Jela Spiridonovic - Savic

[Rada]

JELA SPIRIDONOVIĆ SAVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Šabac, 11.01.1890 — Beograd, 1974)

AUTOPORTRET 1933

Malo umorna; tihi bol u oku.
Sve je San bilo. Sve bez ostvarenja.
Sve šarene samo fantazije krilo,
pa ipak sve je tako divno bilo.

"Jela Spiridonović Savić, pesnikinja između dva svetska rata, uspevala je
da ujedini erotsko i ekstatično tako da to bude moderna i komunikativna
poezija". Dragoljub Stanković

Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine,
u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili
su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka,
zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle
mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u
Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da "Grce" postane "Srpce", pa je od
Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka
ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora,
na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio
Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio
je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci,
postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika.

riznicasrpska

[Rada]

Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca
Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu,
tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije.
Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni
dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de
Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio
se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame).

Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva
knjizevnika Srbije.

[Rada]

Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle
zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine.
Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih
30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga "sirotinjska majka",
ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je
brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom,
pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine.

Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu
skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na
francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu.

[Rada]

Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem.
Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu:

I ponesi me,
ponesi tako, u sjajnom
dugom putu
tvoga zlaćanog zraka,
o, Sunce,
Svetlosti moćne
vodi me
iz Carstva mraka.

Sunce

[Rada]

Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu.
Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim
jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima
Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove
bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, "nose tri svetinje nadjene u pepelu:
pergamente, kandilo i ikonu".

Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija.
Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je "stvoren jacinom
emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno." Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije.
Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne
noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta
i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli:

No jednog dana kroz vekova osam,
ja narode vidim, međ njima Britone,
plavi, isti takvi kao i ja što sam,
dolaze da dele s vama čase bone...

najbolju će decu britanskih sinova
progutati bliskog Helesponta vali
Tvom narodu Život počeće tad s nova,
vaskrsnuće opet stari Ideali.

[Rada]

Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: "... Jela Spiridonovic-Stana
se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove
pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja." Ono sto je zamerao mladjima — slobodan
stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu.

Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti
i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja:

Žene,
sve one nose krvavi krst,
crveni krst
materinstva.
Sve one nose plamenu zvezdu
sa Istoka.
Zato su njihove
oči čudno duboke:
krst udubljuju.
Zato su njihove oči
pune svetlosti:
zvezde odblesu.
Al oko usana
lebdi im nešto detinje,
što se ne buni
na krst
i ne čudi se
zvezdi

[Rada]

FEBRUAR

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi puti.
Sve okolo bela priča,
koja ćuti.

Al kad ovih snežnih brda sa obronka
viđah svetlost,
tada hitah ljud'ma dole.
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kažu: vole.

Provedemo zajedno noći.
Potom žurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas još 'Zbogom' šalje.

Nekad, kad sam već daleko,
tad se moja pesma često njima vraća.
Neki od njih rođena su moja braća.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi put.
Sve okolo bela priča, koja ćuti.

[Rada]

S JESENI

Moje su ruže čekale gosta,
što nikada došao nije
i sad je svaka prignula glavu
te sa stidom bol svoj krije;

a zadnja lasta,
što prolete jugu
i poslednje Snove nam uze...

da Kaplje, što drhte na tananu listu,
znam ruže...
naše su suze.

[Rada]

SANJALICA

Ti stojiš na rubu života
kao na rubu šume
ogromni beli cvet;

i sjajem očiju tvojih
prodireš kroz sve magle
u čarobnog Svetla svet.

Ti čuješ Pesmu Sunca
i šarene cvetne korale
u kraljevsko — plavi dan;

i muziku svih zvezda,
magijsku Tajnu noći,
i ptice ti Let je znan.

Gorom te čekaju srne,
leptiri venac ti prave,
laste na ruke lete;

puti te daleki zdrave
jer ti si njihov ceo:
pesnik i veliko dete.

A promičeš ko vetar
kraj naših ulica, kuća:
usamljen, blizak i stran,

i nosiš naš zajednički život
ko zvezdanu zastavu sjajnu
dignutu u neba San.

I dok zanesen ideš
cvet zaborava niče,
gde tvoja noga kroči,

a večno cvetaju plava mora
tamo... iza zelenih gora
azurno za tvoje oči

te bezdane... bezdane oči.

[Rada]

RASTKO NEMANJIĆ

II
Ne ko državnika umnog il prelata,
s palicom u ruci, silnog i u moći,
no kao velikog i ljubljenog brata,
što zvezdanim srebrom sija nam u noći.

Ne što od mramora zida katedrale,
da budućnost ime Nemanjića znade,
no onaj, što noći goreti mu znale,
boreć se s Nemirom teškim duše mlade.

Volim Te kad žudan visokog si Leta
al neukim krilon poletela tića.
Ja priklanjam glavu ispred Lika sveta
ali krvlju volim Rastka Nemanjića,

što u miru sluti, gde Nečujno zove,
u ćeliji trpi, al... i sneva Snove.