Tema: Simo Matavulj

Simo Matavulj (1852—1908)

(Šibenik, 31.08.1852 — Beograd, 04.03.1908)

Romantički period srpske književnosti imao je jednog dobrog pripovedača iz Dalmacije, Stjepana Mitrova Ljubišu; realistički period ima ga u Simi Matavulju.

ŽIVOT.
— Rođen je 31. avgusta 1852,103 u Šibeniku, u Dalmaciji, u staroj srpskoj šibeničkoj porodici, od oca trgovca. Naporedo je učio državnu osnovnu školu, gde je jezik bio talijanski, i srpsku, »rišćansku«, gde se predavalo na srpskom. U mestu rođenja je svršio i nižu gimnaziju. Posle očeve smrti, u oskudici, ode svome stricu Serafimu, igumanu manastira Krupe, i tu se neke četiri godine spremao za kaluđera. Ne osećajući volje za kaluđerski čin, ode u Zadar, na učiteljsku školu, koju svrši 1871. Zatim, učiteljuje po srpskim selima severne Dalmacije, u Đevrekama i na Islamu, potom [1874] ide za učitelja talijanskog jezika pomorske škole u Herceg-Novome. Tu je ostao sedam godina, [do 1881,] i za to vreme učestvovao [?] u dva ustanka, u hercegovačkom 1875. i u bokeljskom 1881.104 Sklonivši se 1881. u Crnu Goru, postaje na Cetinju gimnazijski nastavnik, potom nadzornik osnovnih škola. 1882. proveo je nekoliko meseca u Parizu. Od 1883. do 1887. bio je nastavnik crnogorskom prestolonasledniku Danilu. 1887. napusti Crnu Goru, dođe u Srbiju, gde je kratko vreme bio učitelj jezika u gimnaziji u Zaječaru. Opet se vrati u Crnu Goru, gde dugo ne ostaje. 1889. je ponova u Srbiji, u kojoj će ostati do smrti, kao učitelj jezika u srednjim školama, činovnik presbiroa, i najzad kao privatan čovek baveći se isključivo književnošću. Umro je naprečac 20. februara 1908.

KNJIŽEVNI RAD.
— U svojim uspomenama Matavulj priča kako mu je mati, razborita i živa žena, dala "volju k fabulovanju". Talijanski jezik znao je od detinjstva, i još kao manastirski đak počeo je čitati talijanske romane. Kao učitelj sam je naučio francuski i čitao Balzaka i Žorž Sandovu. 1873. izišao je njegov prvi pokušaj, pesma Noć uoči Ivanje, u zadarskom Narodnom listu, u kome je štampao još nekoliko svojih poetskih i proznih pokušaja. Kada je 1880. pokrenut u Zadru Srpski list, on mu je postao revnostan saradnik. Tu je 1881. godine štampao prvi svoj pripovedački ogled Naši prosjaci,105 i otada počinje njegova plodna književna aktivnost. Prve njegove pripovetke izlaze u lokalnim crnogorskim listovima osamdesetih godina. Ti vrlo ozbiljni pokušaji su primećeni, i njegov književni glas stalno raste. Saradnik mnogih srpskih i hrvatskih časopisa i listova, on piše mnogo i na sve strane. Svoje mnogobrojne pripovetke štampa u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, dve knjige (Novi Sad, 1888; Cetinje, 1889); u izdanju Matice hrvatske Iz prіmorѕkog žіvota (3agreb, 1890); Sa Jadrana (Beograd, 1891); Iz beogradskog života (Beograd, 1891); Iz raznijeh krajeva (Mostar, 1893); Primorska obličja (Novi Sad, 1899); Tri pripovetke (Mostar, 1899); S mora i planine (Novi Sad, 1901); Beogradske priče (Beograd, 1902); Život (Beograd, 1904); Nemirne duše (Beograd, 1908). Pored toga izvesne pripovetke štampane su u zasebnim knjigama, među kojima Novo oružje (Beograd, 1890), Na pragu drugog života (Karlovci, 1899); Pošljednji vitezovi (Mostar, 1903); i Car Duklijan (Mostar, 1906). 1893. izišao je u Novom Sadu njegov popularni spis Boka i Bokelji.

Matavulj je, pored svega toga, napisao i dva romana: Uskok — veliku "pripovijetku iz crnogorskog života" — koji je doživeo dva izdanja (Beograd, 1892. i 1902), i Bakonju fra Brne, u tri izdanja (u Beogradu, 1892. i 1893, u Subotici latinicom, 1897). 1897. štampan je njegov dramat iz dubrovačkog života Zavjet; 1904. igran je u beogradskom Narodnom pozorištu njegov komad iz beogradskog života Na slavi. Pored toga ostala je od njega zanimljiva autobiografija Bilješke jednoga pisca (1898—1903, u Letopisu Matice srpske). U Mavritaniji su uspomene na bavljenje u Crnoj Gori. Pored toga je opisao svoja putovanja po južnoj Francuskoj, Alžiru, Levantu, Severnom moru. Od njega je još ostao izvestan broj književnih članaka koji svedoče o njegovom širem književnom obrazovanju.

Dobar znalac jezika, Matavulj je prilično i prevodio. Među ostalim, preveo je Na vodi od Gija de Mopasana (1893), zbirku bajki Vilina knjiga (Beograd, 1894), Senovita kuća Čarlsa Dikensa (Beograd, 1893), Zimske priče M. de Vogijea, (Beograd, 1894),106 San Emila Zole, Molijerova Pučanina kao vlastelina (1906), i Mizantropa, i nekoje talijanske noveliste i dramatičare. U rukopisu mu je ostao prevod Ugledanja na Hrista.

KNJIŽEVNO OBRAZOVANjE.
— Matavulj je imao izvesnih osobina koje su ga stavljale iznad velike većine srpskih pisca njegova vremena: retko razvijen posmatrački dar, poznavanje života i ljudi, znatno književno obrazovanje. Iako nije učio velike škole, iako se nije školovao na strani, on je svojom prirodnom bistrinom, duhovnom radoznalošću i retkom vrednoćom uspeo da popuni praznine svoga obrazovanja. 3najući jezike, on je mnogo čitao, i to najbolje pisce, i uspeo da bude jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Razuman čovek, on je dobro osećao da je prošlo vreme "prirodnih genija" i darovitih neznalica u književnosti, zato se nije zadovoljavao samo književnim znanjima, no se interesovao za nauke, naročito za one nauke koje imaju veze sa književnošću, kao što su filozofija i istorija. Njegovo književno i opšte obrazovanje davalo je njegovim književnim delima karakter nečega većma evropskog i modernog, i on je u tom pogledu stajao nad ostalim srpskim piscima osamdesetih godina.
Dok su naši raniji pisci bili pod uticajima nemačke, ruske ili mađarske kulture, on se razvio pod uticajem romanskih kultura, talijanske i francuske. Rođen u Dalmaciji, gde je talijanska kultura vladala vekovima, znajući talijanski još od detinjstva, on je prvo čitao dela talijanskih pisaca, tu ušao u književne lepote, tu razvio svoj književni ukus, tu se prvo učio pisati. Naučivši francuski, on je revnosno čitao francuske pisce, naročito realističke i naturalističke pisce, u prvom redu Mopasana, kojega je najviše čitao i rado prevodio. Svršivši tu književnu školu, uglavnome po tim uzorima, i sam je stao pisati. Možda prvi u novoj srpskoj književnosti, on sav izlazi iz romanske kulture i izvesno prvi započinje nov period u dobu u kome francuski uticaj staje zamenjivati ranije uticaje, ruski, nemački i mađarski.

POTPUN REALIST.
— Ostali srpski pripovedači realističkog perioda nikako se nisu mogli otrgnuti od romantičarskog vaspitanja iz svoje mladosti i sentimentalnih sklonosti svoje prirode i zato, sem Milovana Đ. Glišića, nema nijednog koji bi bio potpun realist. Matavulj je bio potpun realist. Bez romantičarskoga vaspitanja, uman čovek, trezvena duha i pozitivne prirode, književno vaspitan kod doslednih francuskih realista, on je sav u čistim idejama evropskog realizma sedamdesetih i osamdesetih godina. Jedno što je uopšte bio bez mnogo mašte, drugo što je mislio da književnost treba da bude veran odblesak stvarnosti, on vrlo malo izmišlja, i njegovi tipovi su često proste fotografije, a njegove pripovetke, naročito dalmatinske, često su beleženje lokalnih događaja. On se ograničava da bude savestan, inteligentan, obrazovan posmatrač stvarnoga života, da hladno, bez strasti, opisuje ljude kao što botaničar opisuje bilje ili zoolog insekte. On neće da se kao čovek vidi u svom delu, čuva se ličnih izliva, izbegava lirizam, samo po retkom izuzetku ulazi u moralisanje i tendenciju, jedino, s vremena na vreme, dopusti sebi nešto humora. I zato njegova bezlična dela su tačna, oštra, precizna posmatranja, izgledaju hladna i suva, sa više pameti no srca, sa više tačnosti no topline.

OBIM NJEGOVA RADA.
— On ima ne samo veći duhovni vidik no ostali srpski pisci no isto tako i veći posmatrački vidik. Dok su se drugi ograničavali da posmatraju život jednoga staleža ili jednoga kraja, da opisuju samo seoski život, ili da budu opisivači pojedinih pokrajina, Mačve kao Janko Veselinović, Šumadije kao Milovan Đ. Glišić, Srema kao Pavle Marković Adamov, Boke Kotorske kao Stjepan Mitrov Ljubiša — dotle Matavulj slika i razne staleže i razne krajeve. On slika i seljake, i plemiće, i građane, i intelektualce, sve više udaljavajući se od seoskog života, sve više tražeći da slika složeniji i misaoniji građanski i moderni život. On opisuje i Crnu Goru, i Dalmaciju, i Beograd. On je jedini srpski pisac koji je umetnički slikao suvremeni crnogorski život, i u tome ga niko dosada nije pretekao. Njegovo slikanje Beograda, složenog, razbijenog, pomućenog beogradskog života, nije uspelo. Kao što je Jakšić bio najbolji kada je opisivao svoj Banat, tako je Matavulj davao svu svoju meru kada je slikao Dalmaciju, i ostao najbolji slikar Dalmacije u celoj srpskoj i hrvatskoj književnosti. Niko od naših pisaca nije Dalmaciju tako voleo i razumevao, niko je nije shvatio tako široko i potpuno, i izrazio tako tačno i živopisno. Ne ograničavajući se na jedan stalež i jednu sredinu, on je dao sliku cele Dalmacije, i "rkaće" i "latinske", i "rišćanske" i "krišćanske", i zagorske i primorske, i plemićke i pučke, i seljačke i građanske, i iz nje dao najveću galeriju najraznovrsnijih tipova koju srpska književnost ima. Njegov najbolji roman Bakonja fra Brne sinteza je i cvet svih njegovih dalmatinskih pripovedaka.

OPŠTI POGLED.
— U književnosti svoga doba Matavulj ima jedno naročito mesto. On potpunije no iko predstavlja u srpskoj književnosti moderan evropski realizam. On se odlikuje oštrim posmatračkim darom, jasnim i vedrim duhom, trezvenim poimanjem života, retkim sposobnostima da stvari dobro uoči i da ih dobro kaže, da nađe i obeleži karakteristične tipove, da dâ jake i potpune slike celih sredina. Njegov stil je prost, određen, precizan, književan bez retorike, neposredan, jedar, bez fraza i bez boje, klasičan u dobrom smislu reči. Najobrazovaniji, najknjiževniji među našim pripovedačima, on je u isti mah bio i najmanje knjiški. Iako vrlo cenjen za života i dosta čitan, on kod velike publike nije mogao da nađe onaj odziv koji su našli drugi pisci, slabije inteligencije i prostijeg talenta, jer velika publika nikada ne može da se zagreje za pisce koji na svet gledaju bez iluzija i koji pišu bez fraza.


riznicasrpska

IZ KNJIGE JOVAN DERETIĆ: KRATKA ISTORIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


Simo Matavulj (1852—1908), Dalmatinac, rodom iz Šibenika, grada koji je, po njegovim rečima, imao "mnogo čega suvišnog, nesuvremenog", mnogo čega "što godi pjesničkoj ćudi", upoznao je, često se seleći, razne krajeve: dalmatinsko primorje, rodni Šibenik, Zadar, gde je završio učiteljsku školu, unutrašnjost Dalmacije, Zagoru, najpre u detinjstvu kao đak u manastiru Krupi, a kasnije kao učitelj, Boku Kotorsku, kao nastavnik italijanskog jezika u pomorskoj školi u Herceg Novom, Crnu Goru (od 1881), gde je obavljao razne dužnosti (profesor gimnazije, nadzornik škola, vaspitač kneževe dece), i Srbiju (kraće vreme 1887, a stalno od 1889), u kojoj je živeo najpre kao profesor gimnazije a zatim, pošto se oženio bogatom udovicom, kao slobodan pisac. Svi ti krajevi ušli su u njegovo književno delo. Iako je kao pripovedač počeo prilično kasno, gotovo u 30. godini života, Matavulj je ostavio obimom nemalo delo: oko stotinu pripovedaka, dva romana, nekoliko spisa memoarskog i putopisnog karaktera, dve drame, izvestan broj književnih ogleda, više prevoda s francuskog i italijanskog. U početnoj fazi njegovo delo obeleženo je folklorom. Bio je izvanredan usmeni pripovedač, koji je umeo zabavljati društvo smešnim, ponekad pikantnim i golicavim pričama. Živeći dugo po krajevima u kojima se sačuvao izvorni narodni jezik, on je, kako sam kaže, "stekao neobično poznavanje narodne frazeologije i obilje sinonima". Ovim osobinama, što ga približuju drugim našim realistima, pridružile su se druge, koje ga od njih odvajaju: kritičnost, samodisciplina. Kritičan prema sebi i svom radu, Matavulj se stalno kao pisac razvijao i samoizgrađivao. Nije završio velike škole, ali je samostalno čitanjem proširivao svoja znanja i bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca svoga doba. Na njegovo književno formiranje najveći su uticaj imali italijanski i francuski prozaisti, posebno Mopasan. U njegovom radu stalno su se borile dve suprotne težnje njegova umetničkog temperamenta: spontani i neobuzdani pripovedački duh i smisao za meru, sklad, ekonomiku kompozicije. Kako je sazrevao kao pisac, Matavulj je sve više nastojao da disciplinuje svoje primarne sklonosti, smisao za pričanje i humor, da ih obuzda i podredi određenim umetničkim ciljevima. Vraćao se često već objavljenim radovima, popravljao ih i prerađivao. Prvi njegov roman, Uskok, postoji u tri verzije (1886, 1892, 1902), a drugi, Bakonja fra-Brne, u dve (188, 1892). Njegov umetnički razvoj ide od spontanog, folklorno obojenog i umetnički nedovoljno organizovanog pripovedanja k modernoj artističkoj prozi, u kojoj ništa nije ostavljeno slučaju i improvizaciji, nego je svaki detalj pažljivo probran, odmeren i skladno ugrađen u organsko jedinstvo pripovetke.

Kritika je prenaglasila razlike među regionalnim tematskim krugovima unutar Matavuljevog dela, primorskim, crnogorskim i beogradskim krugom, naročito u vrednosnom pogledu. Zbog tih razlika, ma koliko da su one značajne, ne bi trebalo da zanemarimo druge koje nisu ništa manje važne: razlike između Matavuljevih radova iz raznih perioda njegova stvaralaštva. Crnogorske pripovetke, nastale na početku njegova rada, za vreme boravka na Cetinju, ponekad po narudžbi dvora, opterećene su romantikom, etnografizmom, tendencioznošću i samo u ređim slučajevima predstavljaju relativno uspela ostvarenja (Seobe, Zavođanka, Novo oružje). Od istih mana pati i roman iz crnogorske istorije Uskok, romantična povest o Čehu buntovniku, beguncu u Crnu Goru, i njegovoj tragičnoj ljubavi prema Crnogorki, priča u koju je unesena obilna etnografska i istorijska građa. Najpuniju realističku sliku Crne Gore dao je kasnije u nezavršenoj autobiografiji Bilješke jednog pisca, čiji je najveći deo posvećen autorovu boravku na Cetinju. Pripovetke iz primorskog života nastale su najvećim delom posle piščeva preseljenja u Beograd, uporedo s beogradskim pričama. Njima kao i romanu iz dalmatinskog života Bakonja fra-Brne Matavulj najviše duguje svoj glas velikog pisca i realiste. Život dalmatinskog čoveka, u Primorju i Zagorju u kojem se sukobljavaju vedra životna radost i duboka tuga, surovost i neka pitoma čovečnost, religija i sujeverje, humor i poezija, prikazao je ne samo s odličnim poznavanjem nego i s dubokim osećanjem i simpatijom. Ni ovde se nije odmah oslobodio nekih svojih ranijih nedostataka, etnografizma, prenaglašene deskriptivnosti, neizgrađenosti kompozicije, ali u njima ima u izobilju onoga čega nema u crnogorskim pripovetkama: humora, atmosfere u slikanju sredine, snažnih, životnih likova. Nekoliko, mahom dužih pripovedaka iz Primorja (Pošljednji vitezovi, Novi svijet u starom Rozopeku, Svrzimantija i dr.), zajedno s romanom Bakonja fra-Brne, najznačajnija su ostvarenja srednjeg perioda Matavuljeva rada (kraj 80-tih i 90-te godine). Zamišljen kao pripovetka, Bakonja fra-Brne u toku izrade prerastao je u humoristički roman novelističke kompozicije i širokog realističkog plana, u kom je oko priče o životnom putu jednog fratra, o njegovom "đakovanju i postrigu", razvijena slika stvarnosti u katoličkom samostanu i seoskog života oko njega; on je obuhvatio, po rečima piščevim, "cio život dalmatinski, sve staleže i narod obiju vjera". Realizam, snažno osećanje životne radosti, Matavuljev mediteranski smeh, koji nije nigde tako spontan, razigran i glasan, čine ovaj roman jednim od najboljih dela naše realističke proze. Najveće majstorstvo u kompoziciji i izrazu Matavulj je postigao u kratkim pričama iz poslednjeg perioda svog rada. To su najpre četiri dalmatinske pripovetke: Povareta, Pilipenda, Oškopac i Bila i Našljedstvo, klasične po svojoj dubini, jednostavnosti i unutarnjem skladu, zajedno s Bakonjom njegova najznačajnija ostvarenja. Njima se približuju ostale dalmatinske pripovetke iz tog perioda kao i najbolje među beogradskim pričama (Frontaš, Pop Agaton, Aranđelov udes, Naumova slutnja, Beogradska deca i dr.), kojima je kritika tek u poslednje vreme poklonila punu pažnju.

Matavulj je bio najmanje opterećen predrasudama drugih realista. Iako je najrađe i s najviše ljubavi pisao o malom čoveku, o ljudima iz naroda, on im je prilazio bez iluzija i sentimentalnosti. Nije patio ni od nostalgije za dobrim starim vremenima. U "starom Rozopeku" pobedu ne odnosi stari nego "novi svijet". Od svih svojih savremenika najbliži modernom evropskom realizmu, on je u najboljim trenucima davao dela slobodna od moralističkih, pedagoških i kritičkih tendencija, čiji je jedini cilj bio istina o životu i umetnost. Matavulj je klasik naše realističke proze, zajedno s Lazarevićem njen najveći umetnik reči, "majstor pripovedač", kako ga je nazvao Ivo Andrić. Rastko

riznicasrpska

SIMO MATAVULJ


Prozno stvaralaštvo Sime Matavulja obogatilo je srpsku književnost realističkog razdoblja novim vrijednostima. Romanom Bakonja fra Brne (1892) i pripovijetkama iz dalmatinskog života (Povareta, Pilipenda, Bodulica i dr.) Matavulj je zauzeo najistaknutije mjesto među proznim piscima svoga vremena.

U književnosti se javio prvi put pjesmom u zadarskom "Novom listu" (1873). Pjesnički prvenac nije otkrio novi talent. Isto tako prvi prozni pokušaj Naši prosjaci (1880) ne otkriva izvornog talentiranog pripovjedača iz zrele faze njegova stvaralaštva. U pripovijeci Naši prosjaci prikazuje svijet prosjaka koji je s više umjetničke snage već prikazivao hrvatski pripovjedač Vjenceslav Novak.

Pripovijetkom Miloš od Pocerja (1883), koja je kasnije prerađena i objavljena pod naslovom Novo oružje (1890), Matavulj je posvjedočio neke značajke svog pripovjedačkog talenta. Građu za tu pripovijetku pronašao je u crnogorskoj sredini, gdje je u to vrijeme boravio.

Pripovijetkom Miloš od Pocerja započinje kontinuiran književni rad Sime Matavulja. U vremenskom rasponu od dvadesetak godina aktivnog stvaralačkog rada stvorio je raznovrstan i bogat opus. Napisao je oko sedamdesetak pripovijedaka, koje su objavljene u nekoliko zbirki: Iz Crne Gore i Primorja (1888. i 1889), Iz primorskog života (1890), Sa Jadrana (1891), Iz beogradskog života (1891), Iz raznijeh krajeva (1893), Primorska obličja (1893), Tri pripovetke (1899), Sa mora i planine (1901), Beogradske priče (1902), Život (1904) i Nemirne duše (1908).

U pripovijetkama je, na što upućuju i naslovi zbirki, prikazivao tri sredine: c r n o g o r s k u, d a l m a t i n s k u i b e o g r a d s k u.

Živeći u Cetinju, Matavulj je mogao neposredno promatrati životna zbivanja u tadašnjoj Crnoj Gori. U krugu intelektualaca okupljenih oko cetinjskog dvora, kojemu je pripadao i Matavulj, bile su aktualne ideje o modernizaciji crnogorske države. Međutim, Crna je Gora živjela patrijarhalnim životom, u tradiciji herojske prošlosti, u uspomenama na okršaje s Turcima, u krvnoj osveti.

Matavuljeve pripovijetke iz c r n o g o r s k o g ž i v o t a otkrivaju specifičnosti sredine, njezine sukobe, moral i psihologiju. Prvi prozni radovi s motivima iz crnogorskog života romantično su oblikovani. Likovi su idealizirani i nepotpuno oblikovani, a jezični je izraz suviše ovisan o Stjepanu Mitrovu Ljubiši i Vuku Vrčeviću. To konstatira i Matavulj u Bilješkama jednog pisca: "Silno kićenje po ugledu na Ljubišu i Vrčevića i na živi govor oko sebe".

Nakon tih prvih zahvata u svijet Crne Gore Matavulj se počinje kritički odnositi prema crnogorskoj stvarnosti i stvara realističniji tip pripovijetke. Novu orijentaciju u prikazivanju crnogorske sredine obilježile su kraće prozne forme Sveta osveta, Seobe, Učini kao Strahinjić, Stotinar, Deset godina u Mavritaniji i dr.

Dok je u prvim pripovijetkama iz crnogorskog života idealizirao patrijarhalne odnose i glorificirao junaštvo i čojstvo (Sveta osveta), u drugoj fazi prikazivanja crnogorske stvarnosti oslobađa se idealizacije i glorifikacije. U prikaz crnogorskog života unosi naglašenu crtu kritičnosti koja poprima satirične razmjere, naročito u djelu Deseg godina u Mavritaniji.

U kraćim proznim djelima Seobe i Stotinar Matavulj je prikazao socijalno-ekonomske odnose u crnogorskoj sredini. Potresnim realističkim slikama otkriva bijedu crnogorskog svijeta koji odlazi u tuđinu za kruhom. Socijalna nota daje tim pripovijetkama poseban značaj, a po svojim umjetničkim vrijednostima približavaju se pripovijetkama iz dalmatinskog života.

Građu za pripovijetke iz d a l m a t i n s k o g ž i v o t a nosio je kao dio uspomena iz djetinjstva, koje je kasnije proširio i obogatio spoznajama do kojih je došao u zrelim godinama. U krug pripovijedaka s motivima iz dalmatinskog života ulaze najvrednija Matavuljeva ostvarenja Povareta, Pilipenda, Našljedstvo, Bodulica, Pošljednji vitezovi, Novi svijet u starom Rozopeku, Oškopac i Bila i dr.

Matavulj u svojim pripovijetkama iz dalmatinskog (ili prema njegovoj terminologiji — primorskog) života obuhvaća područje od Boke kotorske, Dubrovnika, sjevernog Jadrana do Rijeke. Na tom prostoru otkriva raznovrstan svijet likova i događaja. Prikazao je gotovo sve društvene sredine: male ljude, propale plemiće, trgovce, iseljenike, fratre, nadničare, pomorce, seljake, intelektualce, ratnike, pečalbare i drugi šaroliki svijet južnjaka. Taj svijet Matavulj promatra "očima jednog treznog intelektualca", iako je emocionalno vezan uz ljude svoga zavičaja.

Njegovu pažnju najviše privlače mali ljudi i njihove životne drame. U Povareti je prikazana intimna drama maloga čovjeka — otočanina Jurja Lukešića, koji je iskreno, neposredno i ljudski uvjerljivo oblikovan u svom intimnom proživljavanju ljubavi, u bolnom suočavanju sa smrću voljene djevojke i nadvladavanja emocionalnih klonuća.

U jednostavnoj i čistoj strukturi fabule oživotvoren je intimni lik maloga čovjeka, naznačena je socijalna pozadina, ostvarena je atmosfera kraja, živa narodna riječ sa svojom lokalnom bojom i autentična psihologija naših otočana.

Pripovijetka Pilipenda sugestivno govori o moralnoj veličini maloga čovjeka koji u izdajstvu vlastite vjere vidi izdajstvo svoje ličnosti i moralnog dostojanstva. Moralni problem, na kojem se izgrađuje Pilipendin lik, postavljen je u određeni prostorni, društveni i politički okvir.

Matavuljeva ljubav i poštovanje prema malom čovjeku doživjeli su svoj vrhunac u Pilipendi, a također i u pripovijetki Našljedstvo, koja otkriva težnju obalnog radnika Antuna Berkasa za ljudskijim životom i srećom.

U pripovijetki Pošljednji vitezovi prikazuje posljednje predstavnike plemstva koji se društveno, moralno i psihički dekomponiraju.

Novi svijet u starom Rozopeku donosi atmosferu ustajalog života u primorskom gradiću i prodor novih životnih oblika.

Matavuljeve pripovijetke obuhvaćaju širok raspon motiva. Odlikuju se jednostavnošću i dorađenošću, svježim jezičnim izrazom i izgrađenom realističkom tehnikom i humorom.

Pripovijetke s tematikom iz b e o g ra d s k o g ž i v o t a razlikuju se od pripovijedaka koje su vezane uz dalmatinsku sredinu. U beogradskim pripovijetkama prikazuje društveni i moralni život beogradske buržoazije i sudbinu došljaka u toj sredini. Beogradski je život prikazao tamnim bojama inzistirajući na iznošenju naturalističkih scena (Grešno dete). Humor koji je spontano progovarao u pripovijetkama s tematikom iz dalmatinske sredine u beogradskim pripovijetkama iščezava i ustupa mjesto mračnim, mističnim raspoloženjima.

Pripovijetkama iz dalmatinskog života obilježio je vrhunski umjetnički domet realističke pripovijetke.

Matavulj je napisao i d v a r o m a n a: Uskok (1885) i Bakonja fra Brne (1892). Uskok je inspiriran motivima iz crnogorskog života. Fabula je izgrađena na motivu ljubavi bjegunca iz austrijske vojske prema crnogorskoj djevojci koja je prema tradiciji drugome namijenjena. U fabularni su tok uključeni viteške scene, običaji i nazori patrijarhalne crnogorske sredine. Roman nema literarnih vrijednosti.

Uz pripovijetke s građom iz dalmatinskog života roman Bakonja fra Brne najznačajnije je Matavuljevo djelo, ali i jedno od najistaknutijih ostvarenja srpskog realizma.

Odabirući građu koju je duboko proživio još u mladim godinama, Matavulj je neposredno realistički, originalno, snažnim pripovjedačkim temperamentom i smislom za humor predočio dvije sredine: siromašno i primitivno dalmatinsko selo Zvrljevo i samostan Visovac.

Prateći, u središtu fabularnog toka, životni put seoskog djeteta koje postaje fratrom, Matavulj se uključio u tipičnu realističku temu, koju je oblikovao na individualan način, iz posebnog vidnog kuta. Izgrađujući lik Bakonjin, polazio je prvenstveno od socijalne osnove — ističući utjecaj sredine na izgrađivanje karaktera. To je također tipično realistička koncepcija književnog lika. I ostali su likovi u djelu određeni sredinom. Deformacije samostanskih ljudi posljedica su njihova društvenog života.

U romanu su konfrontirane dvije sredine: seoska i samostanska. Seoska je sredina prikazana sa simpatijama, iako autor otkriva primitivnost, grubost, elementarno nagonsko reagiranje likova iz te sredine. On im se dobroćudno smije, otkriva u njima izvornu snagu duha, lukavost i zdravlje.

Samostanski život prikazan je s drukčijih pozicija. Autor osvjetljava parazitski način života samostanskih ljudi, otkriva njihove slabosti, nedosljednosti i devijacije.

Posebnu vrijednost Matavuljevu romanu daju izgrađeni pojedinačni likovi, svjež jezični izraz i sugestivan izvorni humor.

Matavuljev književni opus, osim pripovijedaka i romana, obuhvaća autobiografske zapise Bilješke jednog pisca, u kojima autor govori o svom književnom radu, putopisnu prozu Po Levantu, dramske pokušaje Zavjet (1897) i Na slavi (1904). Bavio se i prevođenjem s francuskog, talijanskog i engleskog jezika. Prevodio je Molijera, Mopasana, Zolu, Dikensa i talijanske dramske pisce.

Svojim književnim talentom i kulturom Matavulj je zauzeo mjesto među najvrednijim piscima u književnosti srpskog realizma.

Dr Dragutin Rosandić
Iz Književnosti II

BAKONJA FRA-BRNE


U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu.

riznicasrpska

MAJSTOR PRIPOVEDAČKE MINIJATURE



Čitavo pripovedačko delo Sima Matavulja proisteklo je iz bogate tradicije usmenog pripovedanja. Kada se zna da je sam Simo Matavulj bio neobično dobar kozer, kada se zna da je umeo i mogao da svojim pripovedanjem zaokupi pažnju mnogih i mnogih slušalaca tokom čitavih večeri, pričajući im ne samo narodne legende ili anegdote, što ih je u detinjstvu i prvoj mladosti slušao još od svoje majke, takođe odličnog usmenog pripovedača, nego i "istinite priče", priče koje je ili čuo od drugih ili sam stvarao, uzimajući za predmet neki istiniti događaj u kojem je sudelovao, ili čiji je svedok bio, onda nije teško zaključiti otkud toliko elemenata usmenog pripovedanja u Matavuljevoj prozi. Naravno, kao što to uostalom uvek i biva, kada je reč o usmenom pripovedanju, Matavulj je te priče dopunjavao i doterivao prilikom svakog ponovnog pričanja. Zbog svega toga, Matavuljevo pisano stvaralaštvo ne smemo posmatrati izolovano: nesumnjivo je da je talent usrnenog pripovedača prisutan u gotovo svim njegovim pripovetkama. To prisustvo bilo je u ovom slučaju i dragoceno i presudno, kako u pogledu izbora motiva, tako i u odnosu na samu formu pripovedaka.

Dva široka i motivski kontrastna područja prepliću se i uzajamno dodiruju u pripovedačkom delu Sima Matavulja. Život ljudi u njegovoj rodnoj Dalmaciji bio je česta i omiljena tema našeg pripovedača. Pored nešto pripovedaka iz crnogorskog života, drugo ne manje značajno motivsko područje Matavuljeve pripovedne proze čine pripovetke iz srbijanskog, pretežno beogradskog života. Kritika je dosad jasno uočila ovu tematsku različnost, kao i razlike u umetničkoj vrednosti ove dve grupe Matavuljevih pripovedaka. Mišljenja smo da je isuviše često isticano da prave vrednosti Matavuljeve pripovedne proze treba tražiti i sagledavati među njegovim dalmatinskim pripovetkama, da je Matavulj kao slikar beogradskog i uopšte srbijanskog života promašio i da se na ovom terenu kreće nesigurno i nesnalažljivo, da nije pronicljiv u posmatranju ljudi i da je nemoćan u uočavanju svih osobenosti ovog njemu pomalo stranog ambijenta. Izgleda da je ovakav sud kritike bio uslovljen podvrgavanjem ocene temi; naime, za suvremenu kritiku Matavulj je bio mnogo interesantniji kao slikar dalmatinskog života već zbog same teme, zatim zbog originalnosti jezika, zbog jasno izraženog lokalnog kolorita dotle neprikazivanog u srpskoj književnosti, pa je to, donekle, doprinelo izgrađivanju definitivnog mišljenja o njemu kao pripovedaču; slike iz beogradskog života, lišene zanosa i prkosa, blagog humora i ironije, znatno tmurnije i sa izrazitom tendencijom da se sa jednakom pronicljivošću prikazuju kako pozitivne tako i negativne strane života u jednoj prilično zahuktaloj sredini, koja je zbog dinamike svoga kretanja bila lišena neke izrazitije i stalnije fizionomije, bile su neprijatne i kritičarima i čitaocima. Te slike otkrivale su pojave koje "domaći" najradije žele da prećute ili da ne vide, jer je tu najčešće reč o životnom talogu grada, o životu ubogih periferijskih ljudi, o njihovim nedaćama i nezadovoljstvima, o njihovim tajnama i žalostima. A pronicljivo pripovedačevo oko umelo je da i u ovoj sredini otkrije ne samo mnoge životne pojave, nego i njihov duboko skriveni unutarnji smisao. I kao što je umeo da sagleda svu veličinu i tragiku mnogih apsurdnih situacija u kojima se nalaze pojedini njegovi primorski junaci (Pilipenda, Toni Fabri u pripoveci Kišovite noći, Marko Pivić u pripoveci Kraljica, zatim Roza bodulica, pa Pilip Vrleta i ko sve još ne iz te bogate galerije?), Matavulj je uspevao da uoči i pripovedački ocrta slične apsurdne situacije, što ih život tako nenadno ali i obilno nanosi, i svojih beogradskih junaka (dovoljno je setiti se Vlajka u Vlajkovoj tajni, pa penzionera Koče Ilića iz Predmeta za priču, zatim nesrećnog avanturiste Diga u pripoveci Digov posao i mnogih drugih iz velikog defilea beogradskih ličnosti u Matavuljevim pripovetkama!). I zato je nepravedno i neumesno stalno odeljivati u Matavuljevom pripovedačkom opusu ove dve motivske grupe, utoliko pre, jer su tematski prilično srodne.

I u pripovetkama iz primorskog života, i u beogradskim pripovetkama, Matavulj je slikar života ljudi: iznalazeći mnoge apsurdne situacije i pojave, on strasno slika svoje junake iz aspekta najvažnijih i u isti mah najbolnijih pitanja njihove egzistencije. Tako dolazimo do suštine: teme njegovih pripovedaka, bez obzira na motivska područja, dodiruju se i poistovećuju u načinu posrmatranja na probleme, samo su ambijenti različiti! Zato treba promatrati čitav Matavuljev pripovedački opus z a j e d n o, onako kako je nastajao i tada i samo tako možemo videti i osetiti pravu vrednost i sve draži Matavuljeve pripovedačke umetnosti.

Iskusni posmatrač ljudi i pojava oko sebe, Matavulj je imao i još jednu dragocenu osobinu, toliko potrebnu pripovedačima njegovog kova: umeo je da uobličava i gradi dijalog, umeo je da reprodukuje ljudski govor izvanredno verno, ali ipak tako da ne zvuči faktografski. Ta njegova osobina potiče iz veštine usmenog pripovedanja. Pretežan deo u Matavuljevim pripovetkama pripada dijalozima: opisi ličnosti, pejzaža i uopšte prostora, koncizni su i svedeni na najmanju meru. Odsustvo dugih uvoda i širih opisa ambijenta karakteristično je za Matavuljev pripovedački postupak: naš pisac ima dragocenu osobinu pripovedača da ume i može odmah da priđe izlaganju, ne zadržavajući se zbog saopštavanja nekih manje važnih pojedinosti. To se manifestuje naročito u manjim njegovim pripovetkama, koje su zaista minuciozno obrađene.

Zanimljiva je pripovetka Kišovite noći: u suštini jedna briljantna mopasanovska prozna minijatura, pisana izvanredno virtuozno i u jednom dahu, to je itekako duboka slika ljudskih naravi i začaranog kruga njihove svakodnevne mržnje i netrpeljivosti. Ipak, neko silom može da razbije taj začarani (i apsurdni) krug svakodnevnih zađevica i da udovolji svojim silovitim i prkosnim ljubavničkirn impulsima, i da se makar za trenutak vine i u druge sfere zajedno sa voljenim bićem. Ali kako i taj nenadni odlazak u olujnu i kišovitu noć nema izgleda na neku sadržajniju perspektivu, Matavulj tako i zaokružuje svoju minijaturu. Epiloga najčešće nema, samo je neizvesnost mogućna perspektiva. — Slično je i u pripoveci Pilipenda, koja je malo remek delo za sebe. Ta jednostavna slika iz vremena unijatskih akcija u Dalmaciji dobija zapravo grandiozne dimenzije u efektnom, ali i potresnom završetku, koji nije ništa drugo do svesno i bolno sagledavanje jada i bede ljudi, njihove nemoćnosti pred fatalnim silama, ali i pred samim sobom; sudbina ljudska uokvirena je apsurdom — i na tu činjenicu, koja izgleda zagonetna, Matavulj ovde ukazuje. I pred takvom sudbinom i u nemogućnoj situaciji našao se Pilipenda, koji ima mnogo od iskonskih osobina naših Ijudi: prkos i čvrstinu, ali i duboku osećajnost. Koliko samo uzbudljive životne istinitosti ima u poslednjoj slici ove pripovetke, koja zbog svoje zadivljujuće jednostavnosti, objektivnosti u prikazu i majstorske neposrednosti predstavlja i danas jedan od vrhunaca srpske realističke proze.

Ponekad samo, i to uglavnom u ranijim pripovetkama, Matavuljevi junaci uspevaju da u košmaru života postignu nemogućno. Podvig Marka Pivića u Kraljici u suštini je trijumf mladosti, lepote i ljubavi. Susret ljubavi i smrti u Povareti takođe ima svoje donekle srećno rešenje, ali i takva rešenja daleko su od toga da Matavulja možemo, makar i sporadično, smatrati idiličarem: u njegovim prikazima uvek je zastupljena objektivnost, što daje mogućnosti da i drukčija rešenja od onih u Pilipendi deluju ubedljivo i životno istinito. Ipak, vremenom, majstor pripovedač usmeravao je svoju pažnju na čuda ovog "šarenog svijeta", tražeći i nalazeći duboke istine o ljudima i njihovim shvatanjima života i u naizgled neobičnim okolnostima. Takav je slučaj u Bodulici a po neobičnosti sličnu situaciju imamo i u Vlajkovoj tajni. Istinski humanist i objektivni slikar života, Matavulj uspeva da prevaziđe razna konvencionalna shvatanja morala i da, izdižući se iznad takvih shvatanja, traži i bori se za međusobnu ljubav i toleranciju ljudi u najrazličitijim situacijama i okolnostima. Upravo po toj osobini Matavulj se jasno izdvaja ođ ostalih naših pisaca toga doba, i zahvaljujući njoj može i danas delovati savremeno.

Istakli smo već udeo usmenog pripovedanja u Matavuljevoj prozi. Čini se da je pripovetka Uskrs Pilipa Vrlete ponajbolji primer. Taj ton usmenog pripovedanja sačuvao se u našoj prozi do danas (nije li taj isti ton prisutan u pripovedačkom stvaralaštvu Branka Čopića?). Ali, dok je taj u s m e n i ton pripovedanja u Matavulja, kada je reč o njegovim pripovetkama iz primorskog života, u suštini jedno inventivno prizivanje sećanja iz detinjstva ili mladosti, prizivanje koje nije lišeno izvesnih elegičnih prizvuka, jer prošlost uvek mora takve prizvuke i da izazove, treba reći i to da usmeni ton pripovedanja, naročito u ovoj pripoveci, sadrži i nešto od blage ironije, u skladu sa samom temom: sećanje na prošle dane samo potvrđuje i pojačava saznanje o opštoj i neumitnoj prolaznosti u životu i na taj fenomen mogućno je gledati kroz koprenu blage ironije i sa prividnim zadovoljstvom! Tako je i nesrećni, samrtnički Uskrs Pilipa Vrlete u pripoveci povod da se pripovedač seti jednog čudnog lika i njegove još čudnije sudbine, ali i da izazove viziju punu kontrasta, koja sadrži i sliku razuzdanog, šarenog karnevala, veselja i bezbrižnosti, nad kojom se nenadno, kao neminovni uzrok ili posledica, svejedno, nadnela smrt. Čitav događaj Matavulj je majstorski opisao, naravno, koristeći i sredstva ironije. Da nema mnogo tako kapitalnih različnosti između njegovih primorskih i beogradskih pripovedaka ovde se nameće, kao jedan od razložnih i ubedljivih dokaza, poređenje pripovedaka Uskrs Pilipa Vrlete i Ciganski ukop. Sklonost ka dočaravanju potpunog kolorita, tako jasno izraženu u prvoj, sretamo u punoj meri i u drugoj pripoveci; takođe, i izvestan ironični tretman ličnosti, događaja i okolnosti imaju dodirnih tačaka: s jedne strane vedra slika karnevala u prvoj pripoveci, kao i čudno cigansko društvo, koje se smeje i ruga u drugoj. Dve kontrasti — veselje i smrt spojene su u ovim zanimljivim i prividno čudnim pripovedačkim slikama. Samo prividno čudnim, jer te slike donose itekako ubedljive životne istine, bez obzira što su zasnovane na kontrastima!

Isto kao i u pripovetkama iz Dalmacije, Matavulj se u svojim beogradskim pripovetkama pretežno interesuje za udese malih ljudi, čije životne sudbine mogu izgledati čudne i osobene. U tom smislu ističe se pripovetka Frontaš u kojoj nam pisac saopštava "slučaj" Dragiše Milutinovića, nasilno otrgnutog od svog poziva: čovek koji je našao sebe u oficirskom nastavničkom radu sa vojskom prebačen je u administraciju, gde nije mogao da se snađe i zbog čega nikako nije mogao da se pomiri sa sudbinom. Ali, i kada može da napusti Beograd, pošto je najzad dočekao penziju, ovaj nekadašnji poručnik ostaje, da bi negde na periferiji, pred svojom kućom, okupljao decu, komandovao im i obučavao ih vojnoj veštini. Ima istinske tragikomičnosti u ovoj situaciji, koju Matavulj dočarava u zanimljivoj narativnoj formi, još jednom pokazujući svoju veliku sposobnost uočavanja čudnih strana života i njegove prividne harmonije.

Kritika je zamerala reportersku površnost u pojedinim Matavuljevim pripovetkama iz beogradskog života. Mada u takvim konstatacijama ima tačnosti (navedimo kao primer pripovetku U Filadelfiji) obavezni smo i da ukažemo na izvesne činjenice, koje su, tako nam se bar čini, bile presudne u Matavuljevom susretu sa Beogradom i njegovim ljudima. Već smo istakli kako se Matavulj u Beogradu susreo sa jednom sredinom, koja usled prevelike dinamike svoga razvoja tako reći da i nije imala neku izrazitiju i stalniju fizionomiju. Osim toga, ta sredina bila je prilično šarolika, raznorodna i mogla se nametati već samim tim piscu kao fenomen vredan pažnje. Takav je slučaj sa pripovetkom U Filadelfiji, koja nije ni priča, ni reportaža ili, tačnije, koja je i jedno i drugo po malo! — Tu Matavulj prikazuje jedno od mnogobrojnih beogradskih dvorišta sa poređanim malim stanovima unaokolo, kakvih je bilo na pretek u nekadašnjoj Paliluli, a kakvih u tom kraju ima i danas. I pisac je opsednut tim ubogim životom predgrađa smatrao dovoljnim da u priči da ovlašne profile ljudi koji pitoreskno defiluju kroz dvorište, prikazujući njihove mane i svađe, ogovaranja i podmetanja, — jednom reči, sve ono što čini malu ljudsku taštinu. Matavulj nije jedini naš pisac koji prikazujući beogradsko predgrađe nije imao sreće! Ambijent njegove priče U Filadelfifi sličan je ambijentu Nušićeve drame Iza božjih leđa. Može se bez teškoća zapaziti kako je i Nušića nadjačala amorfnost životne građe, njena šarolikost i mnogostranost. Slično je bilo, istina nešto ranije, i sa Matavuljem, ali je ova priča ipak vredna pažnje kao dokaz svestranog piščevog interesovanja za životne manifestacije jedne za njega relativno nove sredine.

Pa ipak, talentovani i prefinjeni posmatrač ljudi, njihovih vrlina i slabosti, Matavulj je i u beogradskim pričama otkrivao paradoksalne i apsurdne događaje i obrte, kao i neočekivana osećanja i raspoloženja njihovih aktera. U tom pogledu pripoveci Vlajkova tajna pripada posebno i počasno mesto. Dirljiva ljubav junaka ove priče prema detetu stanodavke, od kojega je i sama majka digla ruke, njegovo staranje i želja da mu ulepša dane patnje i bolesti, koji su istovremeno i poslednji dani inače kratkog života bolesnog deteta u pripoveci su prikazani kao pomalo čudan humanistički gest. Iako lišena kolorita najboljih dalmatinskih pripovedaka, ova izvanredna Matavuljeva minijatura iz beogradskog života, može se bez rezervi svrstati među najbolje stranice njegove pripovedačke proze.

Jednostavnija od Vlajkove tajne, ali opet ozarena lepotom ljudske plemenitosti i ljubavi je i minijatura Bolničarka. Uopšte, kada nije težio da svoj pripovedački izraz proširi, kada je ostajao u granicama pripovedačkih minijatura, Matavulj nije i kao slikar Beograda zatajio. I kao što je slučaj sa njegovim minijaturama među pripovetkama koje obrađuju život Dalmacije, tako je i ovde, u Matavuljevoj pripovedačkoj slici Beograda. I kao slikar Beograda i njegovih ljudi Matavulj je najbolji kada nam nudi svoje pripovedačke minijature, svoje male ali briljantne priče o tadašnjim, ali i večitim ljudskim udesima, njihovim radostima i patnjama, njihovim stradanjima i podvizima. Zato njegove prozne minijature svetle poput blistavih medaljona, otkrivajući nam velike i značajne ljudske istine.

Odavno su uočene Matavuljeve humorističke sklonosti. Nekad su one ispoljene u piščevom dobroćudnom, gromoglasnom smehu, a nekad samo kao prizvuk blage ironije. Nema sumnje, Matavulj je imao veliki smisao za uobličavanje smešnih događaja, situacija i tipova. Ali, nama se čini zanimljivijim njegov ironični tretman pojava i zbivanja, tretman na koji se može naići i u nekim njegovim pripovetkama. Karakteristična je pripovetka Našljedstvo. Sve u njoj vrvi od ironičnog prikaza — kako pojedinaca, tako i čitave sredine. Na početku, još od trenutka kada sudija Fotis poziva Antuna Berkasa, a ovaj, opet, začuđen, za sebe konstatuje "Doista, zove me na rakiju! Pa hajdemo, i ovako je kapi od jutros okusio nijesam", dok među ostalima lebdi pomisao ne radi li se tu o nekoj krivici, i, razume se, o zatvoru kao logičnoj posledici. I posle, u domišljanskoj akciji Antunovoj kako da što pre dođe do nasleđenog novca, i kasnije, kada uživa, trošeći dobijenu sumu. Koliko živopisnosti i vedrine u ovoj pripoveci! Osmeh nam igra na licu dok je čitamo, opsednuti smo optimizmom i vedrinom ovog domišljanstva i nenametljivom duhovitosti fakina Antuna. To je pravi Matavulj, koji kao i Glišić, uživa u humorističkoj situaciji i duhovitom prikazu svojih ličnosti. Ironija ovde nema gorčinu koja bi stvarala satirične iskrice. I kada u pripovetkama Matavuljeva ironija počinje da bude pokašto gorka (kao u pripoveci Gledajući Hamleta), to je više uopštena slika društvenih pojava i naravi, nego prikaz pojedinih jasno profiliranih tipova. Zbog toga, valjda, rečeno je kako je Matavuljev humor — dobroćudan. Iako ovakvo tvrđenje može izazvati osporavanje, jer se ne može zaboraviti da ovaj humorist primenjuje ponekad ironični tretman nekako setno, sa senkom neke tuge što je sve to tako, što je ovaj naš svet ispunjen mukom i jadom ljudskim, a što je Matavulj, neumorni i pažljivi posmatrač, neprestano primećivao i čega je on uvek bio svestan, čak i kada je gradio svoje humorističke situacije. Ima u tome dosta sličnosti između našeg pisca i Čehova, kao da se uglovi njihovog promatranja životnih nanosa, prilika i neprilika, kao i čudnih ljudskih sudbina ponekad savršeno poklapaju.

Matavuljeve karikaturističke sposobnosti ogledaju se u punoj meri u pripoveci Pošljednji vitezovi (naslov prve verzije: Konte Ile X). Iako humor ove pripovetke nije lišen one dobroćudnosti i glasnog smeha, ne može se preći preko činjenice da ovde imamo prikazane i tamne strane života, koje su neposredna posledica socijalnih protivrečnosti uslovljenih upravo onim pojavama, koje Matavulj opisuje. Naime, postojanje poslednje i već degenerisane gradske aristokratije naporedo sa novim i novim slojevima mladog građanstva poteklog sa sela, uslovljavalo je i donosilo mnoge protivrečne situacije, mnoge sukobe i nerazumevanja, što je naš pripovedač vešto i prikazao, podsmevajući se pojedinim neprikladnostima, ali i ne zaobilazeći neke negativne posledice takvog stanja. Zbog toga je humor u ovoj dužoj pripoveci kompleksniji i tamniji, naročito kada se ima u vidu druga verzija dela. Ali, u naknadu za to, donosi nam ova pripovetka uspele plastične prikaze glavnih ličnosti, koje su predstavljene tako reći na dramski način: mnogobrojnim dijalozima, koji su samo doprineli efektnosti karikaturističkih slika.

Isto kao što je Matavuljev humor kvalifikovala kao dobroćudni, kritika je iznalazila i pesimizam u njegovim delima. Vidni su pesimistički tonovi u njegovom delu i, mada zvuči paradoksalno, oni imaju svoje dodirne tačke sa njegovom sklonošću prema ironičnom prikazivanju ljudi i događaja. Matavulj je bio više posmatrač nego analitičar: zato i u njegovim delima nema dovoljno psihološkog senčenja; ali, zato nam on u većini slučajeva pruža potpune pripovedačke slike, koje nikako nisu samo puko dočaravanje životnih činjenica, već i njihovog imanentnog značenja i smisla. Posmatrajući tako životne pojave i događaje, Matavulj je sve više bio svestan začaranog kruga ljudske egzistencije, zatvorenog kruga ljudskog života i njegovih apsurdnih međa. Nekad se zadovoljavao samo prikazom ljudske nemoći pred tim sudbinskim granicama, a nekad je pribegavao ironiji kao sredstvu kojim plastičnije može da prikaže pojedine situacije, često vedre, ali često (možda još i češće) — besmislene i zato tužne.

Zanimljiv je Matavuljev odnos prema fabuli. On je jedan od naših prvih pripovedača koji zanemaruje fabulu, koji svu svoju pažnju usredsređuje na određenu situaciju ili na pojedine ličnosti i okolnosti li kojima se one nalaze. Zato se dešava da se njegovo fabuliranje često iscrpljuje u opisima ambijenta ili samo u dočaravanju jedne životne situacije. Nije mnogo voleo da zalazi u prošlost, ređe je iznosio istorijat svojih ličnosti. Pa i kada je to činio, veću pažnju ipak je poklanjao određenom t r e n u t k u ili s i t u a c i j i u koje nas dovođi bez nekih dužih priprema i objašnjenja.

Za rasvetljavanje Matavuljevog pripovedačkog postupka karakteristična je pripovetka Predmet za priču. Dvostrukim tokom pripovetke predstavio je Matavulj izvanredno sugestivno ličnost starog Koče Ilića, tako da se ne može izdvojiti šta je ovde zanimljivije: da li sam okvir priče sa opisom susreta sa Ilićem, ili pak priča, koja, istina, zadire u prošlost, ali koja se nekako produžuje do samog trenutka pripovedanja, koje nam donosi sliku zagonetnog iskrsavaju u vajkadašnjoj ljudskoj egzistenciji, nemoćan u rešavanju mnogih fatalnih i apsurdnih pojava i situacija, Simo Matavulj uspeo je i uspeva do naših dana da nam rasvetli nešto od onoga što je činilo i što čini život; i tragične dileme, i vesele, razigrane trenutke ispunjene bezbrižnošću i radošću, i nerešive sukobe ljudi u svakodnevnoj borbi za opstanak, i prividno nezanirnljive običnosti svakodnevice, koje mogu imati nagle i neočekivane obrte, i ljudske nade, patnje, uzdanja i istrajnosti; uspeo je, jer je sa ljubavlju istinskog humaniste slušao sve damare života, želeći pre svega da otkrije ono što je osnovno u večitom procesu ljudskog trajanja. Snažan i ubedljiv, savršeno jasan i nedvosmislen dokaz ovoj tvrdnji vidimo u činjenici da mnoge Matavuljeve pripovetke deluju i danas ne samo zanimljivo, nego i aktuelno. A to nikako nije samo i isključivo posledica njegovog uzornog majstorstva u pripovedanju.

REALISTIČKO PRILAŽENJE STVARNOSTI



U Matavuljevo vreme, u drugoj polovini XIX veka, društveni život u Dalmaciji bio je na prekretnici, zanimljiv i veoma složen. U Šibeniku, kao i drugde u ... primorskim gradovima, sukobljavali su se tada interesi i shvatanja dvaju građanskih slojeva. S jedne strane, bili su malobrojni, ali još uvek uticajni ostaci gradske aristrokratije u raspadanju, omlitavele u neradu, koja je bila sasvim odnarođena ili na putu da pokida i ono malo veza sa rodnim tlom. Uz taj sloj pribijali su se ukalupljeni birokrati, dobrim delom tuđinci. Ceo taj "viši" sloj klanjao se pred tuđinskom kulturom, s visine je gledao na svoje sunarodnike i prezirao je svoj jezik. S druge strane stajao je novi sloj građanstva, poreklom sa sela, koji su činili obalski radnici, mornari, ribari, zanatlije, sitni trgovci, a dobrim delom i vinogradari i zemljoradnici, iako su živeli u varoši. Te starije i novije pridošlice donosile su sa sobom sa sela, i u novim uslovima dalje razvijale, mnogo zdravije osećanje života nego što su ga imali izrođeni aristokrati "tamne krvi". Bilo je u shvatanjima ovog drugog sloja i okamenotina starih, mračnih predrasuda, bilo je hajdučke žestokosti i bezobzirnosti, ali, ipak, taj sloj karakteriše snažna vitalnost, težnja ka napretku, zdrav humanizam, živo nacionalno osećanje.

Dalmatinsko selo je po prirodi vrlo oskudno. Život seljaka je proticao, manje-više, u borbi za goli život. Usled toga je tamošnje seljaštvo u kulturnom pogledu bilo zaostalo, ogrezlo u praznovericama. Seljaci pravoslavne vere imali su, osim tih nedaća, da izdrže i borbu protiv nasilnog unijaćenja, a svi, i katolici i pravoslavni, nosili su na svojim leđima teret mnogih manastira, "svetih loza" kaluđerskih, popovsku i kaluđersku oblapornost.

Na život svoga zavičaja Matavulj je gledao očima jednog trezvenog intelektualca koji je ponikao iz sitnograđanske porodice šibeničkog predgrađa, iz porodice u kojoj su sećanja na seljačko poreklo bila vrlo sveža i u kojoj se živelo od domaće radinosti više nego od trgovine; intelektualca, najzad, koji je, školujući se, a naročito sam neprestano proširujući svoja znanja i vidike, stekao široku obrazovanost i produbio shvatanja života. Iz svakog Matavuljevog retka o njegovom zavičaju izbija duboka ljubav prema rodnom kraju. Ali ta ljubav prema zavičaju nije zatupila oštrinu trezvenog gledanja na stvarnost, koja, kao što vidimo, nije bila svetla. Otuda kod Matavulja, i kad sa očiglednim simpatijama piše o ljudima svoga kraja, ima kriticizma; on je zapažao i negativne pojave. Njegov roman Bakonja fra-Brne rečima pokazuje ovaj kritičan Matavuljev odnos prema životu u Dalmaciji. U tom romanu, kao tu i tamo i u drugim Matavuljevim slikama toga života, ima čak i naturalističkog naglašavanja onoga što je nagonsko u čoveku. Takvo je, na primer, poglavlje Izbor u romanu Bakonja fra-Brne, iako je grubi naturalizam ovde ublažen dobroćudnim Matavuljevim humorosm. Toga ima i u nekim njegovim pripovetkama.

Pošljednji vitezovi su jedra slika društvevih suprotnosti u primorskim gradovima, o kojima smo već govorili. Preobraženja su široko zamišljena, ali nedovršena, slika života svih slojeva u Dalmaciji. I jedno i drugo delo obiluje oštro zapaženim i jednostavno iznetim pojedinostima i konkretnim likovima punim života, koje je Matavulj očevidno radio prema živim modelima. Utisak koji čitalac na osnovu ovih dela stiče o životu Dalmacije u drugoj polovini prošlog veka uglavnom je težak, mračan, utoliko više što je tu život dat sa poraznom ubedljivošću. To nije zato što Matavulj nije verovao u čoveka, što mu je život uopšte izgledao mračan, nego pre zbog toga što mu je, dok je pisao ove stvari, pred očima lebdela slika vedrijeg života.

Vera u našeg čoveka, malog čoveka sa sela ili iz bednog predgrađa, tako jasno izbija iz drugih Matavuljevih pripovedaka sa predmetom iz dalmatinskoga života, koje su pisane delom istovremeno, delom tek nešto kasnije. Lik "fakina", obalskog radnika Antuna Berkasa u pripoveci Našljedstvo otkriva, pre svega, lepotu i čovečnost osećanja i ideala radnog čoveka. Pilipenda je prosto dokumenat o veličini malih. U pripoveci Povareta "mladi ostrvljanin Juraj Lukešić iz Krapna" tako je ljudski jednostavan i nosi u sebi jedno zdravo osećanje života, "ili upravo dužnosti života... zdravih i normalnih ljudi, koja je jača od tuge pričinjene izvesnim gubitkom", kako je jednom tačno primećeno. Mala i ružna Bila u Oškopcu i Bili koju Laza Kostić smatra za najuspeliji lik u Matavuljevim delima, otelovljenje je pitomog, čovečnog, lepog u našoj priprostoj seljanci. I tako dalje. Jeste, hoće da kaže Matavulj, život je bio težak, paćenički, ali taj mukotrpni život stvarao je i divne ljude; nije samo razorno delovao i nagonio ljude da se odbijaju u široki svet.

Godine 1874. došao je Matavulj u Herceg-Novi za učitelja na tek osnovanoj nižoj pomorskoj školi. Baš u vreme Matavuljevog života u ovoj maloj varošici planuo je u neposrednom zaleđu hercegovački seljački ustanak "Na manjem zemljištu većih suprotnosti i sukoba ne bješe moguće ni zamisliti — kaže Matavulj u svojim Bilješkama jednog pisca. — Tu su ćesarovci, Turci, oružani Bokelji, na domaku Crna Gora... "U gradiću, uspavanom među starinskim bedemima koji se ruše kao drvena crvotočina, gdje sve miriše na starudije, gdje su u životu starinske misli i navike, bješe i suvremenog duha i pokreta". Sve te "suprotnosti i sukobe", naročito one između "starinskih misli i navika", s jedne strane, i "suvremenog duha i pokreta", s druge, oživeo je Matavulj u nekoliko pripovedaka sa predmetom iz hercegnovokog života. Među tim pripovetkama ističu se Bodulica i naročito Novi svijet u starom Rozopeku. U ovoj su pripoveci naročito izrazito prikazane baš one suprotnosti, "neočekivane i jake", o kojima Matavulj govori u svojim uspomenama.

Kao i mnoge druge. svoje likove, Matavulj je i Amruša i druge u pripoveci Novi svijet u starom Rozopeku radio prema živim modelima, i to se jako oseća. Ali time ovi likovi nisu izgubili u svojoj tipičnosti, jer oštro Matavuljevo oko znalo je i da uoči izrazite, za život sredine karakteristične, ličnosti i da ih ubedljivo prikaže.

Uznemirenost usled hercegovačkog ustanka osećala se jako u celoj južnoj Dalmaciji, a naročito u Boki Kotorskoj i Herceg-Novom. Mladi Matavulj, ponesen rodoljubljem, sa dva đaka dobrovoljca ("jedan iz Srijema, drugi iz Srbije") otide jedne noći "u ustanak", ali razočaran u nametnuto vođstvo ustanka, usled spletaka i dinastičkog rivalstva Obrenovića i Petrovića, koje se bezobzirno ispoljavalo, ubrzo se vratio natrag u Herceg-Novi. Taj njegov kratkotrajni dodir sa ustanicima nije ostao bez rezultata. U pripovetkama Novo oružje i Snaga bez očiju obradio je utiske i iskustva koja je tom prilikom stekao.

S jeseni 1881. Matavulj je došao na Cetinje. Boravak na Cetinju je veoma značajan za njega; tu je i počeo svoj književni rad.

Za vreme Matavuljeva boravka u Crnoj Gori, osamdesetih godina prošloga veka, u maloj crnogorskoj prestonici živo se radilo, i svestrano, na uređenju države. Posle rata 1876—78. Crnoj Gori je, najzad, i formalno priznata nezavisnost. U proširenim granicama državice bilo je dve-tri varošice; tako je dotada isključivo seljačka i radnička država dobila i prvi sloj građanstva. I Cetinje postaje postepeno varoš, i tu se formira sloj građavstva. Malobrojno građanstvo postavilo je sebi kao najpreči zadatak preuređenje države. Uski krug intelektualaca, koji su se tada sa raznih strana Srpstva stekli na Cetinje, zajedno sa nekoliko školovanih ili poluškolovanih Crnogoraca, predstavljali su borbeni odred građanstva, odred koji se okupljao oko cetinjskog dvora i organizovao kulturni rad. Tridesetogodišnji Matavulj, tada već prilično obrazovan i sa dosta životnog iskustva, iskreno se priključio tom krugu intelektualaca i svesrdno je radio na kulturnom podizanju zaostale državice.

U njegovim prvim pripovetkama sa predmetom iz crnogorskog života ima toliKo optimizma, otuda je slika života u njima prelivena idealizmom. Matavulj je od sve životne stvarnosti najviše i najjasnije primećivao izvesnu težnju prema napretku, koja je zbilja uočljiva u Crnoj Gori osamdesetih godina, a nije uočavao kako težnje i snovi vodećeg sloja društva nisu uvek u skladu sa realnim mogućnostima, kako njlhova vera u brzi kulturni procvat nije zasnovana na ekonomskom razvitku sela. Iz tog prvog perioda u Matavuljevom književnom radu jeste i pripovetka Sveta osveta.

Tom svojom pripovetkom Matavulj jasno izražava gledište ondašnje zvanične Crne Gore; kod Crnogoraca ima, istina, još uvek mnogo ostataka starijih shvatanja, duboko ukorenjenih, koja ometaju organizovanje države (nagon za osvetom), ali istovremeno, usled snažnog rodoljublja, autoritet države ipak pobeđuje. Otuda Minja Kadović ubija "Turčina" da bi osvetio strica, ali se ipak svojevoljno predaje vlastima da bi nova pravda trijumfovala.

Realnije Matavuljevo gledanje na crnogorsku stvarnost ogleda se naročito u njegovim autobiografskim spisima: Bilješkama jednog pisca i Deset godina u Mavritaniji.

Kada se krajem 1889. nastanio u Beogradu, da tu ostane do smrti (1908. godine), Matavulj se našao u sasvim drukčijim okolnostima nego dok je živeo u Crnoj Gori ili ranije u Herceg-Novom i svom zavičaju. Matavulj je živeo u Beogradu devedesetih godina prošloga i prvih godina ovog veka, a to je baš vreme, po zlu poznate vladavine poslednjih Obrenovića. To vreme karakteriše, s jedne strane, koterijaštvo i prljava korupcija, a, s druge, neorganizovanost narodnih masa za borbu protiv toga zla; snaga koja bi jedina mogla organizovati narod za borbu, radništvo, tek tada se počinje pripremati za izvršenje svog istorijskog zadatka. U tako nezdravoj, zagušljivoj atmosferi Beograd se razvijao iz palanke u veću varoš, u značajan ekonomski i kulturni centar.

Slika Beograda koju je Matavulj dao u svojim pripovetkama mračna je, ponegde jezivo mračna. Sve njegove beogradske pripovetke, s neznatnim izuzetkom, u stvari su teška optužba buržoaskog društva.

Dok je u beogradskmm i crnogorskim pričama, uopšte uzevši, Matavulj bio jednostran, dotle je život Dalmacije potpunije zahvatio. Beogradski život uočio je, uglavnom, samo s ružne strane, a crnogorski, u pripovetkama iz prvog perioda stvaranja, samo sa lepe; život u zavičaju, međutim, gledao je i sa lepe i sa ružne strane. Taj život je najdublje i najpotpunije i poznavao. Otuda njegove dalmatinske pripovetke i roman Bakonja fra-Brne imaju i veću umetničku vrednost od ostalih.

Matavulju se odavno nametao problem odnosa čoveka, jedinke, prema sredini u kojoj živi i uticaja te sredine na moralno formiranje jedinke. Taj problem, u raznim oblicima, leži u osnovici mnogih naših književnih dela s kraja prošlog i početkom ovog stoleća. U jednom naročitom obliku taj problem je u osnovnoj zamisli Matavuljevog Uskoka, koji je on za nekih osamnaest godina dva puta prerađivao. Taj problem čini osnovicu duge Matavuljeve pripovetke Preobraženja i nekoliko sitnih pripovedaka. Taj problem, napokon, rešavan je i u Bakonji fra-Brnu. Kada je Matavulj na kraju 1888. prekinuo sa pisanjem Bakonje, u jednoj belešci u Stražilovu, uz obećanje da će delo dovršeno izdati "u zasebnoj knjizi", on kaže: "S tom pričom je piscu namera da pokaže kako vaspitanje i prilike utiču na karakter".

Mali Ive Jerković, Bakonja, odlazi u franjevački manastir "da umre za ovaj svijet", da se vremenom postrigne i nastavi "svetu lozu" fra-Jerkovića iz Zvrljeva. Sirova i primitivna sredina iz koje je ponikao, njegova bliža i dalja rodbina data sa naturalističkim naglašavanjem nagona, neprekriveno, stavljena je kao neka prividna suprotnost franjevačkom manastiru, gde bi trebalo da cveta "mudros', čestitos', bogoljubnos", kako bi rekao Čagljina. Stvarna suprotnost, međutim, ogleda se u oskudnom, mukotrpnom seljačkom životu, s jedne strane, i bezbrižnom živovanju lenih, ugojenih "slugu sv. Frane", s druge. Svi fratri u manastiru koje je Ive tamo zatekao prošli su isti put od bednog pastirčeta do zadriglog lenjivca i kaišara. Već prema otpornoj snazi pojedinca, taj u mnogo čemu jednoliki skup fratara predstavlja čitavu vešto nijansiranu skalu poremećenih karaktera, od nervno neuravnoteženog "pesnika" fra-Naćvara, Bakonjinog strica, pa preko učenog fra-Tetke do zajedljivog Vrtirepa i fratarskog delije Srdara.

I Bakonja je, posmatrajući iz perspektive mukotrpnog i oskudnog života u selu ugodni, bezbrižni i laki život svoga ugojenog strica, još pre odlaska u manastir stvorio sebi ideal života. A sve što je u manastiru zapazio i saznao utvrđivalo ga je u uverenju da je jedini smisao života pobrinuti se da taj život bude što lakši i udobniji. U manastiru on radije obigrava oko kujne nego što sedi u "skuli", bolje se oseća u konjušnici oko zadriglih fra-tarskih konja nego pred oltarom, više se divi odvažnosti i slobodnom životu fra-Srdarine, koji kao "obaćetan pas" juri za kmeticama, nego polovičnoj učenosti i licemernoj pobožnosti fra-Tetke ili svoga strica. Upornošću čoveka koji jasno zna šta hoće, on je išao pravcem svome u detinjstvu postavljenom cilju. Samo što je taj cilj, vremenom, proširio. U tu idealnu sliku budućeg života, kad bude "umro za ovaj svet", unosio je i "ključić od stričeva kovčežića", punog srebrnjaka iskaišarenih od "virne" pastve. I naravno, postigao je cilj. Kada pri kraju romana dobija parohiju kao fra-Jerković XXV, on, bez mnogo ustezanja, zakorači dobro utapkanom stazom svoja dvadeset i četiri prethodnika iz "svete loze" zvrljevske.

Matavulj je zamislio svog junaka kao dobra čoveka a osrednja fratra. On je imao puno simpatija i prema Bakonji i prema Srdaru i prikazao ih je kao prirodne, uravnotežene ljude, kao predstavnike otporne snage prostoga naroda protiv štetnih kaluđerskih uticaja i "one silne tuđinske navale koja, od vjekova i neposredno, nasrće na naše primorje". I pobedu njihove iskrenosti i prirodnosti nad kaluđerskom pritvornošću smatrao je kao veliki uspeh, kao postignuće životnog cilja.

U stvari, Bakonja nije formiran ni kao čovek, a još manje kao koristan član društva. Taj mladić, koji je imao sve predispozicije da se, pod povoljnim uslovima, razvije u izrazito snažnu ličnost, izišao je iz manastira nedoučen, nedovoljno prosvećen, socijalno neizgrađen. Gnjili, u istini besciljni život kojim je zakoračio nije dostojan one snage koju je mladi Ive Jerković istinski u sebi nosio. Ali franjevački manastmr, kakvog nam je Matavulj prikazao, dao je u Bakonji najbolje što je mogao dati. Te ustajale, zagušljive ćelije, kujne, refektorije, skule, sijeste, nisu imale unutrašnje snage da izgrade korisnog čoveka, još manje da pozitivno utiču na narodni život. I pored sva sedamdeset i tri manastira, koji su vekovima delovali među onih nekoliko stotina hiljada dalmativskih katolika, narodna prosvećenost njihovom zaslugom nije za sve to vreme ama ni korak uznapredovala. Iako je Zvrljevo dalo u toku više od četiri stotine godina dvadeset i pet redovnika, ostao je narod u tom selu, kao i po svim župama sv. Frane, isto onako neprosvećen kao kad je pre četiri veka prvi Jerković pošao da se prosveti u manastiru.

Iz Matavuljevog prikaza jasno se vidi da je manastir V. isključivo negativno delovao i na okolinu koju je trebalo da uzdiže i prosvećuje, i naročito na ljude koji su se u njemu vaspitavali. Ta sredina poluprosvećenih, licemerno pobožnih ljudi, koji se povazdan izležavaju, mnogo jedu i mnogo piju, koji služe sv. Frani ne iz uverenja nego radi uhljebija, radi prednosti koje im redovnički habit pruža, koji gule i varaju neprosvećeni narod, tragično je delovala na sve koji tamo dođu. Iz onih crtica datih na početku knjige o ranijim fra-Jerkovićima jasno se vidi kako se ti zdravi seljački sinovi postupno degenerišu, moralno iznakažuju i odnarođavaju. Vidi se, dalje, kako ti odnarođeni ljudi služe i svetom ocu papi, i providuru u Zadru, i "svetloj kruni bečkoj", ovima, samo ne svome narodu. — U takvoj sredini, gde se i pored sve "učenosti" još uvek veruje u vampire, gde se kao postignuće uzvišenog cilja smatra što je obmanuti narod "upisao" za jedan dan "sami veliki misa blizu stotinu", gde se "proštenja" daju za novac, gde niko nikoga ne poštuje, gde redovnici podvaljuju jedan drugome, a svi zajedno narodu, zaista je divno čudo zadržati i onoliko prirodnosti i poštenja koliko su imali Bakonja i Srdar.

Nije, dakle, nikakvo čudo što takva "skula" nije mogla da izgradi jednog čoveka, makar i kao fratra. Među svim redovnicima i među svom manastirskom čeljadi nema nijednog jedinog istinski pobožnog čoveka. To nije ni duševni fra-Brne, iako svoje reči kiti izrekama iz crkvenih pisaca, to nije ni "učeni" latinski fra-Tetka, kako je najviše redovnik od sve svoje sabraće, iako sve "učenje šalernitanske skule" zna napamet. Tu uopšte nema učenog čoveka, iako nikako nisu mogli da "ubiju vreme", a pod rukom im velika biblioteka, čije su knjige miši nagrizli. Ni jednu jedinu od svih onih hrišćanskih vrlina ne zapažamo iole razvijenu ni kod jednog od osam fratara u manasšru V., a kamoli i kod nekog drugog od manastirske čeljadi. Zadovoljni što su siti i napiti, što su im kovčežići ispod kreveta puni i na sigurnom mestu, svi oni u duši hvale sv. Franu što im je omogućio bezbrižan, parazitski život, koji mogu podešavati prema svom ukusu i shvatanju.

Osnovni kvalitet Matavuljeva talenta, oštro zapažanje karakterističnih detalja, trezveno gledanje na život, snaga, uobličavanje itd. ispoljili su se u svim njegovim delim. Ti kvaliteti, naravno, nisu uvek bili jednako razvijeni. Matavulj je jedan od onih savesnih pisaca koji su se kao umetnici neprestano i uporno izgrađivali kroz ceo život. Kod Matavulja je primetno sazrevanje realističkog prilaženja stvarnosti. U početničkim radovima, on je, po njegovim rečima, "u nebuloznom svijetu koji ne postoji", zatim je ubrzo sišao među ljude i sve ih je realnije posmatrao. Primetan je kod Matavulja i neprestani napredak u savlađivanju tehnike pripovedačkog posla, i, što je za Matavulja naročito karakteristično, u toku njegovog razvitka sredstva su mu, i jezična i kompoziciona, sve jednostavnija, tako da je pri kraju života, kada piše, recimo, Povaretu ili Pilipendu, pravi majstor u tome da najjednostavnijim sredstvima uobliči likove koji se ne zaboravljaju.

Vido Latković (Iz jednog predgovora romanu Bakonja fra-Brne)

Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.

O MAJSTORU PRIPOVEDAČU


"Pravo je da svakom prilikom bude pominjan pisac čije delo živi u narodu i čiji uticaj traje među piscima i u književnosti".


To je bilo napisano povodom četrdesete godišnjice smrti Sime Matavulja i to bih hteo da ponovim i sada kad se u celoj Jugoslaviji proslavlja stota godišnjica od rođenja Matavuljeva. Te proslave, pored neizbežnih konvencionalnosti, imaju tu dobru stranu da u čitalačkoj javnosti i u svakom pojedincu obnove lik pisca čiju uspomenu slavimo. A ako ta proslava bude povod da se najposle izdaju pregledno, celovito i logično sređena sabrana dela tog pisca i da se o njima pojave nove i dopunske studije, ona je postigla svoj cilj i dobila svoj stvarni smisao i svoje opravdanje.

Ova stota godišnjica od rođenja S. Matavulja bila je povod da sam proveo nekoliko dana u davnoj, ali nezaboravnoj atmosferi đačkih godina. U nedostatku sabranih, dela, na mom stolu i oko moje postelje našle su se sveske Matavuljevih pripovedaka, koje su objavljene za njegovog života, a koje sam iskopao iz javnih i privatnih biblioteka. To su tanke i, knjižarski govoreći, neugledne sveske, u izdanju Matice srpske, Braće M. Popovića, Lj. Joksimovića i dr. Njihove naslovne strane govore o davno mrtvom ukusu onoga vremena, a sami naslovi kazuju o tadašnjem književom običaju koji se održao još dugo posle toga, da se već u naslovu lokalizuje i geografski obeležava radša pripovedaka (Iz Crne Gore m Primorja, Sa Jadrana, Primorska obličja, S mora i s planine).

Posle dužeg vremena čitam ponovo tu prozu. Tako su književna dela koja traju na stalnoj probi vremena, ne samo od jednog naraštaja do drugog nego i u granicama svakog pojedinog od njih. Svakom od nas čitalaca dešava se da po nekoliko puta u životu vrši takve probe i da sa ljubopitstvom i ne bez strepnje uzima, posle desetine godina, u ruke delo pisca koga je voleo i prisnije osetio. Matavuljevo književno delo spada u ona koja tih proba ne moraju da se boje. Naprotiv, svako novo prečitavanje njegove pripovetke ispadalo je za mene uvek tako da ja polažem ispit pred mojim piscem, a ne on preda mnom, da ja sagledam u njegovom tekstu ono što nekad nisam umeo ni mogao da vidim, bilo da se radi o jakim, bilo o slabim stranama dela.

I sada sam, posle dosta godina, našao svoje davnašnje divljenje pred tom jasnom i jednostavnom realističkom prozom, u kojoj se zaista kopno dodiruje s morem i planinski vazduh meša s morskim. Ono što uvek iznenađuje kod Matavuljeve pripovetke to je ona lakoća s kojom on pristupa likovima i radnjama, prirodnost kojom ih slika i vodi, i jednostavnost sa kojom ih, završavajući priču, uklanja ispred naših očiju, da bi, mnoge od njih, ostale zauvek u našem sećanju. (A nije tek potrebno kazivati da je ta lakoća, naravno, samo prividna, iskupljena darom i naporom pisca.)

Matavulj je živeo i radio u vreme kad je pripovetka u nas, osim, velikih i snažnih izuzetaka, bila opterećena mrtvim etnografskim elementima, kad su egzibicije "čistog i jedrog narodnog jezika" smatrane gotovim umetničkim ostvarenjima, kada je cvala "crtica iz života" i kad je kazivanje anegdote i golo iznošenje teme — značilo često isto što i stvaranje pripovetke. Matavulj je svesno nastojao da se oslobodi tih opterećenja i da nađe, kao što je sam govorio, "lakši i prirodniji način prikazivanja". Ali kao svaki, i on je plaćao danak svome vremenu i padao u njegove greške; tragovi toga mogu se videti u delovima pojedinih pripovedaka, često i na pripoveci celoj. Ali kad god se oslobađao konvencija i kad god mu je polazilo za rukom da bude ono što jeste, on je davao pripovetku kakve pre njega u nas nije bilo; laku, prirodnu i jednostavnu, a u stvari dobro zamišljenu i smišljenu, sadržajnu, strogo krojenu i kao u primorski kamen rezanu. Međutim, kako se to dobrim piscima dešava, i u tim njegovim samo skiciranim pripovetkama, u ovlašnom i konvencionalnom pričanju, iskrsava, kao uzgred, mnogo novih zapažanja, pregnantno kazanih istina, mnogo od životnih uslova jednog našeg zanimljivog kraja i njegovih ne manje zanimljivih ljudi.

Sunčana priroda i harmoničan čovek, sa urođenom ravnotežom između živih čula i oštrog razuma, bez vidljive sklonosti za ono što nazivamo tamne strasti i dubine života, Matavulj je, s druge strane, kao iskren umetnik, pisac dobra oka i velikog dara, unosio u svoje kazivanje i više nego što je svesno hteo i nego što je kritaka njegovog vremena stigla uvek da uoči i istakne.

I listajući ove sveske Matavuljevih pripovedaka, meni se sve čini da, i pored prijema na koji je Matavuljevo pripovedačko delo uvek nailazilo i kod kritike i kod čitalaca, majstorstvo ovog pripovedača nije pravo ni potpuno ocenjeno ni osvetljeno. (S tim da se u reč majstorstvo ne unosi ni najmanji pejorativni prizvuk, nego da znači ono što kod pisca treba da znači, tj. sposobnost da se stvar zapazi i veština da se zapaženo kaže.) Danas, kao i pre toliko godina, i danas više nego nekad, meni se dešava da stanem zadivljen pred tim majstorstvom.

Gledam kako počinje pripovetka Amen i kako završava njena glavna scena. Pisac najpre povlači pred nama veliku i smelu elipsu: "Na obronku planine Velebita, na granici ličkoj i dalmatinskoj, pukla je dolina, koju presijeca rijeka a paše šuma". I pošto je na taj način lako, vešto i kao igrajući se udario granice, on u njima razvija zanimljivu radnju sa gomilama seljaka na liturgiji kod manastira. A prizor završava bez patetike i bez nepotrebnih izlaganja i naravoučenija: "O sunčanom zahodu sav taj pravoslavni narod bješe trešten pijan, te otide uz planinu posrćući".

Njegov dar da u jednoj rečenici, jednoj dobro nađenoj slici iznese presek čitavog jednog vremena ne ostavlja ga potpuno nikad i javlja se često i u najskromnijoj pripoveci. Negde u jednoj od beogradskih pripovedaka Matavulj, prolazeći ulicama glavnog grada i služeći se samo čulom sluha, daje ovako sliku društvene strukture Beograda sa kraja XIX veka: "Negdje po gospodskim kućama drndahu klaviri, a negdje čujaše se glas stoke".

I tako duž cele lektire susrećemo slična živa mesta dobro nađenih slika koje osvetljavaju sivlje površine oko sebe i vode radnju pripovetke napred, i sve to bez samodopadljivog podvlačenja, bez nametljivosti i didaktike, bez zastajanja i zagledanja pred sopstvenim izrazom. Jer, Sima Matavulj je bio jedan od onih književnika-stvaralaca koji od svojih izražajnih sredstava nisu nikad pravili problem ni predmet diskusije, ali koji su ih ne govoreći mnogo o njima predano negovali i stalno usavršavali.

A Matavulj nije samo pripovedačkom tehnikom isprednjačio svome vremenu nego je i svojom tematikom uneo u nju novine i obogatio je kao nijedan naš tadašnji pisac. On je proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke, dotle isključivo balkanske i srednjoevropske, i u nju uneo elemente pomorskog života, mora i svih daljina i mogućnosti koje more čoveku otvara. "Novajork, Đibraltar, Kosta od Afrike" nisu jedini kontinenti i gradovi koji ulaze u život njegovih lica i daju boju njegovom pričanju. Tu su i "Indije base" i Krim i Odesa i Suecki kanal. Taj "prokop Sueckog kanala", na primer, ulazi u život njegovih ličnosti koje učestvuju u njemu svojim fizičkim ili umnim radom i još dugo posle taj kanal ima stvarnog uticaja na njih i njihove.

Svaka ličvost iz onih Matavuljevih pripovedaka ima dva života, jedan na kopnu u svojoj patrijarhalnoj sredini, a drugi, posredno ili neposredno, na moru koje znači široki svet. A njegovi pomorci, iseljenici i putnici po tom širokom svetu, dolazili su, po cenu teških iskustava i velikih napora, do novih saznanja o životu, i u svetlosti tih saznanja navikavali da drukčije posmatraju i prilike u zavičaju koji su ostavili.

Oni su u tuđem i velikom svetu mogli bolje da ocene i osete zaostalost svoje sredine u kojoj vladaju mnoge predrasude i zastarela podela na vere i društvene grupe. ("Obaška stari zakon, obaška novi", "seljačka ruka napose, a napose kaputlija".) Tamo su mogli pre da dođu do saznanja "da ljude ne bi razdvajala ni vjera ni jezik ni ostale stvari kad bi ih vezivalo čojstvo".

Ali, oni su isto tako mogli da primete u tom velikom svetu njegove protivrečnosti, nejednakost i posledice strašne eksploatacije. Ukrcavajući se i sami na brod u Đenovi, mogli su da vide hiljade italijanskih emigranata koji idu da traže zaradu u Južnoj Americi, i posmatrajući ih, tu na brodu, da stvaraju svoje zaključke o kapitalističkom poretku: "Ko nije putovao s njima, taj nije poznao ljudsku nevolju u svakom obliku, taj ne može razumjeti težnju za društvenijem prevratom".

Razume se da sama saznanja nisu dovoljna da ma šta bitno izmene ili poprave tamo "na domu". Pa ipak, saznanja ne propadaju, prenose se iz naraštaja u naraštaj, i pre ili posle proklijaju i pretvaraju se u snagu koja dejstvuje ili pomaže progresivnim društvenim procesima u njihovom dejstvu.

Sve je to zapaženo i bar nagovešteno u primorskim pripovetkama Sime Matavulja. I sve to daje Matavuljevom pripovedačkom delu karakter majstorstva i pečat trajnosti.

Ivo Andrić (Književne novine od 14. septembra 1952. — povodom stogodišnjice rođenja Sime Matavulja)

riznicasrpska

''O SIMI MATAVULJU''


Matavulj je bio jedan od onih retkih pisaca koji bi se razvijao do kraja svoga rada i ne bi imao ni stagnacije [n]i dekadencije.

Naši pisci njegove epohe nisu imali svesti o tome koliko jedan pisac mora da bude čovek od studije, u toku svih književnih događaja u zemlji i van zemlje. Matavulj je poznavao četiri jezika, i to vrlo savesno francuski, talijanski, ruski i nemački. Iz razgovora s njim videlo se svakom prilikom da je poznavao sve novitete, i da je bio u toku karijere i najmlađeg pisanja na strani. A to je, kao što znate, tako redak slučaj kod nas, gde se misli da se može živeti prosto od talenta i gde se govorilo da treba pevati kao što peva ptica. U ovom pogledu Matavulj je bio jedan od najređih ljudi među nama. To njegovo široko poznavanje prilika književnih na strani izlazilo je iz njegove konversacije bezmerno bogate književnim reminiscencijama. On je osim toga bio najveći kozer kojega sam poznavao među našim književnicima.

Njegov talenat, po mome mišljenju, bio je širi od svih onih suvremenih koji su imali i više slave i više čitalaca. Izvesno da nema ni jedne knjige pripovedačke s onako širokom osnovom kakva je osnova Bakonje fra Brne. Tu ima Rablea, Dodea i mnogo drugih pisaca njihova roda. U pripovetkama je često promenljive sreće, ali je izvesno dao najšire delo u srpskoj pripoveci i po broju tipova i po drugim opservacijama. On je uneo lepo Jadransko more u našu književnost, kao što je Ruso uneo zelenilo u Francuskoj. Došao je posle Ćipiko da taj svet, viđen više u lepome pokaže još viđenog vrelom srca i uznemirenih čula.

Kao delo najtrajnije literarne vrednosti ja smatram da je Bakonja, kojega sam već pomenuo malo pre.

Jovan Dučić
Brankovo kolo, 1908, br. 13/14.

PRVAK NAŠE PRIPOVEDNE PROZE



Danas se navršava sto godina od smrti pisca Sima Matavulja

Prva decenija minulog veka bila je pomor za srpsku književnost. Između pogreba Jovana Ilića (1901) i Laze Kostića (1910) umrlo je više od deset srpskih pisaca: 1902. Ljubomir Nedić i Miloš Cvetić; 1903. Matija Ban; 1904. Jovan Jovanović Zmaj i Dragomir Brzak; 1905. Janko Veselinović; 1906. Stevan Sremac; 1907. Pavle Marković Adamov i Milorad Mitrović. Naredna, 1908. otela je Milovana Glišića, Radoja Domanovića, Milana Đ. Milićevića i Sima Matavulja.

Učestalo umiranje naših spisatelja — nekim od njih (Zmaju, Janku Veselinoviću, Stevanu Sremcu, Pavlu Markoviću Adamovu) držao je i govore i nekrologe pisao – kao da je podsetilo Matavulja na neumitnost skončanja. Posle nenadne smrti Stevana Sremca, vedrog i rumenog, kome je u ime Akademije trebalo i govor da održi, Matavulj je sačinio testament. Nije, na žalost, prošlo ni godinu i po dana do njegovog ispunjenja… Iznenada je, 20. februara/4. marta 1908, umro od moždane kapi. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. "Tu je, u poslednjoj parceli, na uzvišici iza Crkve sv. Nikole, čekao nov, posve običan grob, da u sebe primi zemne ostatke pok. Matavulja."

Prema izričitoj oporuci svojoj, Matavulj je sahranjen veoma skromno, "bez pompe, bez larme, bez muzike, bez venaca, bez silnih popova, bez govora, bez spomenika, bez parastosa, diskretno i otmeno". Čovek, koji je zauzimao prvo mesto među našim književnicima, kako će za njega mnogi reći, akademik, počasni član Matice srpske, član upravnog odbora Srpske književne zadruge, predsednik Srpskog književničkog društva (tri puta biran na to čelno mesto), nosilac tri ordena (Danilovog, Takovskog i Svetog Save) počinuo je u običnoj humci. Tek docnije, po ženinoj želji, premešteno je njegovo telo u raskošnu grobnicu od belog mermera, s reljefom Bogorodice i rečima "Presveta Bogorodice spasi nas", rad uglednog onovremenog vajara, Đorđa Jovanovića.

Matavuljeva smrt doživljena je uistinu kao veliki nacionalni gubitak. Na zdanjima Akademije nauka i Narodnog pozorišta istaknute su crne zastave, a dve ugledne institucije priredile su komemoracije: u Akademiji nauka govorio je umni Stojan Novaković; u Matici srpskoj održao je toplu besedu njegov Kirije (Laza Kostić). Matavuljevu smrt ožalilo je i nekoliko pesnika (Mićun Pavićević, Todor Popović, M. Dimitrijević, Novica Šaulić i drugi).

Štedro u hvalospevu , saučesno, toplo, veličajno, obeležilo je rastanak s velikim piscem i pedesetak listova, gotovo svi srpski i ne mali broj ostalih južnoslovenskih (zagrebački — 3 lista), šibenski, sarajevski, mostarski, dubrovački itd.). "Brankovo kolo" posvetilo je svome upokojenom saradniku čitav dvobroj, preštampavajući osvrte onovremenih medija.

Sarajevska "Srpska riječ" je poredila počivališta dvojice srpskih poslenika pera, preminulih mesec dana jedan za drugim: "To je čudna igra sudbine: dva dobra prijatelja, koji su godinama drugovali i bili nerazdvojni, u smrti su razmijenili mjesta svoja. Milovan Glišić, sin sjenovitih šuma šumadijskih, počiva na obalama Jadrana, a Simo Matavulj, čedo sa obala srpskog Primorja, ostavlja kosti svoje u prestonici slobodne kraljevine Srbije." Zagrebačke "Narodne novine" napominju da je "Simo Matavulj, koji je rodom Dalmatinac, jednako bio poznat hrvatskoj kano i srpskoj publici, pa je stoga i njegova nenadana smrt jednako velik gubitak za srpsku kano i hrvatsku književnost".

Beogradska "Štampa" obznanila je i svojevrsnu anketu o Matavulju na pitanje "Njegov talenat i njegovo najbolje delo" uz udeo dvadesetak spisatelja — Dragutina Ilića, Jovana Dučića, Branislava Nušića, Jevte Ugričića, glumca Čiča Ilije Stanojevića, Riste Odavića i drugih. Odziv bi se mogao svesti na tri zaključka: da je Matavulj prvak naše pripovetke ili u vrhu njenom; da je najobrazovaniji naš pisac i da mu je "Bakonja fra Brne" najbolje delo.

Matavulj je uistinu pisac osoben, samosvojan. Vaspitanik romanske kulture, italijanske i francuske za razliku od tadašnjih pisaca naših, podložnih uticaju nemačke, ruske, mađarske pisane reči.

Uveo je u našu pripovetku više naših područja: zavičajno more, Boku, crnogorske gorštake, beogradski šaroliki gradski živalj itd., po Andrićevim rečima — "proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke". Ostavio nam je punokrvne likove svojih pripovesti: "Povaretom", koja bi sama, rečeno je, mogla obezbediti tvorcu mesto u našoj knjizi, započeo je prve strane i naš najugledniji časopis, "Srpski književni glasnik".

Uz seosko podneblje tada preovlađujuće u najvećem delu naše pisane reči, otvorio je širom vrata i gradskom življu. Plenio je čitaoce i jezikom i bogatstvom leksike. Iz sredine čakavsko-ikavske, pune talijanizama izrastao je sopstvenim trudom u vrsnog tvorca naše umetničke proze, leksički bogate (preko pet stotina reči rasutih u njegovim radovima nema u Vukovom Rječniku).

Smatrao je sebe prilenjim, a ostavio nam je, pak, veliko delo i brojem i raznovrsjem, blizu dve stotine radova: stotinak pripovedaka, po dva romana, memoarska spisa i drame; šest stihotvora, jedan etnografski spis, 12 članaka, po tri predgovora i dopisa, osam referata i prikaza, šest putopisa, devet nekroloških napisa, sedam predavanja, dva govora, četiri javna pisma i 22 prevoda. "Matavulj je svoje književne drugove", reći će Jovan Skerlić, "nadmašao svojim intelektualizmom, svojom književnom kulturom, svojim znanjem književnog zanata, i on je u srpskoj književnosti vrlo lepo predstavljao evropskog pisca".

Jedan od prvaka naše pripovedne proze, po mnogima i prvak njen, Matavulj je i poslednji predstavnik našeg klasičnog realizma, i danas drag i svež, neotuđen i neotuđivi deo naše književne baštine.


Golub Dobrašinović: 04.03.2008 Politika
Izvor;riznicasrpska