Tema: Andjelko Zablacanski - Poeta i Pesnik

Andjelko Zablacanski - Poeta i Pesnik


Рођен сам 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Основну школу завршио сам у родном месту, средњу техничку у Сремској Митровици, а студирао у Новом Саду, али због тешке саобраћајне несреће (1982) све прекидам и себе проналазим у писању. Поезију, афоризме и кратке приче пишем дуго, али сам ретко објављивао (Круг, Експрес, Политика, Новости, Шабачки гласник...). Песмама сам заступљен у неколико зборника и антологија (Шумадијске метафоре, Антологија песништва Шапчана и Подрињаца...), а као афористичар у зборницима и лексиконима (Ко је ко у нашем хумору и сатири, Књига угурсуза, Извајане мисли, Антологија балканског афоризма...) Објавио сам самосталне збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011) и једну самосталну збирку афоризама Палацање (2006). На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио сам прву награду за приповетку Везирове сузе. Живим у Глушцима.

СОНЕТ О ЖУДЊИ


Којим путем до твог срца стићи
Кад звериње нашу грешку чека
Душе ће нам на стуб срама дићи
А жудњи исплести мреже греха

Коме рећи да искрено љубим
Твоје очи чудеснога сјаја
И како из сна да се будим
Опијен лепотом загрљаја

Очаран белином твоје пути
И осмехом што ми разум мути
Из душе пишем ове риме

Док месец спава у твојој коси
А мени само самоћу носи
На усни дрхти твоје име

ХОЋУ ЖЕНУ


Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице

ЉУБАВНА МУЗИКА


Једна виолина је
у твоја недра злутала
и свира најлепшу сонату.

Једна фрулица је
на уснама ти пуним росе
лет бумбара забрујала.

Контрабас један је
између бедра твојих
гласно дрхтао и утихнуо.

А пут твоја чедна
као жица на гитари
трепери музиком љубави.

НЕ ДОЗВОЛИ


Ако у твом гласу
не чујем виолине
заборавићу да постојим -
у твојим очима
разбиће се слика
мога лика.

Ако у твом осмеху
не чујем жубор воде
заборавићу све песме -
у мојим очима
голе сенке
жене далеке.

Ако у твом уздаху
не препознам срећу
заборавићу све снове -
у твојој коси
ни мирис ноћи
неће помоћи.

ТРЕНУЦИ БЕЗ ЊЕ


Из ока ми се просу месец угашен кишом
Длановима скупљам искре оглувеле ноћи
Док сећањем вучем снове умотане плишом
Од ветрова да сакријем дах што с њом ће доћи

Дан ћутањем украде ми тренутке живота
Што тек с њом ми зора врати кад сунцу намигне
И тад јасно знам да душу дирнуће лепота
Сваки дамар кад у поглед с том женом ми стигне

Чекање ми мисли проспе као жито њивом
Да из сваког зрна песме клија жеља иста
Све минуте пустопољне спалим жудњом живом
Да самоћу загрле ми њена недра чиста

ОБИЧНА ПЕСМА


Не верујем а хтео бих
Не видим
А хоћу да гледам
Не чујем ништа осим чежње

И снови сва чула буде
Снови што дуги краду боје
Снови што из очију
Као сузе радоснице
Капљу
У осмех се задену
И заћуте

Или је песма кратковида и глува
Или је песник уплашен као срна
И не уме да каже
Куд снови одлазе
Кад поглед падне на под
Као осмех се изгуби
Кроз прозор сакривен у недрима

А видим сузе
Чујем осмех
И опет не верујем
А хтео бих
Али не умем – или не смем

СТРАХ ОД РЕЧИ


Откуд ти толико таме
на сићушном длану
у широком оку -
песниче?

У тунелу сам
тунелу још непрокопаном
у очају -
јадниче!

А где је светлост
коју ти дадоше
да као опомена пара уши -
песниче?

Уз богове је угаснула
са страхом од речи
и безнађем -
јадниче!

ЖЕНА С ИМЕНОМ


Где је жена којој могу рећи
Ти си моја нада изгубљена
Где је жена – траг ми мртвој срећи
И у чежњи страст ми уплашена

Где је жена са ветром у коси
И погледом у стид загледаним
Где је жена што слутње не носи
На воћкама прерано обраним

Где је жена што мислима краде
Сваки сан ми беспућем зачаран
Где је жена у дрхтају браде
Док ми живот пролази нестваран