Tema: Dositej Obradovic - Basne

1
Орао и лисица
Орао и лисица учинили су међу собом дружество, и, што би то било всегдашње и постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један другом могли помоћ дати. Зато изберу један велик храст на којего гранами орао начини себи гњиздо, гди снесе јаја и излеже пилиће. Лисица, при корену у шупљини истога древа, начини себи oд лишћа постељу, и, трудна будући, ту окоти лисичиће своје. Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо.
Мало потом врати се лисица и упази жалосно позориште: кров која јоште врућа из гњизда тече, бедни лисичићи плачевне гласе дajy, а орао им ноктима утробу дepe и кљуном им очи вади. Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да oд ког дpyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но oд пријатеља и комшије свога! Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им oд силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.
По мало дана пастири су пекли на пољу месо, от којега орао уграби парче с прилепљеним на њему угљеном. По случају тааа ветар дуваше: упали се орлово гњиздо, спадну доле орлићи, полак попржени. Како ли ти нам их је лисица paдo дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити може.

Наравоученије

„Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се највише људи туже него на комшије и на пријатеље! Данас се љубе и друже, а сутра се псују и руже. Неки страдају за злобу и неправду своју, а неки за незнање и будалаштину. Не дружи се с ким се не познајеш, и непријатељи се с силнијим од тебе, а навластито не примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио пријатељи. Правда изискује да никоме ни најмању обиду не творимо; добродјетељ хоће да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније. Докле нам год ко може учинити зло ако хоће, дотле нисмо на најбољој нози.
Ми ћемо видити у многим баснама да се је лисица у различним опстојателствам паметно и хитро владала, но овде се је сасвим осрамотила. Она је добро знала да орао зецове и лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати? Но холо славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило? Орла за пријатеља имати није шала, то лепо звечи! Но οнајлепше чему нас ова басна учи, ово јест: да се силни не узда у силу своју, ибо „Eστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Ј е с т с у д б и н е о к о к о ј е с в е в и д и”. Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати шта су они од других отели, мало ће им што остати.

2
Орао устрељен
Орао сеђаше на једном високом месту, обзирући се не би ли што себи за ручак уловити упазио. Но, — како се често случава — ко друге| лови, и сам уловљен буде, и ко за туђом вуном пође, сам острижен дома дође. Ловац, негде ту сакривен, устрели орла. „А, мој горки лову, тебе ли ја овде чекам,“ начне полумртав орао себи говорити. А кад упази на крају дршка стреле орлова пера: „О бедни ја, — издишући рече, — моја ли ме иста убијају пера? Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!”

Наравоученије

Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу. Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче. Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују? Подајте деци вашој из прве младости пример добродјетељи, ако желите да вам добра буду, а навластито: „τοιούτος γίνου περί τους γονείς οίους αν εύξαιο έχειν πάιδας: Такав буди родитељем својим какву желиш сам имати децу”. — Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати? Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе. Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи. И ко самом себи угађа и служи, луда сасвим има гооподара.|

3
Лав и лисица
Лав дуго живећи, оматори и врло остари, и не могаше нити брзином ни спагом својом, као у младо добa, другу животињу надјачавајући прождирати. Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост учини. Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при концу. Ко што жели, то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити. А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

Наравоученије

Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи. Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију, лукавством и с при|творностију чине. Кажу за онога искуснога политика папу Ксиста да је, пре него папом постане, све погрбљен ходио и на чаршаву од мреже ручао; а како ти га учине папом, исправи се и укочи боље него иједан кардинал. „Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”. А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?” Проворљив и лукав човек по времену се влада, и преоблачи се кад у курјачју, кад у лисичју, а кад је до потребе и у овчју кожу, и самога свеца. „Чувај гуске кад их лисица исповеда и кад им курјак проповеда”, вели једна инглеска пословица. Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо. „Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије. Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо. „Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Лисица нам овде паметну науку даје: да не хитимо у нашим претпријатијам: „Прости, чико, немам кад, трагови ме плаше”. Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко је, како поступа, и како се је пре владао. Има више од две хиљаде година како се Еврипид тужи да је мучно човека познати, говорећи: Тί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώποις ώπασε θεός ανδρών δ΄ούτω χρή τον κακόν διειδέναι, ουδείς χαρακτήρ εμπέϕυκε σώματι? Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”. (Нека ми|ко не прими за голу сујету што јелински гдигди мешам: ови ми је језик од младости мио, и рад бих да се многима од наших младића смили; зато гдишто примешавам, ако ништа, на срећу: често малена варница велику ужеже ватру.)

4
Лав, курјак и лисац
Лав, први и најстарији oд свију лавова и цар свију животиња, находећи се слаба здравља, не излажаше из своје пештере. Многи лавови, царски министри, прочих звериња кнезови и поглавари, и сами мајмун, мајмунски биров, кроме једне лисице, сакупе се за посетити и нагледати лава, цара свом. Курјак, први курјачки муселим, офавно паметозлопствоваше на једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша. И тако ови непрестано вребљаше способно време како ће лисцу скувати попару. Сада, дакле, не видећи га у скупштини, почне на њем клеветати, говорећи да сам он не само не поштује но и презире и за поруганије држи лава господара.

У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу реверенцију. Лав, сав разјарен, не гледајући на његов поклон и комплименте, с громовитим гласом: „Тако ли је то - начне говорити — кад сам ја здрав, ти си први при мени; а кад сам болестан, онда си последњи!”„Сама љубов и верност моја к теби и попеченије о твојем здрављу причина су што ја касно долазим и лекарство ти носим”. „Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!” Макне цар главом, скоче лавови на курјака, шчепају ти нам га и начну га дерати. Бедни курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „Како си свирао, комшија, тако сад играј!

Наравоученије

Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и варварству, и којих су качества и склоњенија својствам четвероножних животиња подобна.

Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже. А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што I њега крађе своје учасником бити не удостојава. Лисац нам овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал' ваља му простити, јер му је до главе. Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути. Мало је С о к р а т а и К а т о н а на свету који, у овако критическим окресностима, не би овог истога лисца себи за приклад узели. Но овога се оном народу није бојати којим правдољубив и просвештен владјетељ управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг на челу носи.” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?“ „Честити везиру, они који је отуд пошао а к нами не дошао”, одговоре простосрдечни старци. |

5
Лав и Магарац
Лав и магарац пођу у лов. Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу. Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини oд мојега гласа!” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си, бих се oд твоје вике уплашио.”

Наравоученије

Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју. Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних ствари које нит су кад вид'ли нити ће видишти. Ако се у помрчини боје да о што главом не лупе, и да у какву јаму не упадну, имаду разлог: нека се боје и чувају. Ако ли се пак плаше да што у мраку не виде, лудо мисле: шта ће видити кад се у помрчини не види? Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и како се вештице преобраћу у кокошке.

Не верујте, моја децо, све су то голе лажи! Но слушај|те како то бива. На гробљу су велики крстови од којих се на месечини виде сени, пак ко се је научио из младости плашити, пролазећи туда, види те сени, или каква пса да туда протрчи, или мачка ком се у ноћи сијају очи, или који иструнут крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам! Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје. једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу. По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити. Премудро нас учи П и т а г о р, у златни своји стихови, чеса се ваља бојати и чеса не: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου χρηστά δε τέρπου: Делај то што те неће увредити и размишљај пре дела, зло кад учиниш бој се, а о добру весели се”. Буди добродјетељан, буди разуман, пак ћеш онда рећи к свим сујетним страшилиштам оно што је наше басне лав магарету рекао: „И ја да те не знам ко си, бих те се уплашио”.

6
Лав, Магарац и лисица
Лав, магарац и лисица пођу скупа у лов с уговором: што улове да разделе. Кад довољно лова налове, лав рекне магарцу да добитак па|метно разуели. Ови разложи све на три једнака тала, дозвољавајући другима да изаберу шта се коме љуби, придодајући да ће он с којим му драго талом што остане задовољан бити. „Је ли, то ли се зове паметно делити? Почекај мало, да те научим памети!” одовори му срдити лав, пак онда тресне с њим о земљу и распара му трбух. „Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта jе, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити? „Mагарећа будалаштина, господару”, одовори ова.

Наравоученије

Τα των ανοήτων παθήματα των ϕρονίμων εισί μαθήματα: Безумних страданије разумнима је ученије”. Смислен и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими, ибо, при прочеј лудости, ово му је највећа: да се сам себи најпаметнији чини и за срамоту држи од другога што научити. Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и недостаточно, хоће да тако остане. Ако је лењив, неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге да научи, пак говори пуст што му год на памет дође. Ступа напред, нити се обзире, као | слепац кад по блату бежи, иде само на срећу, куд пуче да пуче. А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре. Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива.

Но да дођемо к нашеј басни. Лав овде представља неправедна и силовита човека коме ништа није право ни паметно што њему није на корист. С таковим бесовесним и бешчеловечним звером правду тражити, то значи: себи погибал на главу навлачити. Простосрдечно и бедно магаре увјештава нас да се с силним не дружимо. Чему нас лисица учи, то остављам нека свак погоди.

7
Лав и медвед
Лав и медвед пођу по једној дубрави од глади лекарство тражећи. Намере се заједно на једно дебело јеленче, које, један с једне стране а други с друге, ласно ухвате и убију. Да га разделе на полак? Сваки, есапећи по празнини трдуха свом, види уда ће му полак мало бити; свак би рад све имати. Почну се дакле око њега чупати и дерати, док оба изнемогну и у несвест падну. Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај! Зла нам срећа и с нашим лакомством, — рекну они једва крећући се — за лисицу ли ми мал' главе не изгубисмо!”|

Наравоученије

Неситост и лакомство хиљаду зала на људе навлаче, сеју свуда раздор и несогласије, завађају и раздељавају сродну браћу и драге пријатеље. „Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били. Полак с согласијем и с правдом, више је и напредачније, јер је с благословом божјим, него ли све с неправдом и с проклетством. „Farina de diavolo va presto in semola. Брашно ђавоље иде брзо у мекиње”, паметно вели талијанска пословица. Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу зида, неће му унуци у њојзи живити. Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити.

8
Лав и зец
Лав, тражећи што за ручак, упази здрава зеца у међи заспата. Могаше га ласно спачати, но видећи подаље јелена, пусти се за њим. Зец се пробуди и побегне, а јелен утече. Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто. Почне лизати усне и махати главом: „Ето ти моје памети, хоћу јелена, нећу зеца!”|

Наравоученије

И ово је против лакомства: избирач није свагда погађач, и ко хоће всегда веће, губи често из вреће. Бољи је један зец у чанку, него два у пољу. Правда да ова правила нити су за свакога, нити за свако време. Ко се всегда боји да не изгуби, мало ће кад добити. „Audacem fortuna juvat: Слободног срећа помаже”, веле Латини. Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак.

Чему нас дакле ова басна учи? „Mηδέν άγαν: Ништа преко мере”. Ухвати зеца, па онда трчи за јеленом. Разуман човек нити је страшив, нити пак преко мере слободан. Ко би рад да никад ништа не изгуби, мучно ће што добити. Велика је различност с разумом или без разума што изгубити. Што други вредни и паметни чине, зашто не би и ми чинили? Ако ли нам се пак што противно случи, нико паметан неће нам се ругати. Предострожност и разум нека свачим управљају. Ти учини све што надлежи, пак се уздај.

9
Лав и човек
Лав и човек почну се инатити о својим преимуштествам. Човек хвали људе, говорећи да су вреднији и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но напротив утврждава да је један лав јачи од неколико људи. Њихово преније потезало се задуго, док по случају намере се Helгде на икону Херкулову, гди бијаше изображен ови како дави лава. „Видиш то?” рекне човек. „ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја бux теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.”

Наравоученије

Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају. Правда да је не само лав но и коњ и во много јачи од човека, но не имајући человеческе хитрости и разума, принуђени су покорити се човеку. Сама храброст и јуначество једнога народа без науке и мудрога прављенија подобне су зверској снаги; бране се за неко време, ал' најпосле морају рећи „ејвала”, и покорити се. Наука, мудрост, мудро и законо прављеније, искуство, просвештених народа подражаније, а сврх свега трудољубно и добродјетељно једнога општества житије: ево што саставља његову праву храброст и јунаштво, и без тога или је у рабству или ће с временом бити. Бог и натура тако су одредили: како човек скотом, тако и разуман неразумним да влада и управља.|