Vasko Popa - Najlepse Pesme

Vasko Popa - Najlepse Pesme


Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. rve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. Njegova prva zbirka pesama “Kora” (1953) uz “87 pesama” Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: “Nepočin polje” (1956), “Sporedno nebo” (1968), “Uspravna zemlja” (1972), “Vučja so” (1975), “Kuća nasred druma” (1975), “Živo meso” (1975), “Rez” (1981) kao i ciklus pesama “Mala kutija” (1984), deo buduće zbirke “Gvozdeni sad” koju nikad nije dovršio. d 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku “Od zlata jabuka” (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku “Urnebesnik” (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku “Ponoćno Sunce” (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. asko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu “Slobodno lišće”. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. mro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. ojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. osle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama “Gvozdeni sad”, zatim nezavršena celina “Lepa varoš V”, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom “Ludi Lala”. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima “Kalem”. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga “Rumunske i druge pesme” gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. asko Popa je prvi dobitnik “Brankove nagrade” za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju “Branko Miljković”, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada “Skender Kulenović”.

Daleko u nama
1
Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba
2
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova
3
Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan
4
Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama
5
Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule
6
Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod
7
Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu
8
Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali
9
Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim
10
Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku
11
Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale
12
Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda
13
Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi
14
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Daleko u nama

15
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi
16
Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš
17
U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim
18
Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem
19
Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana
20
Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni
21
Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu
22
Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo
23
Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari
24
Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si
25
Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene
26
U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti
27
Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica
28
Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela
29
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama
30
Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo
Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Daj da ti priđem

Daj da ti priđem
Hromi vuče

Daj da ti iščupam
Tri čudotvorne dlake
Iz trouglaste glave

Daj da ti štapom dodirnem
Zvezdu na čelu i kamen na srcu
I levo i desno uvo

I daj da ti poljubim
Ranjenu božansku šapu
Naslonjenu na oblak

Daj da ti priđem
I ne plaši me svetim zevanjem
Hromi vuče

Gvozdena jabuka

Gde mi je mir
Neprobojni mir

Gvozdena jabuka
Teme mi je stablom probila
Glođem ga
Vilice sam oglodao

Lišćem me okovala
Brstim ga
Usne sam obrstio

Plodovima me usijanim tovi
Točim ih
Mozak sam rastočio

Gde mi je mir
Gvozdenoj jabuci da bude
Prva rđa i poslednja jesen
Izgubljena crvena čizmica


Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda

Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih

Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju

Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku

Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svežim tragovima blata

Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života

Jurke

Jedni odgrizu drugima
Ruku li nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže, njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega.

Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Kosovo polje

Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.

Krompir

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

Kuća

U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine

Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću

Imaš Agime najzad krov nad glavom

Nemam krov
Odneo ga vetar

Imaš valjda vrata i prozore

Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima

Imaš barem četiri zida

Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću

Ljubav na prvi pogled

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Mala kutija

Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju

Majstor senki

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

Ništarija

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Nebesko putovanje

(Živo meso)

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

Na kraju

Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe

Gde sam sad

Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine

Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek

Neodložni povratak

U ćeliji Bečkerečkog zatvora
Provodim dan s crvenoarmejcem
Odbeglim iz zarobljeničkog logora

Čekam da se svaki čas otvore vrata
Pa da ga izvedu
I streljaju u dvorištu

On me moli da mu pokažem
Kako će najbrže stići
Do Moskve

Ja mu zidam na podu
Usputne gradove od hlebnih kuglica

On meri palcem rastojanja
Tapše me ručerdom po plećima
I trese glasinom ceo zatvor

Lepotica nije daleko

Nevidljivi zemljak

Svetski putnik Dositej Obradović
Retko navraća
U svoj zavičajni Banat

U Vršcu na primer boravi triput

Graždani viđaju starca čigru
U izbledelom redengotu
Sa crnim cvetićima od burmuta
Na preklopima

Ne vide zmiju Roboros
Obavijenu oko njegvog šešira
Ni štampariju novu u njegovoj glavi

Ni slova ne vide
Koja njegove potpetice otiskuju
Na vlažnoj kaldrmi Dvorske ulice.

Oca pravog nisi imala

Majka ti nije bila kod kuće
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Odjekivanje

Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu

Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost

Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram

I odjekujem odjekujem
Odjekujem

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Pre igre

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja. Zažmuri se na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
***
Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna
Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima

Posle igre

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

Pepela

Jedni su noći drugi zvezde
Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći
Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noć poslednja bude i zvezda i noć
sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

Poslednja igra

Sahranjujem majku
Na starom prenaseljenom
Novom groblju u Beogradu

Sanduk se s mukom spušta
U usku plitku raku
I leže na očev

Nestaje brzo ispod prvih grudvi

Dva mlada gologlava grobara
Skaču po nevidljivom sanduku
I nabijaju zemlju

Na podignutim njihovim lopatama
Sijaju dva popodnevna sunca

Vesela moja majka
Sa ushićenjem bi gledala
Ovu igru u njenu čast

Padni mi samo na pamet

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Izađi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta
ćutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je među nama došlo

Predeli

“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova

Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine

Patka

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

Pesma mlade istine

Pevala istina u mraku
Na vrhu lipe nasred srca

Sunce će kaže sazreti
Na vrhu lipe nasred srca
Ako ga oči obasjaju

Ismejali smo pesmu
Uhvatili i vezali istinu
I tu je pod lipom preklali

Oči su bile zaposlene
Napolju u drugome mraku
I ništa nisu videle

Što se srebrne ribe tiče
Ni mačke je ne bi jele
Grdno smo se prevarili

Mračno nam je sad u duši

Ružokradice

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Razgovor

Zašto se propinješ
I obale nežne napuštaš
Zašto krvi moja
Kuda da te pustim
Na sunce
Ti misliš poljubac sunca
Ti pojma o tome nemaš
Ponornice moja
Boliš me
Odnosiš drvlje i kamenje
Šta ti je vrteško moja
Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo
Crveni zmaju moj
Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Što dalje možeš teci krvi moja

Sirotna odsutnost

Oca pravoga nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kad si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom

Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama

Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skačeš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ

Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom

Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Spomenik kiseoniku

(Kuća nasred druma)

Rujni neki vetar me naneo
U ovu širokogrudu zemlju
Iz čijeg srca je izraslo
Zelenooko drvo života
Diše i tako napaja
Jednu malokrvnu zvezdu
Prestrašili me spomenici lutkanima
Opremljenim hladnim i vatrenim
I drugim nevidljivim oružjem
Nigde me nije obradovao
Spomenik kiseoniku

Naoružanom lišćem
I cvećem i plodovima
I drugim zrelim istinama

Srce belutka

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema

Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni

Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova

Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko

Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala

Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu

Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

Srce belutka

Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta je s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša
Među svetovima svet

Svadbe

Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu

(Ova se igra retko igra)

Slobodan let

Pusti nas da odletimo
Iz tvog dvora bez temelja

U zvezde sam vas kovao
Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani

Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao
Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let

Skreni pogled prema meni

Skreni pogled prema meni
Hromi vuče

I nadahni me ognjem iz čeljusti
Da propevam u tvoje ime
Pramaternjim lipovim jezikom

Ispiši mi kandžom na čelu
Nebeske crte i reze
Da stasam u tumača tvoga ćutanja

I ugrizi me za levu ruku
Da mi se poklone tvoji vukovi
I da me za pastira izviču

Skreni pogled prema meni
I ne bulji više u srušeni svoj kip
Hromi vuče

U znaku vukova

Nadomak poslednjih gradskih kuća
Našli su na putu zaklane konje
Upregnute u prazna kola

I na dudu kraj puta
Trgovca pretvorenog u belu ovcu

Cele su noći vukovi igrali kolo
Oko voćke s mirisom ljudskog mesa

Ti bi se lako nagodio
S repatim igračima
Kaže mi staramajka

Buljim u njene vučje zube
I trudim se da joj odgonetnem smeh

Trčim u baštu iza kuće
Penjem se na zavejanu krušku
I vežbam se u vučjem zavijanju