Miroslav Todorovic - Pesme

[Vesna]

СТИХОВИ О ДУПЉИ

ИЗ СТАБЛА СТАРЕ ЈАБУКЕ

СА ПОЈЕМ КОСОВА У ОВИМ ПРЕДЕЛИМА


Из дупље стабла старе јабуке

Што бројала је године испред нашег салаша

Гледао сам како косови излећу

У мојим мислима песма се зачињала

О старој јабуци и дупљи у њеном стаблу

На месту где се крошња рачвала


Песма о животу који настаје у стаблу старе јабуке

У цветној радости рађања и зеленој тишини пролећа

Открио сам ненадано тајну старе јабуке

Седећи под смреком са свеском у руци смотрио сам

Како је косица из дупље прхнула

Без даха пратио сам њен лирски лет

У којем и сада светле и шуме стихови

Боје вечерње тишине

Са тичијим пијуцима из дупље старе јабуке


Непогода је срушила јабуку

Крошњу јој поломила на земљу привила

На дрвљанику је стајало стабло посечено

И ја видех дупљу у једном окрајку

Скулптуру дупљу са појем косова у овим стиховима

Ових стихова што ми светле

Блажено и у јулској врелини 21. 07. 2009.

Мотрим у ваздуху јабуку о којој сада мисли моје

Јабуку која сада у скулптури дупљи живи


Отворен је видик Линија хоризонта јасна

Бјели камен Крстине житних снопова Малињаци

И стихови моји са свицима речи понад предела

Покошених ливада и мислима ове песме

С хујем ветра и шумом лишћа из крошње јабуке


Из дупље јабуке које одавно нема

Још чујем тичији пијук

Мотрим у априлској светлости завичаја

Косићи како у свитање ено излећу

Живота метафору у одсјају стихова ових


Видим у метафизичким списима светлости

Истину поезије живота у свему томе чујем

Свија се у гнездо са тичијим причом

У дупљи – скулптури на прозору моје собе

Стоји у стихове ове се ево преoбражава

И бива светлост која те после свега окружује

Бива чудо песме зуј пчела у крошњи цветној


Трешњевица, мај – јул, 2009.

[Vesna]

НАДОМАК ПЕСМЕ


РАСЦВЕТАЛА се трешња коју сам посадио

Бели се цветна крошња радосно

И мене плавила је та бела радост

Стварања надомак песме ове


Садницу сам набавио на ариљској пијаци

А сада из моје трешње слушам пролеће

Мада је песма све што овде гледам и чујем

Из зелене тишине горског зеленила


Ружне вести су на ТВ и у новинама: Светска криза

(Ено, веверице уз стабло смреке клисну)

Хара ураган на Флориди, оживео вулкан...

Ратови, штрајкови, удеси, убиства... и остале

Цивилизацијске пошасти

А ја овде цветам са мојом трешњом

На чију грану слеће стихова ових кос...

Косим траву у мом малињаку


У воћњаку веселе се птице

Нигде никог Нигде живе душе

А ја срећан изван свега ћутим

У свему што ме окружује и крепи

Мисао песме која се овде догађа


Трешњевица, 22.04.2009.

[Vesna]

ЈУТАРАЊА ПОЕЗИЈА

СА ЗАВИЧАЈНИМ БРДИМА

У ВИДНОМ ПОЉУ ОВИХ СТИХОВА


ТАМНЕ силуете брда

Скулптуре ноћне стварности

На линији хоризонта мотрим

Зору

Бистри се исконски

Слика пејзажа

Светли обзорје


Слушам хор тичији

И неба радост исконску

На земљи како се зелено гласи

Јутарњи песник чује

Истинске тишине гласове

Из којих Бог разлистава моје речи

С маштом што у сваком зрну се чује

Ухом песме спасењу док се радује

Земна мрва што још мисли

Да јесте да траје

Овде на домак свега

Кроз јутарње просјаје

Мотрим вечност

Тајну истину зеленила

У видном пољу ових стихова

Тек текст је небески пејзаж божјег слова

Чудо листања у славу песме


jутарња поезија са завичајним брдима

Будућност свега зелена светлост шуме

Из које сјаје ове странице

У славу неба мој живот слуша песму

Исконски из зеленила Гледам

Свиће књига моја

У пролећном с/певу земље

Језик живе тишине пребира миленијуме

Зелено кругом постојимо


Зборим из земље ускрсно

Ваистину – из овог пејзажа

Мирим језик вавилонске тишине

Слушам пером


Април, 2009.

[Vesna]

Заборављена врата

Врата која више нема

Ко да отвори

На кући давно напуштеној

Све више видик

Песми

У коју се враћам

После свега


О томе ћутљиве речи

И тишина зараслих стаза

О томе књига томови

Које су и речи заборавиле


Будућност чита стихове

Устиховима

Чујем заборављена врата

Видим како светле отворена

Са мислима моје песме

После свега


Ниш, 27. март 2008.

[Vesna]

У СУЂЕНОМ КРУГУ ВИДЕЛА


Учим да гледам

очима земље

Арво Мец

ПРОЛЕЋНЕ песме

Из земље чује(м) зрно

У суђеном кругу слушам

Дах суштине

Поруку за живе

У сну тишине

Стихом мотрим апостолски


Будућност је древна истина

Казује зрно златоусто

У речима мојим Бог

Види смисао твоје песме Мирославе

Док ме земљи предајеш

Међу претке своје

Који те у зрну овом

Памте и чекају


Обасјан зеленом светлошћу

Боје невидљивих векова

И овог јутра с јесењим мислима

За које знају стазе

Ненаписаних песама

И зрна слова

Са струна древних кругова


23.07. 2008.

[Vesna]

ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКА

Жарку Ђуровићу


Прочитах* да Јономами живе у изолацији

Немају писани језик и броје само до два

Све изнад тог броја називају вахоро

А реч вахоро значи много


Април 2008. проводим у родном селу

Читам Пишем Позно земљу обделавам

Шуркам око куће пуне самоте

И ћутим на начин пролећног зеленила

Премда знам да се и траве на свом језику

Дошаптавају да све има свој језик


(Искрсну однекуд сенка вавилонска)


Ево већ три дана како не чух реч људску

Само пој птица само ветра хуј

Хуј у којем су сабрани сви језици света

И сви знаци које међ горама овим чујем

Док са земљом разговарам

Поимам њен језик без иједног знака

Данима гледам древни рукопис облака


Разумем Јономаме

И Каројана песника који и моје речи записа

Подношљив је живот

кад си завршио са животом


ВИДЕЛА зрачак

У кристалу песме

Томови тишине


27.03.2008.


*Политика, 22.март 1998.

[Vesna]

По Саленсу


СВЕВИШЊИ

Гледали су у небо

Казивали

Горе је

Све и свја


Ни слутили нису

Да с песмом својом

Међ њима

Бејах ТО ја

[Vesna]

АУТОПОРТРЕТ ПОСЛЕ ШЕЗДЕСЕТЕ


ЈЕСАМ ли ја ТО

ТО лице с/уморно што ме из вира списа гледа

Из ненаписаних стихова још чује

Над књиге

Као над зденац горски надноси

Времена шумор ослушкује


У бучно ћутање све се слило

Без даха над склопљеном књигом

У вечерњој тишини стиха мисао

Узаман живота одлазећег сећа


Сада тек сада

Све самљи зна

Требало је писати

Као да је свака реч потоња


Узаман чекао си песму о томе

Мни старац испред родне куће

Позник мисли пребира

Види у свануће

С липе како пада лист злаћани

У стих негда вазнесен

Чује само оно што старац чује

У свему како

Крили се јесен


И све речи своје

Само горка тишина


Склопљена је књига

Сва она бука

Ови у тишини часи

Иронија горка

Конац дело краси


Ове речи

Књиге

Видела трачак


Само у сну кућа напуштена

Сенка давно срушеног плота

Књига на столу склопљена

Све што оста од живота

После свега


2008.

izvor;koraci.com

[Vesna]

СТИХ/ОВИ ВЕЧЕРЊЕ ТИШИНЕ


СКЛОПЉЕНА је књига

Одјеци међ речима се таложе

Стао је цео живот на те странице

Сада си старац из те приче

Али где је ту мудрост

Где поезија онај прах месечинасти

Што те међ речима твојим ево завејава

У песмама незаписаним је ли

У кући родној испуњеној празнином

Још је ту дух оне светлости са дахом

Који спознах у намастиру Св. Преображења

На Црном мору у Поморју августа 2006.

Са леглом туге у мојим позним мислима

После свега


Чујем библијску сумњу како те призива

Из несанице кљуца тај детлић опако

Је ли мудрост у кајању

Због живота по свету узаман протраћеног

Са твојим узалудним мислима о минулим годинама

У сећању на драга лица


Ако из те магле себе чујеш

Стећи ћеш стих

Пут којим си ишао

Пут који те је у свет одвео

Само пламичак над списом овим

Што стих је сада за песму незаписану

Стих вечерње тишине

Коју ослушкујем у пожарној уметности јесени

Док лишће се злати и пада

Именом твојим чујеш и свој листак како трепери


Испред родне куће

Старац види себе дечака

У крошњи јабуке које одавно нема

Причује и чворка у стаблу старог ораха

Што астал са књигом овом је сада


Треба осетити дашак и те песме

Треба безреку мисао спознати

Чути дубоку тишину минулих година

А живот остане у песми незаписаној

Спознајући коначно мудрост

Која више ништа не пита

И ни за шта не хаје


Господе видим те у хују

Ја ветар понад родних гора

После свега


Светиња, 11.xi 2006.