Top Lista Poznatih

Nikolai Rimsky-Korsakov

Николай Андреевич Римский-Корсаков

Nikolaj Rimski-Korsakov

Biografski podaci
Datum rođenja: 18. mart 1844.
Mesto rođenja: Tikvin (Rusija)
Datum smrti: 21. jun 1908.
Mesto smrti: Ljubensk (Rusija)

Dela
Period: Romantizam
Saradnici: Milij Balakirjev, Modest Musorgski, Aleksandar Borodin

Nikolaj Andrejevič Rimski-Korsakov (rus. Николай Андреевич Римский-Корсаков) (18. mart 1844 - 21. jun 1908) je bio ruski kompozitor, jedan od petorice kompozitora poznatih kao "Velika petorka", i profesor harmonije i orkestracije. Bio je poznat po naklonosti prema narodnim i bajkovitim temama i po svojoj izvanrednoj veštini orkestracije, na koju je mogla uticati njegova sinestezija.


Biografija

Nikolaj Rimski-Korsakov je rođen u Tikvinu, 200 km istočno od Sankt Peterburga, u aristokratskoj porodici. Rano je ispoljio muzički talenat, ali je studirao na Ruskoj pomorskoj akademiji u Sankt Peterburgu. Nakon okončanja studija pridružio se Ruskoj mornarici. Godine 1861. upoznao je Milija Balakirjeva i tada je počeo ozbiljnije da se bavi muzikom. Balakirjev ga je ohrabrivao da komponuje i podučavao ga je muzici dok nije bio na moru. Preko Balakirjeva je upoznao druge kompozitore grupe koja je postala poznata kao "Moćna gomilica" ili "Velika petorka". Dok je bio u mornarici, Rimski-Korsakov je završio svoju Prvu simfoniju (1861-1865). Ponekad se tvrdi da je to bila prva simfonija jednog Rusa, međutim Anton Rubinštajn je svoju prvu simfoniju komponovao 1850. godine. Pre povlačenja iz službe 1873. godine, Rimski-Korsakov je takođe završio prvu verziju svog poznatog orekstarskog dela Sadko (1867) i operu Pskovičanka (1872). Rimski-Korsakov je ova tri dela revidirao kasnije u životu. U saradnji sa Aleksandrom Glazunovim dovršio je Borodinovu operu „Knez Igor“.


Godine 1871, i pored toga što se obrazovao unutar "Velike petorke", a ne na konzervatorijumu, Rimski-Korsakov je postao profesor kompozicije i orkestracije na Sankt Peterburškom konzervatorijumu. Naredne godine se oženio Nadeždom Nikolajevnom Purgold (1848-1919), koja je takođe bila pijanista i kompozitor. Tokom prvih nekoliko godina na Konzervatorijumu, Rimski-Korsakov je revnosno proučavao harmoniju i kontrapunkt kako bi upotpunio obrazovanje stečeno u "Velikoj petorci".

Od 1883. do 1894. godine Rimski-Korsakov je radio kao član Dvorskog hora. Taj položaj pružio mu je priliku za proučavanje muzike Ruske pravoslavne crkve. Takođe je postao dirigent i rukovodio je simfonijskim koncertima pod pokroviteljstvom Mitrofana Beljajeva, kao i programima u inostranstvu.


Godine 1905. Rimski-Korsakov je udaljen sa Sankt Peterburškog konzervatorijuma zbog ispoljavanja određenih političkih pogleda koje vlasti nisu odobravale. Taj događaj je doveo do serije ostavki njegovih kolega sa Konzervatorijuma i na kraju mu je vraćena profesura. Politička kontroverza je nastavljenja sa njegovom operom Zlatni petlić, čija je oštra kritika monarhije uznemirila cenzore do te mere da je premijera odlagana do 1909. godine, nakon kompozitorove smrti.

Pred kraj života Rimski-Korsakov je imao srčane smetnje. Umro je u Ljubensku 1908. godine i sahranjen je na tikvinškom groblju u manastiru Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu. Njegova udovica Nadežda je do kraja života čuvala njegovu zaostavštinu.

Rimski-Korsakov je imao sedmoro dece: Mihaila, Sofiju, Andreja, Vladimira, Nadeždu, Margaritu i Slavčika. Kćerka Nadežda se 1908. godine udala za ruskog kompozitora Maksimilijana Štajnberga. Andrej je bio muzikolog i napisao je višetomnu studiju očevog života i dela koja sadrži i poglavlja posvećena majci Nadeždi. Njegov nećak Georgij Mihailovič Rimski-Korsakov (1901-1956) je takođe bio kompozitor.

Nikolai Rimsky-Korsakov


Muzika

Rimski-Korsakov je bio plodan kompozitor. Najveći deo njegovog kompozitorskog rada pripada operi. U njegovom opusu postoji 15 opera, među kojima se izdvajaju Besmrtni Kaščej i Bajka cara Saltana. Teme njegovih opera su u opsegu između istorijskih melodrama kao što je Careva nevesta, narodnih opera kao što je Majska noć i bajki kao što je Snjeguročka. Opere se u preplitanju stvarnog i fantastičnog pozivaju na narodne melodije, realistične recitale, lirske zvuke i veštački konstruisane harmonije sa upečatljivim orkestarskim ekspresijama. Većina opera Rimskog-Korsakova su i dan-danas na standardnom repertoaru u Rusiji. Najpoznatiji odabir iz njegovih opera je "Ples pajaca" iz Snjeguročke, "Povorka plemića" iz Mlade, "Indijska pesma" iz Sadka, "Bumbarov let" iz Bajke cara Saltana, kao i svite iz Zlatnog petlića i Legende o nevidljivom gradu Kitežu i devojci Fevroniji.

Međutim, status Rimskog-Korsakova na Zapadu je baziran na njegovim orkestarskim delima, među kojima se ističu Španski kapričo, Ruska vaskršnja uvertira i simfonijska svita Šeherezada. Osim toga, Rimski-Korsakov je komponovao umetičke pesme, kamernu i koncertnu muziku, i veliki broj horskih dela, kako svetovnih, tako i crkvenih.


Zaostavština

Tokom decenija provedenih na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu, Rimski-Korsakov je odškolovao mnoge kompozitore koji su kasnije stekli slavu, među kojima Aleksandra Glazunova, Sergeja Prokofjeva, Igora Stravinskog i Artura Kapa.

Zaostavština Rimskog-Korsakove prevazilazi njegove kompozicije i njegovu profesorsku delatnost. Njegovi neumorni napori u korekturi dela drugih članova "Velike petorke" su značajni, iako kontroverzni. Oni uključuju dovršetak opere Aleksandra Borodina Knez Igor (zajedno sa Glazunovim), orkestracija pasaža iz kompozicije Sezara Kjuja Vilijem Retklif i potpuna orkestracija poslednjeg dela Aleksandra Dragomižskog, Kameni posetilac. Ovaj napor je bio nastavak činjenice da su rana dela Rimskog-Korsakova bili pod strogim nadzorom Balakirjeva i da su članovi "Velike petorke" u periodu između šezdesetih i sedemdesetih godina 19. veka međusobno sarađivali i učili jedni od drugih.

Dok je njegovo zalaganje za kolege za svaku pohvalu, ono nije prošlo bez problema kod muzičke kritike. Nakon smrti Modesta Musorgskog 1881. godine, Rimski-Korsakov je preuzeo na sebe zadatak da revidira i upotpuni nekoliko njegovih muzičkih komada. U nekim slučajevima te verzije su pomogle u širenju dela Musorgskog na Zapad, ali je Rimski-Korsakov bio optuživan za pedanteriju u "korekturi" harmonije, itd. Njegov aranžman dela Musorgskog Noć na golom brdu je verzija koja se danas izvodi. Međutim, kritički stav prema Musorgskom se vremenom menjao tako da se njegov stil, koji se smatra neuglačanim, danas ceni zbog svoje originalnosti. To je dovelo do toga da su druge revizije Rimskog-Korsakova, kao što je ona opere Borisa Godunova, pale u nemilost i zamenjene obradama koje su približnije originalnim rukopisima Musorgskog.

Iako se opere Rimskog-Korsakova retko izvode izvan Rusije, muzika se u velikoj meri izvodi preko orkestarskih svita koje je sam sastavio, posebno u slučaju Mlade, Bajke cara Saltana i Zlatnog petlića.

Autobiografija i knjige o harmoniji i orkestraciji Nikolaja Rimskog-Korsakova omogućavaju uvid u njegov život i delo.


Dela

Opere

Pskovičanka (1868-1872)
Majska noć (1878-1879)
Snjeguročka (1880-1881)
Mlada (1889-1890)
Badnje veče (1894-1895)
Sadko (1895-1896)
Mocart i Salijeri (1897)
Plemkinja Vera Šeloga (1898)
Careva nevesta (1898)
Bajka cara Saltana (1899-1900)
Servilija (1900-1901)
Besmrtni Kaščej (1901-1902)
Pan Vojvoda (1902-1903)
Legenda o nevidljivom gradu Kitežu i devojci Fevroniji (1903-1904)
Zlatni petlić (1906-1907)


Simfonije

Simfonija br. 1, op. 1 (1861-1865/1884)
Simfonija br. 2 "Antar", op. 9 (1868/1875/1897)
Simfonija br. 3, op. 32 (1866-1873/1886)


Orkestarska dela

Uvertira na ruske teme, op. 28 (1866/1879-1880)
Fantazija na srpske teme, op. 6 (1867/1886-1887)
Koncert za trombon i vojni orkestar u Be-duru(1877-1878)
Koncert za klarinet i vojni orkestar u Es-duru (1878)
Bajka, op. 29 (1879-1880)
Simfonijeta na ruske teme u a-molu, op. 31 (1880-1884)
Klavirski koncert u cis-molu (1882-1883)
Fantazija na dve ruske teme za violinu i orkestar, op. 33 (1886-1887)
Španski kapričo, op. 34 (1887)
Šeherezada - simfonijska svita, op. 35 (1888)
Ruska vaskršnja uvertira, op. 36 (1888)
Serenada za violončelo i orkestar, op. 37 (1903)


Kamerna dela

Gudački kvartet u Ef-duru, op. 12 (1875)
Gudački sekstet u A-duru (1876)
Kvintet za flautu, klatinet, hornu, fagot i klavir u Be-duru (1876)
Gudački kvartet u Ge-duru (1897)
Klavirski trio u ce-molu (1897)

Zoran Hristić


Zoran Hristić rođen je 1938. godine. Bio je Rajičićev učenik. Za svoj diplomskim rad ’Naslovi’ pisan za hor i simfonijski orkestar 1963. izučava novu notaciju. Niko nije hteo da ga izvede tek hor i orkestar slovenske filharmonije u Opatiji. On prvi u srpskoj muzici uvodi elemente zvučne slike poljske škole, pre svega Pendereckog. U ovom delu ima segmenata hromatskog totala u kojima se i tekstualni materijal svodi na svoj koloristički potencijal. Hristića za Pendereckog vezuje tretman dvanaestotonske hromatske skale često raspoređene po grozdovima malih sekundi, potpuno odsustvo tematskog materijala, način korišćenja instrumentalnih i horskih glasova koji zvučni efekat vodi elementima bliskim šumu. Kao tekst je upotrebio naslove četiri pesme ali tekstom se služi isključivo kao zvučnom materijom, reči su deljene na slogove postajući nerazumljive i obesmišljene. Orkestar tretira punktualistički. Koristi nekonvencionalne postupke kao sviranje iza kobilice ili sviranje pijaniste podlakticom. On u aleatoričkom muzičkom toku svojih kompozicija aktivira mnoge pojmove vezane za folklor. Žanr tužbalice u Stihira o Svetom Savi, zvuk narodnih muzičkih instrumenata, zurli, gusala, duduke u koreotorijumu Korak, ili koristi citate ritmičkih podela i melodijskih obrta iz raznih krajeva bivše Jugoslavije. Delo Sila Krsta pisano povodom 800 godina Hilandara nije tradicionalno srpsko crkveno pojanje već Hristićevo viđenje srpske duhovne muzike na tekst molitve svetom Simeonu, Teodosija Hilandarca iz 13veka. Delo Grimase nastaju posle tri meseca u provedenih u Italiji pod uticajem dodekafonije. Godine 1961. piše Četiri nemira za četrdeset gudača i Var Bah Šenberg Bi bap. Od Naslova do baleta Darinkin dar i U roku od 8 opsednut je Poljskom školom. Scenska muzika odnosno traženje zvuka je za njega bio najveći izazov.

Kamerna dela: Sonata Viza za klarinet i klavir; Momenti u 12 za fagot i gudače; Prazne žice pa punije za Beogradski kamerni orkestar; La gis za četrnaest instrumenata i dva vokala; Stvarnost za gudački kvartet; U roku od 8 za gudački kamerni orkestar; Antikoncert za violinu, sintisajzer i simfonijski orkestar. 4 za E je klavirski trio koji čine četiri jednominutna stava vebernovski poentilistička. Situacije za gudački kvartet veoma su grafičke.

Vokalno-instrumentalna dela su veoma značajna. Tu je vizualizovana poema Rodoslov za pet grupa po pet pevača, klepetuše, gusle i kamerni orkestar; koreotorijum Korak na Miljkovićeve stihove za pet vokalnih solista, dečiji hor, dva mešovita hora, simfonijski orkestar, naratora i elektronske instrumente, osamnaest baletana i folklorni ansambl.

Scenska muzika: tv balet Kameleon, balet Darinkin dar, tv balet Narcis, balet za elektronske instrumente. Tašana mu je poslednje scensko delo po romanu bore Stankovića koje je još neizvedeno a posvećeno je njegovoj sestri. Stilski pretstavlja muziku simbola kao spoj Koraka i Darinkinog dara.

Najznačajnija radiofonska dela: Boj kao omaž povodom 600 godina Kosovskog boja. Ovo delo za razliku od ostalih radiofonskih dela izostavlja improvizacioni momenat. Pacolovac je baletska pozorišna igra po Kršićevim grafikama na temu srednjevekovne legende i mita o pacolovcu.

Zoran Hristić

Zoran Hristić je jedan od najčuvenijih srpskih kompozitora, a naročito se istakao u oblasti filmske, pozorišne i klasične muzike.

Biografija

Dobitnik je nacionalne penzije za značajne umetnike.

Muzika za filmove

1964 - Čovek iz hrastove šume
1964 - Muški izlet
1966 - Roj
1966 - Vojnik (The Soldier)
1967 - Grajski biki
1967 - Nemirni
1967 - Hasanaginica
1967 - Divlje senke
1968 - Sunce tuđeg neba
1968 - Sirota Marija
1968 - Lelejska gora
1969 - Horoskop
1969 - Vrane
1970 - Žarki
1971 - Balada o svirepom
1971 - Doručak sa đavolom
1973 - Mirko i Slavko
1974 - Užička Republika
1974 - Derviš i smrt
1975 - Crvena zemlja
1975 - Naivko
1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu
1976 - Vrhovi Zelengore
1977 - Pas koji je voleo vozove
1978 - Dvoboj za južnu prugu
1980 - Svetozar Marković
1981 - Široko je lišće
1982 - Savamala
1984 - Varljivo leto '68
1999 - Ranjena zemlja

Nagrade

1991. Nagrada za scensku muziku u predstavi „Mitovi Balkana“ na 24. Festivalu lutkarskih pozorišta Srbije u Zrenjaninu,2 Sterijine nagrade.



Vežbao sam i preskakanje rupa

I nepismeni knjaz znao je ono što ovi političari 21. veka zaboravljaju: u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, moralo se imati i valjan orkestar, kaže kompozitor Zoran Hristić



Jedna nagrada za životno delo, „Izuzetni Zlatni beočug” uručen nedavno, u Narodnom pozorištu, kompozitoru Zoranu Hristiću, povela nas je u ovu malu šetnju kroz delo koje „teče”. Za koji dan, 5. maja, lepo će se to videti, i još glasnije čuti, u Kragujevcu, gde se poznati beogradski umetnik izmestio na neko vreme, zbog, kako reče, više muzike i više mira. Napominje još: „Mi kompozitori, kao i slikari, i još neki umetnici praktično nikad ne idemo u penziju. Dok ima snage – radi se!”

Povodom pomenute nagrade laureat kaže:
– Iako rođeni Beograđanin, sa rodnim gradom dosad nisam imao iskustava ovakve vrste. Dvaput sam dobio, u Novom Sadu, Sterijinu nagradu, a isto toliko i Arena, nekad u Puli. Prijatno sam se iznenadio kada me se i rodni grad setio. Ne bih da širim priču zašto nije ranije. Reći ću samo: Čovek se ne bori protiv rupe na putu, već protiv onih koji su te rupe iskopali. I morao sam da se vežbam u preskakanju tih rupa i sa dosta prezira govorio sam o tome, obično setivši se svoga prijatelja vajara Nebojše Mitrića, koji je jednom izjavio da je mnogo stvarao, da mu je život bio lep i da je prošao srećno – bez nagrada. Ali, od svega važnije je: ostale su njegove divne skulpture, Mokranjca i druge.
Najavljeni koncert u Kragujevcu dođe skoro kao nekakva naručena svečanost za Zorana Hristića. A nije. Samo je plod njegovog bavljenja stvarima muzičkim u ovom gradu. Takvim događajem on pokušava i da doprinese obnavljanju jednog dobrog, i jedinog, a privremeno ukinutog, orkestra – „Šlezinger”. Podseća kako je i nepismeni knjaz znao ono što ovi političari 21. veka zaboravljaju: u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, moralo se imati i valjan orkestar, a bio je to Knjaževska banda, koju je osnovao Jozef Šlezinger. Danas Kragujevac, doduše, ima Kamernu bandu za koju muziku upravo piše Zoran Hristić, a toplo ih preporučuje i svojim kolegama. Reč je o četiri odlične, lepe muzičarke, neobičnog sastava (klavir, violina, flauta, glas), koje neguju autohtoni zvuk, ono što pripada muzičkoj tradiciji ovog naroda.

Šta se Beograda tiče, Hristić kaže da sprema nešto za pozorište. Te njegove muzike bilo je zaista poprilično, u više od stotinu predstava, ali je danas tu saradnju sveo samo na dva rediteljska imena – Egon Savin i Kokan Mladenović. Reče nam i kako posle našeg razgovora žuri na jedan malo drugačiji – poslovne prirode. Za kompozitora to pre svega znači pisanje neke nove muzike. Čujemo samo da je to u vezi s obeležavanjem 50 godina od Nobelove nagrade Ivi Andriću, i da je reč o događaju koji će se, u junu, održati u Višegradu.
Kad smo posle dva, tri sata, znatiželje radi – te profesionalne deformacije, pozvali Zorana Hristića i pitali za „poslove” nove, kaže nam da će pisati muziku za taj događaj. Biće to muzika horska na stihove Milovana Vitezovića u slavu Andrića. I, pročitao nam je neke „baš zgodne”: „Ćuprijom na Drini, stopu po stopu, zadivio svet, prošao Evropu”.

Zoran Hristić



U krugu novih „trola”

Kako on vidi muzičku sliku Beograda danas, upitali smo. On nam odgovara kroz konkretne primere:
– Što se muzičke situacije tiče, mislim da je ovo jedno dobrano živo mesto. Posebno bih hteo da istaknem Beogradsku filharmoniju, koja je postala orkestar visokog nivoa i visokih kriterijuma, sa dobrim gostima i programima, sa dobrim rukovođenjem i marketingom.
Ovih dana, da i to kažem, ja koji nisam nikakav operoljubac, koga su i u Milanu, što bi se reklo, motkom terali u Skalu, prisustvovao sam izvanrednoj operskoj premijeri u Narodnom pozorištu. Dabome, to je predstava „Zaljubljen u tri narandže” Sergeja Prokofjeva, u režiji Jiržija Mencla, koja je za mene veliki muzički događaj. Neki počinju da shvataju da Narodno pozorište ne sme da bude jedna okamenjena institucija, u kojoj se zna samo za famozni krug dvojke. Zaboravlja se da dolazi neki mladi svet, sa energijom na nekim novim trolama. I njihovi krugovi su malo veći.

Kornelije Stanković


Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.

..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.

I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.

Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.

... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.

Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.

Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...

Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!

Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.

Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.

Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.

U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.

U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.

Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."

Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.

Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.

Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.

Muzicke je radove svoje stampao u becu. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.

Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.

U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.

DELA:

KLAVIRSKA:
"Ustaj, ustaj Srbine" (sa varijacijama), 1852; "Slovenski kadril", 1855; "Sto se bore misli moje" (sa varijacima) 1857; "Srpski narodni kadril" 1859; "Bugarski kadril" i "Srpska polka" 1862.

VOKALNA:
Pesme za dramu "Preodnice srpske slobode" ili "Srpski hajduci" Dj. Maletica; mes. hor "Crnogorac Crnogorki"; "Himna Srbije".
— "Srpske narodne pesme" (6 zbirki koje sadrze ujedno klavirske i horske harmonizacije. Zbirke su ovde navedene po prvoj pesmi koja je u njima: "Oj talasi", 1851; "Secas li se onog sata", 1853; "Uskliknimo s ljubavlju", 1859; "Ja sam Srbin, srpski sin", 1859; "Polecela sarenptica", 1862; "Prag je ovo milog srpstva", 1863).

CRKVENA:
"Dve liturgije", 1851 i 1852; "Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda" (I knj., "Liturgija Jovana Zlatoustog", 1862; II knj., "Tropari, kondaci, irmosi od Bozica do Spasovadne" 1863; III kn., "Tropari, kondaci, irmosi od Spasovadne do Vavedenja", 1864); "Srpsko crkveno karlovacko pojanje ("Blazena" I-8 glasa, 1822). Neobjavljeni zapisi karlovackog pojanja u 17 svezaka u Arhivu SAN.





BUDILNIK USPAVANIH DUHOVA

„Makar što sam bolestan i sitan telom, nadam se da me neće Bog milostivi sebi pozvati pre nego uradim što sam namislio”, piše, kao da se zavešta, najromantičnija i najtragičnija ličnost u istoriji srpske muzike



To je skroman smeštaj, jeftino banjsko konačište u oronuloj zgradi, bez ikakvog luksuza i sjaja: sto, stolica, krevet i stari, iznajmljeni pijanino. Istina, boravili su i borave u Rožnjavi, mondenskoj slovačkoj banji zapadno od Košica, i bogati gosti iz cele Evrope, pa i glave krunisane, ali najčešće radi provoda, ljubavnih pustolovina ili kockanja u raskošnim vilama i dvorcima.
A on, Kornelije Stanković, on je samo tridesettrogodišnji siromašni srpski kompozitor, pijanista i dirigent iz Budima, „veštak u muziki”, koji u ovim šumovitim bregovima celo to kišovito proleće 1864. godine, usamljen i grozničav, uzalud traži bar malo boljitka svojim bolnim grudima. Međutim, oronulo zdravlje nije njegova jedina nedaća. Prijatelju piše da mu pošalje bar nešto novca: „Istrošio sam se strašno: bolest, lekarima posavetovanje, put ovamo oduzelo mi je polovinu moje imovine.”
Svežina poslednje junske večeri donosi u sobu miris lipa i parfema, ženski smeh i cvrkut slavuja. Kornelije prebire po dirkama i žustro ispisuje note. Žuri: vreme se neumitno osipa, beži i sve ga je manje, a on još mnogo zamisli mora da prenese na notni papir. „Sad mi svaki sat zlato vredi”, zapisuje. Načas prekine beleženje i, prateći se, zapeva, onako, za svoju dušu:

„Što se bore misli moje,
iskustvo mi ćutat’ veli...”

Tu pesmu mu je u Beču više puta kazivao lično knez Mihailo, a Kornelije je na njene setne stihove komponovao melodiju i objavio je u Beču 1857. godine kao posebno izdanje.

Amanet narodni

Nekada je Taban bio živopisna srpska četvrt u Budimu, na desnoj obali Dunava. (Porušen je, do temelja, tridesetih godina prošlog veka.) Tu je 30. avgusta 1831. godine, u staroj srpskoj porodici, rođen Kornelije Stanković koji još kao mladić sam sebi zadaje ogroman i do njega nerešavan zadatak: da skupi i zapiše, umetnički obradi i sačuva muzičko blago srpskog naroda. Ovu smelu i revolucionarnu odluku donosi pod uticajem južnoslovenskih ideja i dela Vuka Karadžića koga je lično poznavao i čijem bečkom krugu je bio veoma blizak.
Komponovao je i prikupljao narodno muzičko blago samo četrnaest godina, od dvadesete do trideset četvrte, ali je i za to kratko vreme uradio zadivljujuće mnogo, uvek razapet između stalne zebnje da su mu dani na izmaku i silne želje da postigne što više.
Vukovski prvi u svim poduhvatima, prvi je školovani srpski muzičar i preteča budućim muzičkim stvaraocima, pre svih Josifu Marinkoviću i Stevanu Stojanoviću Mokranjcu. Prvi dokazuje da pesme što ih narod vekovima peva nikako nisu „govedarske” tvorevine već umetnička dela koja imaju „prirodnu vrlinu i bezazlenost čime mogu da nadvise pesme prosvećenih naroda”.
Koncertima i štampanim zbirkama, romantičarski ponosno, predstavlja ih pre više od vek i po tako glasovitim muzičkim centrima kao što su Beč i Budim.
I pored nepoverenja i sumnjičavosti crkve, on u Sremskim Karlovcima, takođe prvi, proučava i notno zapisuje jedinstveno srpsko crkveno pojanje, takozvano karlovačko, koje se do tog istorijskog čina prenosilo samo usmeno. „Bogaština leži u našem pojanju”, napominje. „Posao ovaj meni je svetinja. Ja u njemu gledam amanet narodni.”
Često pri ostvarenju svojih dalekovidih nauma, opet kao Vuk, nailazi na razna nerazumevanja, zatvorena vrata i otvorene otpore. Iako je kao nadaren pijanista na početku karijere opčinjen Francom Listom, maštajući da jednog dana dosegne njegovu virtuoznost, ipak će sve svoje umeće usmeriti u drugom, mnogo težem i plemenitijem smeru.
I dok u poslednjoj svojoj jeseni gleda kako venu krošnje po budimskim parkovima, onemoćalom Korneliju se verovatno javlja sen Branka Radičevića.
Sedam godina mlađi, on je poznavao Branka, bio svedok i njegove omiljenosti i opšte žalosti kad je pesnik umro u Beču, 18. juna 1853. godine.

Aplauzi u Muzikferajnu

A tog istog proleća, 9. aprila, slavni bečki Muzikferajn (Muzičko društvo) odjekuje od aplauza posle izvođenja Druge liturgije dvadesetdvogodišnjeg kompozitora Kornelija Stankovića koji je i dirigovao operskim horom. To je samo prvi od nekoliko duhovnih koncerata koje će Kornelije, obično pred Uskrs, prirediti u Muzikferajnu, svojevrsnom hramu muzike, pred obrazovanom, probirljivom, pa i razmaženom bečkom publikom. Naime, muzički sladokusci Beča, grada koji je utkan u biografije Hajdna, Mocarta, Betovena, Šopena, Šuberta i Bramsa, slušaju uživo tih godina, pored ostalih, Franca Lista i Klaru Šuman.
Godine 1861, kad u proleće Muzikferajn opet bruji od „Crkvenih pesama izabranih za pojanje u Duhovnom koncertu Kornelija Stankovića”, dolazi u Beč Rihard Vagner, a nešto kasnije i Johanes Brams, koji 1872. godine staje na čelo ovog uglednog Društva.
U takvoj sredini jedan nadareni i obrazovani mladić uspeva da skrene na sebe pažnju kapriciozne bečke i publike i kritike uljuljkane tročetvrtinskim taktom valcera. O Kornelijevim duhovnim koncertima, na kojima se čak i „bis” traži, pišu već 1853. godine vodeće bečke novine, i te napise uskoro prenose listovi u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Temišvaru, Pešti, Segedinu...
Od svih srpskih umetnika 19. veka najviše se piše upravo o Korneliju Stankoviću. Postavši istinski idol srpske omladine, koja ga cvećem obasipa i noću ide da mu peva pod prozorom, on i taj ne uvek laki oreol slave prima mirno, s blagim osmehom.



Pokorni posinjenik

Kako to često biva, posle koncerta se drugi raduju i slave glasnije nego „naš Kornelije” koji im je tu radost i podario. „Čitava njegova spoljašnost, i u odelu i u ponašanju, čini utisak prefinjenog čoveka odličnog kućevnog vaspitanja”, ističu njegovi savremenici. „Kornelije Stanković je čovek sav od muzike, bezazlene, blage naravi, koju nikad ne trzaju strasti...”
Društvo ne mora da ga moljaka da sedne za klavir, naročito na skupovima slovenske omladine, čak ni onda kad je u hladnom znoju i vreloj groznici, kad ga napušta glas, ali ne i želja da svirkom i pesmom oplemeni sve prisutne. A prisustvovali su njegovim koncertima u svečanim muzičkim i balskim dvoranama, crkvama ili domovima viđenijih bečkih i budimskih Srba, najčešće na značajan verski praznik, i Vuk Stefanović Karadžić sa kćerkom Minom, knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija, pesnik Ivan Mažuranić, patrijarh Josif Rajačić, slavisti Franc Miklošič i Vatroslav Jagić, književnik Kosta Ruvarac, političar Mihailo Polit-Desančić, kompozitor Davorin Jenko, filolog Đura Daničić, kapetan Miša Anastasijević, pesnik Petar Preradović, mlade poete Jovan Jovanović Zmaj i Laza Kostić koji Kornelija veliča nadahnutim stihovima...
U tim danima sve bučnijeg nacionalnog zanosa, bilo da mu kliču u Beču, Budimu, Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Somboru, Beogradu, Zemunu, Sremskoj Mitrovici, Vukovaru, Bečkereku (Zrenjaninu), Kikindi, Pančevu ili Vršcu, gde nastupa kao kompozitor, pijanista i horovođa, on neretko misli na poreklo i učenje, na gorke časove samoće i nemaštine, godinama u senci grudobolje, koja mu život skraćuje, a tegobe produžava.
One počinju već u detinjstvu kad Korneliju umiru i otac i majka. Stariji brat Josif i sestra Marina odlaze svojim putem, dok brigu o tom tihom, bistrom i za muziku izuzetno nadarenom dečaku preuzima očev prijatelj Pavle Riđički (1804–1893), peštanski vlastelin i dobrotvor, mecena i darodavac. On i njegova žena Jelena umnogome zamenjuju Korneliju „ljubezne roditelje” kako ih on, „pokorni posinjenik”, oslovljava u pismima. „Plemeniti gospodin Pavle Riđički samo iz prijateljstva prema ocu mome primio se mene još u ranoj mladosti, te ako sam sebi u svetu ostavljen, mogao sam učiti se veštini u ono doba, kad u nas veština muzike vrlo je malo vredela.”

Veštak u muziki

Školuje se u Aradu, Segedinu i Pešti, gde 1845. godine završava gimnaziju. Tu privatno uči i violinu i sviraće je, kao i klavir, do kraja života. Godine 1848, kad revolucija potresa ne samo Austriju, nego i veći deo Evrope, sedamnaestogodišnji Stanković se u Budimu odvažno posvećuje „pijanističkom samoobrazovanju”. Dve godine kasnije, u pratnji Riđičkog, najzad stiže u Beč. Tu ga oberučke prihvata šezdesetdvogodišnji Simon Sehter (1788–1867), čuveni profesor harmonije na bečkom Konzervatorijumu, najznačajniji muzički teoretičar i pedagog sredinom 19. veka. Bdi do detalja nad svim njegovim radovima, javnim nastupima i zbirkama narodnih pesama o čemu pohvalno piše u bečkoj štampi. Uz Kornelija ostaje doslovno do njegovog poslednjeg, oproštajnog daha.
Izuzetno značajnu podršku Kornelije dobija i od Mihaila Fjodoroviča Rajevskog (1811–1884), dugogodišnjeg sveštenika pri ruskoj ambasadi u Beču. Višestruko obrazovan, Rajevski je bio blizak sa svim viđenijim južnoslovenskim ličnostima. Bez njegovog velikog ugleda i uticaja, nepoverljivi i konzervativni crkveni velikodostojnici u Sremskim Karlovcima teško da bi pristali da sarađuju s tamo nekim golobradim „veštakom u muziki”.
Međutim, već 1852. godine dvadesetjednogodišnji student sasvim je prepušten sebi: više ne boravi u kući Riđičkog, koji mu obustavlja i svaku novčanu pomoć. Od tada do kraja života Kornelije Stanković je, kako se danas najčešće kaže, profesionalac: sam sebi je izdavač i menadžer, oglašivač i trgovački putnik, sve mukotrpno i uz velike nedaće. Kao i njegov uzor, vukovski moljaka za pomoć, milodar ili stipendiju. Kašljući, žuri po svakojakom vremenu s kraja na kraj Beča i daje časove klavira. S „katarom na plućima”, stanuje u Landštrase (Zemljanoj ili Poljskoj ulici), broj 500, okružen sirotinjom, daleko od centra Beča i njegovog sjaja.
Ne samo tu neuglednu studentsku sobu, već i sve ostalo, svaku teško stečenu forintu, ali i radost zbog uspeha, s Kornelijem bratski deli student „živopisanija” Stevan Todorović (1832–1925), docnije znameniti srpski slikar.

Koncerti za dobročinstvo

U broju od 24. decembra 1855. godine „Srbski dnevnik” najavljuje:
„Prekosutra, na prvi dan Božića i u prvi četvrtak uveče imaćemo ovde u Novom Sadu prijatnu zabavu. G. Kornelije Stanković, koji je kod nas kao pijanista već lep glas stekao, bavi se od jesenas u Karlovcima sa tim da naše crkveno pjenije stavi na note. On je odredio da u ta dva dana dade nam koncert. Sve je već spremljeno. Kod nas se ionako veći veštak na fortepijano nije valjda nikad čuo. Sad ćemo čuti i to srbskoga veštaka. U koncertu će s pevanjem učestvovati g. Stevan Todorović, živopisac. Program je pečatan. Koncert će biti u gimnazialnoj sali. Bileti se mogu dobiti u gostionici Kod kamile.”
Istina, deo zarade od ovakvih koncerata donekle bi popunio Kornelijeve gotovo uvek prazne džepove, ali samo nakratko. Zna se da je najmanji deo ostavljao sa sebe, za goli život teško bolesnog umetnika. Jer, što ne ode za objavljivanje dela, Kornelije Stanković nesebično daruje onima kojima je, uveren je, potrebnije nego njemu samom. Često se sav prihod od koncerata pretače u dobročinstvo. Bolesnome su, to sam i te kako oseća, najnužnije lečenje i nega, pa za bolnice drži više koncerata u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Beogradu...
Godine 1860. Kornelije u Beču organizuje veliki uskršnji koncert „u korist stradajuće braće Hrvata”. Naime, prethodna godina je u mnogim krajevima Hrvatske bila nerodna. Zavladala je glad. Saosećajući se sa svim paćenicima, bez obzira na veru, on im kao pomoć šalje značajnu sumu od 240 srebrnih forinti. Usledila je zahvalnost „na trudu, plemenitosti i bratskoj ljubavi”. Pomaže i školama, crkvi i pozorištu, kao što to čini u Novom Sadu.



Na drugi dan Uskrsa

U proleće 1864. godine, dok poslednji put boravi u Beogradu, gde je horovođa Beogradskog pevačkog društva, njegovo zdravlje naglo se pogoršava. Pred odlazak na lečenje u Rožnjavu, prodaje i klavir. Kupac je Miloš Popović, zvani „Frulica”, pesnik i urednik „Vidovdana”, brat Đure Daničića. Ostalo je zabeleženo da ovaj klavir nikada nije plaćen. Zato iz Rožnjave piše bliskom prijatelju da proda sve što je u Beogradu ostalo iza njega, čak i pokućstvo i njegovu ličnu odeću.
U jednom pismu napominje da je samo od decembra do marta naskicirao čak 1000 listova: „Pomislite koliko sati na dan...” A u drugom: „Lekari mi savetuju da odavde idem u Merano (Alpe), da i dalje surutku pijem, a posle toga zimi u Nicu, samo tako je moguće bolesti mojoj na put stati. Lako ćeš pogoditi gde fali...” Teši ga i daje mu snage sećanje na njegovo prvo melografsko putovanje po Srbiji 1861. godine kada, na poziv kneza Mihaila, zapisuje melodije narodnih pesama u Šapcu, Loznici, Valjevu, Čačku, Užicu i Kragujevcu.
„Želja mi se ispunila, te sam po Srbiji putovao i lično se s onim narodom upoznao od koga sam i ja gore list”, piše oduševljeno proti Rajevskom. „Sa čistom savešću Vam javljam da mi je misao, kojoj sam život moj žrtvovao, odziva našla... Kad ću tako sretan biti u Vašu zemlju doći, to ne znam. Da želim, to dobro znate.”
Zbog bolesti, Kornelije nikada nije otputovao u Rusiju, ni upoznao njenu muziku, ali je zato njegovo delo i tamo „odziva našlo”. Zahvaljujući uticajnim Srbima, njegovim poštovaocima, kompozicije Kornelija Stankovića postaju omiljene čak i na ruskom dvoru. „Mlada kneginja Eleonora ih često peva”, piše jedan savremenik. Povodom hiljadu godina carstva, ruska vlada znamenitim Ordenom sv. Stanislava odlikuje 1862. godine Vuka Karadžića i – Kornelija Stankovića. Tada on i ne sluti da će motive njegovih zapisa i obrada srpskih narodnih pesama uneti u svoja dela i takvi velikani upravo ruske muzike kao Nikolaj Rimski Korsakov (1844–1908) i Petar Iljič Čajkovski (1840–1894). Najzad, ni on, „kralj valcera”, Johan Štraus sin, nije odoleo Kornelijevim pesmama pa, nadahnut njima, komponuje Srpski kadril, Srpski marš i Slovenski bal. A značaj njegovih zapisa crkvenih melodija, koje je, „da se to dragoceno blago ne izgubi”, beležio u Karlovcima i fruškogorskim manastirima celu godinu dana, isticali su i Edvard Grig (1843–1907) i Igor Stravinski (1882 – 1971).
Godine 1865, poslednje u njegovom životu, srpska vlada naručuje od Jovana Jovanovića Zmaja stihove, a od Kornelija Stankovića melodiju nove himne. Zbrinut u kući brata Josifa u Budimu, sasvim malaksao, ali ponosan i počastvovan, Kornelije predano komponuje. Uz njega je, danonoćno, brižni profesor Sehter. U njegovom naručju, s notama nove himne u iznemoglim rukama, utihnuo je na drugi dan Uskrsa, 17. aprila 1865. godine.
Sahranjen je na tabanskom, odakle je 1936. godine, u posebnoj urni, prenesen na drugo budimsko groblje. A sedam i po decenija posle njegove smrti, u zimu 1940. godine, kad je Taban već bio porušen, jedan voz je od Budima do Beograda sačekivan na usputnim stanicama s cvećem i vezenim peškirima, aplauzom i pesmom: Kornelije Stanković se vraćao svom narodu. U nedelju, 25. februara 1940. godine, svečano je položen u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.


SEĆAŠ LI SE ONOG SATA...


I danas se rado slušaju takozvane „starogradske” ili „varoške” pesme, za koje se često misli da su isključivo narodne, i po tekstu i po melodiji. One, međutim, ne potiču samo iz naroda. Neke su napisali naši čuveni pesnici, a njihove neprolazne melodije delo su Kornelija Stankovića. Istina, pojedine pesme su postojale i pre njega, ali on ih je zapisao, umetnički obradio i sačuvao od zaborava. Mnoge od njih slušao je još u rodnoj kući, pogotovo kad bi se tu okupljali Srbi iz Tabana. Komponovao je više melodija na stihove Branka Radičevića, Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Smatra se da je ukupno „skupio i u note za pevanje i klavir napisao” oko dve stotine pesama. Evo najpoznatijih:



Milkina kuća na kraju; Raslo mi je badem drvo; Dunave, Dunave, tija vodo ’ladna; Još ne sviće rujna zora; Udaralo u tamburu đače; Sunce jarko, ne sijaš jednako; Čije li su tarabe, čija li su vrata; Ljubio se beli golub sa golubicom; Ja prođo’ snužden kraj dola; Sećaš li se onog sata; Što se bore misli moje; Rado ide Srbin u vojnike; Na lijevoj strani kraj srca; Zora rudi, majka ’ćerku budi; Kad sam sinoć ovde bila; Gde si, dušo, gde si ’rano; Tavna noći, tavna li si; Ti plaviš, zoro bajna...

Aleksandar Saša Lokner


Aleksandar Saša Lokner (rodjen 06.06.1964) karijeru muzicara orijentisanog ka rock vodama zapoceo je sa 13 godina. Inace, zavrsio je srednju muzicku skolu - odsjek za klavir. Prvi bend u kojem je svirao klavijature zvao se STRATOSFERA. Izvodili su fusion varijantu rocka, a u postavi su bili kvartet i na repertoaru su imali vlastiti materijal. Njegov drugi bend, u ono vrijeme veoma prestizan, zvao se POTOP. Izvodili su varijantu fusion jazz rocka, gotovo u isto vrijeme kao i Leb i Sol, a imali su i atraktivne nastupe pune improvizacija i nadahnuca. Nisu nista snimili, ali su im bili veoma posjeceni brojni koncerti po Beogradu i uzem dijelu Srbije. U tom bendu bubnjeve je svirao Igor Borojevic, mnogo godina kasnije postao je bubnjar PARTIBREJKERSA. U isto vrijeme, dok je radio sa grupom POTOP, Sasa Lokner radi i sa tada agilnim basistom Batom Bozanicem (u to vrijeme takodje relativno anonimnim i mladim), na jednom novotalasnom (new wave) projektu - bendu koji se zvao MODELI. Posto je u isto vrijeme i u Dubrovniku djelovao bend istog imena, koji je i cak objavio i album, beogradski Modeli mijenjaju ime u STRIP, i pod tim imenom za disko kucu "Suzy" iz Zagreba realizuju album, simbolicno nazvan - "Modeli na prodaju". To je bilo 1981. godine, i sam se album, po muzickoj matrici, moze smatrati jednim od zanimljivijih produkata ovdasnjeg novog talasa. Taj LP grupe STRIP, danas predstavlja pravi kolekcionarski raritet. Pored Bate Bozanica koji je bio glavni autor i svirao je bas, takodje i pjevao, u grupi su bili i Igor Borojevic koji je bio bubnjar, a gitaru je svirao Dragoljub - Dado Pejoski, u jednom periodu druge polovine 80-tih, gitarista i svirac drugih zicanih instrumenata u sastavima - POSLEDNJA IGRA LEPTIRA i starogradskom bendu KAKO KO.
Nakon tog vremena Sasa se druzi sa Nesom Milosavljevicem, frontmanom niske grupe Galija i to druzenje je rezultiralo Nesinim pozivom da im se pridruzi, sto je Sasa i prihvatio. Prvo su svirali po letnjim gazama (najvise u Makarskoj), a zatim je Sasa postao punopravnim clanom. On se, istina stidljivo, vec pojavljuje na trecem albumu grupe Galija - "Ipak verujem u sebe", da bi neposredno po objavljivanju pomenutog albuma, dotadasnji klavijaturista definitivno napustio bend, a na njegovo mesto je dosao Sasa Lokner.
Sasa sa Galijom snima i slijedeci album, realizovan u Manchesteru i Londonu, pod producentskom palicom Gordon Rowleya, tada basiste i sefa grupe NIGHTWING. Neposredno po povratku iz pomenutih gradova, Sasa odlazi na odsluzenje vojnog roka u Valjevo, a po povratku, nakon 11 meseci i par dana, nastvlja da radi sa bendom Galija. Sve vise biva aktivan i trazen kao studijski svirac.
Na jednom od koncerata grupe Galija, Sasa dobija ponudu od Bajage da se pridruzi njegovom bendu (Bajaga i Instruktori), sto je i realizovano. Bajaga je upravo tada snimio drugi album - "Sa druge strane jastuka" i dani velikih uspjeha su mu se smjesili. Od tada (maj 1985.) i krece Sasin kontinuiran studijski rad, kao i gostovanja na albumima mnogih ovdasnjih rock, pop i estradnih vedeta. On je do danas svirao, snimao, radio aranzmane i produkciju na preko 200 albuma muzicara iz nekadasnje Jugoslavije i danasnje SCG. Jedna od zanimljivosti je i ta da je Losa iz Plavog Orkestra ozbiljno pregovarao sa Sasom da im se on pridruzi kao stalni clan, a ako ne u tom svojstvu, onda makar na koncertima. Zbog vec preuzetih obaveza sa Bajagom do toga nije doslo, ipak, ostalo je jedno veliko prijateljstvo. Tokom 90-tih godina vrijedi napomenuti, da je pored obaveza u maticnom bendu (Bajaga i Instruktori), Sasa par puta svirao i turneje po Nemackoj sa gitaristom Zlatkom Manojlovicem i njegovim sastavom (mozda vam nije toliko poznato, ali Zlatko Manojlovic, nekada lider grupa DAH i GORDI, uziva mozda ne toliko veliki, ali zasigurno respektabilan status u Nemackoj koji mu je omogucavao da na tamosnjem terenu svira cak i u halama).
Sa Lazom Ristovskim, Sasa je snimio album - "Naos" (Komuna - 1994.), a nedavno je izaslo i njegovo solo izdanje. Radi se o albumu naziva "Evropa Elektro Express" (PGP RTS - 2004.), koji sadrzi 9 kompozicija. Uz Sasu Loknera (klavijature, programiranje, aranzmani, koprodukcija), u nekim kompozicijama mu pomazu i Ljubisa Buba Opacic (gitare, udaraljke, programiranje, koaranzmani) i Marija Mihajlovic (vokali). Narocito tokom posljednje dekade, Sasa pise i radi muziku za mnoge pozorisne predstave, takodje snima radijske, TV i reklamne jinglove. Sasa Lokner je do sada dobio cetiri Nacionalne pozorisne nagrade za muzicka ostvarenja, nedavno u Subotici, a takodje i u Podgorici, Novom Sadu i Beogradu. Danas u Srbiji, Sasa se smatra jednim od najtrazenijih autora muzike za pozorisna djela.