Jovan Sterija Popovic

[Rada]

JOVAN STERIJA POPOVIC


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856)

Smatra se osnivačem srpske drame.
Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.

Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici.
Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara,
stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima
prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku
Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka,
zapazi mnoge pojave tog društva. Njegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova
(jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu,
srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim
nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz).

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace
vršačke, u neposrednoj blizini Saborne — Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je
"svršio" prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno
umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu
je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju
svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog
pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali
ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana),
nego i Šterija Molerov.

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom)
pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska
uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim
iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u
detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i
dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od
osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u
Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

srpskariznica

[Rada]

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da
bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom
položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od
osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne
biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na
Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom "Smrt Stefana Dečanskog". Od 1848. živi u Vršcu,
usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih
junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike.
To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu
na njega piše roman "Boj na Kosovu" ili "Milan Toplica" i "Zoraida". To je dosta nevešta i naivna
prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je
bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun
nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu ("Roman bez romana")
ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih
podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je
plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

[Rada]

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i
trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali
književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara
na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na
istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i
racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: "Nevinost"
ili "Svetislav i Mileva", "Miloš Obilić" i "Nahod Simeon". Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame,
ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve
su tragedije: "Smrt Stefana Dečanskog", "Vladislav", "Skenderbeg", Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije),
pozorišni komad "Ajduci", vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao
njegov književni talent. Prva mu je komedija "Laža i paralaža", zatim "Tvrdica", "Pokondirena tikva"
(prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu) i "Zla žena", sve komedije karaktera. Od komedija
naravi najbolje su mu: "Ženidba i udadba", "Kir Janja", "Rodoljupci" i "Beograd nekad i sad". Pored toga,
napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine.

[Rada]

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato
njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju
prave umetničke vrednosti. U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske
istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan
pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za
rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim
zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo drama "Smrt Stefana Dečanskog".

U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do
danas (1938 g., op. Golija) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom
kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno
i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen
samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji
nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog.
Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator
i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni
sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naćni pozajmice od drugih pisaca, od Molijera
najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim
okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove "Skapenove podvale"). Ali u
naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao
suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene. Krajem života se
vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. 1854. izišla je njegova zbirka stihova "Davorje".
Bio je književni kuriozum što je Popović "Davorje" štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom
prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna,
odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja,
intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravivoj bedi ljudskoj.

[Rada]

ŽIVOT — Jovan St. Popović rodio se u Vršcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac mu je bio Grk, trgovac,
mati Srpkinja, kći srpskog živopisca iz XVIII veka Nikole Neškovića. Počeo se školovati u Vršcu, ali
ga otac izvadi iz škole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produži školovanje. U Temišvaru, od 1824.
do 1826, učio je gimnaziju, a 1826. produžio je u Pešti. Od 1828. do 1829. učio js prava u Kežmarku.
Zatim se vratio u Vršac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj školi, postao profesor latinskog jezika.
1835. postao je advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na
kragujevačkom Liceju predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane načelnik
("stolonačalnik") Ministarstva prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom
važnom mestu ostao sve do 1848. Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju
Društva srbske slovesnosti, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, pisao školske udžbenike iz raznih
predmeta. Iz razloga nepoznatih ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto rođenja. Nije uzeo učešća
u pokretu od 1848. Kada je 1849. mađarska vojska zauzela Vršac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do
kraja bune. Potom se vratio u Vršac, gde je bolestan, u oskudici, povučen i nezadovoljan, ostao do
same smrti. Umro je 26. februara 1856.

[Rada]

POČETAK KNJIŽEVNOG RADA — Još kao đak srednje škole u Vršcu Jovan St. Popović počeo je pisati. U
njegovoj porodici bilo je izvesne književne tradicije, ded mu po materi, živopisac Nikola Nešković,
pisao je stihove. Oduševljen romanima Milovana Vidakovića, on je, kako sam priča, dobio "glad k
čitanju", čitao i danju i noću sve što mu je do ruku došlo i sam počeo pisati "neka poetična
pokušenija". Kao đak u Temišvaru štampao je 1825. spev Слезы, има же Болгарiя, нецасшiе лeта 1374.
сбывшееся оплакиваети. 1825. objavio je da će dati u štampu zbirku prevedenih stihova Седмостручны
цвeтаки борећими се Грцима. Knjiga nije izišla, ali je sačuvana u rukopisu. Po ocu grčkoga porekla,
Jovan St. Popović se bio zagrejao za grčki ustanak, za koji u doba opštega jelenofilstva u ono doba
bili su se zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popović je na srpski preveo
osam grčkih patriotskih pesama, među ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz
Adamantiosa Koraisa.

U tom početku svoga književnoga rada on stoji pod uticajem klasične poezije, naročito Ovidija, i ti
prvi njegovi stihovi idu u psevdoklasičarsku poeziju kojoj je na čelu bio Lukijan Mušicki. Ali Vuk
Karadžić privlači mladoga pisca. On 1825. piše odu u njegovu čast, oduševljava se njegovim radom,
proučava narodnu poeziju i stara se da piše narodnim jezikom. Jedan Karadžićev dopisnik, Dimitrije
Tirol, piše 1827. godine Karadžiću o Jovanu St. Popoviću: "On vas samo brani, vas odobrava i narodnje
srpske pjesme traži, da ih čitajući nauči."

Ali u svem tom prvom periodu svoga književnoga rada, Jovan St. Popović, uvek pod tuđim uticajima,
traži svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim književnim radovima nije se mogao slutiti
kakvog je pisca srpska književnost dobila u njemu.

[Rada]

ROMANOPISAC — U početku svoga književnoga rada Jovan St. Popović, oduševljen Milovanom Vidakovićem,
počeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. izišao je u Budimu njegov roman Boj
na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. Roman nije originalan, sam Popović priznaje da je radio po
"slavnom G. Florijanu". To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII veka, Gonzalve de
Cordoue ou Grenade reconquise. Predmet romana, ličnosti i cele strane uzimane su iz Florijana, ali je
Popović u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajića, uneo kosovsku priču iz letopisa XVIII
veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantičnosti, naivan, nategnut,
istorijski netačan i nedosledan u posrbljavanju, i nema književne vrednosti. U istom pravcu Popović je
napisao još jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog kraljevstva (1830), koji
je ostao u rukopisu.

Početnički period književnog rada Popovića to je lutanje, traženje puta, naivni romantični, sasvim
mladićki pokušaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i književnom radu.
On se duhovno razvio, čitanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu književnu kulturu, i ostavlja
romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga života i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St.
Karadžiću on, 1832, povodom svoga Laže i paralaže (1830), piše: "Dakle posle dugog tumaranja i
krivudanja jedva na pravac iziđo, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Štaviše, on ismejava
pravac kojega se u početku držao. Njegov uzor u pisanju romana nije više Milovan Vidaković, no Lesaž,
Stern i Viland. 1838. izišao je u Novom Sadu prvi deo njegovog "šaljivog romana" Roman bez romana
pisanog još 1832, u kome je, kao Servantes što je nekada sa Don Kihotom od Manče udario na viteške
romane, ismejavao fantastične i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovića, sve starinske
"romandžije" kakav je i sam iz početka bio. Pri pisanju ovog antiromantičnog satiričnog romana dosta
se služio nemačkim satiričarem Vilhelmom Rabenerom (1714—1771), na kojega se inače i docnije dosta
ugledao, kao što je uopšte rado čitao nemačke satiričare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam pokazao
duha, oštroumlja, tačnih ideja i opštu kritičnost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne su
digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po "starom kalupu" i
#"romandžijama" vrste Milovana Vidakovića. Delo je prvi satiričan roman u srpskoj književnosti i
značajno kao prvi napad na starinsku fantastičnu romantiku i bolešljivu sеntimentalnost.

[Rada]

POZORIŠNI PISAC — I pre Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj
književnosti, ali sve je ostalo samo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je Jovan St. Popović dao
pravo pozorišno delo i položio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorišta je
isto onako racionalističko kao kod Dositeja Obradovića, koji je u komediji tražio "u igri i šali
prekrasne i previsoke nauke", kao kod Joakima Vujića, za koga je pozorište bilo "osobito nužna škola".
Tako je i za Jovana St. Popovića "teatr škola gde se ljudi uče". On piše ili da slikanjem slavne
prošlosti nacionalno okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti načini
Srbe boljim i razumnijim.

[Rada]

ISTORIJSKA DRAMA I TRAGEDIJA On je na drami počeo raditi vrlo mlad, još kao đak, dvadesetih godina.
Kako je počeo pisati u vremenu kada je istorijsko osećanje počelo sve življe bivati, u vreme drugog
izdanja istorije Jovana Rajića i drugog umnoženog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka St. Karadžića,
imajući inače mnogo interesa za istoriju i narodnu prošlost, bacio se na istorijsku dramu, na
dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827. izišlo
je "žalostno pozorište" Nevinosti ili Svetislav i Mileva, a 1828. "junačko pozorište" Miloš Obilić. Tako
je 1830. izdao Naod Sumeon ili nestretno supružestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu. Sve su to
mladićki pokušaji, vrlo romantični, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa riterskim
tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmišljanjima, bez znanja pozorišnog zanata i bez životnog
iskustva. Docnije, Popović, sazreo i upućen u posao sam se otresao tih naivnih pokušaja i nalazio u njima
sve "tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu".

Kada se razvio i književno obrazovao, on je produžio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa više
smišljenosti i umešnosti. Još tridesetih godina uzeo je da piše tragediju Smrt Stefana Dečanskog, koju je
neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a štampana tek 1849. Početkom
četrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikolićem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska
pozorišta koja su nicala na sve strane: Iz toga doba su njegovi dramati: Ajduci (1842), izrađeni po
narodnoj pesmi; Vladislav (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i
Kosari; Lahan (1842), "žalosno pozorije" sa predmetom iz bugarske istorije; i Skenderbeg. Zabeležen je
još samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u požaru u Novom Sadu 1849. godine.
Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Toržestvo Srbije, apoteoza obnovljene Srbije
(1847), Sat Kraljevića Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata himna Ustaj, ustaj, Srbine!
Svi ti poslovi označavaju napredak kada se uporede sa dramskim pokušajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima
mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo pozorišnog nameštanja i izveštačenosti, aveti, anđela,
krvi, otrova, mača, primitivne psihologije, naivnih objašnjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo
prirodnosti, malo života, malo istorijske vernosti, malo stila i malo književnosti. Ti komadi, svojom
istorijskom sadržinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu
potrebu ondašnje srpske pozornice i imali su velikog uspeha kod ondašnjih srpskih gledalaca, koji su malo
tražili i kod kojih je najjače bilo patriotsko osećanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj
vrednosti, i da su od Jovana St. Popovića ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih
legendi i narodnih pesama, on nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj književnosti kakvo danas
ima.

[Rada]

KOMEDIJA — Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan
St. Popović prelazi na komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta
i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedija u srpskoj književnosti.
On je imao književnog obrazovanja više no ijedan pisac onoga vremena, čitao je
najbolje dramatičare evropske, i za njegov književni ukus je vrlo karakteristično da
je 1842. preveo na srpski Les fourbies de Scapin od Molijera. Romantičar u drami i
tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati
stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom životu, ali uvek da treba
izobličavati i popravljati zlo u društvu i narodu. Prvi njegov ogled u tome pravcu bila
je Laža i paralaža (1830), mala komedija karaktera, u kojoj se ismeva lažno i površno
tuđinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, čisto srpskog, sa lepo izraženim tipovima iz
suvremenog društva, komedija koja se može uzeti kao prvo realističko delo u srpskoj
književnosti.

1837. dao je Jovan St. Popović novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata
pod imenom glavnog junaka Kir Janja. Ovo "šaljivo pozorište" imalo je velikog uspeha,
još 1838. doživelo je drugo izdanje, docnije nekoliko puta preštampavano i do danas se
stalno održalo na repertoaru srpskih pozorišta. U toj komediji karaktera, gde je, kao
u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdičenja oličena u jednom čoveku, Popović je
dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatračke i spisateljske sposobnosti. Pored
izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je rađena vrlo vešto i živo, tipovi su
vrlo dobro uočeni i jasno obeleženi, radnja je puna pokreta i interesa, i, što je
naročito važno, komad ima sasvim srpski kolorit. Kao Laža i paralaža i Tvrdica, tako
je komedija karaktera i Zla žena (1838), više lakrdija no komedija, izrađena po jednoj
nemačkoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali uvek sa dobro uočenim tipovima.
Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim manama i vrlinama
prethodnoga komada.