Tema: Mihail Ljermontov - Poezija

25.
...
Ja sam na takvo stanje sasvim sviko,
No ne može se jasno to izreći
Ni demonskim ni andeoskim slikom:
U njih se takav nemir neće sleći,
Demon je zlo, a anđel - svetac.
Samo se u čoveku svetost sreta
Sa porokom. I sav jad što nam stroga
Sudbina nosi, potiče od toga.


26.

Još niko nije dobio sto želi
I to sto voli, čak i onaj kome
U pregrštima nebo sreću deli,
Kad život preda prisećanju svome,
Pronađe da je mogao da bude
Srećniji da mu sudba nije želje lude
Zatvorila. I talas s tihe drage
Da obali se vrati - nema snage.
...

27.
...
Kad, gonjen vetrom što se s kopna svali,
Šišteći, juri s penom koju stvara,
On večno pamti dragi rodni zaliv
Gde se odmarao u dnu ševara;
I možda opet naneće ga kiša
U drugi zaliv, al' on neće više
Pronaći svoj mir: more se ne menja
Za san u senci priobalskog stenja.


28.

Znam sudbu svoju, kraj života svog,
Rana mi tuga skupi bora splet;
Za muke moje znade samo bog;
Al' ne mora ih znati hladni svet.
Upamtiće me. Moje smrtne rane
Strašne će biti: zemlje će se strane
Užasnuti, dok tu, na rodnoj grudi,
I spomen na me prokleće ti ljudi.
...

...
29.

Svi. Ne, ne svi. Postoji biće jedno
Spremno da voli - mada ne i mene;
Bez vere k meni, dosad beše ledno,
Al' ipak neće s drugima da krene
Jer će se srce puno ognja s jadom
Setiti proročanstva koje dadoh,
I oči, sada vesele i jasne,
Od suza će se zamagliti kasne.


30.

Znam da me tamo krvavi grob čeka,
Bez molitve kraj, i bez krsta raka
Na divijem kopnu razjarenih reka,
U večnoj magli gde je pustoš jaka;
I samo mladi stranac će iz stenja,
Privučen slavom, il' iz sažaljenja,
Il' zato što radoznalosti sledi,
Na humci mojoj ponekad da sedi.
...

31.

I reći će: zbog čega mu u jadu
Ne pritekoše ljudi, kako nije
Imao prijatelja, što mu nadu
Ne vrati pozdrav koji ljubav krije?
Bio je dostojan. I, dok me žali,
Pogledaće on, uzbuđenja pun,
Videće oblake plave ko vali,
I belo jedrilo, i brzi čun.

32.

I moju humku! - mili moji stari
Snovi su nalik ovim. Lepo biva
Neostvareno sve - i ima čari
U slikama tim; al' je muka živa
Opisati ih: misao je jaka
Dok razmerom je ne sputa reč mlaka
Dok može, u slobodi, kao igra proći,
Ko harfe zvuk u ćutanjima noći.

1831.