Tema: Jovica Djurdjic - Poezija

JOVICA ĐURĐIĆ


SLAP

Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropoštava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
Poznajem, nesanice nas muče dok starimo
Misleći na smrt i put. Još smo prividno srećni
Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
Otvoren da bi gledali gore.

Mi često i ne slutimo u toj tišini slap
Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže
S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
Slutimo slap svetlosti koji nas
Zloslutno zanosi i uništava.

JOVICA ĐURĐIĆ


JEZERO

Na jezeru prve kapi kiše.
Pljusak, pa sunce opet toči.
Sjaj u meni nevidljivo piše,
Lepotu od koje zabole oči.

Kao da sapra umor i prah -
Kotrljaju se vodom zlatna zrna.
Ulepša sliku na mah,
Devojka protrčavši ko srna.

U duši opet romori slap.
Osluškujem: tišina, ptica, kap
Podiže me ova nečujna jeka

Iz bola i sna daleka.
Zaista, zračna i čista lepota
Vraćaju veru u smisao života.

JOVICA ĐURĐIĆ


MIR, MORE, SAN

Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke što su znali lepše sjati.

Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.

Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.

JOVICA ĐURĐIĆ


DEVOJKA I JEZERO

Na jezeru prve kapi kiše.
Pljusak, pa sunce opet toči.
Sjaj u meni nevidljivo piše,
Lepotu od koje zabole oči.
Kao da sapra umor i prah -
Kotrljaju se vodom zlatna zrna.
Ulepša sliku na mah,
Devojka protrčavši ko srna.
U duši opet romori slap.
Osluškujem: tišina, ptica, kap
Podiže me ova nečujna jeka
Iz bola i sna daleka.
Zaista, zračna i čista lepota
Vraćaju veru u smisao života.

JOVICA ĐURĐIĆ


NEPOZNATA SEMENKA

Vidimo je ime joj ne znamo
Ne znamo šta će iz nje niknuti
Nemušta puna neke tajne
Zagonetno se osmehuje na dlanovima
Gde da je posejemo s koliko sunca
Tišine s koliko kapi da je napojimo
Hoće li cvet mirisa ili trn otrova
Da pusti oko sjajem da ispuni
Sasečena u kolenima zelenim
Da li će novi pustiti list
Sve manje znamo sve više je gledamo
Niknuće ona kroz našu dušu napuklu

JOVICA ĐURĐIĆ


ZVEZDE NA UZGLAVLJU

Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju
Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku
Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu
Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem
Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju

JOVICA ĐURĐIĆ


DRAGA

Telo ti more devojčice a ruke valovi
Oči boja vode iz kojih nevinost zrači
Čitav maj u kosi spava cvetni krugovi
Od tvog daha meni se u svesti mrači
Gledam: iz dlanova ti izleću galebovi
U tvojim mišicama oboreno sunce drema
Miruju srne u polju tvojih reči
Za tobom procvetavaju stabla bagrema
Telo ti more devojčice a u tvom stasu
Diše mala košuta dalekih predela
Ima nešto u pesku ima nešto u talasu
Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoće
Ti bi sad odjednom mala moja biti htela
Zrela ko narandža ko južno voće

JOVICA ĐURĐIĆ


OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA

Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja

Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih

Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo

JOVICA ĐURĐIĆ


DUNJA ILI ŽENA

Što dunja nisi, miris njen, otisak svežine
Boja koja zavodi oko i misao vodi daleko
Golo meso odenuto u maglu čežnje, ti
Bokovi ispod haljine u naborima vetra

Mišljah, kako da te nacrtam nestvarnu
Dok trčiš površinom mora i gubiš se
Daleko u jednoj tački bele puti kao galeb
Bežao sam iz samog sebe čupao iz duše

I ispisivao boju tvojih zenica mišlju svojom
Odlazio u nepoznato i istraživao malo srce
Dunje sa mog stola sledio okom trag
Raskošni oblik tvog tela ko rumen njene kore

JOVICA ĐURĐIĆ


MLADE VITKE ŽENE

Mlade, vitke žene, s rekama bedara šuštavih,
S tužnim očima, dubokim provalijama u koje padamo,
S jezerima koja otkrivamo ispod trepavica...
Šta će biti s njima kroz deset godina?

Prolaze one ulicama s telima gipkih srna,
Devojčice još, i uleću u naše poglede čežnjive.
Kao godine otvorene su njihove duše rascvetale,
Dok zanosno lelujaju kukovima oblim u hodu.

Kao talasi morski prodrlo je proleće meko
U te grudi, u te grlice koje se bude.
Rodite sutra devojčice, kažemo, da vas gledamo
U njima probuđene kao bele cvetove na vodi.