Tema: Jelena Mrnjavcevic Jefimija

JELENA MRNJAVCEVIC JEFIMIJA

(oko 1350 — posle 1405. godine)

Jelena Mrnjavčević je prva srpska pesnikinja. Rođena je oko 1350. godine. Bila je ćerka uglednog kesara
Vojihne. Bila je udata za despota Uglješu Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine,
odlazi u Srbiju u dom Lazara Hrebeljanovića. Nakon Kosovske bitke, kada je stradao i njen zaštitinik knez
Lazar, zamonašila se zajedno sa knjeginjom Milicom u manastiru Županja, a kasnije je prešla u Ljubostinju,
gde je dobila ime Jefimija. Jefimija je najverovatnije imala veliki uticaj na kneginju Milicu. Konstantin
Filozof je hvalio njenu mudrost i rečitost („va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti“); Milica
(tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija
su bili odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao
lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) „kao neku kulu i pomoć“. Jefimija se istakla 1398.
godine, kada je bila u misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju
mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za
neverstvo i planiranu izdaju. Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju
i tamo postao episkop), ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića,
imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog
carstva, koje su Turci 1393. konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio,
videvši u tom činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu:
Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja.
Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjovekovnoj Srbiji) koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa
zemlje, naglo su prestali da to čine kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju. Monahinja
Jefimija je ostavila tri zapisa koji se danas smatraju za poeziju i spadaju u najznačajnije stranice
srpske srednjovekovne književnosti.

wikipedia

To su, zapravo, „prinošenija“ - darovi, koji u sebi sadrže i reči koje je darodavateljka napisala.
Prva od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru
Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru — ikonici, Moljenje gospodu
Isusu Hristu. Obraća se Isusu Hristosuu i Bogorodici. U molitvenu književnost, koja je prema
vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala
na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila („na
roždaših me i na roždanom ot mene mladencu“) treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene
vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao hrišćanka da suzdrži bol zbog
gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda. Drugi Jefimijin zapis na zavesi
za carske dveri (srednji deo ikonostasa), „Zapis na Hilandarskoj zavesi“, namenjen ponovo Sabornoj
crkvi u Hilandaru, izvezen je „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i
crne boje“ (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i
Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere „razvija opšte lično osećanje grešnosti
uobičajeno u činu pričešća“ (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk
Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili
Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila „Pohvalu knezu Lazaru“. U prvom delu
tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča „novog mučenika“, kneza
Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je „propadljivu
visotu zemaljskog gopsodstva“ i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara“. „I tako dve želje postigao
jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga“. Ne zna se kada je monahinja Jefimija
umrla. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva
despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija:
smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje
Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se
muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).
Sahranjena je u Velikom Polju kod Obrenovca prema daljim istraživanjima.

TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM

Male ikone, no veliki dar,
koje imaju presvetli lik Vladičin
i prečiste Bogomatere,
što ih veliki i sveti muž
darova mladom mladencu Uglješi Despotoviću,
kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše
u večne obitelji,
a telo se predade grobu,
koji izdelaše praoci zbog prestupljenja.

Udostoji, Vladiko Hriste,
i ti, prečista Bogomati,
mene jadnu da svagda brigujem
o odlasku duše moje,
što ugledah na roditeljima mi
i na rođenom od mene mladencu,
za kim žalost neprestano gori u srcu mome,
prirodom maternjom pobeđivana.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od
mladosti svoje,
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom
gospodom krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti
hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si za zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog
gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih
bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primamo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
doći, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj i
u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti
mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tućini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

MOLJENJE GOSPODU ISUSU HRISTU

Od oskvrnjenih usana,
od mrskoga srca,
od nečistog jezika,
od oskvrnjene duše primi moljenje,
o Hriste moj,
i ne odgurni mene, rabu tvoju,
niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči
u čas odlaska mojega,
niti me gnevom tvojim kazni
u dan dolaska tvojega,
jer pređe suda tvojega, Gospode,
osuđena sam savešću mojom,
nijedne nade spasenja mojega nema u meni
ako milosrđe tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih.
Zato te molim, nezlobivi Gospode,
ni malo ovo prinošenje ne odgurni,
koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere
i nade moje Bogorodice hilandarske,
jer primih veru udovičinu,
što ti prinese dve cete, Gospode,
te tako i ja prinesoh ovo, nedostojna raba tvoja,
o Vladičice, Jefimija monahinja,
kći gospodina mi ćesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica.
I priloži se ova katapetazma
hramu presvete Bogorodice hilandarske
leta 6907, indikta 8.
A ako će je ko odneti
od hrama presvete Bogorodice hilandarske,
da je odlučen od jedinosušne i nerazdeljive njene Trojice
i da mu je suparnica prečista Bogomati hilandarska
u dan strašnoga ispita.
Amin.