Printable View
Odjekivanje
Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu
Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost
Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost
Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram
I odjekujem odjekujem
Odjekujem
Očiju tvojih da nije
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Pre igre
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja. Zažmuri se na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe
Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
***
Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna
Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima
Posle igre
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…
Pepela
Jedni su noći drugi zvezde
Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći
Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noć poslednja bude i zvezda i noć
sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra
Poslednja igra
Sahranjujem majku
Na starom prenaseljenom
Novom groblju u Beogradu
Sanduk se s mukom spušta
U usku plitku raku
I leže na očev
Nestaje brzo ispod prvih grudvi
Dva mlada gologlava grobara
Skaču po nevidljivom sanduku
I nabijaju zemlju
Na podignutim njihovim lopatama
Sijaju dva popodnevna sunca
Vesela moja majka
Sa ushićenjem bi gledala
Ovu igru u njenu čast
Padni mi samo na pamet
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Izađi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
Predeli
“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova
Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine
Patka
Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda
Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići
Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore
Pesma mlade istine
Pevala istina u mraku
Na vrhu lipe nasred srca
Sunce će kaže sazreti
Na vrhu lipe nasred srca
Ako ga oči obasjaju
Ismejali smo pesmu
Uhvatili i vezali istinu
I tu je pod lipom preklali
Oči su bile zaposlene
Napolju u drugome mraku
I ništa nisu videle
Što se srebrne ribe tiče
Ni mačke je ne bi jele
Grdno smo se prevarili
Mračno nam je sad u duši