Timotije Bogoboj Atanacković (1826—1858)

(Baja, 10.06.1826 — Baja, 28.08.1858)


Drug i prijatelj Branka Radičevića, "jedna od prvih i najvećih planeta sunca Brankovog", Atanacković je u srpskoj pripoveci bio ono što je Radičević bio u poeziji. On je otvorio srpsku romantičku pripovetku.

Rođen je 10. juna 1826. u Baji, u Bačkoj, u trgovačkoj kući. Kršteno ime bilo mu je Timotije, ali on ga je posrbio u Bogoboj. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u Baji, a višu gimnaziju u Pešti. U Pešti je učio prava, i tu uzeo živa učešća u prvom omladinskom pokretu pred 1848. U Beču, gde je dovršio pravne nauke, upoznao se sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem, i sav ušao u njihove ideje. U pokretu od 1848. imao je vidna učešća, i u jedan mah sklanjao se u Evropu. U vremenu od 1848. do 1850. putovao je u dva maha po Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. 1851. je u Novom Sadu. Tu je ostao do same smrti, 28. avgusta 1858.

U književnosti se javio početkom četrdesetih godina, kada se toliko pevalo u srpskoj književnosti. Dve njegove patriotske i sentimentalne pesme u Пештанско-будимскомъ скоротечи za 1844. ne odaju nikakav pesnički dar. Ni prve njegove novele, štampane u isto doba i u istom listu, nisu ništa obećavale. On je počeo suviše mlad, i trebalo mu je vremena da se razvije.

Ali u to doba, sem Jovana Subotića, niko nije radio na noveli, i čitalačka publika je bila željna radova te vrste. Njegovi đački pokušaji, ma koliko da su bili slabi, zadovoljavali su jednu osetnu potrebu srpske književnosti, i on je već počeo svraćati pažnju na se. On se življe daje na posao, i brzo, 1845. i 1846, izdaje, u Budimu i u Subotici dve sveske zbirke novela Даракъ Србкиньи. To su novele starinske romantike i sentimentalnosti, povesti nesrećnih ljubavi, nagrađene dobrodetelji i kažnjenog poroka, pune fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka, sa svim starinskim dekoracijama stare i naivne pripovetke, pisane u patetičnom sentimentalnom raspoloženju i tonu. Novo je što mesto viteza iz prošlosti dolaze ljudi iz sadašnjosti, ali i jedni i drugi osećaju i govore isto. Karakteristično je da se pisac obraća ženi, Srpkinji, "srpskoj devi" i "rodoljubici" onoga vremena, sa njom uzdiše i suze proliva, hoće da joj neguje u isti mah i nežno osećanje i srpsku nacionalnu svest. Ti prvi radovi Atanackovićevi, čija književna vrednost je vrlo mala, odgovarali su ondašnjem književnom ukusu i imali su uspeha. Podunavka je o njima 1846. pisala: "Iskreno rodoljubije, čisto blagonravije, bon ton, a i čistoća jezika u svakoj se vrsti dično pokazuje."

1848. godina čini prekid ne samo u životu no i u književnom radu Bogoboja Atanackovića. Pre 1848. u svojim plačevnim i starinskim romantičkim novelama on traži svoj put. U 1848. godini njegov duh je sazreo, on je očevidno više čitao, mislio i video, i njegova poznija dela su zrelija, razvijenija, i, relativno, realnija. Iz toga drugog perioda su njegovi putopisi, nove novele i jedan roman. Putopisi su od interesa kao jedan od najranijih pokušaja te vrste u našoj književnosti, ali književne vrednosti nemaju. To su prosti izveštaji sa puta, u kojima se može naći materijal za biografiju samoga pisca i za bole poznavanje njegovoga dela. I posle 1848. ima od njega nekoliko "čuvstvitelnih" novela one vrste u Дарку Србкиньи, ali iz ovog perioda su njegovi dobri radovi, veća novela Bunjevka i roman Dva idola (1851—1852), najbolje stvari koje je on napisao, najznačajniji pripovedački pokušaji u srpskoj književnosti u polovini XIX veka.

Ono što odlikuje ta dva dela to je što su im predmeti iz suvremenog života. Još 1844. napisao je on karakterističnu novelu Efrosina, "obrazac svakidašnjeg života". Posle 1848. on napušta carstvo mašte i pesničkih fikcija i ulazi u suvremeni život. I Bunjevka i Dva idola dešavaju se u 1848, i u njoj su naslikani tipovi iz srpskog društva. Pisac ima svoje ideje: u Bunjevci ističe staro načelo da je narodnost iznad vere, u Dva idola slavi veličinu narodnog i ljubavnog osećanja, dva idola: narodnost i dragu. U oba dela opet su ljubavne istorije, sa mnogo slučaja i neobjašnjivih događaja, sa mnogo uzdaha, usklika i suza. U Dva idola junak, u kome je pisac hteo sebe ocrtati, samo je bleda kopija Bajronovih "fatalnih ljudi". Ali, pored svega toga, i iznad svega toga, tu ima nešto više. Ma koliko da je bio sklon sentimentalnom romantizmu, Atanacković je slikao svoje doba i svoju sredinu, unosio pojedine trenutke i običaje iz narodnoga života, slikao sa izvesnom lokalnom bojom, davao opštu sliku osećanja svoga doba. Pored izvesnog rudimentarnog realizma, ima u Dva idola i izvesno rudimentarno osećanje. Oko 1850. bila je velika novina napustiti srednjovekovno viteštvo ili carstvo sentimentalnih snova, pa obratiti se suvremenom životu, i u stvarnosti tražiti poeziju. Ne mogući potpuno izići iz ranijih uzora, on je ipak davao nešto novo i bolje.

Bogoboj Atanacković je pisac koji ima sve mane svoga doba. Neko je podelio pisce na muške i ženske: na one koji su u volji, snazi i akciji, i na one koji su u mašti i osećanju. Atanacković je ženski pisac, ne samo zato što je gotovo isključivo pisao za "dične Srpkinje" no zato što je sam u osnovi bio jedna ženska priroda. On je bio pesnik idealnih i fatalnih ljubavi, pregaženih srdaca, prigušenih života, i stavljao je ženu, "krunu božjeg stvaranja", "remek božji", uvek i svuda na prvo mesto. On je ne samo zabavljač no i duhovni vođ i nacionalni vaspitač "naših lepih Srpkinja", uči ih vernoj i nezainteresovanoj ljubavi, čistom osećanju, srpskom duhu, savetuje ih da čitaju srpske knjige, da igraju srpske igre, da nose srpsko odelo, da se udaju za Srbe i da srpski vaspitaju svoju decu.

Zato što je bio ubeđen i revnostan vukovac, Atanacković je docnije bio precenjen. U njemu se gledao pisac prvoga reda i Dva idola su proglašavana za najbolji roman srpski. Danas, Atanacković ne izgleda više takav. On nema velike književne snage i originalnosti, on tek traži svoj put, i ne može da se otme ispod tuđih uticaja. On se književno vaspitao kod slabih mađarskih i nemačkih sentimentalnih pisaca, i njegov bledi bajronizam je pozajmljen iz treće ruke. U svojoj želji za poetizovanjem svega, on je naivan i nevešt. Događaji su neobjašnjivi i neprirodni, radnja izveštačena, ličnosti krajnje i u dobru i u zlu. Stil je bezličan, sladunjav, bled, bez boje i bez izraza, jedva sa nešto tečnosti. Sa čisto književne tačke gledišta vrednost Bogoboja Atanackovića nije velika. Njegova vrednost je samo istorijska i relativna. On je jedan od prvih pisaca naših koji su se obratili "svakidašnjem životu" i koji su se prvi ogledali u romanu iz suvremenog života srpskog. Njegova dela vrede samo utoliko što znače skroman početak jednog novog književnog pravca.

Jovan Skerlić | ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI