvažavanjem. Međutim, bratija manastira mnogo se čudila onome što se događa sa njihovim sabratom, jer kod njega nisu primećivala ni znatnije asketske podvige, niti strogi post, ni pojačane napore, niti išta drugo. On je živeo, kao i svi drugi, samo jednoga se strogo držao sve što se dešavalo sa njim primao je drage volje i blagodario je Bogu za to. Jedno ga je odlikovalo - svecelo je bio predan volji Božijoj.

Jednom kada je monah lečio bolesne bez ikakvih sredstava za lečenje, blagodatnom silom koja je izlazila iz njega, nastojatelj obitelji ga je upitao na koji način ljudi koji dolaze k njemu bivaju isceljeni?

- I sam se čudim tome što mogu da im povratim zdravlje, odgovorio je monah - stidim se što moja odežda ima moć iscelenja, jer ja ni postom, ni drugim podvizima monaškim nisam zaslužio takav dar od Boga.

- To je baš tako, - reče nastojatelj - mi vidimo da si ti običan čovek i da u tebi nema onoga što bi te izdvajalo od drugih.

Nastojatelj je rešio da po svaku cenu otkrije pravi uzrok postojećeg dara iscelenja. Dugo je razgovarao sa monahom, nastojeći da sazna sve njegove dobre osobine, i da razotkrije tajnu njegovoga srca. Na raspitivanje nastojatelja blagodatni inok je rekao:

- Setih se milosti koju mi Bog dade: ja postojano u svemu saglašavam svoju volju sa voljom Božijom. Nikada ne mislim o nečem što bi bilo protivno volji Božijoj, nikada se ne plašim događaja koji bi mogli da pokolebaju moj um i raslabe srce. Nikada se ni na šta nisam žalio drugima i nisam otkrivao (poveravao) svoje jade, isto kao što mi ni srećni slučajevi koji mi padaju u deo ne pričinjavaju zadovoljstvo do te mere da bih se radi njih veselio većma nego u ostale dane života moga. Sve što pošalje ruka Božija primam jednako, kako ono povoljno tako i neprijatno za mene, i ne molim Boga da se sve zbiva po mojoj želji, nego hoću da u svemu bude Njegova sveta volja. Tako, ništa mi ne pričinjava naročito zadovoljstvo, ništa me ne žalosti i ne smućuje, ništa me ne čini srećnim, osim same volje Božije. Zato u svim svojim molitvama samo jedno molim Boga da se volja Božija u meni i u svim stvorenjima Njegovim svagda svecelo ispunjava.

Nastojatelj obitelji veoma se začudi rečima inoka i upita ga:

- Dragi brate, reci mi šta si osećao juče za vreme požara koji je izbio kod nas u obitelji? Zar se nisi i ti zajedno sa svima žalostio kada je zli čovek zapalio naše manastirske zgrade u kojima je izgorelo mnogo pšenice?

- Ne krijem, oče, - odgovor inok - sav taj manastirski gubitak nije izazvao ni najmanju žalost kod mene, jer ja imam običaj da za sve, i za žalosno i za prijatno, blagodarim Bogu i da spokojno primam i jedno i drugo, i uveren sam da ono što se događa s nama biva po volji Božijoj, Koji sve upravlja na duševnu korist. I zato ja ne brinem i ne mislim o tome da li mi imamo malo ili mnogo hleba i ostalog za našu ishranu, jer tvrdo verujem da Bog može svakog od nas da nasiti jednim komadom isto kao i celim hlebom. I tako, ja mirne duše, nepomućenog duha, provodim svoj život.

Začuđen rečima inoka nastojatelj je još dugo raspravljao sa njim, nastojeći da nagna brata da jasnije izrazi svoj način mišljenja, svoje poglede, da otkrije svoje duševno nastrojenje.

U jednom od mnogih odgovora nastojatelju smireni inok je, između ostalog, rekao:

- Celodnevnim prinošenjem samoga sebe volji Božijoj ja sam tako napredovao u pokoravanju njoj, da ako bih unapred i znao da je Bog meni predodredio da neizbežno budem poslat (bačen) u preispodnju (pakao), ja ne bih stao da preduzimam ništa protiv toga. Da kažem još i da, ako bi bilo moguće da promenim ovo Božije određenje samo izgovaranjem Gospodnje molitve "Oče naš", zaista vam kažem da ne bih smeo to da učinim nego bih se još jače molio Bogu da On postupi sa mnom po Svojoj najsvetijoj volji i da daruje Svoju blagodat, koja može da me utvrdi na veke večne, da ne mislim ni o čemu što se protivi Njegovoj svetoj volji.

Posle podužeg ćutanja iguman je, najzad, rekao inoku:

- Idi, ljubljeni, idi, oče, i prilježno ispunjavaj svoje obećanje Bogu, koje si mi spomenuo. Ti si našao nebo izvan neba i upamti da se takva blagodat ne daruje od Boga mnogima i da se neće naći mnogo takvih koje niko ne bi mogao uznemiriti ili uvrediti. Onaj ko se svagda i svemu sa čim se suočava u svom životu, slaže sa voljom Božijom, to jest prima sve kao da mu je poslano od Boga, taj je ograđen u svom životu čvrstim i nepristupačnim bedemom!

Da bude u svemu volja Božija!

izvor;svetosavlje

O DUGOVEČNOSTI


Evo pravila, zasnovanog na reči Božijoj, za očuvanje telesnog zdravlja i dostizanja dugovečnosti:

Da bi se očuvalo telesno zdravlje i živelo dugovečno, potrebno je držati se sledećeg pravila, toliko istinitog koliko su istinite reči Božije:

1. Svim snagama treba izbegavati gnev, naročito veliki, jer gnev razliva žuč po telu i, izazivajući bol u glavi, škodi zdravlju i neprimetno skraćuje život čoveka. Žustrina i jarost, po svedočanstvu reči Božije, skraćuju dane. Stoga ko se uzdržava od gneva, taj ne narušava svoje zdravlje i ne oduzima dane svome životu.

2. Zdrav san, veli se u reči Božijoj, i umeren stomak produžavaju životni vek. Kada je san dobar, tada je i zdravlje pouzdano. Stoga, umerenost u korišćenju hrane i pića može da očuva i produži život čoveku. Naprotiv, prezasićenost hranom i pićem stvara škodljive sokove, smeta varenju hrane, izaziva bolesti koje mogu da skrate život. Kolera i trbobolja, uverava reč Božija, prate čoveka nezasitog. Zato oni koji se presićuju ili ne znaju mere u hrani i piću retko dugo žive. " Jer od presićenosti - uverava Pismo - mnogi umreše".

Dakle, ko hoće da produži svoj život, taj je dužan da ljubi uzdržanje u hrani i piću.

3. Korisno je uzdržavati se od preteranog uzimanja hrane, a još je korisnije uzdržavati se prekomerne upotrebe vina, jer ono smanjuje krepost, pogoduje pojavi epileptičnih napada, jednom rečju, skraćuje dane života onome ko ne odoleva vinu (biva savladan vinom). Rečeno je u Svetom Pismu: "Umnožava pijanstvo pomamnost bezumnog na spoticanje, umanjuje snagu i ranjava je. Jer preterivanje u vinu mnoge pogubi."

Stoga, ko se uzdržava od vina, koje skraćuje život tihom vatrom, taj može da sačuva ugodno svoje zdravlje i da produži dane svoga života.

4. Radi dostizanja duboke starosti svakako treba izbegavati nedopustive veze jednog pola sa drugim, jer oni koji se predaju ovom poroku i sličnim nečistotama protivnim sedmoj zapovesti, podležu, pored opšte raslabljenosti tela, raznim bolestima koje skraćuju život. "Preljubočinac, iz skudoumlja, uverava Sveto Pismo, - pogibelj duši svojoj sprema, a bolesti i razvratnost će pretrpeti."

5. Neće narušiti jačinu svojih snaga i neće osušiti kosti svoje onaj ko se stara, uzdajući se na Boga, da nema u srcu žalosti, jer žalost razjeda srce i potpuno razara snagu čoveka. "Žalost donosi smrt" - tvrdi reč Božija.

6. Sam Gospod obećava dugovečnost svoj deci koja poštuju i proslavljaju roditelje svoje, naročito duhovne oce, koja ispunjavaju sve njihove svete želje sa detinjom ljubavlju. Evo Njegove reči: "Poštuj oca tvoga i mater tvoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji".

Završavam ovo pravilo ovim rečima: imaj straha Gospodnjeg, moli se Božijoj Majci, i Ona će ti pomoći da ovladaš ovim vrlinama.

DVANAEST ZAPOVESTI SPASENjA

U dubokoj prostoti vere u bespogovornoj pokornosti Božijim savetima molio se jedan blagočestivi čovek i vidi: ulazi Muž (Čovek), koji je svojim izgledom ulivao poštovanje, u odeći pastirskoj. Na njemu je bio beli ogrtač, torba uprtnjača je visila preko njegovih ramena, a štap je bio u njegovoj ruci. Bio je to Anćeo pokajanja.

Ja sam poslan tebi da bih proveo uz tebe sve ostalo vreme tvoga života. Ne boj se, ja sam poslan da ti pokažem sve čime možeš spasti dušu svoju. Saslušaj pažljivo i zapiši sve radi pamćenja, da bi, ponovo to čitajući s vremena na vreme, osvežavao misli svoje i utvrćivao kolebljivu veru svoju. Ako od čista srca budeš sačuvao sve što ti je otkriveno, onda ćeš dobiti od Gospoda sva blaga koja je pripremio On vernima Svojim. Ali, ako se ti, saslušavši moje pouke, ne samo ne ispraviš, već, naprotiv, staneš da prilažeš greh na greh, onda će bedu za bedom da pošalje na tebe Gospod, dok ne skrha srce tvoje.

Rekavši to, Anćeopastir predložio mu je 12 zapovesti po sledećem redosledu:

1. Veruj u Jednoga Boga, u Trojici Poštovanog (Obožavanog), Tvorca neba i zemlje, i svega vidivog i nevidivog Koji je ni iz čega priveo u biće sva stvorenja i darovao im toliko savršenstava koliko svako od njih može da primi.

2. Živi u prostoti i neporočnosti, ne nanosi štetu bližnjem čak ni rečju, već, naprotiv, pomaži svima koji su u nevolji, ne ispitujući ko prosi i kome daješ.

3. Rćava reč da ne izlazi iz usta tvojih: ljubi istinu i izbegavaj laž.

4. Kao zenicu oka čuvaj supružansku vernost, jer ona je nepromenljivi zakon Tvorca: biti čist i neporočan pred licem Njegovim, ili u devstvenosti ili u čisto čuvanom braku. Ako si ženjen ne traži razrešenje da ideš drugoj ženi. Ako si odlučio da budeš u devstvenosti, ne tragaj za ženom. Takođe, kada umre muž ili žena, nadživeli drugi supružnik ne greši ako stupa u drugi brak, ali se udostojava veće časti od Boga, kada se rešava da čuva udovaštvo u čistoti i neporočnosti.

- Šta da čini onaj koji je sagrešio?

- Da se kaje, - odgovorio je Anđeo.

- Čuo sam da osim krštenja nema drugog pokajanja, da mi, pogružujući se u vodu ponovnog rođenja, dobijamo otpuštenje svojih grehova i da nikako ne treba posle toga da grešimo primetio je bogobojažljivi muž.

- Krštenje se ne naziva pokajanjem. Bog je ustanovio pokajanje za one koji, budući kroz krštenje prizvani meću verujuće, padaju zatim u grehe zbog smicalica đavola. Bog milostivi prima pokajanje takvih. Ali valja znati da često padanje u greh, čak i ispravljano čestim pokajanjem, čini sumnjivim i samo pokajanje. Moguće je najzad, pasti tako da posle tog pada ne bude moguće ponovo ustati i početi živeti radi Boga. Ovoga neka se boji svako ko lakomisleno gleda na grehe.

5. Idući putem zapovesti, ne možeš izbeći prepreke i napore. Budi hrabar i neka ustraje srce tvoje: trpi u činjenju dobrih dela i u podnošenju svih neprijatnosti na ovom putu.

6. Upamti da su uz svakog čoveka dva anđela - Dobri i zli: jedan ga privlači ka dobrim delima, a drugi ka gresima i porocima. A ti pazi na sebe i k prvome se priklanjaj, a drugoga odbijaj. Po unutrašnjim pomislima srca naslućuj koji od njih daje tebi tada savet i hoće da gospodari tobom.

7. Jedinog (Jednoga) Boga Tvorca i Promislitelja i Spasitelja tvoga boj se, i zaludnom strašljivošću od tamnih sila ne ponižavaj svoju detinju predanost Njemu i svoje krepko uzdanje u Njega.

8. Pobrini se da se pokažeš kao revnosni ispunitelj svih Božijih zapovesti bez izuzetka i brižljivi tvoritelj svih dela na koja Anđeo pobuđuje srce tvoje ili na njih ukazuje povezanost okolnosti tvoga života - i bićeš sin u Domu Božijem, a ne sluga.

9. Moli se, istrajavaj u molitvi. neprestano se moli, da svaki put kad treba, sviše siđe na tebe sila da tvoriš dobro, i pomoć da se uklanjaš od zla. Molitva čini zemnorodnog žiteljem neba i odeva ga nebeskom čistotom i svetošću.

10. Izbegavaj lažne proroke, gatare i vračare preko kojih vrag pogubljuje sluge Božije. Slabi u veri obraćaju se tim obmanjivačima, a ovi, odgovarajući im po želji srca njihovog, neostvarivim nadama obmanjuju ih i iznova ih zavode u neznaboštvo. A tu se trunki istine domeće more laži. Ko iskreno veruje i predaje sebe Bogu, taj neće poći k njima. Takvi ne ištu neba, već obično gataju samo o zemaljskom.

11. Učiteljica, jedinstvena učiteljica da ti bude Crkva Boga Živoga - stub i tvrđava Istine.

U njoj je Svetlost nepromenljivo-istinitog znanja. Van nje su mrak i tama. Tamo je knez ovoga sveta postavio učiteljsku katedru svoju i oslepljuje razum onih koji ga pažljivo slušaju i koji neće da slušaju glas Crkve zbog toga što su od ovoga sveta.

Evo ti proba (provera): ono što se ne slaže sa učenjem Crkve to je glas oca laži! Pazi i čuvaj sebe čistim od ovoga pada. Evo još i znaka: reč istine uvodi duboki mir, spokojstvo i milinu u verujuće srce, a reč lažljivih podiže maštu i sumnju, i, kao slana voda raspaljuje žeđ za znanjem, zatvara (zabravljuje) um kao sužnja u nepojmljivu, mračnu pustinju.

12. Bez neposrednih rukovoditelja ne može se proživeti sveto na zemlji. Naći ćeš ih u Crkvi, gde ih Duh Sveti postavlja da napasaju stado Hristovo. Umoli Gospoda da ti daruje ono što je blagopotrebno. U potrebno vreme, i bez tvog traženja, starac će ti izgovoriti reč utehe. Duh Božiji će ga naučiti šta priliči da kaže tebi, a ti ćeš čuti od njega šta hoće od tebe Bog. Ali ipak, čuvaj se, i ovde ima duhova prevare. Smirenje i tihost krase istinskog rukovoditelja. A gde je pompa (sjaj, raskoš) u reči i životu, tamo je prevara. Pazi na ovo i bićeš spasen.

Eto svih dvanaest zapovesti, primi ih srcem prosto, bez premišljanja (dvoumljenja) i nećeš pri njihovom ispunjavanju naići ni na kakve poteškoće, no ako staneš da razlažeš (razmišljaš) u umu svom: da li je moguće i kako se može ispuniti jedno ili drugo i možeš li se nekako osloboditi od ovog jarma, prikrada se vrag, unosi raslabljenost u srce tvoje i čini te nesposobnim za bilo kakvo dobro.

- Zar si zaboravio - nastavio je Anđeo pastir - na svemoć Božiju? Da li je moguće da ti Onaj Ko je sve pokorio pod noge tvoje, ne bi dao snage da ispuniš Njegove zapovesti? No znaj da će onaj ko ima svagda Boga u srcu svome lako izvršiti ove zapovesti. A ko Njega ima samo na vrhu jezika svoga, taj će pasti pod teretom njihovim, smatrajući ih neispunjivim.

- Ko ne moli od Boga snage da ispuni svete zapovesti Njegove?! No vrag je moćan: on iskušava sluge Božije i drži ih u svojoj vlasti - napomenuo je blagočestivi.

- Ne, - odgovorio je na to Anđeo - vrag nema nikakve vlasti nad slugama Božijim. One koji veruju u Boga svim srcem svojim đavo može da iskušava, ali ne i da gospodari njima. Suprotstavi mu se mužastvenošću (odvažnošću) i on će pobeći od tebe.

izvor;svetosavlje

DUH SVETI I NjEGOVI DAROVI

Duh Sveti, kao Bog - Treće Lice Svete Trojice, Svemoguć je, isto kao i Otac i Sin.

On životvori, nadahnjuje i daje silu stvorenjima. On daje životinjama život, čoveku um, a hrišćanima - život duhovni, najviši, to jest Duh Sveti urazumljuje čoveka i pomaže mu da ide u Carstvo Nebesko.

Duh Sveti, se daje ne po zaslugama, nego na dar i po milosrđu Božijem se šalje radi spasenja ljudi. A Duh Sveti ovako pomaže:

1. Duh Sveti useljavajući se u čoveka, daruje mu veru i svetost. Bez Njega niko ne može imati istinitu veru. Bez prosvetljenja Duhom Svetim i sam mudrac, i učen čovek u stvarima Božijim i Njegovom domostroju, jeste potpuni slepac. I, naprotiv, Duh Sveti i sasvim neukom i prostom čoveku može da otkrije skriveno unutrašnje i da neposredno, bez okolišenja, pokaže dela Božija, može da mu da da oseti sladost nebesnog Carstva. Čovek, koji ima u sebi Duha Svetoga oseća u duši svojoj neobičnu svetlost, dotle njemu sasvim nepoznatu.

2. Duh Sveti, useljavajući se u čoveka, izaziva u srcu njegovom istinsku ljubav.

Istinska ljubav u srcu je kao čista žeravica ili toplota, koja ga zagreva, ona je koren iz koga izrastaju u njemu sva dobra dela. Za čoveka, nadahnutog istinskom ljubavlju, nema ničeg teškog, strašnog, nemogućeg, za njega nikakvi zakoni i zapovesti nisu teški i sve je lako ostvarivo. Vera i ljubav, darovani čoveku od Duha Svetoga, jesu takva najveća i najmoćnija sredstva, da onaj koji ih ima može lako, ugodno, s radošću i utehom da ide putem kojim je prošao Isus Hristos.

3. Povrh toga, Duh Sveti daje čoveku snagu da se suprotstavlja prelesti (zabludi) ovoga sveta, tako što on, mada se i koristi zemaljskim dobrima, to čini kao privremeni posetilac, i ne vezuje se za njih svojim srcem.

Ali čovek koji nema u sebi Duha Svetoga, i pored sve učenosti i blagorazumnosti svoje, više ili manje, svagda je sluga i poklonik ovoga sveta.

4. Duh Sveti daruje čoveku premudrost. To možemo videti naročito kod apostola, koji su pre zadobijanja Duha Svetoga bili najprostiji ljudi, i neuki. No, ko je potom mogao da se suprotstavi njihovoj premudrosti i sili njihovih reči? Duh Sveti daruje premudrost i u delima i u postupcima. Tako, na primer, čovek koji ima u sebi Duha Svetoga, svagda nalazi sredstva i vremena za spasenje svoje, i usred svetske buke i pored svih poslova svojih, on ume da uđe u samoga sebe, dok se običnom čoveku čini da je to nemoguće čak i u samom hramu Božijem.

5. Duh Sveti daruje istinsku radost, veselje srca i nepokolebivi mir. Čovek koji u sebi nema Duha Svetoga, nikada ne može da se raduje i veseli čistom radošću, i ne može da ima duševni utešni mir.

Doduše, on se ponekad raduje i veseli, no kakva je to radost? - Trenutna i nečista, a veselje njegovo svagda je prazno, oskudno, nesretno, i posle njega čamotinja (dosada, snuždenost) ga još jače obuzima. Istina, takav čovek biva ponekad spokojan, ali to spokojstvo nije duhovni mir, nego san ili dremež duše. I teško onom ko je nemaran i neće da se trgne (prene) iz takvog sna!

6. Duh Sveti daje istinsko smirenje. I najrazumniji čovek, ako nema u sebi Duha Svetoga, ne može valjano da poznaje samoga sebe, jer, kako je gore rečeno, on bez pomoći Božije ne može da vidi svoje unutrašnje stanje duše.

Ako on čini dobro drugima i postupa časno, onda on misli o sebi da je čovek pravedan pa čak i savršen u poređenju sa drugima, i zato misli da on nema potrebe za bilo čime.

Ah, kako se često ljudi kvare zbog lažne uverenosti u svoju čestitost i pravednost, odnosno propadaju jer, uzdajući se u svoju pravednost, uopšte ne misle o duhu hrišćanstva i o pomoći Duha Svetoga, onda kada im je krajnje neophodna Njegova pomoć. I pošto se Duh Sveti daje samo onome ko moli i ište, a onakvi ljudi ne samo da ne mole i ne ištu od Njega, nego čak i ne smatraju to potrebnim, te im se On i ne daje, i, zato, oni ostaju u zabludi i propadaju.

No, Duh Sveti, nastanivši se u srcu čoveka, pokazuje mu svu njegovu unutrašnju bedu: i slabost, i pokvarenost (razvratnost) duše i srca njegovog, i udaljenost od Boga. Pored svih njegovih vrlina i pravednosti pokazuje mu sve grehove njegove: lenjost i nemarnost za spasenje i za dobro ljudi, njegovu sebičnost (koristoljublje) u njegovim, po svemu sudeći najnesebičnijim vrlinama, njegovo grubo i drsko samoljublje tamo gde ga on nije ni naslućivao.

Ukratko rečeno, Duh Sveti pokazuje sve u pravom svetlu. I tada čovek počinje da se smirava istinskim smirenjem, počinje da gubi pouzdanje u sopstvene snage i vrline i smatra sebe najgorim od ljudi. A smiravajući se pred Isusom Hristom, Koji je Jedin Svet u slavu Boga Oca, počinje da se iskreno kaje, rešava se da od tada više ne greši i da živi pažljivije, a ako zaista ima ikakve vrline i dobročinstva, on jasno vidi da ih je učinio i čini sigurno uz pomoć Božiju, i zato počinje da se uzda jedino u Samoga Boga.

7. Duh Sveti uči istinskoj molitvi. Dok ne zadobije Duha Svetoga, niko ne može da se moli takvom molitvom koja je uistinu prijatna Bogu, jer ako onaj ko nema u sebi Duha Svetoga počne da se moli, onda se duša njegova rasejava na razne strane, od jedne do druge stvari, i on nikako ne može da zadrži svoje misli na jednome. Pored toga on ne poznaje kako dolikuje ni samoga sebe, ni svoje potrebe, niti kako moliti i šta moliti od Boga, pa i ne zna ko je Bog.

Ali čovek u kome obitava Duh Sveti poznaje Boga i vidi u Njemu svoga Oca, i zna kako da Mu pristupi, i kako da moli i šta da moli od Njega. Tokom molitve misli su njegove sređene, čiste i usmerene na jedan predmet - Boga, i molitvom svojom on može da učini sve, čak i da premesti goru s jednog mesta na drugo.

Evo kratkog predanja o tome šta daruje Duh Sveti onome koji ima Njega u sebi.

I vi uviđate da je bez pomoći i sadejstva Duha Svetoga nemoguće ne samo ući u Carstvo Nebesno, nego čak i učiniti korak na putu ka njemu. I zato je neophodno iskati i prositi Duha Svetoga i imati Ga u sebi i moliti Duha Svetoga da se ne udaljava od nas.

Kako se može primiti ili zadobiti Duh Sveti, pogledajmo dalje:

Isus Hristos je rekao da " Duh Sveti diše gde hoće, i glas Njegov čuješ, a ne znaš od kuda dolazi i kuda ide".

Reči ove znače da se prisustvo Svetoga Duha u srcu i doticanje od Njega srca našega može čuti, osećati i doživeti, ali se ne mogu odrediti vreme i slučajevi kada nas On može posetiti.

Takođe, vidimo da su sveti apostoli dobijali Svetoga Duha od Isusa Hrista, i primali Ga više puta i u vreme koje im On nije predskazao, koje oni sami nisu odredili niti naznačili, nego u vreme koje je bilo ugodno Isusu Hristu. Samo im je veličanstveni Silazak Svetoga Duha bio predskazan i došao je u naznačeno vreme i u određenom mestu. Ali i u ovom slučaju oni Njega nisu dobili zbog nekakvih svojih naročitih zasluga, već na dar, kroz veru i nadu.

Jednodušna molitva u kojoj su prebivali posle Vaznesenja Gospodnjeg do Silaska Svetoga Duha, bila je ne toliko način sticanja Svetoga Duha, koliko pripremanje za to. Stoga, niko ne može tačno reći da će zadobiti Svetoga Duha baš tada i tada i ovako ili onako.

Duh Sveti je dar Božiji, a darovi se razdaju neočekivano i onda kada je to ugodno razdavatelju darova, i On ih dodeljuje kome On hoće. I zato veoma greše oni koji misle da steknu Duha Svetoga baš ovako ili onako i u ovo ili ono vreme. A oni koji sami smišljaju svoje načine za to, ne samo da ne stiču Svetoga Duha, nego i strašni greh primaju na sebe.

No, pre nego što budemo govorili o tome kako se može zadobiti Sveti Duh, treba reći da Duha Svetoga može zadobiti samo istiiski verujući, odnosno onaj koji ispoveda svetu Pravoslavnu veru, koji ispoveda pravo, bez ikakvog dodavanja ili oduzimanja ili izmene, nego onako kako su nam predali apostoli i izložili i utvrdili Sveti Oci na Vaseljenskim Saborima. Svaka sumnja i mudrovanje o veri jeste nepokornost, a nepokorni ne može da bude hram ili dom Duha Svetoga.

A poznati istinski načini sticanja Duha Svetoga, po učenju Svetog Pisma i po opitu velikih svetitelja, jesu sledeći: čistota srca i celomudrenost, smirenje, poslušnost glasu Božijem, molitva, svakodnevno samoodricanje, čitanje i slušanje Svetog Pisma, Tajinstva Crkve i naročito Sveto Pričešće.

KAKO NAM ISUS HRISTOS POMAŽE DA IDEMO PUTEM KOJI VODI U CARSTVO NEBESKO I KAKO SE MOŽE ZADOBITI OVA POMOĆ


Svaka verna hrišćanska duša ispuniće se Duhom Svetim ako je očišćena od grehova i nije prenatrpana (zakrčena) i nije zatvorena samoljubljem i gordošću. Jer Duh Sveti svagda nas okružuje i želi da nas ispuni, ali zla dela naša, koja nas okružuju, slična su čvrstoj kamenoj ogradi i, kao zla straža, ne puštaju Ga do nas i udaljuju Ga od nas. Svaki greh može da udalji od nas Duha Svetoga, ali naročito su Mu odvratni telesna nečistota i duhovna gordost. Duh Sveti, kao najsavršenija čistota, nikako ne može da bude u čoveku oskvrnavljenom gresima. Pa i kako On može da bude u srcu našem, kada je ono ispunjeno i pretrpano (zakrčeno) raznim brigama, željama i strastima?

I stoga:



1. Ako hoćemo da se Duh Sveti ne udaljava od nas, onda smo dužni da čuvamo čistim srca naša i tela naša od bluda, jer srce i telo naše treba da budu hram Duha Svetoga.

No ako si ti, na nesreću, oskrnavio i obeščastio svoje srce i telo, onda se potrudi da očistiš sebe pokajanjem, to jest prestani da grešiš i skrušena srca kaj se zbog toga što si do sada vređao Boga, Ljubveobilnog (Ljubavlju Preobilnog) Oca svoga, kaj se i počni da živiš sa većom brižljivošću, i tada ćeš i ti moći da zadobiješ Duha Svetoga.

2. Jedan od pouzdanih načina sticanja Duha Svetoga jeste smirenje. Makar ti bio i čovek častan, dobar, pravedan i milostiv, rečju, makar ti ispunjavao sve zapovesti Božije, ipak, pri svemu tome, svagda budi svestan svoje ništavnosti, ubogosti, shvati da, ako i ima u tebi išta dobro, onda Sam Bog to tvori preko tebe, a da si ti samo oruđe Božije. I pri tom, ako pažljivo razmotrimo naša dobra dela, pa čak i najveće vrline, da li će se tada naći mnogo takvih koje će biti dostojne da se nazovu hrišćanskim vrlinama? Na primer, kako često dajemo milostinju ako ne iz taštine ili samoljublja, kao farisej, ono iz koristoljublja, kao zelenaši (lihvari), to jest u nameri da za kopejku, danu siromahu, dobijemo od Boga stotine i tisuće! Razume se, dobro delo svagda ostaje dobro delo i stoga nastavi da činiš i umnožavaš svoje dobro delo. Svako dobro delo može se nazvati zlatom, a zlato, čak i neočišćeno ima svoju cenu: njega valja samo predati u ruke majstora i ono će dobiti svoju istinsku cenu. Baš tako će i tvoja dobra dela dobiti svoju cenu, ako ih ti s punim poverenjem predaš na volju i u ruke Velikog Umetnika. Stoga, budi i dalje častan, dobar, pravedan i milostiv i veran ispunitelj zakona Božijeg.

No ako hoćeš da tvoje vrline imaju svoju pravu vrednost, ne hvali se i ne smatraj ih čistim zlatom, koje vredi kao blago na nebu.

Ti nisi majstor, ti ne umeš da ga ceniš. Istinsku vrednost zlatu daje veština, a istinsku vrednost vrlini daje ljubav, ali ljubav hrišćanska, čista, nesebična, ljubav koju daruje samo Duh Sveti. Sve što nije učinjeno iz hrišćanske ljubavi, to jest Duhom Svetim, nije istinska vrlina. I zato čovek koji nema u sebi Duha Svetoga, i pored svih svojih vrlina, siromašan je i ubog.

Smirenje je još i nešto drugo, to jest - sve nevolje, žalosti i nesreće podnosi strpljivo i bez roptanja, i smatraj ih poučnom kaznom za tvoje grehe, I ne govori: " Ah, kako sam nesrećan!" Nego govori: "To je još i malo za grehe moje!" I moli Boga ne toliko da te On izbavi iz nevolja, nego više da ti On da snage da ih podneseš.

3. Duh Sveti se može zadobiti pažljivim slušanjem glasa Božijeg. Glas Božiji, koji govori jasno, razgovetno, razumljivo, može se čuti svuda i u svemu, samo za to treba imati uši da se čuje. Bog, kao čedoljubivi Otac tvoj, od samog rođenja tvoga sve do sada svakodnevno govori tebi, priziva te k Sebi, opominjete, nastavlja (upućuje) na dobro, poučava i urazumljuje. Tako na primer, ako si nesrećan, ako te je neko uvredio, ako je umro neko od tvojih rođaka, ili si ti sam bolestan ili tužan, ili potišten bez ikakvog vidivog razloga, što se često dešava svakome, u svemu tome možeš čuti glas Božiji koji ti govori da bi kod tebe izazvao osećaj pokajanja, i da se, umesto što se uzdaš U ljude i od njih tražiš pomoć i utehu, pokajno obratiš Bogu i U Njemu jedinom tražiš utehu i pomoć. Jer, pretpostavimo, da ti živiš ugodno, to jest u izobilju i blagostanju, da su svi tvoji poslovi i prilike u najboljem stanju, da ne poznaješ žalosti i gorčine, nego, šta više, često doživljavaš radost, a ponekad još i radost duhovnu. Sve je to glas Božiji, koji ti govori da svim srcem ljubiš Boga, koji ti tolika dobra čini, i da blagodariš Bogu koliko možeš, a da, služeći se dobrima ovoga sveta, ne zaboraviš da obraduješ i najmanju braću Isusa Hrista, to jest nište (siromahe), i da ne zaboraviš istinsko blago i radost nebesku i Onoga Koji je Istočnik svakog dobra i radosti. Ko od nas nije čuo ili ne čuje glas Božiji, koji nam govori kroz razne događaje u našem životu?

Da, svi mi čujemo, i čujemo jasno i razgovetno, ali malo nas shvata i dela po glasu Božijem. Mi, obično, u žalostima i nevoljama našim, umesto da se udubljujemo u sebe, tražimo razonodu u prolaznim zanimanjima i zabavama, i umesto da takve Božije posete primamo kao veliko lečenje i njima lečimo dušu svoju, mi nastojimo da ih izbegnemo, pa čak ponekad i ropćemo i bivamo van sebe. Ili, u najmanju ruku, umesto da ištemo utehu u Istočniku svake utehe, mi je tražimo u svetu i njegovim naslaDama.

A budući u srećnom životu i blagostanju, umesto da sve više i više ljubimo Boga, kao Blagočinitelja (Dobrotvora) našeg, mi Ga zaboravljamo i umesto da se dobrima koja nam Gospod daruje služimo na zajedničku korist i radi pomoći našoj braći koja žive u oskudici, koristimo ih za svoje prohteve i na zadovoljenje svojih sasvim nekorisnih želja.

Ako je zakonoprestupno i strašno biti nepažljiv i ne slušati glas cara zemaljskog, koliko je onda grešnije i strašnije ne obraćati pažnju na glas Cara Nebeskog i ne slušati ga!

Usled takve nebrižljivosti i nepažnje može doći dotle da Bog, posle mnogobrojnih i neprestanih oglašavanja i prizivanja Svojih, najzad odbaci nas od Sebe, kao upornu decu, i dopusti nam da činimo sve što zamislimo, a zbog toga se može dogoditi da se naš um malo-pomalo pomračuje dotle dok nam se i najužasniji i najmrskiji gresi učine kao neizbežne slabosti čovekove prirode. I stoga, koliko je korisno i spasonosno da pazimo na glas Božiji, koliko je pogibeljno i užasno da Ga ne slušamo i da se odvraćamo od Njega.

4. Duh Sveti može se zadobiti molitvom. Ovo sredstvo je najprostije i pouzdano, i njega svako i svagda može koristiti. Poznato je da postoji spoljašnja i unutrašnja molitva, odnosno ko se moli i klanja telom, kod kuće ili u crkvi, taj se moli spoljašnje, a ko se dušom i srcem svojim obraća Bogu i stara se da Njega svagda ima u umu svome, taj se moli unutrašnje. Koja je od ovih molitava bolja, dejstvenija i prijatnija Bogu, svako od nas zna.

Vi takođe znate i da se Bogu može moliti uvek i svuda, na svakom mestu, pa čak i kad nas greh pobeđuje. Može se moliti i na poslu i ne radeći, na praznike i u radne dane, i stojeći, i sedeći, i ležeći, vi to znate. No ovde valja peći upravo to da je unutrašnja molitva najjače sredstvo za sticanje blagodati Božije, ali ne treba ostavljati ni spoljašnju molitvu, a naročito molitvu zajedničku. Mnogi govore: "Što da idem u crkvu? Mogu da se molim i kod kuće, tamo se više nagrešiš (počiniš mnogo više grehova), nego što se pomoliš".

Ali zar mislite da pravednost ili blagorazumnost nagone ljude da tako govore? Nipošto! Nego ih lenjost i gordost teraju da tako govore! Razume se, na nesreću, ponekad se događa upravo to da, boraveći u crkvi, sagrešiš, ali to uopšte nije zbog toga što si došao u crkvu, nego zato što si došao bez molitvenog duha, i stojiš u crkvi ne zato da se moliš, već da činiš nešto sasvim drugo. Pa i pogledajte na one koji ne idu u crkvu iz navedenih razloga. Šta? Mole li se oni kod kuće? Nikako. A ako se neki i mole, onda se mnogi od njih mole farisejski, jer se sve njihove molitve mogu izraziti istim onim rečima koje je i farisej izgovorio, to jest: "Bože, hvala ti što nisam kao ostali grešnici i nepravednici..." Dakle, odlazi na zajedničke molitve i moli se kod kuće pred svetim ikonama, i ne obaziri se ni na kakva umovanja mudraca. Napred je rečeno da čovek koji nema u sebi Duha Svetoga ne može da se moli istinskom molitvom. To je savršena istina.

Treba uložiti mnogo truda i staranja da bismo umeli da se molimo svetom molitvom. Ne možemo odjednom i brzo da se osposobimo da uznosimo misli i srce svoje ka Bogu, jer se događa, ne samo nama, običnim ljudima, nego i mnogima od onih koji su sav svoj život posvetili molitvi, da hoćemo da obratimo svoje misli ka Bogu, ali se one rasejavaju na razne strane i na razna dela. Hoćeš da imaš Boga u mislima svojim, a tebi dolazi sasvim drugo, ponekad čak i užasno.

Istinska molitva nosi u sebi sladosnu utehu srca, tako da su mnogi sveti oci po ceo dan i noć stajali na molitvi i u sladosnom ushićenju svome nisu opažali vreme trajanja svojih molitava. I za njih molitva nije bila napor, nego naslađivanje. No nije lako dostići takvo stanje, naročito onome ko je od detinjstva davao sasvim na volju svojim strastima i potiskivao svoju savest. Uostalom, kako je u ovom svetu, do koje to nauke i umetnosti ili utehe dolazimo lako, brzo i bez truda? I zato, moli se bez obzira na to što u molitvi, osim napora, ne vidiš nikakvu utehu ili uživanje. Moli se i moli prilježno i što usrdnije navikavaj sebe na molitvu i besedu s Bogom. Po mogućnosti, trudi se da sabiraš i zadržavaš svoje rasejane misli i malo-pomalo ćeš osetiti da ti postaje lakše, a ponekad ćeš osećati sladosne utehe. I ako se budeš o tome iskreno brinuo, onda će Duh Sveti, videvši tvoje staranje i iskrenost tvoje želje, brzo tebi pomoći. A zatim, nastanivši se u tebi, poučićete da se moliš istinskom molitvom.

Najlakše je da se molimo kada nam se dogode nesreće i nevolje, i zato ne propuštajmo takve prilike i koristimo ih, izlivajmo žalost svoju pred Bogom u molitvi.

Isus Hristos zapoveda nam da se molimo neprestano. Mnogi govore: "Kako se možemo moliti neprestano, živeći u svetu? Ako zaokupimo sebe samo molitvom, kad ćemo onda vršiti svoju dužnost i baviti se svojim poslovima"?

Naravno, mi ne možemo da imamo neprestanu molitvu spolja, to jest da svagda stojimo na molitvi, jer smo zaokupljeni brigom i poslovima. Ali ko oseća svoju unutrašnju bedu, taj ne prestaje da se moli i usred svojih zanimanja. Ko usrdno želi da uđe u Carstvo Nebesko taj će naći prilike i vremena da se moli i unutrašnje i spoljašnje, on će i pri najtežem i neprekidnom radu, naći vremena da kaže koju reč Bogu i pokloni Mu se. Ne nalazi vremena da se moli samo onaj ko neće da se moli.

I još je rečeno da grešnike Bog ne sluša, tojest, grešnici neće dobiti od Boga ono što mole. I to je istina, ali kakve grešnike ne sluša Bog? One koji mole Boga, ali ne misle o svom obraćenju ili mole Boga da im oprosti grehe a sami neće ništa i nipošto da oproste drugima. Razume se, takve grešnike Bog ne sluša i neće ispuniti njihove molbe. I stoga ti, kada se moliš Bogu da ti oprosti dugove tvoje, i sam opraštaj dugove drugima i nameri, odluči da odustaneš od svojih grehova. Kada moliš Boga da bude milostiv prema tebi, budi u isto vreme i sam milostiv prema drugima, i tada će te Bog uslišiti.

Neki misle da se mogu moliti samo po knjigama. Svakako da je dobro ako umeš da se moliš i slaviš Boga u psalmima i pesmama duhovnim, no ako si nepismen, onda je za tebe dovoljno da znaš najvažnije molitve, naročito molitvu Gospodnju "Oče naš", jer su u toj molitvi,koju nam je predao Sam IsusHristos, izložene sve naše potrebe.

Ali kada ti okolnosti ne dozvoljavaju da se moliš duže, tada izgovaraj uobičajene molitve:

"Gospode, pomiluj", "Bože, pomozi mi!" - "Gospode, očisti grehe moje!" - "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnoga".

5. Neko od Svetih Otaca je rekao: "Ako hoćeš da tvoja molitva dopre do Boga, daj joj dva krila, odnosno post i milostinju".

Pre nego što budemo govorili o tome šta je post, pogledajmo zašto je ustanovljen post.

Cilj i namena posta je da umiri i olakša (rastereti) telo i time ga učini poslušnijim duši, jer sito i gojazno telo zahteva negovanje i mirovanje, pogoduje lenjosti, i ometa razmišljanje o Bogu. Ono kao da sputava i steže dušu, i u tom slučaju ono kao da je samovoljna, razmažena i ćudljiva žena, koja gospodari nad svojim mužem. Dakle, šta je post? Post može biti različit za čoveka odgojenog u raskoši i za čoveka odgojenog u grubom i prostom društvenom sloju (staležu). Za jednoga ništa ne znači da koristi najjednostavniju hranu i da bude zdrav ili da ostane bez hrane nekoliko dana, a za drugoga velika promena u hrani može biti vrlo osetna pa čak i škodljiva. I zato je post za svakog uzdržavanje i stroga umerenost u korišćenju hrane. Naročito se staraj da obuzdavaš želje tela i nemoj uopšte da ispunjavaš njegove prohteve koji nisu potrebni za očuvanje zdravlja i produženje života. i tada će tvoj post biti istinski.

Ali, posteći telesno treba u isto vreme postiti i duhovno, odnosno čuvati svoj jezik od zla i ne govoriti ružno i suvišno, obuzdavati svoje želje i iskorenjivati strasti. Na primer: danas ne čini ono nepristojno ili nekorisno što ti je palo na pamet; sutra. ako te okolnosti pobuđuju da se rasrdiš na nekoga, ukroti sebe i ne daj na volju svome srcu i jeziku; prekosutra, ako te obuzme želja da ideš na veselje (da se razonodiš), a naročito na takvo gde možeš da vidiš ili čuješ štogod rđavo, ne idi tamo itd. Tako nastavi da obuzdavaš sebe. Posle toga počni da zadržavaš i sređuješ svoje misli, da one uopšte ne lutaju tamo gde ne treba, jer od misli mnoga zla potiču. I treba peći istinu da nema ničeg težeg nego obuzdavati svoje misli i dovoditi ih u red, ali valja znati da je nemoguće odjednom srediti n očistiti svoje misli. i kao što je nemoguće odjednom ukrotiti i zauzdati i pripitomiti one konje koji su bili napolju, u slobodnom prostoru, i nisu znali za uzde, tako je nemoguće i da odjednom sredi svoje misli onaj ko je celog svog života njima davao na volju. A uz to, kada živiš kao običan čovek. zanimajući se samo svojim svetovnim obavezama i malo misleći na svoje hrišćanske obaveze, tada ti se čini da su tvoje misli doterane (sređene), pa čak i čiste. ali samo što započneš da misliš n brineš o svom spasenju, one toga časa počnu da se mute, kao ustajala močvarna voda koja obično, dok je ne dotičemo, izgleda čak bistra i čista, ali kako stanemo da čistimo močvaru od blata, tako se zamuti voda.

Upravo tako je i sa mislima. Najzad, i sam đavo će ih podbunjivati. Ali, bez obzira na sve to, bori se sa mislima svojim, krepi se i budi hrabar i nikada ne očajavaj i ne pomišljaj da se tvoje misli nikako ne mogu zaustaviti i očistiti, već koliko bude snage u tebi podvizavaj se i moli pomoć od Boga. I Duh Sveti, videći tvoju iskrenu želju nastaniće se u tebi i pomoći će ti.

Šta je milostinja?

Milostinjom mi obično nazivamo priloge siromasima, no pod imenom milostinje treba razumeti sva dela milosti i milosrđa a to su: nahraniti gladnog, napojiti žednog, odenuti nagog, posetiti bolesnog i zatvorenog u tamnici i pomoći im, a takođe primiti beskućnika, pružiti utočište siročetu i drugo. No, da bi milostinja tvoja bila istinska, sve to treba da činiš bez razmetanja i bez želje za pohvalom od ljudi za tvoja dobročinstva ili za blagodarnošću od bednih, nego postupaj onako kako govori Sam Isus Hristos, to jest da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja, i tada će Otac nebeski Koji vidi tajno, uzvratiti tebi javno.

6. Moguće je zadobiti Duha Svetoga čitanjem ili slušanjem Svetog Pisma, kao istinite reči Božije.

Sveto Pismo je takvo blago za čoveka iz koga on može da crpi i svetlost i život: svetlost, koja može da prosvetli i umudri svakog čoveka, i život, koji može da oživi, uteši i obraduje svakog čoveka.

Sveto Pismo je jedno od najvažnijih dobročinstava Božijih čoveku p to dobročinstvo kojim se može poslužiti svako, samo ako hoće. Ipak, treba reći da je Sveto Pismo Božanska Premudrost, da je Sveto Pismo takva čudesna Premudrost da Nju može razumevati n shvatati i najprostiji i neuki čovek, i zato su mnogi prosti ljudi, čitajući ili slušajući Sveto Pismo, postali pobožni n zadobili Svetoga Duha. Ali bilo je i takvih, čak i učenih, koji su, čitajući Sveto Pismo, zabludeli (zalutali) i izgubili se. A to je zbog toga što su ga jedni čitali prosta srca i bez mudrovanja i umovanja i nisu tražili u njemu učenost, već blagodat, silu i duh, a drugi su, naprotiv, smatrajući sebe mudrim i sveznajućim, tražili u njemu ne silu i Duh reči Božije, nego mudrost ovoga sveta, i umesto da pokorno prihvate što je Proviđenju bilo ugodno da nam otkrije, oni su pokušavali da proniknu u skriveno i saznaju ga, i zato su pali u neverje ili u raskole.

Ne! Pre se može sve more uliti u malu čašu, nego da čovek shvati svu Premudrost Božiju!

I stoga, kad čitaš ili slušaš Sveto Pismo, ostavi svako svoje mudrovanje, pokori se reči i volji Onoga Ko ti govori kroz Sveto Pismo, i moli Isusa Hrista da te On sam urazumi, osvešta um tvoj i da ti podstakne želju za čitanjem Svetoga Pisma i ispunjenjem onoga što je u njemu rečeno.

Na svetu je mnogo knjiga koje proglašavaju korisnim i spasonosnim za dušu, ali su ovoga nazvanja dostojne samo one meću njima koje su zasnovane na Svetom Pismu i koje su saglasne sa učenjem naše Pravoslavne Crkve. Zato i možemo i treba da čitamo takve knjige, ali pri njihovom odabiranju valja biti oprezan, da ne bi ponekad, pod vidom dušespasonosne knjige, zapala (našla se u rukama, potkrala) takva koja može da pogubi tvoju dušu.

7. Isus Hristos je rekao: "Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i Ja u njemu; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan".

Ko se dostojno pričešćuje Svetim Tajnama, taj se tajinstveno sjedinjuje sa Isusom Hristom, to jest ko sa istinskim pokajanjem, sa čistom dušom i strahom Božijim i verom prima Telo i Krv Hristovu, taj u isto vreme prima Svetoga Duha, Koji, ulazeći u čoveka, priprema u njemu mesto za primanje Samoga Isusa Hrista i Boga Oca, i stoga, postaje hram i obitalište Živoga Boga.

No, ko se pričešćuje Hristovim Telom i Krvlju nedostojno, to jest sa nečistom dušom, sa srcem ispunjenim zlobom, osvetom i mržnjom, taj ne samo da ne stiče Svetoga Duha, nego postaje sličan Judi izdajniku i kao da po drugi put raspinje Gospoda Isusa Hrista.

Hrišćani prvih vekova, osećajući važnost i duševnu korist Svetih Tajni, pričešćivali su se svake nedelje i na svaki praznik, i baš zbog toga u njima je bilo, kako se govori u Delima apostolskim, jedno srce i jedna duša.

Dakle, Boga radi, imajte želju da se pričešćujete Svetim Tajnama, makar i nekoliko puta godišnje, ali svako od vas dužan je to da ispuni neizostavno. Telo i Krv Hrista dostojnima je istinski lek za sve nemoći i bolesti. A ko od nas je sasvim zdrav i ko ne bi poželeo da zadobije iscelenje i smirenje?

Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista je hrana na putu u Carstvo Nebesno. A može li se na dalek i naporan put ići bez hrane?

Telo i Krv Isusa Hrista je vidiva Svetinja, nama predana i ostavljena od Isusa Hrista radi osveštanja našeg. I ko da ne poželi da bude pričasnik takve Svetinje i da se ne osvešta?

Dakle, ne budite lenji za pristupanje Čaši Života, Besmrtnosti, Ljubavi i Svetinje. Pristupajte joj sa strahom Božijim i verom.

Dakle, ovo su sredstva pomoću kojih možemo da zadobijemo Svetoga Duha, to jest: čistota srca i neporočnost života, smirenje, pažljivo slušanje glasa Božijeg, molitva, samoodricanje, čitanje i slušanje reči Božije i pričešće Telom i Krvlju Hristovom.

Najbolje je i najpouzdanije koristiti sva ova sredstva zajedno. Tada nesumnjivo možemo steći Duha Svetoga i biti sveti.

Ali, ako se ko udostoji da zadobije Duha Svetoga i zatim nekako padne i sagreši, i time udalji od sebe Duha Svetoga, neka takav tada ne očajava i ne misli da se lišio svega, već neka brže i usrdnije pripada Bogu sa pokajanjem i molitvom, i Duh Sveti povratiće se opet njemu.

U zaključku treba reći da će čovek koji usrdno ide put Carstva Nebesnog, za svaki trud, za svaku žalost, za svaku pobedu nad sobom, i za svako samouzdržanje, za svako delo pa čak i za svaku dobru nameru i želju, sedamdesetsedam puta onoliko biti nagrađen još u ovom životu, a šta ga očekuje u drugom, to se ne može ni reći ni zamisliti.

Prema tome, ne strahujte i ne bojte se idenja za Isusom Hristom. On je Silni Pomoćnik, idite za Njim, pohitajte i ne oklevajte, idite dok još nisu za vas zatvorene dveri Carstva Nebeskog, i Otac vaš Nebeski, dok je još podaleko od vas na ovom putu, ugledaće vas, i potrčavši, zagrliti i poljubiti, obućiće vas u najlepšu haljinu, ukrasiti vas prstenom i uvesti u svoju odaju (ložnicu), gde prebiva Sam On i sveti proroci, apostoli, svetitelji i mučenici i svi pravedni i gde ćete se veseliti radošću večnom i istinskom.

No, ako dveri Carstva Nebeskog budu zatvorene za vas, odnosno ako umrete bez pokajanja i dobrih dela, tad, ma koliko vi hteli i ma koliko se trudili da onuda ućete, vas neće pustiti.

Vi ćete stati da kucate na vrata i molićete: "Gospode, otvori nam! Mi Te poznajemo, kršteni smo u Tvoje ime, nazvani smo po Tvom imenu, čak smo i čuda tvorili njime." No Isus Hristos će vam reći: "Ne poznajem vas, vi niste Moji, idite od mene u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim, tamo će biti plač i škrgut zuba". Bojmo se svega toga!

I tako, iskrena želja za spasenjem je prvi, sa naše strane neophodan uslov uzrastanja u duhovnom usavršavanju, jer što se ne želi, to se i ne traži i ne dobija. Mada nas je Bog stvorio bez nas, spasiti nas bez nas ne može. Bog u nama samo budi misao o spasenju, želju za njim izaziva zajedno sa nama, a sama dobra dela tvori posredstvom nas.

Stalno primoravajmo sebe na podvig pobožnosti, jer Carstvo Božije s naporom se osvaja i podvižnici ga zadobijaju.

Bojmo se nemarnosti i ravnodušnosti zbog kojih se spušta pretnja Gospoda: "Tako, pošto si mlak, i nnsi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: Bogat sam i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan i jadan, i siromašan, i slep, i nag" (Otkr. 3,1617).

Pošto je put spasenja tegoban i opasno je sam ga preći, to je svakom hrišćaninu neophodan rukovoditelj u duhovnom životu.

POUKA O SMIRENOUMLjU

Jedan od staraca je rekao: "Pre svega treba nam smirenoumlje da bismo bili spremni da na svaku reč koju čujemo, kažemo: "oprosti", jer o smirenoumlje lome se sve strele vraga i nenavidnika.

Ispitajmo kakvo značenje ima reč starca: zašto on govori da nam pre svega treba smirenoumlje, a nije rekao da je najpre potrebno uzdržanje? Jer apostol govori: " A svaki koji se bori od svega se uzdržava" (1 Kor. 9,25). Ili zašto starac nije rekao da nam je pre svega potreban strah Božiji? Jer je u Pismu rečeno: "Početak mudrosti je strah Gospodnji" (Ps. 110,10), i opet: "Strahom Gospodnjim nek se ukloni svak od zla". Zašto ne govori da nam pre svega treba milostinja ili vera? Jer, rečeno je: "Milostinjom i verom očišćuje se greh", a apostol govori: " A bez vere pije moguće ugoditi Bogu" (Jevr. 11,6).Prema tome, ako bez vere nije moguće ugoditi Bogu, a milostinjom i verom očišćuju se gresi, i ako se strahom Gospodnjim uklanja svak od zla, a početak mudrosti je strah Gospodnji, i svaki koji se bori treba da se uzdržava od svega, kako onda starac govori da nam pre svega treba smirenoumlje. "Eto zašto - govori on nam je pre svega potrebno smirenoumlje, da bismo mogli na svaku reč koju čujemo,reći: "Oprosti", jer se o smirenoumlje lome sve strele vraga i protivnika". Eto vidite, braćo, kako je velika sila smirenoumlja, vidite kakvo dejstvo ima reč: "oprosti".

A zašto se đavo ne naziva samo neprijateljem (vragom), nego i protivnikom? Vragom se naziva zato što je on čovekomrzac, mrzitelj dobra i klevetnik. Protivnikom se pak naziva zato što nastoji da ometa i sprečava dobro delo: ako ko hoće da se pomoli. on mu se protivi zlim uspomenama, porobljavanjem uma i uninijem. Ako ko hoće da da milostinju, on to sprečava srebroljubljem i tvrdičenjem. Namerava li ko da bdi, on se isprečava lenjošću i nemarnošću, i tako se to on suprotstavlja nama u svakom delu, kada hoćemo da učinimo dobro. S toga se on i ne naziva samo neprijateljem, nego i protivnikom.

A smirenoumljem se satiru sva oružja vraga i protivnika. Jer zaista je veliko smirenoumlje, i njegovim putem svaki svetitelj je išao, a trudom je skraćivao put svoj, kao što govori Psalmopojac: "Vidi smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje" (Ps. 24,18) i "Ponizih se, i spase me" (Ps. 114,6). Uostalom, smirenje i samo smirenje nas može uvesti u Carstvo, ali samo polako, kao što je rekao starac avva Jovan. I tako, smirimo se i mi malo, i bićemo spaseni. Ako mi, kao nemoćni, ne možemo da se trudimo, onda nastojmo da se smirimo, sa verom da ćemo za to malo što učinismo sa smirenjem, milošću Božijom biti II mi u mestima svetih, koji su se mnogo potrudili služeći Bogu.

Iako smo nemoćni i ne možemo da se trudimo, zar ne možemo da se smirimo. Blažen je onaj koji ima smirenje, jer je ono veliko!

Ovako je jedan od svetih takođe dobro predstavio onog koji ima istinsko smirenje: "Smireni se ni na koga ne gnevi i nikoga ne razgnevljuje, i smatra to (gnev) potpuno stranim sebi." Veliko je, kako rekosmo, smirenje, jer se ono samo suprotstavlja praznoj slavi (taštini) i čuva čoveka od njega. A zar se ne gneve takođe zbog imanja ili zbog hrane? Pa kako onda starac govori da se smirenje ni na koga ne gnevi i nikoga ne razgnevljuje?

Smirenje je veliko, kao što rekosmo, i silno privlači na dušu blagodat Božiju. A blagodat Božija, došavši, čuva dušu od dve teške, gore pomenute, strasti. Jer, šta može biti teže nego gneviti se i razgneviti bližnjega? Kao što je neko i rekao: "Monasima uopšte nije svojstveno da se gneve, kao i da razgnevljuju druge". Jer, zaista, ako se takav (to jest onaj ko se gnevi i razgnevljuje druge) ubrzo ne pokrije smirenoumljem, onda će on malo-pomalo zapadati u stanje besovsko (zlih duhova), smućujući druge a i sam se smućujući. To zato što se smirenje ne gnevi i ne razgnevljuje druge. Ali šta ja govorim, kao da smirenje čuva samo od ove dve strasti, ono čuva dušu i od svake strasti, i od svakog iskušenja.

Kada je sveti Antonije video rasprostrte sve mreže đavola i, uzdahnuvši upitao Boga: "Pa ko će ih izbeći?" - tada mu je Bog odgovorio: "Smirenje će ih izbeći" i, što je još čudnije, pridodao: "One ga čak ni dotaći neće". Vidiš li blagodat ove vrline?

Zaista, nema ničeg jačeg od smirenoumlja i ono svemu odoleva. Ako se smirenome dogodi štogod nevoljno, on se istog časa obraća sebi, odmah osuđuje sebe da je dostojan toga, i neće početi da prekoreva bilo koga, neće okrivljavati drugoga. I, tako, podnosi ono što se događa nesmućen, bez žalosti, sa potpunim spokojstvom, i zato se i ne gnevi i nikoga ne razgnevljuje. I tako, dobro je rekao sveti da nam pre svega treba smirenoumlje.

Dva su smirenja, isto kao što su dve gordosti.

Prva gordost je kada neko prekoreva brata, kada ga osuđuje i sramoti, kao da ovaj ništa ne vredi, a sebe smatra višim od njega. Ako se takav ne urazumi uskoro i ne potrudi da se ispravi, onda malo-pomalo zapada u drugu gordost, tako što se pogorđuje i protiv samoga Boga i podvige i vrline svoje pripisuje sebi, a ne Bogu, kao da ih je sam od sebe savršio, svojim razumom i trudom, a ne uz pomoć Božiju.

Zaista, braćo moja, znam jednoga koji je nekada došao u ovo jadno stanje. Isprva, kad mu je ko od braće govorio nešto, on bi ga ponižavao i uzvraćao: "Šta vredi takav i takav? Nema nikog dostojnog osim Zosime i sličnog njemu". Zatim je počeo i ove da smatra rđavim i da govori:"Nema nikog dostojnog do Makarija". Nije prošlo mnogo a počeo je da govori: "Ko je Makarije? Nema nikog dostojnog osim Vasilija i Grigorija". No, uskoro je počeo i njih da ocrnjuje, govoreći: "Ko je taj Vasilije i ko je taj Grigorije? Nema nikog dostojnog do Petra i Pavla". Ja mu govorim: "Zaista, brate, uskoro ćeš i njih stati da unižavaš". I verujte mi, posle izvesnog vremena, on je počeo da govori:" Ko je Petar? I ko je Pavle? Niko ništa ne vredi osim Svete Trojice". I najzad pogordio se on i na Samog Boga, i, tako, sišao s uma. Baš zato smo i dužni braćo moja, da se podvizavamo (ustajemo) svom svojom snagom protiv prve gordosti da ne bismo malo-pomalo zapali u drugu, odnosno u potpunu gordost.

Gordost biva ovosvetska (svetovna) i monaška.

Svetovna gordost je kad se neko uznosi pred bratom ističući da je bogatiji i lepši od njega, ili da nosi bolju odeću nego on, ili da je blagorodniji od njega. Dakle, kada uvidimo da se razmećemo ovim preimućstvima ili time što je naš manastir veći ili bogatiji od drugih, ili da je u njemu mnogo bratije, onda treba da znamo da se još nalazimo u ovosvetskoj (svetovnoj) gordosti.

Događa se takođe da se ponose nekakvim prirodnim darovima (obdarenostima): jedan se, na primer, hvališe svojim lepim glasom, i zato što lepo peva, ili da je skroman, da marljivo radi i da je presavestan u službi. Ova su preimućstva bolja od onih prvih, ali i to je svetska gordost.

A monaška gordost je kada neko prazno slavi što upražnjava bdenje, post, što je bogobojažljiv, valjano živi i što je marljiv. Dešava se takođe i da se poneki smirava radi slave. Sve ovo spada u monašku gordost.

Možemo se uopšte i ne gorditi. Ali ako neko ne može gordost da izbegne sasvim, kad bi se bar ponosio preimućstvom monaških dela, a ne bilo čime svetovnim.

Eto, rekli smo šta je prva gordost a šta je druga. Rekli smo takođe šta je svetovna gordost a šta monaška.

Razmotrimo sada u čemu se sastoje i dve vrste smirenja.

Prvo smirenje jeste u tome da smatramo brata svoga razumnijim od sebe i u svemu nenadmašnim, i jednom rečju, kako rekoše Sveti Oci, da "smatramo sebe nižim od svih".

Drugo se pak smirenje sastoji u tome da se Bogu pripisuju svoji podvizi. Ovo je savršeno smirenje svetih. Ono se prirodno rađa u duši usled ispunjenja zapovesti. Jer drveću, kada je na njemu mnogo plodova, sami plodovi sagibaju grane nadole i savijaju ih, dok grana na kojoj nema plodova stremi uvis i raste pravo. A ima i drveća koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis, a ako neko uzme kamen, okači ga na granu p savije je nadole, tada ona daje ploda. Tako i duša, kada se smirava, donosi plod, i što više ploda donosi, tim više se smirava. Tako i sveti, što se više približavaju Bogu tim više uviđaju da su grešni.

Sećam se da smo jednom imali razgovor o smirenju, i jedan od uglednih građana grada Gaze, čuvši naše reči da što se više neko približava Bogu, tim više vidi sebe grešnim, začudio se i rekao: "Kako to može biti?" I, ne shvatajući, hteo je da sazna šta znače te reči? Rekao sam mu: "Uvaženi gospodine, kaži mi za koga ti smatraš sebe u ovom gradu?" Odgovorio je: "Ja smatram sebe velikim i prvim u gradu". Ja mu kažem: " A ako ti otputuješ u Kesariju, za koga ćeš tamo smatrati sebe?" Odgovorio je: "Za poslednjeg od tamošnjih velmoža". " A ako ss opet ću ja njemu - uputiš u Antiohiju, za koga ćeš tamo ssbe držati?" "Tamo ću", odgovori on "smatrati sebe zajednoga od prostih ljudi (iz nižeg staleža)". "A ako - kažem ja - otputuješ u Konstantinopolj i približiš se caru, za koga ćeš tamo smatrati sebe?" A on je odgovorio: "Gotovo za niščega (siromaha, prosjaka)." Tad mu rekoh: "Eto tako i sveti, što se više približavaju Bogu, sve više uviđaju da su grešni." Jer Avraam, kada je ugledao Gospoda, nazvao je sebe zemljom i pepelom (Post. 18, 27). A Isaija je rekao: "Jao meni, propadoh jer sam čovek, i nečista usta imam" (Is. 6, 5). Tako je i Danilo kada je bio u rovu sa lavovima, Avakumu, koji mu je doneo hleb i rekao: "Uzmi jelo koje ti Bog posla", odgovorio: "Setio si me se, Bože" (Dan. 14, 36-37). Kakvo je smirenje imalo srce njegovo! On se nalazio u rovu među lavovima i ostao nepovređen od njih, i pri tom ne jednom, nego dvaput, i posle svega on se zadivio i rekao: "Setio si me se, Bože".

Vidite li smirenje svetih i kakva su njihova srca. Čak i poslani od Boga na pomoć ljudima, oni su to odbijali iz smirenja, izbegavajući slavu. Kao što se onaj ko je obučen u svilenu odeću, ako prebace preko njega nečistu prostu haljinu, udaljava da ne bi uprljao svoju dragocenu odeću, tako i sveti, budući obučeni u vrline, izbegavaju čovečiju slavu, da je (odeću) ne bi oskvrnavili. A onaj ko traži slavu sličan je nagome koji želi da nađe makar malo prnja i bilo šta drugo da bi sakrio svoj stid. Tako i ne odeveni u vrline traži slave čovečije. I tako su sveti, budući poslani od Boga da pomažu ljudima iz smirenja to odbijali. Mojsej je govorio: "Molim ti se, pošlji onoga koga treba, jer ja sam nisam rečit i spora sam jezika" (Vidi: Izlazak 4, 10,13). A Jeremija je govorio: "Ja sam još dete" (Jer. 1, 6). I jednom rečju, svaki svetitelj zadobio je ovo smirenje, kao što smo rekli, kroz ispunjenje zapovesti.

Ali šta je ovo smirenje, i kako se ono rađa u duši, niko ne može izraziti rečima, ako se čovek ovome ne nauči iz iskustva. A samo iz reči ne može se ovome naučiti.

Jednom je avva Zosima govorio o smirenju, a nekakav sofista, našavši se tu i čuvši šta je govorio, poželevši da to shvati tačno, upitao ga je: " Reci mi, kako ti sebe smatraš grešnim, zar ne znaš da si ti svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Ta vidiš li kako ispunjavaš zapovesti. Kako možeš, tako postupajući, da smatraš sebe grešnim?" Ali starac nije nalazio odgovor, već je samo rekao: " Ne znam šta da ti kažem, ali smatram sebe grešnim". Sofista je ostajao pri svome, želeći da sazna kako to može biti. Tada je starac, ne nalazeći način kako da mu to objasni, počeo da mu govori iz svoje svete prostote: "Ne smućuj me, jer zaista smatram sebe takvim". Videći da je starac u nedoumici kako da odgovori sofisti rekao sam mu: "Zar ne biva isto i u sofističkoj i u lekarskoj veštini? Kada se oni dobro obuče u veštini i njome se bave, tada, po meri uvežbanosti u njoj, lekar ili sofista stiče izvesnu naviku/a ne može da kaže i ne ume da objasni kako je postao iskusan na delu. Duša je stekla naviku, kao što već rekoh, postepeno i neopaženo, kroz vežbanje u veštini. Tako je i u smirenju: od ispunjenja zapovesti nastaje izvesna navika na smirenje i ne može se to izraziti rečju". Kada je avva rekao: "Ti si razumeo stvar, tačno tako biva kako si rekao". I sofista, čuvši ove reči ostao je zadovoljan i složio se s njim.

A starci su nam ispričali nešto što nam pomaže da razumemo smirenje. Ali samo stanje u koje duša dolazi smirenjem niko nije mogao da objasni. Tako, kada se avva Agaton primakao končini i bratija mu rekla: "Zar se i ti bojiš, oče?", on je odgovorio: "Koliko sam mogao primoravao sam sebe da držim zapovesti, ali i ja sam čovek, i kako mogu da znam da li je delo moje ugodno Bogu? Jer jedan je Sud Božiji, a drugi čovečiji".

Eto, on nam je otvorio oči da razumemo smirenje, i pokazao put kako da ga dostignemo, a kako ono biva u duši, kao što sam već više puta kazao, niko ne može reći niti razumeti samo preko reči, jer samo kroz dela duša donekle može da se nauči ovome, a o tome šta nas vodi smirenju govorili su oci. Jer u Otačniku je napisano:

Jedan je brat upitao starca: "Šta je smirenje?" Starac je odgovorio: "Smirenje je delo veliko i Božansko". Na putu ka smirenju služe telesni napori, učinjeni razumno. Takođe, put ka smirenju je i da smatramo sebe nižim od svih i da se postojano molimo Bogu. A samo smirenje je Božansko i nepojmljivo".

Ali zašto starac govori da telesni napori dovode dušu do smirenja? Kako telesni napori postaju duševne vrline? To što smatramo sebe ništavnijim od svih, kao što smo već rekli, suprotstavlja se demonima i prvoj gordosti. Jer kako može da smatra sebe većim od brata svoga, ili da se uznosi pred bilo kim, ili da prekoreva, ili da ponižava bilo koga, onaj ko smatra sebe nižih od svih? Takođe i moliti se neprestano znači - otvoreno se protiviti drugoj gordosti, jer je očevidno da smireni i pobožni, znajući da nije moguće savršiti nikakvo dobro delo bez pomoći i pokrova Božijeg, ne prestaje da moli Boga da On učini njemu milost jer se neprestano moli Bogu. Ako se i udostoji da učini bilo šta, zna zašto je to savršio, i ne može da se pogordi, i ne pripisuje to svojoj snazi, nego sve svoje uspehe pripisuje Bogu, svagda Mu blagodari i svagda Ga priziva, dršćući, da ne bi bio lišen takve pomoći, i da se ne bi pokazala njegova nemoć i slabost. I tako, on se smireno moli i molitvom se smirava, i što više napreduje u vrlini, tim više se smirava, a po meri prosvetljenja, zadobija pomoć i napreduje u smirenoumlju. Ali zašto starac govori da telesni napori vode smirenju? Kakve veze imaju telesni napori sa raspoloženjem duše? Objasniću vam to. Pošto se duša, po prestupanju zapovesti, predala, kako govori sveti Grigorije, prelesti slastoljublja i bezakonja, i zavolela telesno, i na neki način, postala kao jedno s telom, i sva se pretvorila u telo, kao što je rečeno: "Neće prebivati Duh moj u ovim ljudima do veka, jer su telo" (Post. 6,3) i jadna duša kao da strada sa telom (sastradava, saoseća) i saučestvuje u svemu što se zbiva sa telom. Baš zato je starac i rekao da telesni rad dovodi dušu do smirenja. Jer jedno je raspoloženje duše kod čoveka zdravog, a drugo kod bolesnog, jedno u gladnog, a drugo u sitog. Takođe, jedno je opet raspoloženje duše čoveka koji putuje na konju, drugo kod onog koji sedi na prestolu, a drugačije je kod onog ko sedi na zemlji, jedno kod onog koji nosi lepu odeću, a drugo kod onog koji nosi poderanu. Dakle, rad smirava telo, a kada se telo smirava onda se zajedno s njim smirava i duša. Stoga, dobro je rekao starac, da telesni rad vodi smirenju. Zato, kada je Evagrije stupio u borbu protiv hulnih pomisli, on je, znajući kao muž razumni, da hula potiče od gordosti i da se zajedno sa telom smirava i duša, proveo 40 dana pod otvorenim nebom, tako da je telo njegovo, kako govori njegov životopisac, stalo da proizvodi crve, isto kao što se događa kod divljih životinja, a takvu tegobu on je podneo ne zbog hule, nego radi smirenja. Prema tome, dobro je rekao starac, da i telesni napori vode smirenju.

Neka Blagi Bog poda i nama smirenje, jer ono izbavlja čoveka od mnogih zala i čuva ga od velikih iskušenja. Bogu slava i moć u vekove. Amin.

izvor;svetosavlje

O MOLITVI

Molitva se zbog svoje blagotvornosti naziva caricom i horovođom u saboru vrlina. Ni o jednoj vrlini nije rečeno tako mnogo kao o molitvi. Ona je uznošenje uma i srca Bogu. Njome čovek stupa u sabor Anđela i postaje saučesnik njihovog blaženstva i ozaruje se mudrošću. Molitva je tamjan najblagoprijatniji Bogu, most za prolaženje iskušenja, neoborivi bedem verujućih, bezbedno utočište, Božanstvena odežda koja dušu oblači u veliku lepotu i dostojanstvo. Molitva je disanje duše, njena hrana i piće.

Molitva je mati svih vrlina, čuvarka celomudrenosti, pečat devstvenosti, pouzdana odbrana od svih smicalica iskonskog neprijatelja našeg, đavola.

Razbijaj protivnike imenom Hristovim, to jest molitvom, jer jačeg od ovog oružja nema ni na nebu ni na zemlji. Molitva je utvrđivanje mira, umilostivljenje Boga za grehe, pristanište neuzburkano talasima, prosvetljenje uma, sekira za očajanje, potiranje žalosti, rađanje nade, stišavanje gneva, zastupnica osuđenih, spasenje izgubljenih. Ona je i kita učinila domom Joninim, Jezekilja je pred vratima smrti vratila u život, mladićima vavilonskim plamen pretvorila u rosu. Molitvom je sveti Ilija zatvorio nebo: "i ne udari dažd na zemlji za tri godine i šest meseci" (Jak. 5,17). Kada čak ni sami sveti apostoli nisu mogli da izgnaju nečiste duhove, Gospod im je rekao: " A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom" (Mt. 17,21).

U životu čoveka nema ničeg dragocenijeg od molitve, ona i nemoguće čini mogućim, teško lakim, neudobno udobnim. Molitva je toliko neophodna za čovečiju dušu, koliko i vazduh za disanje, ili voda za biljke. Molitva je svetlost za dušu.

Ko se ne moli, taj se lišava opštenja (zajedničenja) sa Bogom i upodobljava se suvom besplodnom drvetu koje se seče i u oganj baca (Mt. 7,19). Ko se ne moli, taj ne dobija blagoslove Božije za dela svoja, po rečenome: " Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude oni koji ga zidaju" (Ps. 126,1).

Da bi se proveo sav dan savršeno, sveto, mirno i bezgrešno, jedinstveno sredstvo za to je najiskrenija, plamena molitva ujutru, po buđenju iz sna. Ona će uvesti u srce Hrista sa Ocem i Duhom Svetim i tako će dati moć i snagu duši protiv udara zla.

Nesreća je za slepca što ne vidi svetlost, ali daleko veća nesreća je za hrišćanina da izgubi raspoloženje za molitvu, da liši svoju dušu Božanske Svetlosti. U takvoj duši nastaje tama, a po ishodu (izlasku) iz tela njen udeo biće večna tama.

Govore da ako nema želje, onda se i nemoj moliti, ali to je lukavo telesno mudrovanje. Samo ti nemoj stati na molitvu, tako ćeš i sasvim odustati od molitve, a telo to i hoće. Carstvo Božije s naporom se osvaja. Bez samoprimoravanja na dobro nećeš se spasiti.

Eto zašto treba da se molimo ne samo kada smo raspoloženi za molitvu, nego i kada nećemo da se molimo, kada nas tromost, san, brige, taština i drugo, udaljavaju od molitve, i ako se, bez obzira na sve to molimo, podvizavamo, primoravamo sebe, borimo se sa sobom, onda takva molitva dopire do nebesa i izlazi pred Presto Gospoda.

Za vreme molitve svezlobni vrag sa naročitom silom ustaje na one koji se mole, podvrgava ih mnogim iskušeljima i napastima.

Bezbrojna su iskušenja vražija za vreme molitve. On u tim trenucima podseća na takva dela čije ispunjenje predstavlja kao neophodno i neodložno. Ne slušaj ga, blagodat Božija u svemu će ti pomoći posle molitve.

Za vreme molitve treba obavezno da odložiš svaku ovozemaljsku brigu, da ne obraćaš pažnju ni na kakve pomisli, koje ss za vreme molitve podižu sa naročitom snagom, već da, kao vojnik, odbiješ sve.

Molitva nije mehaničko delanje, već stajanje pred Bogom, beseda s Njim.

Molite se smireno, sa strahom Božijim, bojeći se da kod vas umesto molitve ne ispadne izrugivanje nad molitvom. Čuvajte um od svake ljubopitljivosti.

Posle nedostojnog Pričešćivanja, kao i posle nedostojne molitve, biva podjednako tegobno u duši. To znači da Gospod ne ulazi u naše srce, i da uvređen našim neverjem i hladnoćom srca dopušta da se u našem srcu ugnjezde duhovi zlobe.

Početak je molitve odagnanje pomisli pri samom njihovom pojavljivanju. Sredina je kada pomisli ne potkradaju um, a savršenstvo jeste ushićenje Bogom (otimanje ka Bogu) sveg našeg bića.

Za vreme molitve treba da imamo smirenje (smernost) i skrušenost zbog svojih grehova, jer ko u svom srcu ne uviđa da je grešnik, toga Bog neće uslišiti, kako vidimo iz molitava fariseja i carinika.

Molitva, rastvorena suzama smirenja i pokajanja, svakako će biti uslišena, a izlnvana iz duše ona otvara nebesa.

Ne ostavljaj molitvu sve dotle dok ne opaziš da njen oganj i banja (kupelj) suza sami od sebe odlaze, jer možda drugo takvo vreme za oproštaj grehova svojih nećeš dobiti tokom celog svog života.

Ako su ti se neke reči molitava usladile, nastavi sa njima, jer se tvoj Anđeo čuvar moli tada zajedno sa tobom.

Dobro je moliti se kada Gospod daruje suze umilenja, u takvim trenucima najbolje je podražavati ženegrešnice i misleno padati pred stope Raspetoga.

Nema višeg dobra nego pribijati se uz Gospoda i prebivati neprestano sjedinjen s Njim.

Besi (zlodusi) usiljeno nastoje da prigrabe čas molitve, da te odvuku da bi se ti zabavio bilo kakvim poslom. Nemoj ih slušati, da ne bi od njih bio porugan.

Moleći Boga za oproštaj svojih grehova, sam od sveg srca opraštaj sve uvrede bližnjima. I najmanje ogorčenje na bližnjega lišava nas prava da se molimo, jer molitva sa ogorčenjem na bližnjega u srcu, Bogu je mrska. Kako se ti sam odnosiš prema bližnjem, tako će se i Bog odnositi prema tebi.

Ako ne želiš da se moliš za čoveka koga prezireš i mrziš onda se baš zato i moli što ne želiš, baš zato i pribegavaj Lekaru, što si i sam bolestan duhovno. Moli da te Gospod nauči nezlobivosti i trpljenju, da te On nauči i osnaži da ljubiš neprijatelje, a ne samo one koji ti žele dobro, da te On nauči da se iskreno moliš za one koji ti ne žele dobro isto kao i za one koji ti dobro žele.

Ako se budeš molio za neprijatelje, mir će nastati u tebi.

Zašto naša iskrena molitva jednih za druge ima veliku snagu? Zato što se za vreme molitve ja pribijam uz Boga, postajem jednoga duha sa Njim, a one za koje se molim, verom i ljubavlju sjedinjujem sa sobom, zato što Duh Božiji koji dejstvuje u meni, u isto vreme dejstvuje i u njima, jer sve ispunjava.

Ako smatraš da si u pravu u zavadi koja se zapodenula s nekim, i tada prvi traži pomirenje.

Kada su u nevolji i žalosti mnogi traže pomoć u svemu osim u Bogu, i kada je ne nalaze ni u čemu, obraćaju se Bogu, ali zbog slabe vere takvi ne dobijaju uvek ono što traže.

Ako hoćeš da molitvom isprosiš sebi kakvo dobro od Boga, onda pre molitve pripremi sebe pouzdanom i jakom verom i blagovremeno uzmi sredstvo protiv sumnje i neverja.

Nije dobro ako za vreme same molitve tvoje srce posustane u veri i ne održi se u njoj. Tada i ne pomišljaj da dobiješ ono što si molio od Boga sumnjajući.

Sumnja je hula na Boga, drska laž srca.

Potrebno je da predmet molitve bude izrečen određeno i da želja bude iskazana proživljeno.

Neophodna i glavna pravila za molitvu su: potpuna predanost volji Božijoj, iskrena želja za ispravljanjem svog grešnog života, a iznad svega - biti nezlobiv. U molitvi valja biti strpljiv i tvrdo verovati da ćemo dobiti sve korisno što tražimo.

Ma koliko bili veliki gresi tvoji, moli se, ne očajavaj. Plačimo zbog grehova naših, te male suze ugasiće geenu ognjenu.

Molitva se, kao najviši dar Božiji ne daje uvek brzo, valja se potruditi. Što se zadobija s naporom, više se ceni i čuva.

U molitvi pre svega treba blagodariti Gospodu za sve, a naročito za nevolje. Blagodarenje za žalosti sto puta je prijatnije Bogu od blagodarenja za dobročinstva. Moli za oproštaj grehova. Možemo se moliti i za izbavljenje od nevolja, ali ispunjenje moljenja treba svecelo predati Promislu Božijem, po primeru Iskupitelja: "Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti!" (Mt. 26,39).

U slučaju posebnih potreba, isto po primeru Spasitelja treba se moliti do tri puta, kao što se On molio u Getsimanskom vrtu pred Svoja stradanja.

Ma koliko stradao, ni ti ne išti utehe čovečije, već pribegavaj samo Utešitelju duša naših.

Molite se Majci Božijoj kada se bura mržnje i zlobe podigne u domu vašem. Ona, Sveblaga i Svemoćna, podesno i najugodnije može da umiri srca čovečija. Mir i ljubav potiču od Jednoga Boga, kao od svoga Istočnika, a Vladičica je Jedna sa Bogom, i, kao Majka Hrista, revnuje i moli se za mir svega sveta, pa i više - svih hrišćana.

Pristupajući molitvi Carici Bogorodici, pred molitvu budi tvrdo uveren da nećeš otići od Nje, a da ne dobiješ milost. Dostojno je i pravedno tako misliti i tako se pouzdati u Nju. Ona je Svemilostiva Majka Svemilostivog Boga Reči, i o Njenim milostima, neiscrpnim i bezbrojnim, vozglašavaju u sve veke Crkva hrišćanska. Ona je zaista "Bezdan dobrote i milosrđa", kako se govori o Njoj u kanonu "Odigitriji".

Za vreme molitve ograđuj se pravilnim krsnim znamenjem, jer đavo drhti pred Hristom, ne mogući da podnese gledanje Njegove sile, koja ga pali kao oganj.

Drevni hrišćani, sledeći apostolsko predanje, pri svakom delanju ograđivali su sebe krsnim znakom: pri odevanju, obuvanju, umivanju, paljenju vatre, sedanju, leganju, rečju, pri svakom poslu, pri ulasku i izlasku iz prebivališta itd.

U svakom poslu, a u molitvi utoliko pre, neophodno je imati duhovnog rukovoditelja, da zbog čovekove sklonosti prema preuznošenju, umesto blagodati ne bismo primili prelest duha zlobe, koji se preobražava u Anđela svetlosti.

Bolje je ne čitati duhovne knjige, ali imati molitvu. Bolje je biti ništi duhom, ali naslediti Carstvo Božije, jer i Gospod govori: "Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko". Ništi (siromašni) duhom, odnosno oni koji su osiromašenog uma radi spasenja, radi neprestanog sećanja na Boga. A ko se neprestano moli, toga Gospod nagrađuje svim bogatstvom Svoje blagodati.

"Kada sam bio student duhovne akademije - pripovedao je episkop Teofan - nas trojica smo se uputili u Kijevo-Pečersku Lavru, ka jeroshimonahu Parteniju, od koga smo želeli da dobijemo pouku. Evo šta je on rekao: "Vi, učeni monasi, znate mnogo pravila i zakona, a ne znate jedno pravilo, koje nam je naročito potrebno - da um i srce svagda vaznosimo Bogu. Ja sam od detinjstva činio tako i sada osećam duševno spokojstvo". Tako i mi treba da postupamo, dajući sve za molitvu, jer bolje je moliti se, nego bilo šta čitati ili biti besposlen.

Ne propuštaj priliku da se moliš za svakog čoveka po njegovoj molbi ili po molbi za njega njegovih rođaka, prijatelja ili poznanika. Gospod blagonaklono gleda na molitvu ljubavi naše i na smelost pred Njim.

Moli se za umrle, da bi se i oni, kada budu u blaženom životu molili za tebe.

Čovek koji je umro jeste živo biće. Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer su Njemu svi živi. Duša umrlog čoveka nevidivo obilazi tela i mesta u kojima je volela da prebiva. Ako je ona otišla sva u gresima, ne može sebi pomoći da bi se izbavila od njegovih uza i veoma su joj potrebne molitve živih ljudi, naročito Crkve - Najsvetije Neveste Hristove. Prema tome molimo se iskreno za umrle, to je veliko dobročinstvo za njih, veće nego dobročinstvo živima.

Čak ni jedan dan, dok je u tebi daha (do poslednjeg izdisaja), ne ostavljaj molitvu pod izgovorom da si bolestan i posustao.

Ako si u nedoumici, onda učini tri poklona i reci: "Gospode, Ti vidiš, Milostivi, da se duša moja dvoumi, i bojim se da ne pogrešim. Urazumi me, Gospode!" I prvo što ti sine u duši posle molitve, prihvati kao ukazivanje sviše.

Posle jutarnje i večernje molitve navikavajte da sa usrdnom pažnjom odstojite u bezmolviju (tihovanju) makar nekoliko trenutaka, očekujući srcem svojim odgovor, urazumljenje. Tih nekoliko trenutaka mogu vas mnogome naučiti. To će pojačati vašu postojanu molitvu i odricanje od svoje volje, i izazvaće u srcu žudnju za sticanjem Duha Svetoga.

Nemojmo da besedimo s Bogom samo tuđim rečima, ne budimo stalno deca u veri i nadi, nego valja da pokažemo i svoj um... A kako je Gospodu ugodno to naše sopstveno tepanje (mucanje) koje izvire pravo (neposredno, iskreno) iz srca koje veruje, ljubi i blagodari, to se ne može ispričati.

U žitejskim (svakodnevnim, ovozemaljskim) razgovorima treba u srcu održavati molitvu i imati na umu da On, Otac naš Nebeski, nalazeći se ovde vidi sve. Nikada ne treba zaboravljati na sveprisutnost Božiju.

Bez molitve čovek ne živi nego umire, mada to i ne uviđa.

Ne žurite u molitvi. Svaka je reč sveta, to je velika stvaralačka sila, svaka reč molitve približava nas Bogu. Mi smo opustošili naše reči, otrgnuvši ih od Gospoda.

Tokom molitve drži se pravila da je bolje reći pet reči iz srca, negoli hiljadu reči jezikom. Kada primetiš da je tvoje srce hladno i da se nerado moli, prestani, zagrej svoje srce nekom živom predstavom, na primer: svog jada, svoje duhovne bede, ništavnosti i slepila, ili predstavljanjem velikih, neprestanih dobročinstava Božijih i tebi i rodu čovečijim.

" Evo stojim na vratima i kucam", to znači da je Gospod stalno na vratima našeg srca, zatvorenog i zaključanog za Njega našim gresima i raznim pristrašćima. Vi se molite, a On pred samim srcem vašim stoji i pazi na svaki pokret i osećanje vašeg srca.

KRATKO O MOLITVI ISUSOVOJ

Starajte se da zadobijete neprekidnu molitvu, dozivajući Gospoda: GosPode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnoga, i kod kuće, i u hramu, i na putu, i radeći, i za trpezom i sedeći, ležeći, upražnjavati je sa pobožnom pažnjom, pokajničkim čuvstvom, sa velikom prostotom, ne nastojeći da cediš (istiskuješ) iz svoga srca nikakva izuzetna osećanja. Isusova molitva pogodna je zbog svoje kratkoće.

Isusova molitva je najznačajnija i najvažnija molitva.

Treba svagda imati sećanje na Boga, misliti o Njemu u svako vreme, na svakom mestu, pri svakom poslu svagda u srcu svome prizivati Njega, makar i kratko: "Gospode, pomiluj! Gospode, pomozi!"

Pre obeda čitajte Isusovu molitvu, a posle obeda uz dodatak: "Molitvama Bogorodice, pomiluj nas."

Neki čitaju Isusovu molitvu, spajajući je sa disanjem:



1. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji,

(udah, izdah, udah, izdah, udah)

pomiluj me, grešnoga (izdah, udah, izdah)

ili:



2. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, udah

pomiluj me, grešnoga - izdah.



To je vrlo dobro! To znači disati imenom Isusovim. Takva kratka molitva naučiće vas sećanju na Boga, sabraće um od rasejanosti i srodiće srce sa Bogom i kao da će se staviti pečat na njega, da više ne mogu dospeti zli dusi u njega.

Budite trezvoumni i bdijte, a naročito za vreme umnosrdačne molitve. Niko tako ne ugađa Bogu kao onaj ko se pravilno bavi umnosrdačnom molitvom.

Molitva Isusova naziva se slovesnom, kada se proiznosi rečima; umnom, kada se sa njom nerazdvojno sjedinjuje pažnja uma; srdačnom ili umnosrdačnom, kada počinje da se tvori u srcu.

Treba početi sa slovesnom molitvom, koja pri postojanom, polaganom izgovaranju sa skrušenim srcem, sama od sebe prelazi u umnu, a umna u srdačnu. Postepeno molitva ovladava dušom i unosi stanje mira, spokojstva, čistote, tišine, reda, i radosti i neprekidnog unutarnjeg stajanja pred Bogom.

Glavnim plodom molitvenog delanja ne smatra se toplina i sladost, nego strah Božiji i žalosna skrušenost zbog grehova.

Delatnika Isusove molitve pokajanje i plač spasavaju od svake pogreške, obmane i prelesti. Plač - to je duh skrušen. Srce skrušeno i smireno (smerno) Bog neće odbaciti, to jest neće predati demonima na porugu, kao što On predaje srce gordo, ispunjeno samomnjenjem (visokoumljem), samopouzdanjem, taštinom.

Da biste stekli duh molitveni za to molite uporno Neumornu molitvenicu za nas, Majku Božiju.

Da bi se u srce uvela postojana molitva potrebno je da molilac ne govori ništa suvišno, zaludno, kao i da se ne uznemirava nepromišljeno ni zbog čega, da ne čini ništa što mu se prohte, već da se stara da u svemu tvori volju Božiju.

Svaki hrišćanin, što se više drži molitve Isusove, tim više ozlojeđuje đavola, koji ne podnosi ime Isusovo.

Vrag ustaje na vas, a vi na njega, i ne popuštajte. Čim počnete da mu se protivite, on će pobeći, samo treba strogo. Trudite se usrdno, ali ne pomišljajte da u bilo čemu sami postignete uspeh bez pomoći Božije. Za nju se treba češće molitveno obraćati i prizivati je.

Onome ko je navikao da se moli, molitva je postala njegovo disanje, njemu satana više nije strašan, jer ga čuva Božanska blagodat. Takvi ljudi osećaju da je Gospod svagda s njima, da spasava i zaklanja, i izbavlja od vraga.

Pružajmo se i mi ka Gospodu i tada ćemo razumeti reči crkvene pesme: "Pomoćnik i Pokrovitelj bi mi na spasenje".

U molitvi čovek stiče dobru narav, uči se vrlini. Starajmo se da uz pomoć blagodati Božije uđemo u sebe, da primoramo sebe na neprestanu molitvu Isusovu. Hristos je rekao da se Carstvo Božije s naporom osvaja, i mi treba da primoravamo sebe na zadobijanje molitvenog i skrušenog stanja po molitvi Jefrema Sirijskog: " Duh zdravoumlja, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni, slugi Tvome". Eto baš to mi nemamo.

Zato primoravajmo sebe na sticanje tih vrlina, češće se pričešćujući Svetim Hristovim Tajnama.

Posle Pričešća naročito je potrebno da se prihvatimo Isusove molitve da bismo zaštitili sebe od gubljenja blagodati, dajući prednost molitvi srca nad čitanjem raznih, makar i poučnih knjiga, utoliko pre nad ma kakvim razgovorima sa ljudima, koji dovode samo do osude.

Oni koji vode duhovan život vide očima srca kako đavo postavlja zamke, kako rukovode Anđeli, kako moćno Gospod dopušta iskušenja i kako teši.

izvor;svetosavlje