Mihail Ljermontov - Poezija

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


KAD TALAS KRENE

Kad talas krene preko žute njive
I svježa šuma zvukom vjetra pirne,
A u vrtu se tamno-plave šljive
U blagoj sjeni lišća kriju mirne;
Kada, mirisnom rosom umivena,
U rujno veče il u jutru plavom,
Ispod grma mi đurđica srebrena
Predusretljivo nakloni se glavom;
Kad hladan izvor zapleše kroz dragu,
U mislima mi mutne snove niže
I šumori mi tajanstvenu sagu
O mirnu kraju iz kojega stiže.
Tada se smiri moja muka mnoga,
Na čelu bore postaju sve manje,
I obuzme me neko sretno stanje,
A sred nebesa ja ugledam Boga.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


KAD ONA PEVA

Kad ona peva -glas se topi
ko poljupci joj na usnama,
Kad gleda- ko da pogled popi
svu modru radost neba sama;
Kad ide-sve u sklad se spaja
i reč joj,što se u grlu ote-
Sve puno čuvstva,izračaja,
Sve puno čedne joj lepote.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


KRS

Noćila je izmaglica zlatna
Na grudima krša velikana.
Na put pošla još pre jutra rana
Po azuru nebeskoga platna.
Al’ na kršu trag ostade sinji
U borama koje dažd je loko;
Sam krš stoji, zamišljen duboko,
I tiho on plače u pustinji.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


MOLITVA

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.
Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.
Sa duše breme pada,
Daleko j’ sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


GROFICI ROSTOPCINOJ

Ja verujem da rođeni smo
Pod istom zvezdom ja i vi,
I stazom istom išli mi smo,
Obmanuše nas isti sni.
No zbrisale su strasti mutne
Uzvišen cilj što mi je dan,
I ja, sred borbe uzaludne,
Zaboravih svoj davni san.
Strah me da stvu dam slobodu,
Rastanka večnog čuvši čas,
Strah me da sni mi ludi odu
Kud i taj izdajnički glas…
Tako dva vala složno žure
Pustinjom morskom, poput para
Slobodnog, što ga slučaj stvara;
Goni ih zajedno dah bure;
No kad-tad rastaviće njih
Kamena prsa hridi zlih…
I oni, bez ganuća, strasti,
Na razne obale, u vlasti
Hladnoće svoje neizbežne,
Nose svoj romon rastuženi,
Svoj burni šum, sjaj pozamljeni
I svoje večne igre nežne.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


HRID

Zlaćani oblačić noćivaše
na grudima hridi-velikana;
na put pođe još za jutra rana,
po plaveti veselo igraše.
Vlažan trag tek osta u mrštini
starog kama. On osamljen stao,
dubokim se mislima predao,
i tihano plače u pustinji.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


I PUSTO I TUZNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta.
Želje! Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe – najbolja ljeta!
Ljubit – al koga? Privremeno – ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se – prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.
Strasti? – Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


PROSJAK

Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.

Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al' neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.

Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.

1830.

[Rada]

MIHAIL LJERMONTOV


11. JUNA 1831.

1.

Znam, duša mi je iznad svega
Oduvek neobično htela. Ljubih
Sve sablazni tog sveta, ali ne njega...
Živeh minutima taj život grubi;
I uvek muke navirahu nove,
Ja punih svoje začarane snove
Trenucima tim. Ali snova let
Ne može da potamni kao svet.

2.

Često, za tren, kad snažna misao mi luta,
Ja živeh vekove, živote druge,
Zaboravljah na zemlju. Mnogo puta,
Uznemiren od snova punih tuge,
Ja plakah; ali svi ti snovi moji,
Koje ja volim, il' ih se pak bojim,
Daleki od zemaljskog behu tada.
O, ne! Sve je sa neba il' od ada.

...

[Rada]

...
3.

Teško je borbu misli hladnom reči
Objasniti. Jer čovek nema vlasti
Nad silnim zvukom kojim može reći
Težnju ka sreći.Osećam žar strasti
Uzvišene. Al' prave reči nemam,
I uvek sam na svaku žrtvu spreman
Da sen bar strasti osete i ljudi,
Da je prenesem i u druge grudi.

4.

Šta popularnost, slava? - Ali one
Vladaju mnome. One večno uče
Da žrtvujem se, i na žrtvu gone,
Ja vučem tako svoje dane mučne,
Bez cilja, sam, i opadnut za porok;
Al' veruj im! - Neznani mi prorok
Obeća besmrtnost, i sad, dok trajem,
Davaću smrti sve što zemlja daje.

...