Tema: Predmet obozavanja i zrtve progona

Predmet obožavanja i žrtve progona


Sudeći po starim zapisima i arheološkim iskopinama, mačke žive uz čoveka već nekoliko hiljada godina. Dele s njim dobro i zlo i zajedno učestvuju u svim istorijskim zbivanjima.


Ne postoje sasvim precizni podaci kada je počeo njihov zajednički život, a najstariji arheološki dokaz potiče iz perioda od pre 9.500 godina.

Arheološki dokazi


Najstarije svedočanstvo o prisustvu mačke u životu čoveka pronađeno je na Kipru, u oblasti Šilourokambos, šest kilometara udaljenoj od Limasola, gde je jedna grupa francuskih arheologa 1992. godine otkopala ostatke neolitskog naselja iz IX veka pre nove ere. U jednom grobu od pre 9.500 godina istraživači su otkrili ostatke mačke stare osam meseci, sahranjene zajedno s njenim vlasnikom, osobom od oko 30 godina, među mnoštvom školjki, sekira i drugih ritualnih predmeta.


Analiza skeleta pokazala je da je ova mačka bila drukčija od današnje i sličnija divljoj afričkoj mački Felis silvestris lybica. Istraživači su na osnovu toga zaključili da pronalazak sa Kipra predstavlja dokaz o najranijoj fazi dugog procesa domestifikacije mačaka.


Drugi značajan arheološki dokaz, star 5.500 godina, potiče iz provincije Šanksi, na severozapadu Kine, gde je grupa kineskih naučnika otkopala ostatke stare seoske naseobine Kuanhukun. Na osnovu analize nalaza, među kojima je bilo i nekoliko skeleta mačaka, naučnici su zaključili da su stanovnici ovih naseobina za odbranu zaliha žitarica od miševa u početku koristili divlje mačke, a zatim birali one koje su bile korisnije i druželjubivije. Na ovom nalazištu otkriveni su veoma stari skeleti mačaka, koji svedoče o tome da su ljudi verovatno redovno hranili ove životinje i brinuli o njima.

Neprikosnovena svetinja


U starom Egiptu mačka nije bila samo najomiljenija od svih životinja, već su je poštovali i kao svetinju. Pritom su mužjaci bili posvećeni Suncu i bogu Ozirisu, a ženke Mesecu i boginji Izidi. U egipatskom panteonu postojala je boginja u obliku žene i mačke, nazvana Bastet, čiji je kult postao veoma rasprostranjen počevši od 3.000. godine pre nove ere. Moćan simbol plodnosti i snage, boginja Bastet je bila i zaštitnica porodice i zdravlja, pa su zato svakoj bebi posle rođenja darovali amulet u obliku mačke, koji je trebalo da je štiti tokom celog života.


Za vreme XXII dinastije, između 945. i 715. godine pre nove ere, kult boginje Bastet postao je još snažniji, pa se proširilo uverenje da su mačke njena inkarnacija. Podizali su hramove posvećene boginji-mački, a najznačajniji je onaj u Bubastiju, pored Nila. Počeli su čak da mumificiraju mačke i da ih sahranjuju u zajedničke grobnice u hramovima. Onoga ko bi pokazao nepoštovanje prema mački kao svetoj životinji, ili bi je namerno ubio, osudili bi na smrt, a onaj ko bi je ubio slučajno, morao je da plati veoma visoku kaznu.


Diodor piše da je za vreme vladavine Ptolomeja Auletea jedan rimski vojnik slučajno pregazio mačku konjem i, mada je molio za milost, razjarena gomila ga je nemilosrdno kamenovala. Egipatski zakon zabranjivao je da se mačke iznose van granica carstva i nalagao da, u slučaju požara, mačku treba spasavati pre svih članova porodice. Prema svedočenju istoričara Herodota, kad bi mačka uginula, cela porodica je bila u žalosti. Stanovnici kuće u kojoj je uginula prirodnom smrću morali su da obriju obrve, a mačke su odnosili u svetilišta, gde su ih mumificirali a zatim, uz posmrtne rituale, sahranjivali u gradu Bubastiju.

Izvor straha


U srednjem veku, u Evropi, mačke su smatrali đavolskim životinjama povezanim sa crnom magijom i pratiocima veštica, pa su ih zato progonili i ubijali. Engleski teolog Volter Map je 1180. godine izjavio da u satanskim ritualima „đavo silazi među svoje poklonike u obliku crne mačke“, a papa Inoćentije VIII je 1484. godine proglasio mačku „omiljenom đavolovom životinjom i idolom svih veštica“, kao i jeretika. Ove poslednje, kao i sve one kojima su crkva, inkvizicija ili kralj hteli da naude, optuživali su da obožavaju mačke i da ih koriste u religioznim obredima.


Verovanje u tesnu vezu između mačaka i đavola bilo je toliko ukorenjeno među narodom da se u mnogim srednjevekovnim gradovima raširila ailurofobija, bezrazložan strah od mačaka. Zato nije nimalo čudno što su mačke, naročito crne, hvatali i žive spaljivali na trgovima. Mada su srednjevekovne zablude daleko iza nas, čak i danas ima onih koji veruju da crne mačke donose nesreću.

Miljenice poznatih


Među običnim ljudima, ali i poznatim ličnostima, uvek je bilo mnogo više onih koji su voleli mačke i uživali u njihovoj blizini. Prvi rimski imperator Oktavijan Avgust napisao je svojevremeno da je njegova žuta mačka najprisniji prijatelj u starosti, da je smatra jednakom sebi, ali i bogovima, i da se ona nikada ne ljuti na njega, a nadasve se divio njenom plemenitom i nezavisnom duhu.


Premijer francuskog kralja Luja XIII, kardinal Rišelje, jedna od najmoćnijih i najsposobnijih ličnosti XVII veka, obožavao je mačke i neprestano je bio okružen njima. U svojoj rezidenciji je čak imao specijalne odaje za smeštaj mačaka, sa poslugom koja je vodila brigu o njima. Hroničari tog vremena pišu da je spavao s njima, hranio ih belim pilećim mesom, a dok je radio za pisaćim stolom i primao ambasadore, uvek je držao u krilu jednu od svojih mačaka i povremeno ih menjao. Kad je umro, ostavio je za sobom najmanje 14 persijskih i angora mačaka i pozamašnu sumu novca za njihovo izdržavanje.


Veliki nemački lekar, misionar i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1952. godine, Albert Švajcer, tvrdio je da „postoje samo dva utočišta od životnih nedaća, a to su mačke i muzika“. Strastveni poklonik muzike, a poznato je da je sjajno svirao orgulje i bio izvrstan interpretator Baha, doktor Švajcer je bio i veliki ljubitelj mačaka. Mada je bio levoruk, naučio je da recepte ispisuje desnom rukom, jer je njegova ljubimica Sisi imala običaj da zaspi na njegovoj levoj ruci, a bio joj je toliko privržen da nije ni pomišljao da je probudi.


Osnivač i pevač engleske grupe „Kvin“, Fredi Merkjuri, koji je umro 1991. godine, bio je poznat po harizmatičnom izgledu i ekscentričnim nastupima, a u privatnom životu bio je nežan, povučen i veoma osetljiv čovek. Život je proveo okružen mačkama, pre svega onim iz prihvatilišta ili sa ulice, kojima je bio veoma privržen i mnogo su mu nedostajale kada je išao na turneje. Zabrinut zbog pomisli da one pate u njegovom odsustvu, uvek im je pričao preko telefona, nadajući se da će ih to umiriti.

Kolumbo


Mačke su učestvovale i u otkriću Amerike 1492. godine. Kristofor Kolumbo je zahtevao da na svakom od njegove tri karavele, Ninji, Pinti i Santa Mariji, budu i po dve mačke, mužjak i ženka, kako bi hranu u brodskim ostavama branile od miševa.


Nostradamus

Francuski astrolog i vidovnjak Mišel de Notrdam, autor čuvenih proročanstava u kojima je predviđao razna istorijska zbivanja, imao je mačku po imenu Grimalkin, za koju je čuo i Šekspir, pa je po njoj nazvao mačku jedne od veštica u svojoj tragediji „Magbet“.

Marija Antoaneta


Supruga francuskog kralja Luja XIV, Marija Antoaneta, koja je 1793. godine pogubljena na giljotini, obožavala je svojih šest prelepih, angorskih mačaka, umiljatih i belih kao sneg. Kad je 1789. godine izbila Francuska revolucija, toliko se zabrinula za njihovu sudbinu da ih je poverila nekim svojim prijateljima koji su polazili za Ameriku. Tako je uspela da spase svoje mačke, ali ne i sebe.


Slobodanka Jovičić/zov.rs