Printable View
Kuća
U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine
Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću
Imaš Agime najzad krov nad glavom
Nemam krov
Odneo ga vetar
Imaš valjda vrata i prozore
Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima
Imaš barem četiri zida
Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću
Ljubav na prvi pogled
Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja
Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu
Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim
Mala kutija
Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju
Majstor senki
Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag
Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja
Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju
U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu
Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš
Ništarija
Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim
Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna
Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa
Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa
Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene
Nebesko putovanje
(Živo meso)
Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja
Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava
Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama
Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli
Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati
Na kraju
Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više
Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe
Gde sam sad
Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine
Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek
Neodložni povratak
U ćeliji Bečkerečkog zatvora
Provodim dan s crvenoarmejcem
Odbeglim iz zarobljeničkog logora
Čekam da se svaki čas otvore vrata
Pa da ga izvedu
I streljaju u dvorištu
On me moli da mu pokažem
Kako će najbrže stići
Do Moskve
Ja mu zidam na podu
Usputne gradove od hlebnih kuglica
On meri palcem rastojanja
Tapše me ručerdom po plećima
I trese glasinom ceo zatvor
Lepotica nije daleko
Nevidljivi zemljak
Svetski putnik Dositej Obradović
Retko navraća
U svoj zavičajni Banat
U Vršcu na primer boravi triput
Graždani viđaju starca čigru
U izbledelom redengotu
Sa crnim cvetićima od burmuta
Na preklopima
Ne vide zmiju Roboros
Obavijenu oko njegvog šešira
Ni štampariju novu u njegovoj glavi
Ni slova ne vide
Koja njegove potpetice otiskuju
Na vlažnoj kaldrmi Dvorske ulice.
Oca pravog nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi