To su, zapravo, „prinošenija“ - darovi, koji u sebi sadrže i reči koje je darodavateljka napisala.
Prva od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru
Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru — ikonici, Moljenje gospodu
Isusu Hristu. Obraća se Isusu Hristosuu i Bogorodici. U molitvenu književnost, koja je prema
vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala
na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila („na
roždaših me i na roždanom ot mene mladencu“) treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene
vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao hrišćanka da suzdrži bol zbog
gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda. Drugi Jefimijin zapis na zavesi
za carske dveri (srednji deo ikonostasa), „Zapis na Hilandarskoj zavesi“, namenjen ponovo Sabornoj
crkvi u Hilandaru, izvezen je „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i
crne boje“ (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i
Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere „razvija opšte lično osećanje grešnosti
uobičajeno u činu pričešća“ (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk
Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili
Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila „Pohvalu knezu Lazaru“. U prvom delu
tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča „novog mučenika“, kneza
Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je „propadljivu
visotu zemaljskog gopsodstva“ i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara“. „I tako dve želje postigao
jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga“. Ne zna se kada je monahinja Jefimija
umrla. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva
despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija:
smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje
Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se
muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).
Sahranjena je u Velikom Polju kod Obrenovca prema daljim istraživanjima.