Tema: Mirjana Stefanovic

DRUGI GOJKO

Naliven upaljenim rekama
i vetrovit

Spolja od vrućeg stakla
iznutra otalasao
U glavi nosi prepunjen vazduh jula i reke
i dva mokra staklenca
koji ga vole
Staklena mu koža sasvim živa
i zadihana
od prepunjenog vazduha
koji ne može kroz staklence

RIBO NE RASTAČI

ribo ne rastači natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce
majka nosi čanak barenih kopriva
otac pod krstačom snegom se pokriva
spregnuti u čeze naši konji jure
po pustome svetu da se dokusure
ugasla je vatra truli krovna građa
kraj izvora sestra kopilence rađa
sama će ga bacit u dubine vira
dok vetar u zurle njenog srca svira
brat mi vojnik izbo nožem komandira
Danica sad zvezda mač trga iz kora
probija mi srce padam podno bora
o trešnju pred kućom veša mi se majka
čujem lavež pucnje stiže vučja hajka
ribo ne raskidaj natrule pokrovce
u preklanjskom senu lipsavaju ovce

SAVSKI MADRIGAL

Dragan na fotelji tuđu ženu ljubi
Ana u svom ćošku ispija konjake
u njenom se krilu tvoja ruka gubi
ja košticom trešnje pucam u odžake

kroz kante za đubre gladne mačke riju
u dvorištu punom klimavih astala
nečje usne-pčela na vratu mi spiju
i na izlet kreću čula radoznala

a zatim će doći popevka kraj Save
muzika će strasna da huji ko bura
oticaće voda u dalje prljave
bacaćemo u mulj krunice božura

u zoru će umor svalit nas u travu
i drhtaće tela samotničku stravu

Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970

Pesme Savski madrigal i Ribo ne rastači uvrštene su u Antologiju srpske poezije (1847—2000) Nenada Grujičića.

JUGOVIĆI SA NAJLON KESAMA

moji se Jugovići vuku planetom
pozvereni sa koferima u rukama
i strahom što ih prati kao pas
poubijane krave i kokoši
i mrtvi sinovi i vrtovi
i zapaljene postelje i sestre
i napušteni očevi i mladosti
štrče im iz očiju i suza
— zarđale žice i ekseri
bebe i uvenule majke u gostima
kleče i klanjaju svetskim carinicima
u bari moga i svog poniženja
i strah im tiho tiho arlauče
da ne zasmeta urednim domaćinima

1992.

KOMORNA GLAZBICA

bronzani Buda tibetanski
i katolička Gospa sa Isusom od bojenog drveta
i Bogorodica pravoslavna u sedefu
i Kveclkoatl od terakote prekolumbovski
i kineski Duh kuhinje na hartiji od riže
i hinduistički Ganeš slonoglavi
i makonda iz Nigerije u tikovini
i Heraklo helenski i Ra egipatski
na gemi i na razglednici
i ja
šapućemo molitve u mojoj dnevnoj sobi
u ime poludelih plemena iza prozora
što u buci i besu istrebljuju se
sasvim ista samo malo drugačija

Beograd 1993.

KAD SAM BIO MALI

sjećam se kad nam je prvi
Turčin došo u selo
brojo sam mu prste na ruci
je l ima pet ko i mi

1993.

ŽENA PLAČE POSLE RATA

raskidali ste moju zemlju
na podivljale ponjavice
sakate
vuku se ko psi uličari
po svetu tražeći gospodara
sa repom među nogama
dete ste mi moje izagnali
u ravnodušni beli svet
veru u moj narod oduzeli
rođenog me roda postideli
strašno
skladni život
spokoj
dostojanstvo
ponos
ko da ih do juče nije bilo
nikad
samo beda laž grabež i leševi
ram su za moju sliku

1994.

MAČ SE RAĐA

čelo tvoje na mom čelu
tvoje telo u mom telu

stoji jeka
zverka čeka

bilo isto
mač se rađa

slepa svetlost
oslobađa

LJUBAVI MOJA

ljubavi moja
ti što si kraj mene u postelji
neka je slavno telo tvoje
i neka bude volja tvoja
i neka bude carstvo tvoje
u meni

hleb naš ljubavni uzmi danas
i oprosti mi nesavršenosti moje
kao što ja tebi tvoje opraštam

i ne dopusti mi da se izbavim
od lukave i gladne mreže
u koju me splete krv moja
kao što tebe ja ne ispuštam
u iskušenja van ove sobe
u slobodišta van ove smrti
amin

PROHLADNO SRCE1

Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.

U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.

Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.