Tema: Obicne Pesme

I N S P I R A C I J A

Dugo sam pokušavao da oštricom noža,
sa izrazito vrnom drškom,
probodem kažiprst.

Nisam uspeo.

Nastavio sam da gledam film,
ili bolje reći televitor.

Bilo je 22:30 i nešto čudno je počelo da se dešava...
Osećaj potpune praznine svuda oko mene.
I kao, da se sve više približavao,
vrebajući trenutak nepažnje ili nepažljiv trenutak...
Više se ne sećam...

HU)95m Kir8ct ypfc73

SRANJE!!!

Gubim inspiraciju...

Osećam se kao mala bela tačka koja,
nakon isključivanja televizora
satima ostaje na sredini ekrana
nemoćna da ga,
bez struje,
ponovo celog osvoji.

LJ U B A V I

Sedeo sam na prozoru i hranio pticu.
Začu se zvono, vrata se otvoriše
i ona potrča ka meni.
I ka prozoru.
Saplela se i već je bila na putu ka pločniku.
„Trinaest spratova?
Ako me stvarno voli, neće poginuti,
pa ljubav je NEUNIŠTIVA!“

Tup udarac.
Trzaj glave.
Izgleda da me nije volela.

Otišao sam do vrata koja nije zatvorila.
Zatvorio ih
i duboko uzdahnuo...

Ptica je odletela.

P E S M A K O J A D O Č E K A J U T R O

Ustajem,
ujutru ili u podne, sasvim svejedno,
i po stolu nalazim
i na podu nalazim
i svuda po sobi nalazim papire
na kojima sam prethodne noći pisao pesme.

Čitam ih mamuran,
misleći o nečemu drugom.

Čitam ih, ipak, veoma pažljivo.

Onda izdvojim neke,
one koje su preživele,
one,
koje će živeti večno.

Ostale bacam,
ili cepam,
ili ih koristim kao WC papir
dok poslednji put ih čitam
u nadi,
da ću,
(možda)
u poslednjem trenutku
prepoznati neku zanimljivu rečenicu.

P R O S J A C I

Prosjaci.
Sede u gomilama,
na ulici,
u parkovima,
na svim mogućim, železničkim, auzobuskim, avionskim,
životnim stanicama...
I prose.
Traže novac i ništa drugo
Samo novac!
Ne traže ni ljubav
ni sreću,
ni prijateljstvo
ni reč,
ni mir
ni iskrenost.
NIŠTA!
Samo novac.
U stvari, svi mi ponekad prosjaci.
U ljubavi, uopšte u životu,
na poslu
pri razgovoru,
na sopstvenoj sahrani, u kolevci...
i stalno tražimo od nekoga nešto,
ili,
od nečega NEKOG!

P R O L A Z N O S T

I dok sam razmišljao gde ću zapisati pesmu,
zaboravio sam šta sam hteo da napišem.

Možda je to
(pisanje)
i najmanje bitno.

Bitno je da vreme prolazi,
bitno je da vreme ne stoji,
bitno je
i nije bitno...

Zaista, u vezi sa pisanjem
NIŠTA NIJE BITNO!
Ni pesme,
ni način na koji ih beležiš
niti gde ih beležiš.

Važno je da se nešto dešava.

Makar to bila i prolaznost,
sama po sebi.

D R U G A S T R A N A

Drugu stranu papira je uvek teže ispuniti
zbog tereta onoga što je napisano na prvoj
i pod pritiskom da zadovoljiš
olovku
koja želi da bude iskorišćena
papir
koji ne želi da ostane prazan
vreme
ostale
o kojima si u međuvremenu razmišljao
sunce
koje je već promenilo položaj
sutrašnji dan
koji je isti kao i bilo koji drugi
roditelje
devojku
koja se baš i ne razume u tu čudnu igru reči
krokodila
koji jede samouverenog šerifa
neonsku reklamu
koja u sporednoj ulici skoro bez ikakvog smisla,
treperi čitavu noć...

Druga strana je uvek druga.
I nebitna,
osim...
ako je poslednja.

POSLEDNJE UTOČIŠTE


Jedino mesto u tvom stanu,
jedino mesto na svetu,
jedino mesto u tvom životu na kome možeš
zaista mirno,
zaista dugo
da uživajući sediš satima je WC.
misliš o kosmičkoj ravnoteži, ma šta ona značila,
o morskim krastavcima i seksualnim iskustvima,
ljudima u logoru i ljudima na slobodi
vodi, vazduhu, zemlji, suncu
prljavom noktu na tvom nožnom palcu
(naravno levom),
maljavim nogama I nogama uopšte
i sve to dok se fizički,
mada više psihički, prazniš.
i dok tvoja govna mirno plutaju zarđalim cevima
ka najbližoj gradskoj reci,
gde će ih strpljivi pecaroš pogledom ispratiti.

Ljubav je glupost,
glupost je neunistiva
zato je ljubav vecna!

D A N

Danas je Dan,
jedan od onih,
u kome mir postaje agresija.

Danas je Dan,
jedan od mnogih,
u kome želja postaje opsesija.

Danas je Dan,
jedan od inih,
u kome praznina ispunjava sve.

Danas je Dan,
jedan od mnogih,
u kome ne mogu da pronadjem sebe.

Danas je Dan,
jedan od Mnogih,
u kome ne dobijam ništa,
a gubim Sve!

S L O B O D N E R U K E

Slobodne ruke pokreću svet.
Pogled u nebo.
Mene više ne drži mesto...

Da li je sve bilo samo san?
Ili istina skrivena vešto?

T A J N A


Sedeo sam,
bez ikakvog cilja ili plana šta dalje,
a osećao sam se mnogo bolje od njih!

Bio sam potpuno smiren.
Nisam nigde kasnio,
jer nigde nisam ni žurio.
Ni za koga se nisam brinuo,
jer me niko nije ni čekao.
Samo sam sedeo.
i gledao.

A ljudi?
Ljudi su prolazili.