Printable View
Dea Tošić
Dea Tošić
Rođendan:05. 06. 1990.
Zanimanje:prevodilac i di-džej
Mini biografija:
Od druge godine je živela kod tate na Islandu, ali je odlučila da se vrati u Srbiju i bez ičije pomoći nastavi karijeru di-džeja započetu na Islandu. Pored interesovanja u oblasti dizajna, 10 godina je trenirala rukomet. Motivi za učestvovanje su dobra zabava i promovisanje interesantne muzike!
Džon Timoti Bajford
Ime i prezime:Džon Timoti Bajford
Rođendan:25. 07. 1941.
Porodica:sinovi Džastin, Jovan i Andrej, supruga Zorica
Karijera:Karijera: inspicijent, rad na Bi-Bi-Siju, RTS-u, TV Sarajevo, serije „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Tragom ptice dodo“
Zanimanje:Pisac, reditelj
Mini biografija:
Englez koji je napravio najbolje srpske TV serije za decu doputovao je pre 40 godina, ostavivši za sobom tek kupljenu kuću i verenicu. Majka ga je naučila štedljivosti i disciplini, a on svoju decu tome da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. I da, treći put se zaljubio sa 60 godina
Najbolje srpske dečje serije napravio je Englez. To svi znamo, ali nije na odmet ponavljati to u nedogled. Timoti Džon Bajford. Mada, on se iza sebe ne osvrće. I to se vidi. OK, znamo šta je genetika, ali godinu pre sedamdesete bez ijedne bore... Odakle mu toliki mir sa samim sobom, otkuda mentalna snaga koja se oseća dok razgovaramo ?
Možda znači da sam egoističan, da se suviše bavim sobom. Ali mislim da je svako na ovom svetu dužan da se bavi sobom i da je apsolutno odgovoran za sebe. Ako hrišćanstvo zahteva da „volite bližnjeg svog kao samog sebe“, to znači da sebe morate najviše da volite, zar ne? Nisam hrišćanin, ali smatram da je ovaj zahtev sasvim dobar i pridržavam ga se. Nikada ne gledam unazad. Ne razmišljam da li je trebalo nešto da uradim drugačije, ili da bih voleo da sada imam 30 godina. Ne, ne, nikada tako ne razmišljam. Nemam nikakvu želju da ponovo budem mlad jer sve što sam doživeo je u meni. Ceo moj život je u meni, nisam ništa izgubio, zaboravio. Imam više energije nego momak od 15 ili 20 godina. Bolestan sam, imam rak. To je bolest koja ne može da se izleči, ali može da se drži pod kontrolom. U ovo doba prošle godine sam imao kolaps, ali sada mi je bolje, i do sledećeg kolapsa ja živim normalno. Verovatno ću kraće živeti nego da nemam rak, ali to samo znači da svaki moj dan vredi kao dva. Da li moja snaga znači da sam povređivao ljude oko sebe? Verovatno jesam.
Jug Engleske, Salsberi, Sendl farma, 1941, prva godina rata. Otac Frederik, majka Elinor, sestre En i Sara i brat Sajmon. Tako je sve počelo.
– Imao sam sreću da moji roditelji nisu imali klasičan posao, već su radili na farmi na kojoj smo svi bili. Kada nismo bili u školi, onda smo svi bili zajedno, svaki obrok je bio zajednički. Moja majka je pomagala ocu na farmi. Od nje sam se naučio disciplini, ona je bila vrlo organizovana osoba. Ali to je i u mojoj prirodi, jer moje sestre nisu kao ja. Ja sam najstariji. Moja dve godine mlađa sestra En bila je medicinska sestra, napravila je pauzu kada je dobila decu, ali je posle nastavila i bila vrlo uspešna u poslu. Kasnije je dobila tumor na mozgu i umrla je. Druga sestra je studirala poljoprivredu i mislila da se vrati na očevu farmu kada to završi. Međutim, otac je bio veoma staromodan, bavio se farmom još od dvadesetih godina i nije hteo inovacije. Sestra nije mogla to da izdrži pa je predavala poljoprivredu na fakultetu. Brat Sajmon je želeo, kao i ja, pozorište, i želeo je da ide na akademiju. Međutim, javila mu se griža savesti što niko nije hteo da ostane na farmi, i on je ostavio karijeru i vratio se na farmu. Ne zato što je želeo, već zato što je mislio da neko mora da ostane na zemlji i brine o njoj. Nije mu baš išlo i zato nije bio zadovoljan svojim životom. Ipak, imao je sreću da se oženi bogatom ženom, pa su uprkos neuspehu na farmi dobro živeli. Ali nije zadovoljan jer vidi da smo svi ostali radili ono što smo hteli, jedino on nije.
Ne praštam bratu
Predrasude o hladnim Englezima su ipak samo predrasude. Jedino Timoti drži do reči, naročito ako ih je njegov otac izgovorio u svojim poslednjim danima. Zato je ljut.
– Bio sam nedavno u Londonu i došla je moja sestra da me vidi. Otišao sam tamo jer sam postao deda, moj sin iz prvog braka, Džastin, dobio je ćerku. Imali smo porodičnu žurku u restoranu. Brata nisam otišao da vidim. Od kada je moj otac umro, nisam baš u dobrim odnosima s njim. Nije ispoštovao želju mog oca da ga ne sahrani na opštinskom groblju i pored crkve. Moj otac nikada nije išao u crkvu. Želeo je da bude sahranjen na svom omiljenom polju, na porodičnom imanju. I on to nije uradio, nego su urnu sa pepelom stavili na policu, malo pepela su stavili na majčin grob. Mislim da to nije pošteno. Ako je neko imao poslednju želju, onda je treba ispuniti. Rekao sam im šta mislim, oni su rekli – bolje da se ne svađamo. Smešno je da onaj ko je hteo da poštuje njegovu želju ne sme da se svađa sa onima koji je nisu poštovali. Još sam kriv što se ljutim. Zato više nisam u bliskim odnosima sa bratom. Samo sam jednom išao na farmu od kada mi je otac umro. Uopšte nisam ni hteo, ali me je sin nagovorio da odemo. Nije mi prijalo i više nikada neću otići, do kraja života. Da li bolujem od melanholije? Ne, apsolutno ne. Kuća bez ljudi, to je potpuno drugo mesto. Od kada je moja majka umrla 1993, to mesto uopšte nije isto. To više nije moja kuća, to je sada neka zgrada. Nema duše. Više nemam nikakav osećaj. Roditelje držim u sebi. Odem u crkvu, pošto je moja majka bila pobožna, da zapalim sveću za nju. Tada se osećam mnogo bliže njoj nego tamo na farmi. Njene kosti su tamo, ali ona je ovde bliža meni. Kosti su ništa.
Džon Timoti Bajford
Hvala, ne verujem
Ne verujem u Boga. Verujem da sam sto odsto samo ja odgovoran za sebe. Znam da ne mogu da se oslonim ni na koga. Naročito ne mogu da zamislim da će mi pomoći Bog ili nešto slično. Ja sam dužan sam sebi i sve odluke su moje. Ne mogu da molim Boga da mi pomogne. Sve moraš sam da uradiš. To je valjda egzistencijalizam. Naravno, nikada nikome ko ide u crkvu ne bih rekao – to je glupost, nemoj to da radiš. Zahvalan sam hrišćanstvu na svoj umetnosti koju je iznedrila i inspirisala za dve hiljade godina postojanja, na muzici koju je dala, na arhitekturi. Slike koje volim su sve inspirisane hrišćanstvom. Hrišćanstvo je oplemenilo i obogatilo ovaj svet Vrlo sam zahvalan što ljudi veruju, ali ja nisam među njima.
On je mogao da se skloni, ali nije. Iako su i njega devedesete zatekle u Srbiji, nikakvu gorčinu, nikakvu uskraćenost ne nosi u sebi. Da li se ikada pokajao što je ovde ostao? Ne. Vrlo jasno.
– Loše sam živeo kao i vi? Ne, nisam loše živeo. Šta je vama tačno nedostajalao tih 90-ih? Ono, da li ima hleba ili da li ima ulja, to nije bitno. Niste putovali? Nisam izašao iz Engleske dok nisam napunio 27 godina.
– Pa i posle toga sam malo putovao. Ovde ima mnogo ljudi koji su više putovali nego ja. Naročito bogataške dece. Do pre deset godina ja sam putovao samo između Beograda i Engleske, kada sam vodio decu kod bake i deke. Toliko. I nešto sam radio u Minhenu. Osim toga nigde. Za poslednjih deset godina smo bili dva puta u Grčkoj, jednom u Bugarskoj. Ovde sam bio 1993, na jesen, kada je bilo najgore, i uzimao sam tri marke za dvočas engleskog. Imao sam dovoljno za ono što mi je bilo potrebno. Da sam bio na prosjačkom štapu bilo bi teško. Ali nisam. Politikom se nikada nisam bavio. To što su političari radili mene nije doticalo. Nisam mogao da živim komotno kao ranije, ali bilo je drugih stvari kojima sam voleo da se bavim: da šetam po Banjičkoj šumi i da slušam ptice. Ptice su pevale i pored Miloševića. Nisam zatvarao oči, naravno, video sam, ali ima i drugih stvari u životu. Uvek postoji i dobro i loše. Ako gledate samo u loše, onda padnete u depresiju, ako gledate ono dobro, onda imate mogućnost da se izvučete. Znam, ne mogu ja da se uporedim sa ljudima odavde. Prvo, drugačije sam vaspitan, drugo, rođen sam za vreme rata kada nije bilo para, moja majka je morala da bude vrlo štedljiva i ja sam tako vaspitan. Znate, došao sam ovde iz Engleske te 1971. godine i video da svi ljudi imaju vikendice. Ja nikoga u Engleskoj, nikoga ko radi u Bi-Bi-Siju ne poznajem ko ima vikendicu. Kada ljudi koji su navikli da imaju svoj stan i svoju vikendicu odjednom imaju manje para, onda im je veoma teško. Ljudi u Engleskoj jedva imaju novac da otplaćuju kuću, a kamoli vikendicu. Ljudi su ovde dosta dobro živeli i onda je bio nagao pad, pa razumem što vam je bilo teško.
Domaći za Bi-Bi-Si
– Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran. Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting. Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi. Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo. Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“. „Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu. Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik.
Ljudi ga često pitaju zašto danas ne radi na televiziji.
– Toliko je očigledno zašto ne radim: za televiziju više i nemam ideje, ne razmišljam o njoj. Televizija me sada uopšte ne interesuje, i ne gledam je. Kada me pitaju za komentar, ja kažem da ponekad bacim pogled i da ne mogu da verujem da se tako nešto snima.
Deca kao ljudi
Džon Bajford je napisao i predlog za reformu naše škole, tražio je prijem kod jednog „poslepetooktobarskog“ ministra obrazovanja, ali nije bio primljen ni na razgovor. Valjda nije ulivao poverenje. A hteo je da pokaže kako klinci mogu da budu srećniji.
– Znate, dajem časove engleskog i dolaze mi deca. Osim engleskog, često im služim i kao psiholog pred kojim oni isprazne dušu. I video sam da ne vole školu, da je se plaše. Moj sin Andrej je radio doktorski rad na temu „Akademski pristup ruskoj literaturi od druge polovine 19. veka do revolucije“, posle je napisao rad o školstvu u Rusiji krajem 19. veka, i tu piše da je zvanični opis deteta „nedovršen odrastao“.
Znači, cilj školstva je da naprave odraslog od tog deteta. To je užasno. Ja mislim suprotno, dete je osnovno ljudsko biće. Ovakvo obrazovanje kvari to „osnovno ljudsko biće“. Zato imamo loše odrasle kao što smo mi, i to se nije promenilo dve hiljade godina. Hteo sam baš to da promenim, hteo sam da dete uživa u školi. Ja sam uživao u školi. I deca koja su dolazila kod mene na čas uživala su i odlično su učila engleski. Nisu se mučila i nisu dolazila pod stresom da li će danas da me pita. Disciplina mora da postoji, ali ako učitelj dobro zna svoj posao i predmet i ako mnogo voli decu, on će njih toliko da zainteresuje da će klinci dobro učiti. Sigurno.
Deca su nedisciplinovana na času zato što im je dosadno. Ako od 20 đaka 17 ima dvojke, profesor je loš. Deca uče napamet danas, normalno je da će sledeće nedelje to da zaborave. Imao sam plan i želeo sam da razgovaram sa ministrom, ali nije hteo da me primi, i ništa. Sada radim u Dečjem kulturnom centru i imamo jednu divnu ženu iz Muzeja primenjenih umetnosti. Ona je došla da radi sa decom i rekla im je da crtaju, ponudila im sve materijale osim bojica, i deca su počela da rade neke obične stvari. Ona je morala da im kaže: „Deco, ovo nije za ocenu, budite kreativni“. Što znači da, kada ste u školi, ne smete da budete kreativni, nego morate da radite tačno onako kako vam se kaže.
Osnovna dužnost svih ljudi koji rade sa decom je da im pomognu da pronađu sebe i ono što umeju da rade. A svuda država kontroliše škole, i škole „prave“ građane za dobro društvo. A individualci nisu dobri za društvo. Jača deca uspevaju da se izbore za sebe. Svoju sam decu naučio da ne treba ništa da uzmu zdravo za gotovo, da moraju uvek oni sami da provere. I mislim da je najvažnije to – moraš uvek da postavljaš pitanja. Čak i kada neko ko je autoritet nešto kaže, postavi mu pitanje.
Kada se neko zaljubi, ili makar prepoznaje svoja „sentimentalna“ osećanja i u šezdesetoj, ovde u zemlji u kojoj se ljudi ne razvode jer neće da se odvoje od plazma televizora i frižidera, pravi je podvig. Na takvu se konstataciju naš Englez nasmejao.
Tri i po braka
Znam da li sam, kao čovek koji se tri puta ženio, dobar sagovornik na temu ljubavi. Promenio se moj odnos prema ljubavi, naravno, jer kada ste mladi vodi vas taj prirodni nagon da produžite vrstu. Treći put kada sam se oženio imao sam blizu 60 godina. Mada, interesantnije bi bilo da o ovome razgovarate sa mojom suprugom, pa da uporedite odgovore. Da vidimo da li ona misli da su moji odgovori tačni i iskreni. Žene vole da stvari budu iste kao što su bile, bar je moje iskustvo takvo. A u životu ništa nije isto kao što je bilo. Sve se stalno menja. I ja se menjam. Jer ako niste zadovoljni, morate sami da nađete rešenje, a ne da kukate. Drugi brak mi je trajao 27 godina, pa se i on završio. A u to vreme kada sam došao u Beograd i kada sam se zaljubio u Milu, u Engleskoj sam bio veren. Teško mi je sada to da analiziram, ali kada sam video Milu, to je bio onaj osećaj – ovo mora da se desi. Uvek sam odluke donosio srcem a ne glavom. I deci to savetujem, da misle srcem a ne glavom. Teško je, ali tako mora. Tada sam bio vrlo nepopularan u svojoj porodici u Engleskoj, pošto sam već kupio i kuću sa verenicom. I brak sa Milom je trajao 27 godina. Ali i tu se emocije menjaju. I kada sam sreo treću ženu, isto je bila odluka srca: ovo moram!
Na ulasku u Banjičku šumu postavljena je tabla „zahvalnica“ na kojoj piše da je zahvaljujući gospodinu Timotiju Džonu Bajfordu, ljubitelju i poznavaocu ptica, šuma postala zaštićeno dobro.
Šetao sam dugo tom šumom i napravio sam spisak od 76 vrsta ptica, pa je na osnovu toga dobila status ontološkog objekta za koje se izborilo Društvo za zaštitu prirode. Sada tamo postoji lugar, sa svojom kućicom, i čuva šumu.
Horvat Čagalj - Čago, Horhe, Horbito
Horvat Čagalj
Nadimak:Čago, Horhe, Horbito
Rođendan:21. 01. 1978.
Zanimanje:Pravnik
Mini biografija:
Horvat ima 33 godine i rođen je u Splitu. Živi i radi u Londonu. U slobodno vreme se bavi folklorom. Sluša r’n’b i pop muziku. Nema uzore. U kuću bi poneo peglu za kosu jer, kako kaže, bez nje ne izgleda nikako i slike dragih ljudi zbog motivacije. Omiljeni sport mu je odbojka.
Izjava:
Jednostavno sam poseban.
Moto:
Nema ga.
Motiv:
Zato što mi je dosta gledanja nezanimljivih ljudi koji ne znaju ništa o životu.
Savršen dan:
Društvo, plaža, sunce, dobra muzika i puno koktela.
Horoskopski znak:
Vodolija
Obrazovanje:
Viša škola
Mesto stanovanja:
London
Bračno stanje:
Neoženjen
Ukratko o sebi:
Za sebe misli da je pozitivna i optimistična osoba uvek sprema za nove izazove.
Keti Peri
Keti Peri
Rođendan:25. 10. 1984.
Porodica:suprug, britanski komičar Rasel Brend
Karijera:tri studijska albuma, dobitnica 55 muzičkih nagrada među kojima su i MTV video i evropske MTV nagrade, Brit, Tin nagrade i dr.
Zanimanje:pevačica
Mini biografija:
Keti Peri je trenutno jedna od vodećih pop pevačica na svetskoj muzičkoj sceni. Objavila je dosad tri studijska albuma, prvi je bio nezapažen gospel album, dok su joj druga dva u pop maniru donela svetsku slavu. Keti je pravo ime Keti Hadson, a udata je za britanskog komičara Rasela Brenda. Najveći hitovi: I kissed the girl, California Girls i Firework za koji je osvojila 3 MTV video muzičke nagrade 2011. godine. Pozajmila je i svoj glas čuvenoj Štrumpfeti u novoj filmskoj verziji "Štrumpfova".
90 – te godine - počeci
Keti Peri rođena je kao Ketrin Hadson, rođena je kao srednje dete hrišćanskih službenika u Santa Barbari. “Odgajana sam u pseudo – strogom religioznom domaćinstvu gde je jedina stvar na meniju bio gospel” izjavila je Keti za MTV. Još kao tinejdžerka počinje da uzima časove pevanja I zaputila se u Nešvil, gde su njeni roditelji imali kontakte u muzičkoj gospel industriji.
2001 - gospel počeci
Sa 16 godina Keti je objavila hrišćanski pop album pod pravim imenom. “Čulo ga je bukvalno nekih stotinak ljudi, a izdavačka kuća je ubrzo bankrotirala. Sledeći pokušaj usledio je 2004. Godine, ovoga puta imala je mega hit sa produkcijskim timom poznatim po saradnji sa Avril Lavinj.
Juna 2008 Keti Peri prelazi u pop
Keti Peri potpisuje ugovor sa Kapital rekordsom I objavljuje svoj debi pop album, radeći kao autor ili koautor na svakom singlu. U ovo vreme počinje I da neguje stajling pin ap devojke iz 40 – tih godina prošlog veka, kao I provokativni rečnik u svojim tekstovima. “To je moj život”. Pesma pod nazivom “I kissed the girl” (u prevodu “Poljubila sam devojku”), flert mešavina popa I roka, nalazi se nedeljama u vrhu svetskih top lista u preko 20 zemalja sveta.
Trevis Mekoj
2008. godine Keti počinje da izlazi sa frontmenom grupe Gym Class Heroes, Trevisom Mekojem. Nakon godinu dana zabavljanja objavili su veridbu ali su se ubrzo razišli. “Vrlo je bolno”, izjavila je Perijeva na svom koncertu nakon raskida. “Kada raskineš sa nekim, želiš zaista da nastaviš dalje. Nemaš izbora”. Nakon Trevisa, Ketino ime su vezivali za muzičara Bendži Mejdena I Džoša Grobana.
Januar 2009. "Helou Keti"
Posle osvajanja nominacije za Gremi za najboljeg vokalnog ženskog izvođača za singl “I kissed the girl”, Keti odlazi na svoju prvu turneju “Hello Katy”. “Videćete me u različitim izdanjima, sa džinovskim voćem I igračicama”.
Septembar 2009, Keti I Rasel Brend
Nakon što je u šali izjavio da se zaljubio u Keti na dodeli MTV nagrada, britanski komičar otpočinje sa njom vezu koju ne kriju od očiju javnosti. Nakon tri meseca zabavljanja, Brend priređuje neobičnu prosidbu u Indiji kada je prsten sakrio među cvećem.
24. avgust 2010. San postaje java
U oblaku šećerne vune Keti objavljuje svoj drugi pop album “Tinejdž srim” (Tinejdžerski san). Vodeći singl sa albuma “Kalifornija girls” smešta album na Bilbordovu top listu 200 najboljih albuma I donosi 4 Gremi nominacije, uključujući I onu za album godine. “Ovo potvrđuje da ljudima imam da ponudim nešto što se razlikue, drugačiji pogled na svet”.
23.oktobar 2010 Gospođa Brend
Keti Peri I Rasel brend venčali su se na privatnoj I spiritualističkoj ceremoniji u jednom odmaralištu u Indiji . Pritom su dali zvaničnu izjavu:” Ljubav dvoje ljudi je najspektakularnija a ipak najobičnija stvar na svetu. Venčaćemo se se pred rodbinom I prijateljima…na neki način normalno.”
2011 osvojila tri mtv nagrade
Energična i uzbudljiva pesma Firework osvojila je naznačajniju nagradu MTV muzičkih nagrada, a kada joj je uručen trofej, žargonski nazvan “Čovek sa meseca” (Moonman), Keti je rekla:
- O Bože! Hvala vam puno. Ovo je moj drugi “Čovek sa meseca”. Veoma sam ponosna na pesmu ispred koje sada stoji ova nagrad, a to je Fireworks. Osećam se kao da radim nešto ispravno, kada pevam ovu pesmu. Zato sam zahvalna svima koji su mi pomogli da je napravim.
Slađana Đorđević - Bucka
Slađana Đorđević
Nadimak:Bucka
Rođendan:04. 06. 1984.
Porodica:Dečko Darko, mama Verica, sestra Milica, brat Nemanja
Zanimanje:pevačica, frizerka
Vlasta Velisavljević
Vlasta Velisavljević
Rođendan:28. 07. 1926.
Porodica:supruga Nada i kćerka Dubravka, unuci Čiza i Merijam
Karijera:pozorišne predstave „Mister dolar“, „Devojka bez miraza“, „Čajdžinica na avgustovskoj mesečini“… Filmovi: „Bolje od bekstva“, „Dnevnik uvreda“, „Pljačka Trećeg rajha“, „Pad u raj“, „Ivkova slava“… Trenutno igra u predstavi „Sabirni centar“. Na televiziji veliki broj uloga u serijama, filmovima i dramama: „Bolji život“, „Naša mala redakcija“, „Lift“, „Gore-dole“… Trenutno snima TV seriju „Agencija za Sis“
Zanimanje:glumac
Tašte me najbolje poznaju!
Iako zaboravlja gde se parkirao, najveći je kompjuteraš među našim glumcima. Ulogu života još čeka i ne smeta mu što je večiti epizodista... Ono što najviše želi jeste poziv od kćerke koja mu se nije javila sedam godina…
Možete li da zamislite da neko iz Srbije optuži slavne „Bitlse“ za plagijat? Verovatno ne. Ali i to je moguće, jer je naš poznati glumac Vlastimir –Vlasta Velisavljević prvi „izumeo“ nastup na krovu solitera, još davnih tridesetih godina prošlog veka! Na krovu jedne beogradske zgrade, četrdesetak godina pre nego što su svoju svirku na sličnom mestu održale „liverpulske bube“, Vlasta Velisavljević igrao je predstavu.
–Ta zgrada je u Kolarčevoj broj 3 –objašnjava nam popularni glumac i pokazuje istu koja se vidi iz bifea Narodnog pozorišta u Beogradu, gde smo u pauzi između proba razgovarali s ovim glumcem koji iza sebe ima stotine uloga na televiziji i u pozorištu.
–Na konstrukciji za trešenje tepiha postavili smo zavesu i tu nam je bila pozornica. Glumci smo bili, naravno, mi klinci iz zgrade. Možete li da zamislite scenu kako starijoj gospodi naplaćujemo ulaznice?! U to vreme negde kod sajma, „Filips“ je instalirao velike monitore, i to je bila neka vrsta televizije, tada pre Drugog svetskog rata. Naš repertoar bila je imitacija viđenog na toj televiziji. Inače, ja sam od svoje dvanaeste godine član Rodinog pozorišta, koje je držala Gita Predić (kćerka legendarnog Branislava Nušića), pa gluma na krovu zgrade nije došla slučajno –priča nam Vlasta Velisavljević.
Na probe ne kasnim
Iako je zagazio u devetu deceniju, naš poznati glumac igra sa velikom posvećenošću i ljubavlju. Kaže, ima glumaca kojima se pojedine uloge ne sviđaju, pa ih zato odbiju, a on nikada u životu nije odbio nijednu.
–Moja želja oduvek je bila da budem glumac, postao sam glumac i ostaću to do kraja života –objašnjava nam. –Nisam od onih ljudi koji imaju planove, šeme i sve nešto rade smišljeno. Moj jedini plan u životu bio je da postanem glumac i zato taj posao radim onako kako se rade poslovi koji se vole –do kraja!
U to se uverila i ekipa „Pulsa“: pola sata pre probe koja mu je ko zna koja u karijeri, on nas stalno zapitkuje koliko je sati da slučajno ne bi zakasnio. Kao da je tek počeo, pa brine šta će reći reditelj, kolege! Do kraja priče, i mi smo kao i on stalno gledali na sat, ne želimo da zbog nas kasni, iako bi razgovor sa Vlastom Velisavljevićem mogao da potraje i ceo dan…
Gledali smo ga u više od stotinu uloga. A uloga njegovog života…?
–Pa, nisam je još odigrao. Mlad sam ja! Tek očekujem da je dobijem. Šalu na stranu, možda će zvučati kao fraza, ali ja sam rob svog posla. Glumu volim i dajem joj celog sebe, bilo u epizodnoj bilo u nekoj drugoj ulozi. Velike i male uloge ne postoje, draže mi je da budem večiti epizodista, i to dobar, nego da dobijem neku glavnu ulogu, pa da je upropastim.
I pored toliko uloga, postoje neke u kojima Vlastu Velisavljevića nikada nećemo gledati.
–Nikada me nećete videti ni u jednoj partiji. A volim da ih gledam! Gledam dileje šta rade! Gledam kako se ljudi troše badava. Osim toga, nikada me nećete videti u „džet-setu“. Jednom sam bio u hotelu „Hajat“ jer sam morao zbog producenta. Ljudi, pa to je meni bilo strašno! Sedeti sa sponzorima koji daju pare, a mi moramo da ih nešto animiramo!
Tri braka
Pošto se tri puta ženio, pala nam je na um misao da možda, posle glume, žene nisu druga velika strast u životu ovog umetnika. Ali, odgovor je bio odrečan!
–Nisam se ja ženio tri puta jer sam jurio za suknjama, već se to tako, valjda, moralo desiti –kaže nam, uz blagi smešak koji ne skida s lica, kao da nije reč o veoma dramatičnim i emotivnim momentima njegovog života.
Moja prva žena zove se Žana i iz tog braka imam kćerku Dubravku. U tim zlosrećnim vremenima posle Drugog svetskog rata, naročito te četrdeset osme, vladala je atmosfera straha i sumnjičavosti u sve i svakoga. Tih godina sam se nekako najviše družio sa mojim kumom, oficirom JNA i često sam boravio kod njega. Kad je on nešto tamo zgrešio, uhapsili su ga, a pošto sam ja često boravio u njegovom stanu, uhapsili su i mene, kao osumnjičenog za nešto, ni danas ne znam za šta tačno. Dugo su me terali da priznam, a pošto nisam imao šta da priznam, zaključili su da ne sarađujem i osudili me na tri godine zatvora. Za to vreme naterali su moju prvu suprugu Žanu da me se odrekne. Ona me je ipak čekala i pored toga što me se odrekla. Ali nisu joj dali da dođe do mene… Oženio sam se kasnije i drugi put, a zatim i treći, mojom Nadom, i eto to je ta priča o mojim ženidbama.
–Neki ljudi imaju običaj da svakoga proglašavaju za prijatelja. Nemam ih ja mnogo, jer prijatelj je onaj ko ti se nađe kad ti je teško u životu. Eto, primera radi, meni moja bivša supruga nije bila prijatelj jer me se odrekla kad je trebalo da mi bude baš najbolji prijatelj. Razumete?
Vlasta Velisavljević
Prvo u taštin krevet, pa u svoj
Kao i mnogi, i Vlasta Velisavljević selio se više puta.
– Celog života patio sam se sa kvadraturom stana. Nekada davno, odmah posle rata, živeli smo nas sedmoro u stanu od 31 kvadrat. Tu smo bili moj otac i majka, brat i sestra, moja supruga, kćerka i ja. Stan je bio bez kupatila i sa jednom česmom u kuhinji. Kada su mene uhapsili, uzeli su jednu od te dve sobice... Možete da zamislite taj „komfor“? Oficiri iz „velike“ Jugoslovenske narodne armije u tu su sobu dovodili prostitutke, a moj otac je na vrata morao da stavlja ormare da mi ne bismo slušali to što se tamo dešava…
Kad sam se treći put oženio, moja sadašnja supruga Nada imala je garsonjeru od 17 kvadrata. Kad bi nam zimi došla njena majka sa sela, morao sam njoj da namestim poljski krevet da bi imala gde da spava. Tada ne bih mogao da legnem u svoj krevet ako ne bih preskočio preko taštinog. Prvo u taštin krevet, pa u svoj! Sada živim u ulici Cara Uroša u „normalnom stanu“, fala bogu!
Ručak za moje žene
Ipak, sa svim svojim suprugama Vlasta Velisavljević ostao je u dobrim odnosima. I danas se lepo slaže čak i sa taštama. Kada su se njegova prva supruga Žana i kćerka Dubravka odselile u Ameriku, Vlasta i njegova sadašnja žena Nada nastavili su da se brinu o Žaninoj majci Desi sve do njene smrti.
–Iz tog vremena pamtim jednu svoju dosetku. Naime, pita mene moja supruga Nada šta njoj dođe Desa (majka moje prve žene), a ja joj odgovorim: „Pa valjda tašta isto ko i meni“ (smeh).
Inače, kad je moja kćerka iz Amerike dolazila u Beograd, sastajali bismo se svi: moja sadašnja žena Nada, njena majka, moja prva žena Žana, pa čak i njena majka Desa. Obično smo sedeli u kafani „Tri šešira“ i kad bi se malo društvo oraspoložilo, počinjala bi priča o meni. Svaka od njih znala je sve o meni, čak i bolje od mene samoga!
Kćerka Vlaste Velisavljevića Dubravka i dalje živi u Americi. Nije mu se javila od bombardovanja 1999. godine. U trenucima dok nam to govori, našem poznatom glumcu prvi put bledi onaj smešak sa lica koji titra od početka razgovora…
Kćerka se ne javlja…
–Kćerka Dubravka je u Americi... Udata je... Dobro je udata... U poslednje vreme ne kontaktiramo, tačnije od rata, ovog poslednjeg, od bombardovanja. Njen suprug je vojno lice, američki oficir i ja pretpostavljam da je to zbog njegove karijere. Da on ne bi imao nekih problema. Šta ja znam… pretpostavljam da je tako.
U ovom odgovoru oseća se jedino velika privrženost porodici i to da on razume svoju kćerku…
Posle toliko nevolja i problema, život Vlaste Velisavljevića se smirio, kao brod koji se napokon dokopao luke.
Gde li sam se parkirao…?
Uvek nasmejan, naš poznati glumac rado se šali na svoj račun i račun svojih godina.
– Jednom prilikom sretnem ja, pred neku premijeru koju zajedno treba da odigramo, zadihanog kolegu Stevu Žigona. Pitam ga:
– Stevo, gde žuriš?
– Ma ne pitaj – kaže on – tražim kola.
A tog istog trenutka i ja sam tražio svoja jer sam zaboravio gde sam ih parkirao kao i Stevo.
Ipak, taj smiraj glumcu nikako nije doneo dosadnu svakodnevicu.
–Imam nekoliko hobija –kaže popularni glumac. –Ne znam koji da izdvojim. Mislim da su kompjuteri ipak najveći. Toliko me je ta sprava zarazila da sam postao veći haker od mnogo mlađih kolega. To bi bio moj najveći hobi. Osim toga, izuzetno volim pecanje, a među kolegama iz pozorišta imam dosta istomišljenika, pa mi društvo ne nedostaje. Imam još jedan hobi, a to su kućne popravke. Obožavam da popravljam kvarove po kući, a imam čak i radionicu.
Vlastina supruga Nada mora da je prezadovoljna zbog toga, a naročito kad se Vlasta lati i kuhinje…
–Da, da, naravno da i kuvam ponekad. A odem i na pijacu. Moja supruga Nada je projektant i nije klasična domaćica, već jedna savremena žena, tako da se međusobno pomažemo oko kućnih poslova. Zajedno ih obavljamo. I to mi, naravno, ne pada teško.
Vidi ga ovaj mačkar
Sem što zajedno obavljaju kućne poslove, Velisavljevići gaje istu ljubav prema životinjama. Nekada su, dok su imali brod, čuvali i do sedam kerova na njemu, a sada u stanu imaju samo Micu.
–Mica je nešto posebno. Mica je mačka. Kad odemo na Veterinarski fakultet, sa jedne strane sede oni sa opasnim kerovima, pa su nakostrešeni kao i njihovi ljubimci, a kad se ja pojavim sa svojom Micom, oni me gledaju s visine, s nipodaštavanjem: „Vidi ovog mačkara“. Eto, ja sam i mačkar.
Za kraj priče, pitamo ga šta bi to promenio u svom životu, možda one teške dane koje je imao, ali nam glumac odgovara u svom stilu:
–Kola! Vozim „ladu nivu“, pa bih je menjao za neka druga.
¨LJUTE PAPRIČICE ¨
“ LJUTE PAPRIČICE “ - autorski funk rock bend.
Grupa “Ljute papričice” je formirana 2004.
Današnji 5-člani sastav grupe čine:
Bogdan RADOVIĆ ,1986./bas gitara,prateći vokali/,
Ivan MILOVIĆ ,1985. /bubnjevi i perkusije/,
Srdjan RADIĆ ,1987. /glavni vokal/
Aleksandar STOJANOVIĆ, 1985. /gitara/
Sava STOJANOVIĆ, 1991. /gitara/
Komponuju pesme u funk rock stilu sa tekstovima na srpskom jeziku.
Spadaju u retke domaće grupe koje neguju ovo muzičko opredeljenje.
-2004. godine osvojili su prvo mesto na Demo masters turniru Radio Beograda 202 ;
-2005. i 2006. “Ljute papričice” su nastupale na Belgrade Beer Festu i oba puta imali zapažen nastup i mnogobrojnu publiku ;
-Pobedili na jubilarnoj 40.Zaječarskoj gitarijadi. “Ljute papričice” su osvojile PRVO MESTO po odluci publike. Nastupili su sa numerama “Hej Fanki”,”Opusti se” i “Ima razloga”, i sve tri se nalaze na prvom snimljenom autorskom albumu ;
-Kompozicija “HEJ FANKI” je objavljena na kompilacijskom izdanju PGP RTS,Demo masters 4-izbor najboljih demo bendova (live snimak iz Studija 6) ;
-Gostovali u intervjuima i nastupali uživo u emisijama na RTS-u/Jutarnji program,Stepenište.../ ,TV B92 ,TV Zaječar ,TV Metropolis,kao i u brojnim radio emisijama ;
-Uradili sound track za emisiju Igranog programa RTS “Film o filmu-Bližnji” ;
-Imaju malu ulogu u igranom tv filmu "Bližnji"
-Tokom 2008. snimaju celu sezonu kviza "Maturanti" za televiziju Metropolis.
-Tokom leta 2007. snimili svoj prvi debi album u beogradskom studiju “Casablanca”(snimatelj i producent:Dragan Stojanović Dadi) .
-Prvi album benda “Ljute papričice” nosi naslov “U ELEMENTU” i sadrži 11 numera i njegovo izdanje potpisuje PGP-RTS.
-Album izlazi 17. Jula 2008. u prodaju!
Grupa intenzivno sarađuje sa RTS-om, Radijom Beograd 202 i emisijom “HIT nedelje”/više puta su njihove pesme birane za Hit dana i Hit nedelje/.
Grupa često nastupa na koncertima širom Srbije,na raznim festivalima a drži i solo svirke po klubovima.
Do sada su imali blizu stotinu koncertnih nastupa širom zemlje.
-Juna 2009. grupa je nominovana za godisnju nagradu Indexi 2009 ( Sarajevo) u kategoriji za najbolji RnB/Funk/Blues album godine.
-Juna 2009. objavljen spot za numeru "Hej Fanki"
IZDANJA:
Ljute Papričice - U ELEMENTU
Godina izdanja: 2008
Izdavač: PGP-RTS
Demo masters 6 - razni izvodjači
Godina izdanja : 2009
Izdavač: PGP-RTS
Demo masters 4 - razni izvodjači
Godina izdanja : 2007
Izdavač: PGP-RTS
Demo masters 2 - razni izvodjači
Godina izdanja : 2005
Izdavač: Active Time
Na disku smo predstavljeni sa 7 obrada grupe "Red Hot Chili Peppers". Sve pesme su snimljene uzivo na svirkama tokom turnira u konkurenciji tribute bendova gde smo osvojili prvo mesto.
Adnan Adonis
Adnan Adonis je rođen 26. Marta u Sarajevu. Od svoje sedme godine je sa instrumentom i pokazuje veliku talentovanost prema muzici. Pored muzike veliki dar ima i u učenju stranih jezika. Do sada je savladao engleski i njemački jezik. Završio je osnovnu i muzičku školu u Konjicu, a nakon toga i gimnaziju. Nakon dolaska u Švicarsku za Adnana se otvaraju mnoga vrata. Nastavlja muzičku karijeru, te se uključuje u poznati švicarski bend Lideri. Radio je kao nastavnik muzičkog obrazovanja u školi Rudolf Steiner u Solothurnu. Uporedo studira solo pjevanje, (opera) u Cirihu na konzervatorijumu. Nakon grupe Lideri prelazi u grupu Graffiti u Bernu, gdje je i danas član te grupe. Paralelno sa radom grupe Graffiti radi i na samostalnom projektu albuma. Do sada su dvije pjesme završene, a izdala ih je televizija Hayat production. Vakat, kao balada i Oluja kao hard rock, a ostale kompozicije su prilagođene svim uzrastima i koje se trenutno snimaju u studijima ; Zagreb - London - Koblenz . Na njegovom projektu su radili poznati umjetnici:
Gosp. Muhamed Šehić (Hamić), koji je i muzički producent tog albuma,Gosp. Miro Asetić ,Gosp. Emir Hot ,Gosp. Dino Muharemović ,Gosp. Dragan Pejić ,Gosp. Sanjin Karić ,Gosp. Axel- bubnjar iz njemačke grupe Xavier Naidoo ,Tamburaški orkestar iz Bihaća. Sa grupom Graffiti je imao brojne nastupe, bili su gosti sa našim poznatim bendovima i izvođačima, Željkom Joksimovićem, Harisom Džinovićem, Kemalom Montenom, Miroslavom Škorom, te na mnogim motorijadama, u Študgartu , Bazelu, Cirihu. Najveći uspjeh grupe Graffiti se dogodio na Jezz festivalu u Montrex, gdje dolaze poznati svjetski bendovi, kada su švicarce fascinirali sa našom i stranom muzikom.