O. Mitrofan Hilandarac


Отац Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октобра 1923. године у селу Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић. Основну школу је завршио у Ратарима, а четири разреда гимназије с малом матуром у Крагујевцу. Потом је у Смедеревској Паланци похађао више разреде гимназије. У седмом разреду га је прекинуо Априлски рат 1941. године.

Када су Немци окупирали Србију и када су комунисти после напада Немачке на Совјетски Савез подигли у Србији комунистичку револуцију, појавио се на замраченом обзорју Србије генерал Милан Недић да спасава српски народ који је у те дане био биолошки угрожен. Генерал Недић је под славни српски барјак позвао нарочито српску омладину, да би се одупрла комунистичком пустошењу Србије и да би сачували српски народ од пропасти. Млади гимназијалац Милан Мишулић се међу првима одазива позиву генерала Недића и 15. септембра 1941. године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење четовође Миленка Поповића.

Када су у зиму 1941. и пролеће 1942. комунистичке банде биле сатрвене и остаци комуниста протерани из Србије, ђаци су били повучени из борбених јединица и позвани у Београд да би завршили недовршене разреде гимназије и средњих стручних школа. Тако с јесени 1942. године Милан Мишулић завршава у Београду седми и осми разред гимназије. У том је била предузета хитна теренска акција Српских добровољаца и Милан је нанова позван у Јуришни одред пред само полагање матуре. На несрећу, он у једној борби бива рањен (изгубио је око), те бива избачен из строја.

После лечења бива распоређен за просветара 7. чете у првом пуку Српског добровољачког корпуса, којој је командир био потпоручник Никола Д. Љотић. У октобру 1944. године Мишулић са Српским добровољцима напушта Србију и одлази у Словенију, где су биле груписане све националне антикомунистичке снаге. Када је у пролеће 1945. године Краљевина Југославија била сломљена комунистима на челу са Јосипом Брозом Титом, националне снаге 1. маја 1945. године прелазе у Италију. Са њима је и Милан Мишулић. Најпре се налази у логору Формија (Северна Италија), потом у Еболију (Јужна Италија). Из Италије краљевске националне снаге биле су у пролеће 1947. године пребачене у Британску зону у Западну Немачку. С њима је и Милан Мишулић, који у Лингену и Емсу у гимназији „КраљаПетра II“ завршава велику матуру. Добија стипендију, да би напослетку у Паризу успешно окончао богословске студије на познатом Сергијевском православном институту. У то време на иницијативу епископа Жичког др Николаја Велимировића, прота Алекса Тодоровић оснива у Минхену библиотеку „Свечаник“. У Минхену је Милан похађао „Баварску академију за немачке штампаре“, који је са успехом завршио и постао машински словослагач. Као стручњак у овом послу, Мишулић је основао штампарију „Искра“ и обучио цео један тим стручњака, који ће тридесет година руководити штампаријом „Искре“ и штампати и истоимени полумесечни лист „Искру“ и бројне књиге верског, културног, историјског и литерарног карактера. Када је штампарију оставио у сигурним рукама, Милан Мишулић се одазвао „унутрашњем позвању“ и 1961. године заједно са још два своја саборца Српским добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.

У Хиландару су затекли све саме старце – или како о. Митрофан каже „седе браде“ – који су били при скончању живота. Тројица младих монаха, пуних одушевљења и физичке и духовне снаге, примају се разних послушанија (о. Митрофан чак шест) и за кратко време чине чудо од Хиландара. У правом смислу речи врше ренесансу – и то свестрану – манастира Хиландара.

Отац Митрофан са својом духовном сабраћом најпре обнавља замрли духовни и верски живот у Хиландару, па потом економски обнавља Хиландар доводећи чак и трактор на манастирску економију. А што је најважније: отвара Хиландар према спољном свету. Помоћу бројних дијапозитива и синхронизованих репортажа о Хиландару и Атанској Светој Гори, о. Митрофан је истрајно годинама приближавао атонско духовно искуство и културно благо Хиландара у целе Свете Горе нашим сународницима по целом свету, где год је било српских насеобина, као и у нашој поробљеној отаџбини. А почели су да долазе у манастир Хиландар и на Свету Гору стручњаци и научници, који су почели свестрано проучавати духовно и културно благо Хиландара.

Због свог аскетског и подвижничког живота, отац Митрофан бива у два маха Протос Свете Горе (1973-1974) и (1993-1994), као и представник Хиландара у светогорској управи.

Од 1976. године отпочела су чувена, скоро свакидашња, путовања оца Митрофана по целом свету где год су постајале српске избегличке групације: по Европи, Америци, далекој Аустралији. Позиван је од разних установа да говори о Хиландару, о Светој Гори и њеној улози у животу православних народа. И отац Митрофан је постао један од најпознатијих Хиландараца, а нарочито после појаве његове чувене књиге „Света Русија у Совјетском Савезу“. Она је, најпре, штампана на српском језику, а потом је преведена и штампана на енглеском, немачком, шпанском, грчком, холандском и руском језику. Од свих емигрантских писаца отац Митрофан је једини доживео да му се књига штампа на седам језика! И што је најважније, ова књига је цео свет заинтересовала за манастир Хиландар и за Свету Гору, па почињу Хиландар посећивати бројни посетиоци са свих пет континената.

Отац Митрофан је у својој књизи заиста продро у саму душу руског народа. И та душа свесрдно везана за Бога, за Христа, за Пресвету Богородицу и за велике руске светитеље и подвижнике, који чине част целом Православљу. И та душа итекако неминовно кида ланце ропства и које су бољшевици били бацили Русију 1917. године. И ти ће ланци занавек попуцати и обистиниће се пророчанство бесмртног Достојевског: Русији ће доћи спасење од ње саме!“ Цела књига оца Митрофана сведочи да ће се то догодити.

За време рата у Босни и Книнској Крајини отац Митрофан је неизмерно помогао свој народ. Стално је путовао у Србију, бринући о деци, сиротињи, инвалидима. Организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Српске у месту Аспровалти, познатом летовалишту на обали Егејског мора. Деца у групама од по 200 до 300 проводила су по читав месец дана одмора у Грчкој. Исто тако доведено је и неколико група од по 40 – 45 рањених инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и манастир Хиландар. За све учињено понудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Српске, али он је, као монах, такву почаст одбио.

Учествовао је у обнови Хиландара. У метоху Какову направио је радионицу за прераду дрвене грађе, подигао велики рибњак, изградио кућице за становање. Трудио се око баште и садио воће. Од државе је добио зграду у Београду желећи да направи мисионарски центар. Нешто раније, отворио је, с намером да постане духовни и мисионарски центар, књижару „Тројеручица“. Стално је штампао и издавао књиге, трудећи се да њима снадбе пре свега младе, жељне Божје утехе и спасења. Увек је био спреман да поприча и посаветује, да поучи и упути. Био је дубоко духован, али је његова духовност била ненаметљива. Томе га је вероватно научило светогорско правило, о чему нам је говорио, „да се монах равна према најбољем и најгорем, на најбољег се угледа а од најгорег учи какав не треба да буде“. То му је омогућило да се слободно креће у порочном свету, саучесно разговара са ђавоље интелигентним и интересатним људима, чак и са бахатим безбожницима, а да сам остане неокрњен.

Сви који су долазили у контакт са оцем Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је надахнуће и духовну снагу да се уздигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.

Упокојио се у Господу непосредно после бомбардовања Србије 5. јула 1999. године, од срца, на метоху Каково. Било му је тешко да гледа ране свог народа, срце није могло да издржи неправде нанете народу Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Сахрањен је 7. јула 1999, на хиландарском гробљу, крај Цркве Светог краља Милутина.

У једном непотписаном тексту објављеном по његовој смрти, запажено је и ово: „Истинито монаштво у свету је велики испит вере и мера огромне духовне снаге. Излагати се замамљивим искушењима света, а остати веран свом монашком завету и чистоти; долазити у контакт са свакојаким људима и често смерно слушати речите и људске умне мирјане, а чврсто остати на свом путу и мисији, велики је духовни подвиг. А баш такав је био је наш отац Митрофан Хиландарац.

Поука оца Митрофана

Духовни пост је најбољи предуслов за причест. Човек који живи у овом хаотичном свету често је у недоумици како да стигне да се бави собом, како да се очисти и доведе у ред. Кад постоји искрена жеља, довољно је учинити онолико колико се, према својој снази и околностима, највише може. Причест освежава и снажи. Ако би ко, по свом суду и мери, сматрао да се потпуно примремио и само што не каже: да ли је још неко као ја, онда је то готов губитак благодати коју Свето причешће доноси. Али на том испиту човек обично пада. Гордост га се лакше дотиче, а она је супротна од онога што човека спасава. Оно чиме је Дјева Марија удостојена да постане Богородица, и оно кроза шта је сам Господ многима показивао Своју божанску природу – то је било смирење. То је оно што свет не може да разуме.

БОРИВОЈЕ КАРАПАНЏИЋ

Preuzeto sa sajta; pravoslavnaporodica