Tema: Top Lista Poznatih

Vojislav Vučković



VOJISLAV VUČKOVIĆ 1910-1942 bio je muzikolog, kompozitor i dirigent. Pre svega intelektualac široke opšte kulture i prefinjenog senzibiliteta. Nije odbacivao tradicionalne muzičke vrednosti. U periodu provedenom u Pragu usvaja ideologiju marksizma koja prožima čitavu njegovu delatnost. Avangardna ideologija i avangardna umetnost se kod njega prožimaju. Godine 1934 dolazi iz Praga u Beograd i društveno-politički se angažuje povezujući to sa muzičkom delatnošću. Naročito su važna njegova predavanja u muzičkom časopisu KNU i na Radio Beogradu gde je tumačio muziku na principima materijalističke estetike. Pred II svetski rat morao je da radi ilegalno pod okupacijom Jugoslavije sve do ’42 kad je sa ženom stradao od fašističke specijalne policije.

Njegov početnički, samostalni rad, 2 impresionističke minijature, svita za klavir ’Peron’ naveo je Milojevića da mu predloži studije u Pragu. Taj grad je njemu kompleksno odgovorio na pitanje muzičkog profesionalizma. Studira najpre kod Karela a zatim na Majstorskoj školi kod Suka. Za vreme studija u Pragu i neposredno posle toga utiče na njega ekspresionizam, atonalnost, atematizam. Osećaju se uticaji Habe i Šenberga. Kontakt sa Habom ga približava pokretu ¼ tonske muzike. Bio je opčinjen smelom inovatorskom ličnošću Habe, njegovim sistemom i idejama. Tako komponuje ¼ tonski trio za 2 klarineta i klavir koji je izgubljen. Iz tog perioda je i mala svita za klavir, hindemitovski objektivizirana polifonija. Njegova rana dela, iz doba studija u Pragu su Prva simfonija, Gudački kvartet (ekspresionističko delo ali sa jasnim tragovima tradicije) i hor ’Podne’ na stihove M Vučkovića, i neposredno posle toga kroz dve pesme prikazuje tendencije levog krila evropske moderne između ratova koje karakteriše pretežno expresionistički, atonalni i koloristički suv, polifoni crtež, pretežno antiromantičan, hindemitovski obojen. Ponekad primenjuje atematsku konstrukciju forme koja ukazuje na uticaje Habe i Šenberga. Tih godina Vučković počinje i svoju obimnu muzikološku, kritičarsku i publicističku delatnost. Kada je njegovo opredeljenje bilo sasvim radikalno konstatovao je da su sve mogućnosti iscrpljene, da je dalja deformacija deformacije nemoguća i da je rešenje samo u obnovi folklora u neoklasicizmu i u orijentaciji ili u daljem proširenju ¼ tonskog sistema. I simfonija, gudački kvartet i hor Podne su priprema za čistu ekspresionističku etapu. Za razliku od Logara i Rajičića ne polazi od romantizma ali pravi neku vrstu sinteze romantizma i Habinog muzičkog jezika. Vučkovićeva radikalnost opada od Male svite do I simfonije a već se u Beogradu maksimalno afirmisala i zaoštrila.

’Čelik se topi’ je recitacioni hor sa orkestrom uz socijalnu sadržinu teksta. Predstavlja zaoštravanje Vučkovićevih studentskih ekspresionističkih stavova, dosledni atematizam, opori harmonski jezik, bez asocijacije na tonalno mišljenje, nervozan ritam, promenljiv tempo. Muzički ekspresionizam povezan je sa socijalnom sadržinom teksta a odnosi se na kamernu pratnju hora.

Zatim zaoštrava sve elemente svog ekspresionizma u dve solo pesme Protivnosti i Golubovi na kineske tekstove za sopran i duvački trio (klarinet, fagot i obou). Tu se vidi njegov sublimisani avangardizam kroz iskidane ritmove i izlomljene melodijske pokrete u vokalnoj deonici, oštre atonalne sukobe linearno vođenih instrumentalnih deonica. Ansambl je ekspresionistički, hladan, objektivan zvuk fagota, oboe i klarineta. Svaka pesma ima niz vrhunaca tipičnih za ekspresionizam, četiri ravnopravne linije, instrumenti u registrima koji u ranijoj literaturi nisu važili za najpogodnije, atematizam, elementi Šenbergovog ekspresionizma iz predodekafonske faze (linearno uslovljena atonalnost). Jedno je od najboljih dela našeg predratnog ekspresionizma, srodno sa Šenbergovim delom Pjero mesečar. Ritam je u Protivnosti najinteresantniji pored velikih skokova i disonantnih intervala na promenljivom ritmu. Muzička reč je, kao kod Šenberga, prenaglašena reč; ta poludeklamacija u vokalnoj deonici preneta je u instrumentalnu melodiku, blisku promenljivoj i pokretljivoj ritmici reči nepravilne akcentacije. Nema melodijske i harmonske periodičnosti, jedino izvesna ponavljanja tonova u melodijskoj funkciji deluju poput oslonca, ’mala ostinata’, privremene tonike. Iako je to bilo novo i šokantno za srpsku muzičku sredinu vrlo je dobro primljeno i kod publike i kritike.
Pred rat Vučković završava još nekoliko kompozicija većeg obima:

simfonijska poema ’Ozareni put’ - antiteza njegove avangarde, pravi zaokret prema realizmu, svečana i harmonski jasna

balet ’Čovek koji je ukrao Sunce’ gde je prvi čin je ostao u klavirskoj skici. Fantastika bajke simbolizuje slom Starog sveta

simfonijska slika ’Ali Binak’ pretstavlja uvodnu orkestarsku muzika za neostvareni ciklus pesama na tekst Radovana Zogovića.

gudački kvartet je ekspresionističko delo ali sa tragovima tradiciomalizma. Za razliku od atematičnog duvačkog kvinteta Marićeve ovo delo je formalno klasičnije ali je polifonija tematike expresionistička po horizontali, vertikali i atonalnoj harmoniji. Očigledna je linearnost i disonantna vertikala.

Zaveštanje Musorgskog- kratko delo za gudački orkestar, izgrađeno na osnovu motiva iz Borisa Godunova. Ovo pretstavlja Vučkovićevu prekretnicu ka realizmu.
Pod uticajem folklora piše i horske kompozicije ’Prva rukovet’ i ’Nadžnjeva se’ za mešoviti hor. I rukovet za mešoviti hor nastala u svesnom osloncu na Mokranjca, sastavljena je od pet makedonskih pesama.

Bolnica u julskom jutru je poema za bariton i orkestar na tekst Zogovića.

I simfonija obeležava kraj studija kod Suka. Ima tri stava, nema nekontrolisanih emotivnih izliva, nije romantičarski osećajna. Ovo delo je između neoklasicizma i ekspresionizma po antiromantičarskoj objektivnosti izraza i po tome što polifonija dominira nad zvučnošću i bojom.

II simfonija, nedovršena od ukupno tri, ima uprošćen muzički jezik i programsku sadržinu ratnih događaja. Uradio je skicu dela i instrumentirao I stav i početak II. Bacio se na komponovajne Herojskog oratorijuma za mešoviti hor, soliste i orkestar ali ga zatiče smrt pa oba dela ostaju nedovršena. Tekst je kombinovan iz odlomaka narodne pesme Početak bune protiv dahija i Njegoševog Gorskog vijenca. I stav je posle rata bio izvođen u Radio Beogradu kao posebno delo pod nazivom Poraz. Posvetio ga je svojoj majci. Programski sadržaj evocira rat, borbu, veru u pobedu. Delo je u preglednom i relativno uprošćenom muzičkom jeziku koji je karakterističan za njegov pozni period.

Pored II simfonije, najuspelija je simfonijska poema ’Bure-Vesnik’, 1940 inspirisana istoimenom poemom Maksima Gorkog. To nije samo poetska vizija revolucije već i aktuelni politički poklič. Napisao je doktorat ’Muzika kao sredstvo propagande’, brojne členke i kritike.

George Gershwin


Датум рођења: 26. септембар 1898.
Место рођења: Њујорк (САД)
Датум смрти: 11. јул 1937.
Место смрти: Лос Анђелес (САД)

Џорџ Гершвин (енгл. George Gershwin; 26. септембар 1898 - 11. јул 1937) је био амерички композитор. Рођен је као Јакоб Гершовиц (Jacob Gershowitz) у Бруклину у породици руских емиграната јеврејског порекла, као друго од четворо деце. Већину својих вокалних и сценских дела Џорџ је написао у сарадњи са својим старијим братом, текстописцем Ајром Гершвином. Гершвин је компоновао и за бродвејску сцену и за класичне концертне хале. Такође је са успехом компоновао и популарне мелодије.
Најпознатији је по начину на који је у класичну музику унео елементе популарне музике, црначких духовних песама и блуза (опера „Порги и Бес“, симфонијска фантазија „Американац у Паризу“, „Рапсодија у плавом“, „Меланхонична рапсодија“).




РАПСОДИЈА ЗА ЗАВОДНИКА
Цитат:„Живот је као џез. Најбољи је кад импровизујеш!", рекао је једном приликом славни амерички пијаниста и композитор Џорџ Гершвин. Тако је углавном и живео оставивши дубок траг у историји уметничке музике.


И онда кад је већ био славан и уважаван као пијаниста и композитор, Џорџ Гершвин (1898–1937) често је размишљао о томе ко би могао да му помогне да проникне у тајне компоновања, односно оркестрације. Чињеница да званично није завршио ниједну школу музике, није га остављала на миру. Чак је помишљао да би његов професор композиције могао да буде чувени руски музичар Игор Стравински (1882–1971). Уосталом, пореклом су били из истог града – Петрограда. Легенда каже да је једном приликом Гершвин упитао Стравинског:
– Колико бисте тражили за час оркестрације?
– А колико годишње зарађујете? – узвратио је Стравински.
– Неколико стотина хиљада долара – одговорио је Гершвин.
Непријатну тишину прекинуо је Стравински.
– А како би било да ви мени дајете часове компоновања?
Слично је било и са аустријским композитором Арнолдом Шенбергом који је као и Стравински дошао да живи у САД. Док су једног дана играли тенис, Џорџ је оцу атоналне музике поставио исто питање.
– Ма какви часови – рекао му је Арнолд Шенберг. – Учинио бих те лошим Шенбергом, а ти си већ фантастичан Гершвин!
Управо је тако и било. Иако Гершвин није имао званично музичко образовање, он је већ као седамнаестогодишњак био омиљен у музичким круговима.

Било је јасно да је створен да буде музичар. Рођен је у Бруклину 26. септембра 1898. године у скромној јеврејској породици. Био је друго од четворо деце. Његов отац Моше (касније Морис) Гершовиц доселио се у Сједињене Америчке Државе 1890. године из Русије, тачније Петрограда. Џорџова мајка Роза била је такође руска Јеврејка. Моше и Роза венчали су се јула 1895. године у Њујорку. Тек четврт века касније, кад је Џорџ постао познат, променио је презиме у Гершвин, а за њим и остали чланови породице.

George Gershwin


Максијев концерт

Склоност према музици показао је прилично касно, тек у десетој години. У ствари, то се догодило тек кад је био дословце приморан да оде на концерт свог вршњака Максија Розенвига који је свирао виолину. Начин на који је свирао његов пријатељ с којим се свакодневно играо, задивио је десетогодишњег Џорџа. Био је опчињен. Максијев концерт био је један од пресудних догађаја у животу будућег композитора.
У кући Гершовицових већ је постојао клавир: родитељи су га купили за старијег сина Ајру. Било им је драго кад је Џорџ изразио жељу да свира. Ајра је могао да одахне... Најмлађа сестра Френсис била је прва у породици која је од музичке обдарености успела да извуче некакву новчану корист. Међутим, рано се удала, постала је домаћица и мајка, запоставила је певање и касније се посветила сликању. Упркос музичкој слави и бројним обавезама, сликањем се касније бавио и Џорџ...

Наредне две године, Џорџ је похађао приватне часове клавира. А онда је упознао Чарлса Хембицера, пијанисту њујоршког „Бетовеновог симфонијског оркестра". Хембицер је заправо био Џорџов учитељ све до последњег дана свог живота, 1918. године. Упознао је дечака са европском музичком баштином, научио га је класичној пијанистичкој техници и охрабривао га да одлази редовно на концерте, пре свега симфонијске музике. Занимљиво је да је после сваког концерта Џорџ с лакоћом успевао да код куће одсвира оно што је чуо.
„Живот је као џез. Најбољи је када импровизујеш!", рећи ће неколико деценија касније Џорџ Гершвин. Тако је углавном и живео. Био је лош ђак. У петнаестој је заувек напустио школу и запослио се као свирач код музичког издавача у компанији Џерома Ремика. Зарађивао је петнаест долара недељно, што му је било сасвим довољно. Прва песма коју је написао била је „When You Want Get Them, When Yoy've Got 'Em, You Don't Want'Em („Кад их желиш, можеш до њих доћи, кад их освојиш, више их не желиш"). Клавирска верзија ове песме објављена је 1916. године. Џорџ тада још није имао осамнаест година.
Није добио новац који је зарадио с том песмом, али га та чињеница није обесхрабривала. Уверен да треба да се бави оним што му тако лако полази за руком, наставио је да пише музику. Приметио је да се његове композиције допадају слушаоцима. Посебно лепшем полу. Иако још врло млад, већ је постао прави заводник. „Зашто бих себе ограничавао на једну жену, ако могу да их имам све?", било је гесло кога се Џорџ Гершвин придржавао до краја живота. Остао је нежења.

Следећа композиција младог пијанисте била је „Rialto Ripples" („Таласи Ријалта"). Његово име било је познато у музичким круговима. Већ 1919. године сви су га знали јер је написао хит: песму „Свони". А онда је почео да ради као аранжер и пијаниста у њујоршким музичким кућама. Под псеудонимима (Фред Мурта или Берт Вин) написао је велики број комада за клавирске ваљке. Наступао је и у водвиљима као пијаниста.
Његов брат Ајра написао је стихове за песме које је он писао за клавир. Године 1924. написали су заједно музичку комедију „Lady Be Good" која је садржала хитове као што су „Fascinating Rhythm" и „Lady Be Good". Гершвин је био радо виђен гост на забавама. За младим Џорџом уздисале су многе девојке. Између осталих и позната филмска глумица, супруга Чарлија Чаплина, Полет Годар (чије је право име било Марион Леви).

Валцер само за тебе

Гершвинови биографи тврде да је он са собом увек носио партитуру једног свог необјављеног валцера. Тај валцер служио му је као нека врста заводничког реквизита. У пресудном тренутку извукао би нотну хартију из џепа и рекао девојци којој се удварао: „Ти си једина особа која ме надахњује да пишем праве песме. Песме као што је на пример ова... Дођи да ти је одсвирам... И посветим." Девојке су биле безмало хипнотисане. Сваку је успео да одведе до свог стана или хотелске собе. Неком приликом обавестили су га да се удала девојка с којом се тајно виђао. „Да нисам толико заузет, можда бих се и забринуо због те чињенице", весело је узвратио.
Године 1925. био је позван на пријем код банкара Џејмса Пола Варбурга. Иако је дошао са својом тадашњом пратиљом, Џорџа је необично привукла Варбургова жена Кеј Свифт, композиторка и пијанисткиња. Одмах су открили да их занимају исте ствари. Узалуд се богати банкар борио против утицаја који је Гершвин имао на његову жену, иначе мајку троје деце. Био је уверен да се самољубиви женскарош неће дуже задржати у друштву жене с породичним обавезама. Преварио се. Следећих десет година Гершвин и Кеј нису се раздвајали, тако да се брачни пар Варбург развео. Оно што је спајало Кеј и Џорџа била је пре свега музика. Убрзо после познанства заједно су почели да раде на његовим прелудијумима за клавир у чему му је била од велике помоћи. Мјузикл „Oh, Kay", који је Гершвин написао 1926. године, посвећен је Кеј Свифт. Иначе, ова дуговечна дама (рођена је 1897. а умрла 1993. године) била је прва жена композитор која је написала велики и врло успешни бродвејски мјузикл „Fine and Dandy" 1930. године. После Гершвинове смрти Кеј се посветила оркестрацији и објављивању дела свог блиског пријатеља. Удала се за младог каубоја кога је упознала на родеу. Живела је срећно и задовољно чувајући успомену на великог уметника.

George Gershwin


Рапсодија у плавом

Годину дана пре него што ће срести Кеј Свифт, Џорџ је написао „Рапсодију у плавом" за клавир и оркестар, једно од својих најпознатијих дела. Пол Вајтеман наручио је ово дело за свој оркестар. Гершвин је почео да га пише 7. јануара, а изведено је већ 12. фебруара 1924. године. Оркестрација је поверена аранжеру Ферду Грофеу. Дело је оркестрирано неколико пута. После премијере још једном 1926. године и напослетку 1946. године. Како је Џорџов брат Ајра касније открио, ова вероватно најомиљенија Гершвинова композиција добила је назив према платну „Ноктурно у плаво-златном" америчког сликара Џејмса Ебота Мекнила Вистлера. То је слика која је по мишљењу браће Гершвин дочаравала исто што и музика. Сличног мишљења био је и филмски редитељ Вуди Ален који у уводним кадровима свог филма „Менхетн" из 1979. године напомиње да Њујорк замишља искључиво као окупан у музици Џорџа Гершвина; и тада се чује онај чувени уводни глисандо из „Рапсодије у плавом"... То до тада нечувено, необично мешање џеза и класике (односно листовске романтичарске разбарушености, како су истицали музиколози) учинило је да је Џорџ Гершвин постао један од најомиљенијих композитора 20. века.

Међутим, Гершвин никако није могао да се у компоновању помири с неком врстом занатских ограничења. Отишавши у Париз, потражио је помоћ од свог идола, композитора Мориса Равела који је такође одбио да га подучава, сматрајући да нема шта да му покаже. У сусрет му је изашла композитор и педагог Нађа Буланже (1887–1979). Она је заправо била једини прави композитор који је радио с Гершвином. Док је био у Паризу, 1928. године, написао је (и сам оркестрирао) симфонијско дело „Американац у Паризу". Била је то наруџбина Њујоршког симфонијског оркестра. Овог пута музиколози нису мирне душе поднели појаву блуза у композицији намењеној симфонијском оркестру и изведеној у Карнеги холу. Ипак, својим написима нису умањили успех дела код публике. Године 1951. филмски редитељ Винсент Минели режирао је истоимени мјузикл у коме су главне улоге тумачили Џин Кели и Лесли Карон.

Најзахтевнија композиција Џорџа Гершвина била је опера из црначког живота „Порги и Бес", први пут изведена на Бродвеју 1935. године. Музика ове опере својеврсна је мешавина изворног црначког мелоса, џеза, популарне музике и опере. Опера је добила нешто чему се свакако није надала. Неколико деценија касније, славни пијаниста и диригент Леонард Бернштајн рекао је да је Џорџ Гершвин био највећи мелодичар у историји музике, одмах после Чајковског. Чини се да би се Гершвину такво мишљење веома допало. Остало је забележено да је једном приликом казао да музику види као неку врсту врло осећајне науке.

Неподношљиве главобоље

Почетком 1937. године Џорџ Гершвин почео је да пати од неподношљивих главобоља. Чинило му се да стално осећа мирис нагореле гуме. Испоставило се да има злоћудни тумор на мозгу. По свој прилици, узрок израслине био је ударац голф лоптице у главу неколико година раније. У јануару 1937. године Симфонијски оркестар Сан Франциска извео је концерт његових дела у Холивуду. Иако болестан, Гершвин је наставио да пише нове песме и мјузикл, али дела су остала незавршена. Умро је после операције, 11. јула 1937. године у Лос Анђелесу. Имао је само тридесет осам година. Игром случаја, неколико месеци касније од последица операције на мозгу умро је и композитор коме се Гершвин највише дивио – Морис Равел.
У знак сећања на великог композитора одржан је концерт у Холивуду 8. септембра исте године. Диригент је био славни Ото Клемперер.
Гершвин је умро не оставивши тестамент. Сва његова имовина припала је мајци Рози.

Сахрањен је на гробљу Вестчестер хилс у Њујорку. Године 2005. лондонски лист „Гардијан" објавио је процену према којој је Џорџ Гершвин био најбогатији композитор у историји музике. Позориште на Бродвеју и данас носи име Џорџа Гершвина. Године 2007. Библиотека америчког Конгреса одлучила је да награда за најбољу популарну песму понесе име Џорџа и Ајре Гершвин. Првог марта 2007. године Гершвинову награду добио је Пол Сајмон.
Не оклевајте да послушате музику Џорџа Гершвина и уверите се на који начин је успео да тако савршено усклади класичну, џез и популарну музику. Ако већ не клавирске концерте, оперу или симфонијска дела, послушајте његове (и Ајрине) славне песме, међу којима су „The Man I Love", „А Foggy Day (In London Town)", „It's Wonderful", „Somebody Loves Me", „I Got Rhythm"... до чувене арије „Summertime" из опере „Порги и Бес". Гершвинови извођачи су бројни: од најпознатијих уметника такозване озбиљне музике, преко Еле Фицџералд, Луја Армстронга, Џенис Џоплин, Џона Колтрејна, Френка Синатре, Мајлса Дејвиса, Хербија Хенкока, Били Холидеј, до Мадоне, Кејт Буш, Стинга...

Aleksandar Borodin

Александар Порфирјевич Бородин (рус. Александр Порфирьевич Бородин), (31. октобар/12. новембар 1833. — 15. фебруар/27. фебруар 1887) био је универзитетски професор, хемичар и лекар, и знаменити руски композитор.

Живот

Александар Бородин је био ванбрачни син грузијског кнеза Луке Степановича Гедианова (1772-1840) и његове 24-огодишње метресе Авдотије Константиновне Антонове. Пошто је кнез био ожењен, дете је регистровано као син његовог слуге Порфирија Бородина. Кратко пре смрти, Лука је признао свог ванбрачног сина.
Бородин је одрастао уз мајку у Санкт Петербургу. Био је талентован за језике, свирао је клавир, флауту, и виолончело.
Године 1863, оженио се Јекатерином Протопоповом, бриљантном младом пијанисткињом. Упознали су се и верили на путовању у Немачкој. Имали су три кћери.
Умро је од срчаног инфаркта 1887.

Бородин као научник

Бородин је почео своје образовање 1850. на „Војној академији за медицину и хирургију“ у Санкт Петербургу, где се открила његова склоност ка експерименталној хемији. Доктор медицине постао је 1858. У својој докторској тези бавио се токсикологијом фосфорне и арсеникове киселине. После се усавршавао у западној Европи, и 1862. постао професор на академији у Санкт Петербургу.
Као хемичар, проучавао је реакције у органској хемији и хемијске везе. Значајни су његови радови о синтези флуора са органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдол реакције 1872. Неке од хемијских реакција добиле су његово име.

Бородин као композитор

Светску славу Бородин је постигао својим композиторским радом. До данас остаје загонетка како је стизао да се бави музиком поред свог обимног академског рада. Током 1864. упознао се са Милиј Балакирјевом, и преко њега упознао Цезара Кјуја, Модеста Мусоргског и Николаја Римски-Корсакова. На овај начин је створена руска романтичарско музичка елита, касније названа „Моћна петорица“.
Године 1869, изведена је Бородинова прва симфонија. Дириговао је Балакирјев. Исте године Бородин је почео да компонује своју херојску оперу „Кнез Игор“, у којој су чувене „Половецке игре“. Ово дело, које се најчешће сматра његовим најзначајнијим, није стигао да заврши. Оперу је касније довршио и оркестрирао Александар Глазунов и Николај Римски-Корсаков. Недовршена је остала и трећа симфонија, коју је довршио Глазунов.
Премијера његове друге симфоније је протекла незапажено, док Франц Лист није 1880. организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат изван Русије.
Бородин је за музику говорио да је: „Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.
Његова музика је касније прилагођена за мјузикл у САД. Изводили су је, између осталих, Тони Бенет и Бинг Крозби.

Дела

Симфонија Es-Dur (1.)
Симфонија H-Moll (2.)
недовршена 3. симфонија
Симфонијска поема „У степама средње Азије“
Опера „Кнез Игор“ (алтернативно име „Принц Игор“) (1887)
Гудачки квартети
Песме

Aleksandar Borodin

Од детињства није могао да се одрекне ниједне од две страсти које су га опседале – музике и науке

Композитори који су у историји музике упамћени као славна „Руска петорка” или „Велика петорка” по свом основном занимању уопште нису били музичари! Сви су се, бар током једног дела свог живота бавили неким другим послом. А онда су, за разлику од „академичара” који су се ослањали на европску музичку баштину, писали музику која се заснивала на руском фолклору. Били су то Балакирјев, Бородин, Римски-Корсаков, Мусоргски и Кјуи.
Александар Бородин (1833–1887), писац опере „Кнез Игор”, био је научник светског гласа – хемичар, лекар и професор универзитета. Како је и када успевао да компонује, свира неколико музичких инструмената и говори течно четири страна језика (француски, немачки, енглески и италијански), преводи научна дела, тешко је и замислити. Али, његова судбина није била нимало обична.
Рођен је 12. новембра 1833. године у Санкт Петербургу, као ванбрачни син средовечног грузијског кнеза Луке Степаноича Гедианова (Гедијанишвилија) и његове двадесетчетворогодишње љубавнице Евдокије Константинове Антонове. Разуме се, кнез је већ био ожењен, па су дечака крстили као наводног сина принчевог посилног – Порфирија Ивановича Бородина.
Премда је званично био син слуге, захваљујући привржености кнеза Луке Степановича Гедианова својој љубавници, дечак је растао окружен пажњом и у богатству. Првих пет година провео је са родитељима у кнежевом великом стану у Санкт Петербургу. Бринући да његов љубимац буде обезбеђен и онда када њега више не буде, кнез се побринуо да, ипак, уда Евдокију. Нашао јој је угледног, али и веома старог мужа, лекара Кристијана Ивановича Клајнекеа, војног лекара у пензији. Евдокији Антоновној дао је и богат мираз у облику четвороспратнице у граду на Неви. Није прошло ни две године од венчања, а лекар је преминуо. А затим је, у шездесет деветој години и кнез заувек склопио очи... Срећом, претходно је да успео сина извуче из окова кметства. Александар Бородин сада је и званично био син преминулог лекара…

Четири инструмента

Бородинова мајка васпитавала је сина у кући, уз помоћ приватних професора. Александар Порфирович био је доброћудно, затворено, али послушо дете. Била је уочљива његова способност да упија многа, различита знања. Најчешће се играо замишљајући да је верглаш и приређујући кућне позоришне представе. У деветој години написао је прву композицију. Била је то полка – „Јелена”. Када се мала породица преселила у нову кућу, недалеко од касарне где је вежбао војни оркестар, Бородин је са гувернантом редовно одлазио на њихов концерте.


По повратку кући, оно што је чуо свирао је– на свом клавиру. Мајка је схватила да њеног сина музика привлачи на посебан начин. Унајмила је флаутисту из војног оркестра да дечаку даје часове. Касније је Евдокија примила подстанара, угледног професора музике Михаила Шигљева са којим је дечак наставио да открива тајне музике. Учење је подразумевало и часове клавира. Кућу породице Бородин посећивао је и немачки пијаниста Порман. Уживали су у заједничком свирању. Александар је с лакоћом савладавао Бетовенове и Хајднове композиције. Почео је да свира и виолину…
Дечак је с мајком редовно похађао и музичке концерте. Посебну страст гајио је према камерној музици, па је тако научио да свира и виолончело. У четрнаестој години већ је написао Концерт за флауту и клавир, као и Трио за две виолине и чело…

Александар Бородин, композитор славних „Половецких игара”

Упркос чињеници да је био опчињен музиком, уметност није била једина љубав овог необичног тинејџера. Чинило се да је хемија оно што га највише привлачи. Често је изводио различите огледе, углавном уз нежељени ватромет, али без тежих последица. Мајка му се тада забринула. Шта ће бити од њеног сина? И музика и наука изгледали су јој као несигурна занимања. Више је волела да њен син постане трговац! Учинила је све да уђе у трговачки цех… Али, то њега није нимало занимало. Музика и природне науке – то су биле области у које је желео да се удуби. По могућству, подједнако!

Isidora Žebeljan


Isidora Žebeljan (Beograd, 27. septembar 1967) je istaknuta srpska kompozitorka mlađe generacije i dopisna članica SANU. Osnovne i poslediplomske studije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde trenutno živi i stvara.


Biografija

Isidora Žebeljan je rođena 27. septembra 1967. godine u Beogradu.

Redovne i poslediplomske studije kompozicije završila je na Katedri za kompoziciju i orkestraciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vlastimira Trajkovića.

Tokom studija bila je član grupe mladih kompozitora „Sedam veličanstvenih”, koja je na inovativan i nekonvencionalan način prezentovala svoju muziku.

Od 1993. je radila kao asistent na Katedri za kompoziciju i orkestraciju FMU u Beogradu, a od 2002. godine radi kao docent na istoj katedri.

Isidora Žebeljan je do sada napisala 25 kompozicija za različite instrumentalne, vokalno-instrumentalne i vokalne ansamble: od kompozicija za solo instrument, preko kamerne i simfonijske muzike, do opere.


Dela

Izvođenja

Muzika Isidore Žebeljan izvođena je na koncertima i festivalima u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, kao i u:

Velikoj Britaniji
London — Barbikan centar (engl. Barbican Centre), Teatar Sadler's Wells (engl. Sadler's Wells Theatre), Nacionalna galerija (engl. National Gallery), Vigmor hol (engl. Wigmore Hall), Rozal koledž muzike (engl. Rozal College of Music),
Italiji
Rim — Opštinska galerija moderne i savremene umetnosti (itаl. Galleria Comunale d'Arte Moderna e Contemporanea),
Milano — Teatar dell'Elfo (itаl. Teatro dell'Elfo),
Venecija — Teatar piccolo Arsenale (itаl. Teatro piccolo Arsenale),
Torino — Auditorijum Radio-televizije Italije (itаl. Auditorium RAI),
Holandiji
Amsterdam — Muzički centar Ijsbreker (hol. Music Centre De Ijsbreker), Teatar Fraskati (hol. Frascati Theatre),
Austriji — Bečka kamerna opera (nem. Wiener Kammeroper),
SAD — Centar za novu muziku pri Univerzitetu u Ajovi (engl. Center for New Music – University of Iowa) i
Francuskoj.

Muziku Isidore Žebeljan izvode renomirani svetski ansambli poput The Academy of St Martin in the Fields iz Londona, orkestar RAI iz Torina, London Brass, Brodsky Quartet, Nieuw Ensemble iz Amsterdama.

Ekskluzivni izdavač muzike Isidore Žebeljan je izdavačka kuća BMG Ricordi.


Saradnja

Sarađivala je sa umetnicima svetske reputacije (operski režiser Dejvid Pauntni (engl. David Pountney), violinista i dirigent Kristof Popen (nem. Cristoph Poppen), dirigent Loren Vajankur (fr. Lorraine Vaillancourt) i video-art umetnik Bil Viola (engl. Bill Viola)).


Naručena dela

Opera „Zora D“

Opera „Zora D“ je prva srpska opera koja je svetsku premijeru imala u inostranstvu (Amsterdam, jun 2003.) i prva srpska opera koja je inscenirana u inostranstvu posle 1935. godine, kada je Konjovićeva „Koštana“ postavljena u Pragu.

„Zora D“ je nastala kao narudžbina Dženezis fondacije (engl. Genesis Foundation) iz Londona.

U produkciji Opera Studija Holandije (hol. Opera Studio Nederland) i Bečke kamerne opere (nem. Wiener Kammeroper), „Zora D“ je premijerno izvedena u Amsterdamu 15. juna 2003. godine u režiji Dejvida Pauntnija i Nikole Rab (nem. Nicola Raab), sa solistima iz Holandije i Estonije, uz učešće Novog ansambla (hol. Nieuw Ensemble) iz Amsterdama, pod upravom dirigenta Vinfrida Mačevskog (hol. Winfried Maczewski).

Operom „Zora D“, 25. oktobra 2003. godine, otvorena je jubilarna 50. sezona postojanja Bečke kamerne opere, nakon čega se ova opera nalazila na stalnom repertoaru ove kuće. Orkestrom Bečke kamerne opere dirigovao je Daniel Hojem Kavaca (nem. Daniel Hoyem-Cavazza).

U Beogradu je opera „Zora D“ izvedena na otvaranju 36. BEMUS-a, 2. i 3. oktobra 2004. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u koprodukciji BEMUS-a i austrijsko-holandskih kamernih pozorišta sa solistima iz Holandije i Estonije, solistima Beogradske filharmonije i dirigentom Premilom Petrovićem, u režiji Dejvida Pauntnija i Nikole Rab.

Isidora Žebeljan

Kompozicija „Pesma putnika u noći“

Kompozicija „Pesma putnika u noći“ prvo je muzičko delo jednog srpskog kompozitora koje je naručeno i pisano za ansambl Academy of Saint Martin in the Fields iz Londona. Ta kompozicija nalazi se na stalnom repertoaru ovog svetski renomiranog ansambla, a pisana po narudžbini Dženezis fondacije povodom otvaranja izložbe The Passions jednog od najvećih video-art umetnika danas, Bila Viole.


Kompozicija „Skomraška igra“

Dženeziz fondacija i Academy of Saint Martin in the Fields naručili su od Isidore Žebeljan i kompoziciju za kamerni orkestar „Skomraška igra“, koja je premijerno izvedena 3. februara 2005. u Vigmor Holu, u Londonu u izvođenju ansambla Academy of Saint Martin in the Fields pod upravom Isidore Žebeljan i premijerno u Beogradu, u maju 2005. godine sa ansamblom solista Beogradske filharmonije, takođe sa autorkom kao dirigentom.

Iluminacija „Konji Svetog Marka, iluminacija za simfonijski orkestar“

Po porudžbini umetničkog direktora Bijenala u Veneciji Isidora Žebeljan je komponovala delo „Konji Svetog Marka, iluminacija za simfonijski orkestar“, koje je premijerno izvedeno na Bijenalu u Veneciji 22. oktobra 2004. u izvođenju simfonijskog orkestara Friuli di Venezia Giulia, sa dirigentom Kristofom Popenom iz Nemačke.


Kompozicija „Duh iz tikve, bajalica za limeni duvački kvintet“

Ansambl London Bras (engl. London Brass) naručio je kompoziciju „Duh iz tikve, bajalica za limeni duvački kvintet“ koja je premijerno izvedena 1. marta 2006. godine, u koncertnoj sali Kraljevskog muzičkog koledža (engl. Royal College of Music) iz Londona.


Pozorišna i filmska muzika

Isidora Žebeljan je, takođe, i jedan od najistaknutijih savremenih srpskih kompozitora pozorišne i filmske muzike. Do sada je komponovala muziku za preko 30 pozorišnih predstava u produkciji vodećih pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori.


Najznačajnije kompozicije

„Selište“, elegija za gudački orkestar (BMG Ricordi)
„Pep It Up“, fantazija za sopran, klavir, udaraljke i gudački kvintet
„Na Dunavu šajka“, scena za sopran, klavir, udaraljke i gudački kvartet
„Pikarske scene“ - sinfonia in tre movimenti, za simfonijski orkestar
„Rukoveti“, pet pesama za sopran i orkestar
„Zora D“, opera u jednom činu
„Pesma putnika u noći“, za klarinet i gudački kvartet (BMG Ricordi)
„Konji Svetog Marka“, iluminacija za simfonijski orkestar (BMG Ricordi)
„Skomraška igra“, za kamerni orkestar (BMG Ricordi)
„Duh iz tikve, bajalica za limeni duvački kvintet“ (BMG Ricordi)
„Nove Ladine pesme“, za ženski glas i gudački orkestar (BMG Ricordi)


Nagrade i priznanja

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postala je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. i pri tom najmlađi akademik.

Nagrade Međunarodne tribina kompozitora 1993, nagrada „Vasilije Mokranjac” 2001. godine, nagrada „Stevan Mokranjac“ 2004. godine, kao i tri Sterijine nagrade za najbolju pozorišnu muziku i četiri nagrade YUSTAT Bijenala za najbolju originalnu pozorišnu muziku.

Frédéric Chopin


Датум рођења: 1. март 1810.
Место рођења: Желазова Вола (Пољска)
Датум смрти: 17. октобар 1849.
Место смрти: Париз (Француска)

Фредерик Франсоа Шопен (фр. Frédéric François Chopin, пољ. Fryderyk Franciszek Szopen) (1. марта 1810, Желазова Вола, Пољска – 17. октобра 1849, Париз, Француска) је био пољски композитор и пијанист романтизма.
Најистакнутији представник пољске музичке културе и један од најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена. У својој двадесетој години Фредерик Шопен се сели у Париз са циљем да се усаврши. До тада је већ компоновао своја два клавирска концерта. Био је први западни композитор који је у класичну музику унео елементе словенске музике. Његове мазурке и полонезе још данас представљају темељ пољске народне класичне музике.
Шопен је често имао проблема са здрављем и умро је са 39 година после дужег боловања од туберкулозе.

Биографија

Фредерик Шопен родио се у близини Варшаве као син натурализованог Француза под именом Николас Шопен, који се доселио у Пољску 1787. године и мајке Пољакиње под именом Текла Јустина Кшижановска. Родио се 1. марта и увек је тога дана славио свој рођендан, иако његова крштеница наводи да је датум рођења 22. фебруар. Крштеница је вероватно погрешно испуњена тек 23. априла, скоро осам недеља након Шопеновог рођења.

Детињство и рана младост



1810. године Шопенова породица се сели у Варшаву. Већ као дечак Шопен показује свој таленат. Са седам година је већ компоновао два музичка дела, две полонезе, а са осам година одржао је своје прве концерте. Варшавске новине писале су о „малом Шопену“, чуду од детета који наступа на разним аристократским забавама у престоници као главна атракција. У Варшави је био познат као „други Моцарт“.
Шопенов први учитељ је био његов отац који је брзо одустао. Затим је добио новог, професионалног учитеља под именом Војћех Живни који је био пољски виолиниста рођен 1756. у Бохемији. Живни је био Шопенов учитељ од 1816–1822. године. Признао је да га Шопен музикално превазилази, па је одговорност за Шопенов развој пала на Вилхелма Вирфела, који је био Шопенов учитељ од 1823–1826. године. Вирфел је био познат професор из Варшаве, рођен 1791. године, као и Живни у Бохемији. 1826. године Шопен поново добија новог учитеља, овог пута познатог музичког педагога Јожефа Елснера. Εлснеров утицај на Шопена је недискутабилан. Премда му је дозвољавао да сам управља својим свирањем, био је строг што се тиче теоретског образовања – комбинација која се показала делотворном. Шопен је тако стекао стил који ће прожимати његов будући рад.
1829. године је у Варшави срео Паганинија и немачког композитора Јохана Хумела. Исте године је упознао своју прву љубав, студенткињу и певачицу Констанцу Глатковску, која га је инспирисала. У ово доба настају и оба Шопенова клавирска концерта. Рану младост проводи и на путовањима у Берлину, Бечу и Дрездену. У Бечу је одржао два клавирска концерта, за која је добио и добру и лошу критику. Свој први клавирски концерт, опус 21 у ф-молу, извео је први пут у Варшави у новембру 1829, а други, опус 21 у е-молу извео је у марту 1830. године, у Народном позоришту у Варшави.

Frédéric Chopin
Смрт



Кратко пре своје смрти, Шопен се дао наговорити да иде на турнеју по Енглеској. То је била кобна одлука. Тамошња влажна клима негативно је утицала на Шопена, који је боловао од туберкулозе. Преминуо је убрзо по повратку у Париз, 17. октобра 1849. године, у окружењу пријатеља и рођене сестре. Сахрањен је у Паризу, а срце му је пренето у цркву Светога крста у Варшаву, у складу са његовим тестаментом.
Сахрана је одложена скоро две недеље зато што је Шопен желео да се на сахрани пева Моцартов Реквијем са женским гласовима, нешто што црква Меделене никада пре није дозволила. На сахрани је било око 3.000 особа.

Дела

Осим мањег броја оркестралних и камерних дела, седамнаест пољских песама за глас и клавир, Шопен је компоновао искључиво клавирску музику коју је обогатио новим изражајним средствима. Био је јединствен као пијанист, извођач сопствених дела и сасвим особен као аутор. Увео је нове техничке сложености у интерпретацији – слободан дух и променљивост темпа који само наговештава, а не и прецизно метрономски одређује, али ништа у његовој музици није срачунато на спољашњи ефекат. Зато извођење његових композиција захтева велику техничку и интерпретаторску спремност. Шопен је био без узора у пређашњим раздобљима класичне музике и готово без наследника. Оставио је опус од 74 штампана дела која по својој формалној структури и поетским обележјима немају премца у европској музици. Својом је уметношћу утицао на клавирску музику и интерпретативни стил, утицај који допире и у XXI век.
Једну групу Шопенових дела сачињавају збирке игара-полонеза, мазурки, валцера, дубоке садржајности. Уобичајене салонске комаде уздиже до ранга истинских уметничких дела. Шопен је дао допринос и стварању нових типова великих форми-балада, фантазија, скреца. Етида која је до Шопена била инструктивна композиција, кориштена у настави клавира да би се савладао одређени технички проблем, код њега постаје концертни комад.

Клавирски концерти

Поред бројних клавирских комада које је написао и удахнуо им класичан, антологијски концертни карактер и форму и у мањој мери камерне музике, два клавирска концерта и једна балетска свита Silfide, једина су дела где је користио оркестар. Посебно су значајна његова два клавирска концерта, компонована у класичној троставачној форми зрелог концерта XIX века. Са правом је Берлиоз за њих написао да је оркестар у њима „само пратња, такорећи хладна и некорисна”. Клавир је у првом плану. Шопенови клавирски концерти, стандардни су део светског концертног репертоара и свуда се радо изводе. Млади пијанисти их радо узимају за своја међународна такмичења.

Први концерт, опус 11, е-мол

Овај концерт је довршен 1830. а објављен и премијерно изведен 1833. године. Обилује вируозитетин у клавиру и посвећен је пијанисти Фридриху Калкбренеру. Три његова става образују целину трајања 37 минута. Први став је Allegro maestoso, сав у сонатном облику и траје половину укупног времена концерта. Обе његове теме су веома изражајне и елегантне, са призвуком сете, без снажнијих контраста. Само, друга тема модулира у Е-Дур, а оркестар се кроз цео став третира као стереотипна пратња веома вируозном клавиру. Други став је Romansa – Larghetto у E-Дуру и по свом карактеру је један ноктурно. Инспирисан је Шопеновом љубави према Констанци Глатковској, а о вируозности клавира сведочи податак да се овај став може изводити и као самосталан комад, писан само за клавир. Овде је оркестар још хладнија пратња једној дражесној мелодици клавира. Трећи и финални став је Rondo – Allegro, опет у E-Дуру, на крају се враћа у основни тоналитет, а главна тема му је заснована на ритмовима краковјака, пољске народне игре. Клавир је овде још виртуознији, кроз све своје регистре, а у другој теми, Шопен без икаквих украса даје маха левој руци да наступа за октаву испод десне. Овај став, кроз увод, разраду и финалну каденцу и коду, даје маха солисти да искаже све бравуре клавира као инструмента.

Други концерт, опус 21, ф-мол

Овај је концерт довршен исте 1830. године, само нешто пре првог концерта, али је публикован и премијерно изведен тек 1835. године. Инспирисан је Шопнеовом љубави према Констанци Глатковској, али је касније кад је објављен, посвећен другој Шопеновој љубави, Делфини Поточкој. Мада је и овај концерт доста виртуозан, бриљантност је нешто потиснута у корист поетског израза. Три његова става образују целину трајања 35 минута. Први став је опсежни сонатни Maestoso. Карактеришу га ритмички изразита прва и лирска друга тема. У развојном делу и репризи наступају карактеристични Шопенови осећаји за обиље маштовитих фигурација, орнамената и блиставе пасаже и терцне низове. Други став је Romansa – Larghetto и по свом карактеру је опет ноктурно, као и у првом концерту. Само, у његовом средњем делу се јавља један снажан пролом у оркестру из кога солиста у завршном делу, уз благо фигурирање, враћа првобитно расположење става. Финални трећи став је Rondo – Allegro, писан у стилу сонате, где прва тема опет доноси, само сада лирскију, пољску народну игру кујавјак. Епизоде става се смењују у форми мазурке у оркестру и лирских соло партија у клавиру, да би након бурних ритмова пољског оберека, у каденци и коди, солиста поново добио прилику да искаже све вируозне могућности соло клавира.

Изабрана дела


Пољска новчаница из комунистичког времена

Баладе – Бр. 1 Оп. 23, Бр. 2 Оп. 38, Бр. 3 Оп. 47, Бр. 4 Оп. 52.
Етиде – Оп. 10 & 25
Мазурке
Ноктурнa
Два концерта за клавир – Оп. 11 & 21
Полонезе-Фантазија – Оп. 61

Занимљивости


Шопенова биста у Београду

Сваке пете године се одржава међународни конкурс пијаниста Фредерик Шопен у Варшави.
Међународни аеродром у Варшави добило је име по Шопену.
Снимљена су два филма о љубавној вези Шопена и Жорж Санд. Први филм ImpromptuChopin: Desire for Love 2002. Такође постоји филм A Song to Remember о Шопеновом животу, снимљен 1945. године. снимљен је 1991, други
Постоји видеоигра за Xbox 360 са Шопеном под именом Eternal Sonata (објављена 2006. године)
Астероид 3784 Шопен добио је име по Шопену, као и један кратер на Меркуру.
Шопенова музика се појављује у многим филмовима, на пример Пијаниста и Грађанин Кејн.
Шопен је једно време носио браду само на једној страни лица, што је лаконски објашњавао: „Нема везе, ионако публика види само мој десни профил“.