Parabole

[Vesna]

Parabole


Poruka istrajnosti

Dok je Bopdep bio mlad, išao u školu i učio sanskrit, bio je najgori učenik. Ništa mu nije polazilo za rukom. Njegovi roditelji su ga nemilosrdno grdili, a njegovi učitelj ga mlatili na mrtvo ime, ali ništa nije donelo nikakvog dobra. Na kraju su njegovi učitelji odustali i izbacili ga iz škole. Bopdeb je bio tako glup da ni njegovi roditelji nisu hteli da ga zadrže. I tako je jadni Bopdeb, koji se osećao bedno, otišao od kuće i uputio se u najbliže selo.

Tu se molio i meditirao ispod jednog drveta blizu jezerceta. Jednog dana, video je kako seljanke nose prazne vrčeve na jezerce da ih tu napune vodom. Nekoliko dana je Bopdeb posmatrao kako seoske žene ostavljaju vrčeve, kad ih napune, na kamene stepenike kraj jezera, da bi se okupale i plivale u jezercetu. Pošto bi se osvežile, vraćale su se u selo sa punim vrčevima.

Jednog dana, kad nikog nije bilo na jezeru, Bopdeb je prišao mestu gde su žene obično stajale i zapazio nešto značajno. Video je da se kamen gde žene ostavljaju vrčeve izlizao. To mesto nije bilo iste visine kao ostatak stepenika. Bopdeb reče sebi: “Ako se čak i kamen izliže zato što žene tu stalno ostavljaju vrčeve, šta onda nije u redu sa mojim mozgom?” To mu je dalo poruku istrajnost. Rekao je: “Istrajnost će uvek postići cilj”.

Počeo je da se moli i meditira i nakon što je ozbiljno meditirao nekoliko dana, počeo je da ponovo čita svoje stare knjige sanskritske gramatike. Ranije je bio najgori učenik sanskrita, ali sada je bio u stanju da zapamti ono što bi pročitao. Nastavio je da uči i na kraju, zahvaljujući svojoj istrajnosti, na kraju postao jedan od najvećih stručnjaka za sanskrit, posebno za gramatiku.

Šri Činmoj

[Vesna]

Istinska sreća

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu.
Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe koju je tamo kupio od lokalnih ribara pa ih je upitao koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.
"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.
"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"
Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.
"Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?"
"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne siestu provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš život je do kraja ispunjen."


Gospodin turist im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu da vam pomognem: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."
"I šta onda?"

"Uz veći brod ulovićete još više ribe, a onda tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jednu čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati direktno sa velikim proizvođačima; možete i sami postati jedan od njih. Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Meksiko Siti, Los Anđeles ili čak Nujork ! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"
"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"
"Dvadeset do dvadeset pet godina".


"I onda?"
"Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"
"Milione? Stvarno? A onda?"
"Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati do mile volje, ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi sijeste sa ženama, a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."
"Svaka čast, gospodine, ali to je ono što već imamo sada. Zašto bismo uzalud potrošili dvadeset pet godina?", upitaše Meksikanci.


Pouka: U životu uvek morate znati šta je istinska sreća, jer ona je verovatno već tu u vama!!!

[Vesna]

Školjka i šljuka


Jednog lepog sunčanog dana školjka izađe na obalu mora, otvori se i stade se sunčati. Nedaleko od nje slete jedna šljuka. Spazivši otvorenu školjku kako se bezbrižno sunča, zalete se i zari kljun u njeno meso. Ali školjka brzo zatvori ljušturu i priteže šljukin kljun. Šljuka, iako ju je mnogo bolelo, ne hte da pusti školjkino meso, a školjka isto tako ne hte da pusti šljukin kljun. Šljuka zlobno procvile:

"Ako danas i sutra ovde ne padne kiša, ti ćeš ovde umreti, jer ti neću dozvoliti da se vratiš u more."

Na to joj školjka, ne sa manje zlobe, odgovori:

"A ja ni danas ni sutra neću otvoriti ljušturu i ti ćeš ovde umreti od gladi".

Tada naiđe jedan ribar i bez po muke obe stavi u svoju torbu.

Kineska narodna priča

[Vesna]

Derviš i lobanja


Živeo nekada neki car iz dinastije careva Senara, gospodar Plavog Sultanata. Pođe on jednom u drugu zemlju da bi tamo uništio neprijatelja i na tom putu ugleda derviša gde sedi i posmatra nešto u svojim rukama.

Vide to car, siđe s konja i pođe da pogleda šta taj čovek drži u rukama. Naže se i vide da je to lobanja.

Car upita derviša:

- Zašto sediš i tako pažljivo posmatraš lobanju? Šta hoćeš da saznaš iz nje?

Tad derviš podiže glavu i videći da car stoji pred njim odgovori:

- Hteo sam da saznam da li je taj čovek bio bogat i srećan kao ti, ili pak bedan, slab i nesrećan kao ja. Ali ništa nisam saznao.



Sudanska narodna priča

[Vesna]

Vladar koji je voleo zmajeve


Vladar She je toliko voleo zmajeve da je naredio da mu svuda po kući naslikaju i uklešu zmajeve. Kada je pravi zmaj na nebu čuo za to, sleteo je na zemlju i proturio svoju glavu kroz vrata njegove kuće, a rep kroz jedan od prozora. Videvši ga, vladar She se toliko uplašio da je skoro poludeo i pobegao je glavom bez obzira.
Ovo nam kazuje kako She nije stvarno voleo zmajeve. Njemu se samo dopadalo sve što nalikuje zmajevima.

Šen Zi

[Vesna]

Medved i majmun


Medved se hvalio da je on dobre naravi, zato što on nikakvu životinju mrtvu ne jede.
Na to mu majmun odgovori: „Ako oćeš ti da si dobar, u žive ti ne diraj, a s mrtvima čini što ti je drago“.

Dositej Obradović

[Vesna]

Starac i smrt


Starac nosaše breme drva. Vesma utruđen, zbaci breme, govoreći: „He, prokleta smrti, gdi si ti te ne dođeš da me uzmeš s ovoga sveta, da se ne mučim.“ Kad eto ti smrti, stane pred njega, onako ružna kao što je pišu, pa ga pita što je zove. „Ta ništa“ – odgovori siromah starac, uplašen „da nisi došla volio bih, al već kad si ovde, pomozi mi natovariti ovo breme na leđa da idem brže kući, jer me čekaju“.


Dositej Obradović

[Vesna]

Veži kamilu


Bio jednom jedan čovek koji se vraćao kući sa pijace sa svojom kamilom, i pošto mu je dan dobro prošao, on odluči da se zaustavi u džamiji usput i da se zahvali Bogu.
On ostavi svoju kamilu napolju, pa uđe u džamiju sa prostirkom za molitvu i provede nekolko sati zahvaljujući se Alahu, moleći se i obećavajući da će u budućnosti biti dobar musliman, pomagati siromašne i da će biti istaknut oslonac svoje zajednice.
Kad je izašao, već se bilo smrklo, kad gle - kamile nigde! On se smesta razbesne, stisnu pesnicu i zapreti prema nebu, vičući:
„Ti, izdajice, Alahu! Kako si mi to mogao uraditi? Svu sam veru polagao u tebe a ti si mi ovako vratio!“
Jedan sufi derviš koji je tuda prolazio ču čovekovu viku, pa se zakikota.
„Slušaj“, reče on, „veruj Bogu, ali znaš šta, veži svoju kamilu“.


Rumi

[Vesna]

Tamni vilajet


Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gdjekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdjekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nijesu poneli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.


Srpska narodna priča