Tema: Mihail Ljermontov - Poezija

...
5.

Ali za nebesko i nema groba.
Kad budem prah, i duša što je snila,
Kad, i ne shvativ sve, ljudi novog doba
Blagoslove; ti nećeš sa mnom, mila,
Da umreš: svojom ljubavlju ću znati
Da besmrtnost životu tvome vratim,
Za tebe će se znati pored mene:
Zašto da razdvajaju pogrebene?


6.

Ljudi su pravedni za mrtve; mladi
Uznose ono što su stari kleli.
Ne mora ni do sedih da se radi
Da prolaznost se shvati, kad se želi;
Ne živi čovek duže ni od cveta,
Pred večnošću sva njegova su leta
Kraća no tren. U kolevci još samo
Dušu samoći možemo da damo.

...

...

7.

Tako i njeno delo. Ja ponekad
Posmatram, sam, zaboravljen od sviju,
Kako se plavi užurbana reka
I gubi se u vale, koji liju
Kroz nabore od pene bele pruge;
Dok gledam to, ja nemam misli druge
I pustoši mi ravnomerni šum
Čisti od predubokih misli um.


8.

I tu sam srećan ... O, da mogu sada
Zaboravit bar njen pogled samo!
Izvor svih suza, bezumlja i jada!
Drugi već negde njome vlada tamo,
A i ja drugu, ko da nežno volim . ..
Želim da volim - i nebesa molim
Za nove muke: al' mi, kao rana,
U duši živi spomen starih dana.
..

...
9.

Nisam drag nikome od ovih ljudi.
Sam sebi sam već težak, kao svetu,
Tuga po mome liku često bludi,
A hladan sam i gord; za masu kletu
Čak zao; no toj rulji ja i ne dam
Da mi u srce tako drsko gleda!
Zašto da sazna da je ono čisto?
Sumrak, il' plamen - njoj je to isto.


10.

Crni se oblak niz nebesa šeće,
Kobni mu plamen iz nedara vreba;
Kada se otme, oganj sve što sreće
Lomi i pali. Samo tren mu treba
Da blesne, sprži i da nazad pođe.
I ko do izvora će da mu dođe,
Ko kušati gde oblaku je snaga?
I zašto? kad će nestati bez traga.
...

...
11.

Budućnost me uzbuđuje i brine.
Gde će me snaći kraj, šta će mi proći
Sve duša, u kom kraju će da sine
Ono što volim, da li će to doći?
Al' ko me voli, i ko bi me rado
Čuo i poznao? S dubokim jadom
Vidim - zlo je što takvu ljubav molim,
I shvatam, manje ne mogoh da volim.


12.

U ljubav ne veruju mnogi ljudi
Pa su i srećni; drugi u njoj love
Želju što samo se u krvi budi,
Rastrojstvo mozga, ili samo snove.
Nemarno za ljubav određenje svoje,
Al' to je najsilnija strast! - i to je
Za mene neophodnost; i baš stoga
Voleh svom snagom duše bića svoga.
...

...
13.

Ni prevare me nisu mogle spasti,
Jer u dubini svih tih mojih rana,
Dok mi je srce tužilo u strasti,
Življaše ijubav, bog iz mladih dana;
Tako u rupi starog utvrđenja
Mladica breze ižđika iz stenja,
Zelenilom nam svojim pogled hrani,
I krasi taj mračni, mrki granit.


14.

I došljak će je žaliti zbog njene
Sudbine. Prepuštena buri, žezi,
Bez zaštite, na kraju će da svene
Pre vremena, i onda zbogom brezi;
Al' moja breza ne da da je s brda
Iščupa vihor: ona mi je tvrda;
Samo u slomljenoj će duši strast
Tako da ima bezgraničnu vlast.
...

...
15.

Životno breme ne može je strti,
Niti će duša postati joj ledna;
Neće je sudba lako dati smrti,
Pobuniće je; osvete će žedna,
Protiv te svemoćne na mnogo zala
Da bude spremna, mada bi i znala
Da rastera u hiljadama jad:
Sa takvom dušom — bog si ili gad ...


16.

Oduvek pustinja mi beše mila.
Vetar po žutim bregovima golim,
I kopca u višini, tromih krila,
Oblaka senke niz ravnicu volim.
Ne zna za jaram ovde čopor žustri,
I srećan je krvolok onaj pusti
U nebu plavom, i stepski oblačak,
Slobodnijega leta, sjajem jača.
...

...
17.

Misli o besmrtnosti ljudskog dana
Obuzmu um, ko gorostasi jaki,
Kad se prostranstvo stepskog okeana
Zaplavi ispod oka; zvuk tad svaki
Iz vaseljenskog sklada, svaki čas
Radosti ili patnji - i za nas
Razumljiv biva: u tom trenu znamo
Sva objašnjenja sudbine da damo.


18.

Kad u divljinu popneš se visoko
U onaj čas kad dan već gubi moći,
Na zapadu ti sunce vidi oko,
Na istoku, pak, senke bliske noći,
Pod tobom žbunje, stenje i magline,
Okolo - gore čarobne visine,
Što kao oblaci iz bure stoje
A vrhove im čudne zrači boje.
...

...
19.

Srce je puno, puno prošlog doba,
I silno bije; mašta razigrana
Podiže kostur prošlosti iz groba,
Lepote, skoro ko iz prošlih dana.
Tako se svi portretom svojim diče
I kad na njega više i ne liče.
Bar platno će nam blesak oka spasti,
Kad utrne od vremena i strasti.


20.

A šta je lepše od tih piramida
Prirode, od tih gorskih glava?
S njihovog lika nadmenost ne skida
Niti sramota, niti carska slava;
O rebra im se oblači što hrle
Ko hrpe - drobe, munje ognjem grle
Vrhove stenja; stenje, pak, zar haje:
Ko je kod neba, zemnom se ne daje.
...

...
21.

Tužan je izgled stepe, gde bez muka,
Njišući samo posrebrene trave,
Orao luta slobodno, bez zvuka,
I goni prašne oblake što dave.
I najoštrije oko može tamo
Da nađe dve-tri breze samo
Što ispod plavičaste magle guste
Crne se uveče iz dalji puste.


22.

Život je prazan kada borbe nema.
Zaronivši u prošlost, malo dela
U njemu čemo naći, pa ne sprema
Veselja duši dok nam plamti cela.
Ja želim delovati, želim jako
Svaki dan besmrtnost da bude, tako
Ko sen junaka, i, dok to me zrači,
Ne mogu shvatiti šta odmor znači.
...

23.
...
U umu mom se uvek nešto budi,
Kipti i zri. I tuga mi i jadi
Bez kraja nemir unose u grudi.
Šta u životu čovek pre da radi?!
Ostaće nešto - večito se bojah -
Kratak je vek! - žed za životom moja
Jača je i od njegove strahote,
Mada ja tuđe prezirem živote.


24.

Postoji čas kad um se bistri ledi;
Postoji sumrak duše, želje kada
Postaju mračne: misao kad bledi;
Poluton izmed' radosti i jada;
Duša je sebi teška u taj mah,
Život je mrzak, al' smrt rađa strah.
U sebi samom vidiš koren muka
I nemaš zašto da na nebo kukaš.
...