СФУМАТО



Као утегнут ланцима, дишем половично.

Успоравам мисли, рефлексе и покрете.

Хронично поспан. Разлога за будност и нема.

Биланс би био исти и да сам слушао старце

и богове.

Обдарен деликатношћу, као ретком болешћу,

на јаркој светлости се грчим, скупљам

и склањам у сенку.

Стари моралисти су изумрли и нема никог

да уочи и похвали моје врлине.

Повлачим се, гасим једну по једну светиљку,

у полутами нестају ивице, пукотине и бодље.

Простор се сужава. Не отимам се, не ударам крилима.

Тонем у мекоту фотеље, смирен, неопозиво поражен.