Jakov Ignjatovic

[Rada]

JAKOV IGNJATOVIC

Jakov Ignjatović je bio srpski romanopisac i prozni pisac. Rođen je 8. decembra 1822. godine u
Sentandreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava
je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u
husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je
izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je,
posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850,
a zatim je putovao po svetu. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom
životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854-1856, zatim „narodni
sekretar“ u Karlovcima i veliki beležnik u Novom Sadu. U periodu od 1863. do 1879. živeo je u Dalju,
gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju
privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Kad je narodna stranka Svetozara
Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno
učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare,
Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik
srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od
srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za
dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 5. jula 1889.
godine. Najpoznatija dela su mu: "Večiti mladoženja", Beograd 1910 "Đurađ Branković", Sremski
Karlovci 1859 "Uveo listak", Novi Sad 1878 "Stari i novi majstori", Novi Sad 1883

[Vesna]

KNJIŽEVNI RAD

— Do 1848. Ignjatović je činio nekoliko slabih književnih pokušaja, u poeziji i u putopisu. Posle 1848, u nedostatku drugih, on dolazi za urednika Србскогъ лѣтописъа, i tu piše dobre književne članke i daje kulturno-istorijske priloge o svome rodnom mestu. U svojim kritičkim člancima on ustaje protiv klasicizma, koji je već izumirao u srpskoj književnosti, protiv nemačkog uticaja, koji je tada plavio srpsku književnost, i traži nacionalniju, originalniju, življu književnost, onakvu kakvu su zamišljali Dositej Obradović i Vuk Karadžić, i kakvu su radili Branko Radičević, a naročito Jovan St. Popović. U toj borbi protiv mrtve "školske literature", on kao pole književnog rada ističe "prošlost i sadašnjost svog naroda", "istoriju srbsku i socijalni život". I on naročito preporučuje rad na romanu, nacionalnom i socijalnom.

U duhu toga programa on počinje rad 1859. god. Te godine izišla je prva knjiga njegovog "istoričeskog romana" Ђурађъ Бранковићъ (produžen u Nedeljnom listu za 1880. i 1881).102 Šezdesetih godina piše nekoliko istorijskih pripovedaka (Manzor i Džemila, 1860, i Krv za rod, 1862). Iz toga je doba i njegov čuveni članak Srbin i njegova poezija (1860). Od 1862. on počinje rad na romanu iz suvremenoga života. Roman Trideset godina iz života Milana Narandžića izišao je u dve knjige, u Novom Sadu, 1860. i 1863 (novo izdanje Srpske književne zadruge u Beogradu, 1900). Seoski roman Čudan svet izišao je u Novom Sadu 1869. Trpen spasen, vrlo popularan ali nedovršen roman izišao je u Srbadiji 1874. i 1875, i rđavo svršen u pozorišnom komadu Adam i berberin (1881). Vasa Rešpekt je iz 1875 (novo izdanje Srpske književne zadruge 1913), Uveo listak iz 1878, Večiti mladoženja iz 1878 (novo izdanje Srpske književne zadruge 1910), Stari i novi majstori, roman iz zanatlijskog života, iz 1883; nedovršeni istorijski roman Deli Bakić iz 1886. i 1889; veliki socijalni roman Patnica, u tri knjige, iz 1888. Manje pripovetke i nekoji književni članci izišli su u dvema sveskama njegovih Skupljenih djela (Novi Sad 1874, Temišvar 1878). Pored toga Ignjatović je napisao priličan broj manjih humorističnih priča, istorijskih članaka, književnih priloga, počeo štampati svoje zanimljive memoare, i sve vreme živo se bavio novinarskim i publicističkim radom. Po plodnosti on je jedan od prvih pisaca srpskih.

[Vesna]

ISTORIJSKI ROMANI I PRIPOVETKE

— Ako se ostavi na stranu njegov politički i publicistički rad, Ignjatović je sav u romanu i pripoveci, na kome je radio u dva pravca, u istorijskom i u socijalnom.

U početku svoga književnoga rada on se bavio istorijskim romanom i pripovetkom. Iz toga doba su Đurađ Branković, Manzor i Džemila i Krv za rod; osamdesetih godina opet se vratio na to polje, i iz toga vremena su njegovi nedovršeni istorijski romani Kraljevska snaha i Deli Bakić. On istorijski roman shvata ne kao književnik no kao nacionalni radnik: "U istoričnom romanu, pisatelj pripoveda svom rodu na poetičan način njegovu istoriju", da narod "u svojoj krasnoj prošlosti uživa, i duh mu ne samo ne klone, nego mu se još većma uzdigne." Ideališući uopšte o srpskom narodu, on je idealizovao i njegovu prošlost, predstavljao je na "poetičan način", romantičnom patriotskom frazeologijom. Istorijske fantastične pripovetke vrste Manzora i Džemile su produžavanje Milovana Vidakovića, i, vrlo mnogo čitane, služile su za obrazac patriotskim pripovedačima šezdesetih godina, kao i Čedomilju Mijatoviću kada je docnije pisao Ikoniju vezirovu majku i Rajka od Rasine. Đurađ Branković je neuspeo pokušaj: Ignjatović je hteo da bude "poetičan", ali njegova priroda vukla ga je dole, i on je svoj "istoričeski roman" sveo na prepričavanje istorije i vulgarne i netačne opise života na srpskom dvoru u XV veku. Kraljevska snaha i Deli Bakić su suva, kroničarska izlaganja, izlaganja više-manje tačnih istorijskih događaja, bez reda, bez veze, bez poezije, čak i bez elementarne pismenosti.

Ignjatović, po svojoj prirodi i po vrsti svoga književnoga talenta, nikako nije bio za istorijski roman. On je u taj posao ušao više ponesen opštom strujom svoga romantičkoga doba no svojim duhom i ukusom, i nije uspeo da išta dobro dade u tom pravcu. On se ili ograničava na suvo i hladno pričanje istorijskih događaja, bez mašte, bez boje, bez poezije, bez osećanja istorijskog života, čak bez dovoljno istorijskog i geografskog znanja, puštajući s vremena na vreme maha svojoj intimnoj prirodi, dajući grube opise nižeg života, padajući u vulgarnosti i onde gde je hteo da bude poetičan. Ako ne čini to, onda upada u naivnu i starinsku romantiku, puštajući svom srpskom oduševljenju sav mah, pišući, fantastične patriotske priče za veliku srpsku decu šezdesetih godina. Kada je pisao sve te istorijske pokušaje Ignjatović je bio u neskladu sa samim sobom, radio stvari koje nikako nisu odgovarale njegovoj prirodi. Da je samo njih pisao, on bi za sobom ostavio vrlo malo traga i zauzeo malo mesto u srpskoj književnosti.

[Vesna]

SOCIJALNI ROMANI

— Po svojoj prirodi i po svojim književnim shvatanjima Ignjatović nije bio čovek prošlosti, i to poetizovane prošlosti, no čovek od sadašnjosti, od realne i prozaične sadašnjosti. On je imao smisao i razumevanje za suvremeni i stvarni život, i prvi ga počeo, iskreno i potpuno, prikazivati u srpskoj književnosti. On je prvi u svom dobu video mogućnost socijalnog romana u srpskoj književnosti, i još 1857. tvrdio da on "ima veliku budućnost". Ono što je njegov neposredni učitelj Jovan St. Popović činio u komediji, radio je on u romanu: uzimao za predmet svoga književnoga rada suvremeni srpski život, i to više sa njegove komične i ružne strane. Za blizu trideset godina svoga rada, Ignjatović je dao jedan ceo niz romana i pripovedaka iz suvremenoga života srpskog, više no ijedan srpski romanopisac.

Mašta kod njega uopšte nije bila jaka, i to se jasno vidi u njegovim istorijskim pripovetkama, gde u većini slučajeva samo prepričava istoriju. U socijalnim romanima on se oslanja na svoja sećanja i lično poznavanje života, unosi stvari koje je video i doživeo, priča o ljudima koje je znao. U tim njegovim romanima ima vrlo mnogo autobiografskog, u njih je uneo gotovo svu svoju porodicu i svoje rodno mesto, Sentandreju. I on uzima da slika život svoga rodnog mesta, proces slabljenja nekada jake srpske rase i padanja nekada živog građanskog staleža, da kao kontraste prikazuje stare i jake naraštaje i mlade i klonule, svu tragediju "slavne i padajuće Sentandrije". I sa ljubavlju prema svemu što je nekada bilo, i sa sklonošću da suvremeni život slika u mračnim bojama, on redom izlaže svu tu moralnu i socijalnu krizu u srpskom društvu. U Večitom mladoženji i Vasi Rešpektu on opisuje taj proces propadanja u građanskom staležu, u trgovačkom redu. U Starim i novim majstorima on slika taj isti kontrast između onoga što je nekada bilo i onoga što je sada u zanatlijskom redu. U Čudnom svetu on izučava taj proces raspadanja na selu, u seljačkom svetu. Patnica, koja je, pored svih svojih mana, najpotpuniji njegov roman, delo njegove književne zrelosti, suma njegovog životnog iskustva, sinteza njegovih društvenih romana, opisuje taj isti proces raspadanja u celom srpskom društvu, svet koji tone u sebičnosti i u porocima, trijumf zla nad svim što je dobro. Utisak svih tih njegovih socijalnih romana u kojima opisuje nestajanje starog, jakog, solidnog srpskog društva u svim staležima, i razriven, oboleo život novijih naraštaja, sva ta tamna slika propadanja jedne rase i raspadanja jednog društva, čini težak, mračan utisak, daje utisak "neke monotone tuge", kako je tačno primetio Svetislav Vulović.

[Vesna]

AVANTURISTIČKI ROMANI

— Ignjatović je mnogo više bio poznat i čitan svojim pikarskim, humoristično-avanturističnim romanima, u rodu Lesažova Žila Blaza i Gogoljevih Mrtvih duša. Takvi su njegovi romani Milan Narandžić i Trpen spasen. I sam čovek od dosta niskih nagona, neuredan, čergaš u životu, Ignjatović je voleo avanturiste, muvala kroz život, neskrupulozne i raspoložene borce u borbi za opstanak ["črevougodnike"]. Za ljude kao što su bili Milan Narandžić i Đoka Glađenović on je imao neprikrivenih simpatija, i sa ljubavlju je slikao njihov vulgaran i nizak, ali živopisan i zanimljiv život. Ti njegovi romani pisani su sa živošću, sa mnogo boje i pokreta, i daju utisak stvarnoga života. U njima se oseća jak dah, pa i zadah života, i to su široke realistične, nepoetične, ali tačne slike stvarnosti, "odsečci života", kakve su radili naturalisti.

[Vesna]

REALIZAM NJEGOVA DELA

— Ignjatović je bio realist, upravo naturalist, ne po uverenju i književnom obrazovanju, ne po tom što je pripadao realističkoj i naturalističkoj školi, koja se u doba njegova početka tek stvarala u evropskoj književnosti, no po tome što mu je priroda bila takva, što je tako u duši osećao spoljnji svet i što ga je samo tako mogao izražavati. Nimalo sentimentalan, pun krvi i fizičke životne energije, jakih živaca, velikih apetita, on je voleo zemaljski život i ljude koji žive na zemlji. On nikada nije mario za "otmen" i "vaspitan" svet, za konvencije, norme, etikete, gde je ljudska priroda izopačena, sputana, ukočena. On voli prost, primitivan svet, "niži stalež", gde su ljudi onakvi kakvi u stvari jesu, gde je ljudska priroda otkrivena, gde je svaki svoj. On je ušao u taj svet koji nijedan srpski pisac pre njega nije opisivao, i osetio lepotu onde gde je niko nije hteo videti. On je taj svet voleo, družio se sa njime i sa ljubavlju bio njegov slikar. Prikazujući taj niži život u svom njegovom šarenilu i obilju, on je dao najveću galeriju tipova u srpskoj književnosti, najveću socijalnu panoramu koju mi imamo.
Realist je bio i po izvesnoj hladnoći, uzdržljivosti, gotovo bezličnosti, kojom je prikazivao život. Dok su raniji srpski pisci svom svojom dušom učestvovali u svom književnom delu, radovali se i žalostili, kleli i blagosiljali, on mirno i hladno priča događaje i slika ljude, ne oduševljava se i ne žesti, retko kazuje svoje mišljenje i sudove, i ostaje u većini slučajeva hladan i neuzbudljiv slikar ljudske rđavštine i moralne bede. I još najbolji je kada je tako odsutan od svoga dela, jer kada hoće da kaže šta misli, kada ispada kao moralist, on, sav od instinkata i od apetita, nerazvijenog, gotovo utrnulog moralnog osećanja, pokazuje se gotovo amoralan, bez sposobnosti da oseti šta je dopušteno a šta je nedopušteno, šta dobro a šta zlo.

[Vesna]

OPŠTI POGLED

— Jakov Ignjatović je imao zlu sreću da mu pobednici neprijatelji pišu istoriju. I oni su više govorili o njemu kao čoveku a manje kao piscu, suviše se zaustavljali na njemu kao političaru i privatnoj ličnosti, na njegovom slabom moralnom osećanju, na njegovom odvajanju od narodne celine, i na njegovom ružnom privatnom životu. I kada su uzgred govorili o njemu kao piscu, isticali su suviše njegove slabe strane: neznanje jezika, koji nikada nije mogao kako valja naučiti, aljkavost i nepismenost svih njegovih radova koje urednici nisu potpuno umili.

Ali se zaboravljale i njegove nesumnjive dobre strane. Realist po svojoj prirodi, on je počeo realistički roman u srpskoj književnosti u doba kada je kod nas cvetala romantika i sentimentalnost. Njegovi istorijski romani i pripovetke su neuspeli pokušaji, ali on je pored njih dao veliki broj dobrih jakih socijalnih i avanturističkih romana. On je bio slikar ne samo pojedinih živopisnih avanturista no i slikar celih perioda srpskoga života, nekoliko naraštaja srpskih, cele tragedije srpskog građanskog društva u Ugarskoj. I ti njegovi romani, koji su pune, široke, sigurne slike života, imaju značaj važnih socijalnih dokumenata.

Njegovo književno delo kipti mnogobrojnim i velikim manama. On je bez poezije i bez čistote, moral je kukavan, utisak težak; rađeno je aljkavo, bez plana, preko kolena, nekada razvučeno da se ne može više čitati, katkada stilom telegrafskim; stil je rogobatan, sasvim nepismen, jezik rđav kao retko kod koga srpskog pisca. Ali, Ignjatović, idući stopama Jovana St. Popovića, ne gleda život kroz tuđe knjige no ga posmatra slobodnim očima i kondenzuje u svoje knjige. On je realist u doba kada se realizam u Evropi tek stvarao kao škola, i kada je u srpskoj književnosti carovala puna romantika; on prvi među srpskim piscima oseća moćnu poeziju sirovog, običnog, čulnog života, voli život u svim njegovim, i najnižim oblicima, stavlja sebi za dužnost da slika ljude ne onakve kakvi bi trebalo da jesu i kako ih on sneva i vidi kroz veo svojih iluzija, no onakve kakvi jesu. On ima tu ljubav prema istini, nagoj, prostoj, nimalo pesničkoj, i postaje prvi srpski pisac istinitog, stvarnog života, pisac jakih i sočnih romana, nabreklih životom, koji imaju dah istine i daju potpunu iluziju stvarnosti.

Posle njega doći će drugi, koji će iz uverenja, po svom književnom vaspitanju, zato što pripadaju jednom novom pravcu, biti realisti. Ignjatović je imao zaslugu da je bio ne samo preteča no tvorac realizma u srpskoj književnosti, pre no što je realizam stigao kod nas kao jedna književna ideja. I ukoliko njegovo delo gubi kada se gleda izbliza, u pojedinostima, u formi i u izradi, utoliko dobija kada se posmatra izdalje, kao celina i sadržina, kao velika i krepka slika celoga jednoga doba.

Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
riznicasrpska.net

[Vesna]

Jakov Ignjatović (1822—1889)


Jedan od prvih naših romanopisaca, Jakov Ignjatović, bio je u isto vreme i naš najplodniji romansijer: napisao je tri istorijska romana (Đurađ Branković, 1859; Kraljevska snaha, Deli-Bakić, 1886), sedam romana iz savremenog života (Milan Narandžić, 1860, 1863; Čudan svet, 1869; Trpen-spasen, 1874—5; Vasa Rešpekt, 1875; Večiti mladoženja, 1878; Stari i novi majstori, 1883; Patnica, 1888) i nekoliko dužih i kraćih pripovedaka. U romanima iz savremenog života ovekovečio je svoje rodno mesto: Sent-Andreju, najsevernije srpsko naselje blizu Budimpešte, i dao široku sliku srpskog življa u Vojvodini, u gradu i u selu — u Novom Sadu, Pešti, Dalju i drugim mestima. Pokazujući ljude i događaje koje je sam poznavao i doživeo, on je sa autobiografskom dokumentarnošću pisao svoje romane, koji se s pravom računaju u prve realističke slike u srpskoj književnosti XIX veka.

Srpska proza oko sredine XIX veka, dakle, neposredno uoči pojave Jakova Ignjatovića, bila je tek u začecima svoga nastajanja. Pesmama B. Radičevića i Zmaja, a ubrzo i Đ. Jakšića i L. Kostića, lirika je već bila prokrčila put samostalnog nacionalnog razvitka na osnovama stvaralačkog spoja elemenata narodne i građanske lirike i moderne evropske poezije XIX veka. Proza, međutim, bila je u mnogo nepovoljnijem položaju. Uzori narodne pripovedačke proze (bajke, šaljive pripovetke, legende, anegdote) mogli su tek delimično, dakle — nepotpuno, da posluže našim umetničkim pripovedačima kao osnova i podsticaj za stvaranje, kao živa književna tradicija za dalje književno umetničko razvijanje ove široke književne oblasti, koja je upravo u XVIII i XIX veku doživljavala svoj procvat i svoj najviši razvitak u modernoj evropskoj književnosti. Evropska proza pružila je novom, građanskom čitaocu najpre zamamno štivo romana kao prezanimljive istorije građanina pojedinca, a zatim, i uporedo s tim, efektno štivo novele kao kratke i jezgrovite lirsko-dramske pripovedne forme. Srpska proza, pak, nastajala je uz hiljadu prepreka, izvirući u tankim rukavcima čas tu, čas tamo na etničkom zemljištu srpskog jezika i dajući kroz čitav XIX vek, pa i duboko do u naš vek, šaroliku sliku zbira regionalnih književnosti (Vojvodina, Crna Gora i Boka, Šumadija i Mačva, Dalmacija, Bosna i Hercegovina, južna Srbija).

Već i dosad bilo je zapaženo — a i sam Ignjatović je u svojim memoarima i publicističkim radovima to unekoliko nagovestio — da mu je Milovan Vidaković bio ne samo prethodnik u pisanju istorijskih romana nego u izvesnom smislu i književni mentor i uzor. "Željeti bi bilo da se Srbima pojavi još koji popularni romantik, te Vidakovića zamijeni, pa bi se Srpkinje oslobodile od modernih francuskih, osobito Dimaovih romana, koji niti u sebi imaju moralnoga motiva niti srca oblagorođavaju" — pisao je Ignjatović 1860. godine, godinu dana pošto se on sam pojavio sa svojim prvim istorijskim romanom — Đurađ Branković — pred srpskom čitalačkom publikom. Nastavljajući ovu još mladu tradiciju istorijskog romana vidakovićevskog tipa, J. Ignjatović, u skladu sa onim što je o "romana literaturi" pisao koju godinu pre toga u članku Pogled na knjižestvo (1857) i u duhu velike književne reforme Vuka Karadžića, naumio je da piše i socijalno-humoristične romane kao sliku sadašnjeg stanja naroda našega i kao sredstvo moralnog dejstvovanja "na izobraženje raznih klasa". Pri tome je, i ovde i u svim drugim prilikama, isticao značaj narodnog književnog stvaranja za formiranje jedne originalne nacionalne književnosti: "Branko je zefirom nepokvarenog narodnog pesništva zadahnut, te su i pesme njegove bistre, prozračne kao kristal, kroz koji se u dušu naroda vidi, i to im daje prirodni čar, i vrlinu . . . Kao god što su narodne pesme i dubrovačka škola služile kao most renesansi novijeg veštačkog pesništva, tako je i proza imala svoje narodno vrelo, otkud bi čistota jezika izbila i njojzi pritekla, a to su narodne pripovetke, basne, poslovice, narodni običaji, pa uz to i sama živa reč u narodu. No za to je tek docnije Vuk puta prokrčio, niti se mogao taj izvor na sve strane tako brzo razliti, kao što su narodne pesme, te je proza u književnosti još morala čekati na svoj spas." Smatrajući, sigurno, da on ima i talenta i pravilne orijentacije da taj "spas" srpske romaneskne literature svojom književnom delatnošću i ostvari, J. Ignjatović je i preduzeo pisanje svojih istorijskih i socijalnih romana s temama iz prošlog i sadašnjeg srpskog nacionalnog života, a u duhu narodnjačkih intencija Vuka Karadžića i njegove škole. Ali dok su predstavnici tzv. srpske seoske pripovetke usvojili i mogli da usvoje taj vukovski koncept literature, polazeći u svome stvaranju od narodne priče, anegdote, šale, poslovice, od narodnog tipa pričaoca i pričanja (St. M. Ljubiša, M. Đ. Milićević, J. Grčić Milenko, M. Glišić, J. Veselinović, P. M. Adamov i drugi), dotle je Ignjatović, slično Vidakoviću i idući za njim, mogao i morao, da izgrađuje nacionalnu, srpsku romanesknu prozu, polazeći u prvom redu od već uveliko razvijenih formi tog književnog roda u evropskim književnostima. Dok su oni prvi pošli jednim prirodnijim i postupnijim putem razvijanja naše umetničke proze u manjim pripovednim formama (anegdota, crtica, priča, novela) i sa tematikom iz narodne seljačke sredine, i idući tako omogućili veoma brzo pojavu pravih i velikih umetnika naše pripovedne proze, dotle je Ignjatović uskočio odmah u veliku, komplikovanu i rafiniranu formu romana, za koju bi uzalud tražio bilo kakve slične i srodne tipove pripovedanja u našoj narodnoj, i narodnjačkoj, prozi. Na kraju svojih uspomena, Ignjatović i sam priča s kakvim se mukama pronalaženja svoga puta borio dok nije odlučio da piše prozu. A kada se odlučio za nju, tj. za slikanje naravi i života svoje sredine, onda mu je sve govorilo da to što bi on hteo u živim slikama umetničke imaginacije da zabeleži — mora biti upravo roman. I po tematici koju bi obuhvatio: život grada i velikog grada (Pešta, Sent-Andreja kao predgrađe velikog grada); i po brojnosti i šarolikosti likova; i po čudesnoj zanimljivosti životnih sudbina na koje je nailazio u toj grdnoj mešavini naroda i vera, staleža i klasa, istorije i savremenosti; i po unutrašnjoj potrebi svoje umetničke prirode koja je htela fikcionalno da stvara — Ignjatović je morao da se odluči za roman, koji je upravo i nastao u XVIII veku kao zanimljiva priča o realnom, a interesantnom svetu raznih slojeva gradskog stanovništva i koji je u sebi spojio maštu i realnost. Za seosku i seljačku pripovetku, Ignjatović nije ni imao preduslova: život našeg sela on će tek kasnije upoznati, uglavnom, za vreme svoga boravka u Dalju (1863—1879), i iz tog perioda je i njegov roman iz seoskog života Čudan svet. On nije dovoljno poznavao ni folklorno-etnički fond našega sela niti je jezički mogao da podražava čistom narodnom seljačkom govoru, kako su činili vukovski seoski pripovedači, ponekad čak koketujući s idiomom seljačkog govora. Seljaci u njegovom romanu Čudan svet govore isto kao i njegovi "počtenorodni majstori i majstorice" iz gradskih romana, a sve njegove ličnosti iz svih romana, kao i on sam u govoru pripovedača, služe se jednim gradsko-kolokvijalnim izrazom, koji je, koliko nakaradan — iz vukovskog aspekta "čistog narodnog" jezika, toliko i živ i sočan — iz aspekta umetničke adekvatnosti i sugestivnosti. S druge strane, pak, umetnički nivo naše proze XIX veka, na celom prostranstvu srpske književnosti, još nije bio dostigao onu umetničku zrelost da bi se i život našeg seljaka mogao sagledati u složenim projekcijama romaneskne fakture; roman je inače, uostalom, bio i ostao pripovedačka forma prevashodno gradskih ili seosko-gradskih odnosa i sredina. Pošto je Jakov Ignjatović dobro poznavao grad, a ne selo, i pošto su taj grad i život u njemu nudili obilje materijala upravo za roman, Ignjatović je prirodno i došao do svoje odluke da piše romane iz života svoje najbliže, gradske sredine.

Od svih Ignjatovićevih romana, Večiti mladoženja je dobio u književnoj kritici najvišu ocenu i najlaskavija priznanja. Izdat prvi put 1878. godine, u bečkoj "Srpskoj zori", on je već 1910. doživeo objavljivanje u tada najuglednijoj srpskoj ediciji — u knjigama SKZ (Srpska književna zadruga, knj. 130), sa predgovorom Jovana Skerlića. Posle obimne Skerlićeve studije o Jakovu Ignjatoviću, koja je izišla 1904. godine u izdanju Srpske akademije nauka i u kojoj je rehabilitovan ovaj gotovo zaboravljeni i zanemareni srpski pisac, romani Večiti mladoženja i Vasa Rešpekt izdvojeni su kao najuspelija Ignjatovićeva ostvarenja i doživeli su više izdanja nego ijedan drugi njegov roman. Naročito je Večiti mladoženja bio uvek istican kao najzaokruženije delo Jakova Ignjatovića, mada mu se inače prigovaralo da je kompoziciono razvučen, a u obradi nebrižljiv. I zaista, ako pristanemo na Skerlićevu deobu Ignjatovićevih romana na društvene i na humorističko-avanturističke, onda bi Večiti mladoženja u prvoj grupi, pored romana Čudan svet, Stari i novi majstori i Patnica, predstavljao pravu romanesknu strukturu, u kojoj glavna ličnost, Šamika, dobija potpunije osvetljenje i dublju dimenziju. Tu roman prestaje da biva samo slika društvenog stanja jedne sredine i jednog vremena i postaje psihološka studija jednog osobenog tipa, koji se ne javlja više ni u Ignjatovićevim delima ni u srpskoj književnosti uopšte.

Kao i svi Ignjatovićevi romani, i roman Večiti mladoženja tematski je vezan za rodno mesto piščevo — Sent-Andreju, varošicu severno od Pešte, gde su živele brojne srpske porodice posle velike seobe Srba iz Turske u Austriju 1690. godine. U romanu Večiti mladoženja priča se o dekadenciji nekada čuvenih i bogatih srpskih porodica u Sent-Andreji: ono što su nekad očevi i dedovi stvarali — sinovi upropašćuju. Roman je zasnovan na motivu sukoba generacija ("očevi i deca"), a i kompoziciono je građen na toj opoziciji: prvi deo romana (od I do XI glave) priča o Sofri Kiriću i njegovim prijateljima, trgovcima, koji su sticali svoje bogatstvo na dugim i opasnim trgovačkim putovanjima do Požuna, Krakova i čak do Lajpciga (u romanu je podrobno opisan njihov trgovački put na sajam u Krakov i njihova junačka bitka sa razbojnicima u drumskoj mehani); drugi deo (od XII do XXVI glave) posvećen je sinovima i kćerima Sofre Kirića, naročito mlađem, Aleksandru — Šamiki, svršenom pravniku, koji je sušta suprotnost svome junačkom i preduzimljivom ocu: lep i obrazovan, ali raznežen i neodlučan gospodičić. On je prvi na igrankama; on upravlja kotiljonom; on je na svadbama dever, a na balovima aranžer; on svira u gitar i lepo peva, on je pravi "dendi" i "galantom", ali u njegovom srpu nema strasti, a u volji nema odlučnosti, i zato se nikako ne može odlučiti na ženidbu. Kada mu devojka koja ga istinski voli, Lujza Polačekova, poručuje da dođe po nju i da je tajno odvede od oca, koji joj zbog razlike u veri zabranjuje da se uda za Šamiku, ovaj nema snage da izvrši tu poruku, i tako ostaje "večiti mladoženja". Čak i kasnije, kao stariji momak, kada odlučuje da se žrtvuje i oženi bolesnom devojkom na samrti, Jucom Sokolović, njena rodbina osujećuje ovu njegovu iskrenu, ali čudnu nameru. Godine su prošle; on se sada udvara kćerima svojih nekadašnjih ljubavnica; najzad, smrt daje odmora ovom "večitom Judi" braka. Epizodno, u romanu se priča i o nesrećnoj sudbini ostalih članova porodice Kirić: stariji brat Pera postao je bekrija i lopov, a sestra Katica se zbog nesrećne ljubavi živa zakopala u kući, sve do svoje prerane smrti.

U dosadašnjoj kritičkoj literaturi za Ignjatovićeve romane je rečeno da oni daju tamnu sliku opadanja i raspadanja srpskog građanskog društva u prvoj polovini XIX veka. Za roman Večiti mladoženja, Skerlić je pisao da je "postao slika jedne obolele sredine, socijalni dokumenat višega reda i većega zamašaja", a za Vasu Rešpekta da je u delu romana u kome se priča o "zlosrećnoj porodici lakoumnog Steve Ognjana" data "slika propadanja srpske građanske porodice". Doduše, za sam lik Vase Rešpekta, Skerlić je govorio da predstavlja studiju jednog "violentnog tipa dinarskog Srbina" (po formulaciji Jovana Cvijića) i posmatrao je taj roman pretežno kao psihološki roman. Ali, u celini gledano, Skerlić je delo Jakova Ignjatovića ocenjivao, u prvom redu, kao sliku društvenog života, i glavnu vrednost Ignjatovićevog književnog stvaranja video u "realističkoj slici srpske građanske sredine u južnoj Ugarskoj".

Nesumnjivo, ovakvom viđenju svojih romana doprinosio je i sam Ignjatović, koji je u nizu svojih publicističkih članaka, naročito u članku "Sent-Andreja", objavljenom 1884. godine, govorio o nekada bogatoj i slavnoj Sent-Andreji iz XVII veka, i o njenom opadanju i propadanju u XIX veku. Navodeći kao glavne uzroke tog opadanja nove društveno-ekonomske uslove (potpadanje pod zakonske odredbe varmeđijskih zakona, dobijanje plemstva i odnarođivanje, nerad i luksuzan život, zaduživanje i sudski procesi), Ignjatović je i sam verovao i govorio da je u svojim romanima dao vernu sliku tog stanja. U pomenutom članku on i neposredno navodi svoj roman Večiti mladoženja kao književni dokumenat jedne epohe, pa veli: "Sentandrejci su dobili na utehu i nekoliko nemeša [plemića]. Te nobilizirate porodice okrenuše ton, počeše sa varmeđašima fraternizirati . . . Mladi advokati držali su se s novom kastom i zaveli su neki nov ton društveni, koji je smerao da istisne stare običaje. Jurat i advokat, to je bila lozinka. Svud galantom, gizdavac u najvećem stepenu. Pisac ovih redaka u romanu svom Večiti mladoženja predstavio je takvog gizdavca sa šezdeset pari čizama sa srebrnim mamuzama. Taj gizdavac još je živ, u dubokoj starosti."

Međutim, između dva rata i u novije doba, u srpskoj književnoj kritici počelo se na Ignjatovićeve romane i drugačije gledati. Uočen je i više naglašen psihološki aspekt tih romana, a takođe je ukazano i na umetničke kvalitete njihove (T. Manojlović, V. Gligorić, M. Kašanin). Pre svega, obrađena je veća pažnja na ambivalentnost u duhu i osećajnosti samoga autora, što je delom već i Skerlić zapazio (patrijarhalac — boem, sentimentalna priroda — humorističko-realistički opservator, Srbin — Evropljanin), a zatim — zapažen je međusobni uticaj između tematike i umetnosti romana. Živ fabulatorski dar, smisao za romantične zaplete, izvestan istorijski i istoričan patos (Sent-Andreja i njena istorija, udeo 1848. godine, "dug život velika škola" — kako sam Ignjatović na jednom mestu u Večitom mladoženji veli), humorističko viđenje sveta i posedovanje sopstvenog stila — sve je to omogućilo Ignjatoviću da priđe složenom stvaranju romana. Nemir traženja i lutanja dao je svojevrstan pečat njegovom romansijerskom delu, a lični doživljaj kao izvor stvaranja i autobiografski, ispovedni karakter njegova pričanja doprineli su neobičnom spoju realističke autentičnosti i romantične patetičnosti.

Ignjatović je neosporno posedovao veliki pripovedački i umetnički talenat. U njegovim nebrižljivo komponovanim i preopširno ispričanim romanima ima takvih pasaža, slika, dijaloga i sentencija da se po njima vidi snažna umetnička ličnost. Ovo dvojstvo talenta i nedovoljne brižljivosti u obradi uticalo je na to da se u kritičkim sudovima o Ignjatoviću naiđe i na apsolutno negiranje njegove romaneskne umetnosti ili na prekomerno hvaljenje njegovih umetničkih kvaliteta. Istina je, pak, u tome da kod Ignjatovića imamo i izvrsne pojedinosti i nedovoljne usklađenosti u celini romana, i to treba odvojeno konstatovati.

Najjača strana u Ignjatovićevom romansijerskom postupku ogleda se u kumulaciji likova, situacija i događaja, što čini da se njegovi romani doživljavaju kao obuhvatne i bogate slike života. To je prava panonska "ljudska komedija", u kojoj svi navlače razne maske i svi učestvuju u tragičnoj farsi koja se naziva životom. Ignjatović nam o tome priča sa mešavinom humora i melanholije, gledajući na taj ljudski "vašar taštine" očima mudrog i iskusnog čoveka koji sve to prima sa setnim razumevanjem, ali i sa gorkim ukusom uzaludnosti življenja.

Druga velika umetnička sposobnost Ignjatovićeva ogledala se u crtanju likova. Čovek velikog životnog iskustva i posmatrač oštrog oka i pronicljive pameti, Ignjatović je, kao svi pravi i veliki umetnici, umeo da uočava bitne crte svojih likova i da ih misaono uopštava. Ne samo da su njegove glavne ličnosti (Šamika, Sofra) ocrtane kao psihološke studije, sa bogatstvom životnih pojedinosti koje produbljuju tu studiju, nego su mu epizodne ličnosti pune reljefa i ubedljivosti. Sofrina kći Katica, koja se u romanu pominje svega dva puta, oličenje je tragične sudbine:

"Katica živi u prvom katu sama za sebe, u dućan nikad ne ide. Ona već ima 28 godina. Ta lepa Katica, sa palestinskim licem, još je lepa. Kao Judita, kao Ester, Mardoheja kći, koja bi još mogla kraljeve opsenuti, neće da se uda. Ona je izgoreli vulkan, nije živo, zeleno, ponosno brdo. Imala je zaručnika. Zaručnik je prosi; otac zateže. Zaručnik umre.

Katica, kao negda Izor Klemans, ide na groblje na ružičalo, deli cveće, vence, i poklone čini ljubećim se, da im svezi njihovoj pripomogne . . .

Katica je od nekog vremena slaba u zdravlju, sve vene, dok nije uvela. Katica se suši, vidi da neće dugo, a u kući, na ovom svetu nema za nju radosti; gotova je polaziti na onaj tajanstveni svet, o kome još niko ne zna ništa, u nadi da će se možda sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica. Smrt je iz te tamnice izbavila. Katica je umrla. Tuga je ubila. Ukopali su je, po njenoj želji, do njene matere."

Ali pravu meru ove svoje sposobnosti, Ignjatović je ostvarivao kod svojih glavnih likova. Poučen od evropske literature da su za roman i novelu pogodne osobite ličnosti, koje svojim karakterom i svojim životom predstavljaju izuzetne i neobične ljude, on je u većini svojih romana i pripovedaka obrađivao tipove "izuzetnih, osobitih sudbina", osobenjake (Sonderling). U Vasi Rešpektu on naročito naglašava da je čika Ignja bio "osobenjak, kao ponajviše njih u porodici što su bili". Jedan od njegove braće makazama je na pijaci isekao perjane dušeke i jastuke svoje žene koju nije trpeo; iako je imao više kuća, najradije je živeo i šetao se po tavanu. Njegov sin je od tog tavana napravio osmatračnicu: namesti stolicu na tavanu, pa čita, "a ovamo gledi u pauzi ko sokakom prolazi". Osobenjak je i Vasa Rešpekt, osobenjak je i Šamika, i Branko Orlić, i starac Mrgodić, i mnogi drugi likovi u Ignjatovićevim romanima. U Uvelom listku glavnoj ličnosti, Toši Verkoviću, prilazi u kasini član Svetozar Nikitić, i ovako se predstavlja:

"Drago mi je, g. Verkoviću! Imao sam čast slušati o vama. Čuo sam i to da ste osobenjak, zonderling, pa i sam sam to isto. Baš mi je milo."

Upravo tako, biti "osobenjak" znači biti nešto osobito, drukčiji, pa valjda i bolji, od drugih ljudi, čovek koji se teško uklapa u ovaj svet i koga taj svet izdvaja od sebe, smatrajući ga, valjda, gorim od sebe. A najveći "zonderling" je bio sam Ignjatović, autor svih tih likova, koji je i kao čovek i kao pisac imao neobičnu sudbinu i koji je bio bolji, a smatran je gorim, od mnogih svojih savremenika. U "zonderlingu" se, u stvari, presecaju najmarkantnije crte ljudi jednog vremena, te on, tako, izražava suštinske osobine svoga vremena i života uopšte. Na taj način, ovi ljudi postaju "arhetipski" obrasci ljudskog ponašanja i nesumnjivo zahvalan objekat za umetničko posmatranje i prikazivanje.

Ignjatović je to znao iz literature i iz života. Prikazujući tipske obrasce ljudskog ponašanja, on nam je dao sliku ljudi svoga vremena i oznaku večitih tipova ljudskog ponašanja i ljudskih sudbina. "Večiti" mladoženja dobija tako dimenzije ne samo pojedinačnog lika iz prve polovine XIX veka nego i večitog feminiziranog tipa, koji nosi nesreću svoga nesnalaženja u životu u svojoj prirodi. U drugoj polovini romana sve češće odzvanja kao eho pripovedačeva konstatacija: "Badava, Šamika je samo galantom" (galante homme), što u Milanu Narandžiću označava gizdavca, kavaljera, osvajača ženskih srca i prodornog svetskog čoveka, a u Večitom mladoženji Šamika se polako pretvara u zanesenog trubadura, "koji bludi tamo-amo, traži dame, peva, svira o ljubavi, i zadovolji se jednim buketom i krinom kose", da bi na kraju postao tragikomična figura, koja već služi na podsmeh i uveseljavanje njegovim nekadašnjim ljubavnicama. "Omatorio je, ali kad iziđe iz kuće, lepo obučen, kao iz kutije . . . On kod sebe nosi u medaljonu Jucinu kosu. Pepeo njegovih uspomena u srebrnoj kutiji kod njega na stolu je noću. Kada ne može da spava, uzme kutije, pa ih ljubi. To niko ne vidi niti on želi da ko vidi, jer samo on oseća bolju." A kada je umro, "njegove pitomice idu svake godine o ružičalu na njegov grob, i ovenčavaju ga cvećem, kao drugog 'frauenloba'. Urezali su mu na ploči pokraj njegovog imena: 'Večiti mladoženja'. — Nije postidno".

Šta znači ova završna rečenica u Ignjatovićevom romanu? Šta i zašto "nije postidno"? To što se Šamika nije nikada oženio, ili što je celo imanje potrošio kupujući svadbene poklone svojim štićenicama, kćerima ili čak i unukama svojih nekadašnjih verenica, ili što je ostao u lepoj uspomeni svojih pitomica? Ne, Ignjatović smatra da "nije postidno" to što je Šamika dosledno, celim svojim životom, ostvario svoju prirodu, što je, uz sva iskušenja i sve zamke, uza sve molbe i navaljivanja svoga oca, uprkos mnogim sticajima okolnosti koje su ga nagonile da se oženi, ostao dosledan svome unutrašnjem nagonu da bude sam i nesrećan, pružajući svima oko sebe svoju dobrotu, nevinost i zanesenost. "Nije postidno" to što je od metaforičnog značenja "večiti mladoženja" ostvario arhetip "neženstva", simbol jednog tipa ljudskog ponašanja koji je izuzetan, osoben i umnogome tragičan. Kao da nam Ignjatović poručuje: "Eto, ima i takvih ljudi, i oni ne moraju biti gori od nas što nisu kao ostali; čak, ako dosledno, kroz ceo život, ostvare svoju prirodu, oni su realizovali jednu ljudsku mogućnost, jednaku svim ljudskim mogućnostima!"

Opisi enterijera, pojedine dramski napete situacije, sentenciozne slike — dalje su umetničke osobine našega romanopisca. I kada sve to sakupimo ujedno, izlazi da pred sobom imamo snažnu umetničku ličnost koja impresionira utoliko pre što se pojavila na počecima naše umetničke proze.

Srećom, Ignjatović nije bio svestan rizika kojima se izlaže pristupajući prvi stvaranju srpskog romana iz savremenog života. On je uporno nastojao da priča, i pričao je, uprkos svim nedostacima, stvarajući evokativni svet svoje mašte, koji je delovao, ako ne svojom umetnički rafiniranom i dorađenom slikom, a ono obiljem ljudskih likova i životnih situacija. Stvorio je delo: nedorađeno, u gruboj obradi, često naivno i nevešto, ali zamašno. U tom delu kao da možemo videti jednu našu "ljudsku komediju": sudbinu naših ljudi i naših porodica u toku prošloga veka, na vetrovitom i šarolikom tlu Vojvodine, ispričanu na jedan starinski način, ali ispričanu, umetnički fiksiranu i ovekovečenu. Sa izvesnom blagonaklonošću, koju uvek kao moderni čitaoci moramo imati prema piscima prošlosti, prema početništvu njihova dela i prema nezrelosti njihove publike, mi u delu Jakova Ignjatovića s melanholičnim smešenjem otkrivamo naše prošlo nacionalno biće, prohujali život jednog našeg sveta, koji je lutao po "vandrovkama" ili u husarima po Evropi i sanjao o povratku u svoju balkansku postojbinu, služio tuđega cara i uporno čuvao i slavio svoju slavu, govorio na nekoliko jezika i uzdigao svoj jezik u toj mnogonacionalnoj mešavini na stepen jezika ne samo svakidašnjeg sporazumevanja nego i zvaničnog saobraćaja. Na tom terenu, u toj sredini i u toj društvenoj klimi i začeo se, valjda zato što se tu jedino i mogao začeti, naš gradski i građanski, društveni roman XIX veka. Tvorac tog romana, čudesan po svoj veri da se tako nešto i u nas može stvoriti i uporan u svojim nastojanjima da to i ostvari, bio je — Jakov Ignjatović.

Dragiša Živković
riznicasrpska.net

[Vesna]

JAKOV IGNJATOVIĆ


Jakov Ignjatović, čovek atletskog izgleda i, kako ga slika Skerlić, "popašan na dobar zalogaj, vazda žedan, čulan do krajnosti, velikih telesnih apetita, pun krvi, apoplektičnoga vrata, bezobziran i lakom na uživanja", i koji je "odista podsećao na jednoga 'veseloga vepra', kao što je Šamfleri govorio za Balzaka"1), — pred kraj života oboleo je od staračke tuberkuloze, od koje je i umro 1889. godine. Skerlić navodi da je Ignjatović bolovao dve godine; kada se ima u vidu da može proteći i više vremena od infekcije do prvih ozbiljnijih simptoma, onda se može zaključiti da je Ignjatović načeta zdravlja pisao svoj poslednji roman Patnicu, pogotovu što se zna da je ovaj roman duže i ambicioznije pisao. Patnica se, naime, pojavila 1888. godine mada je bila završena još 1885.

Uostalom o tome posredno ovedoči i sam tekst romana. Već sam početak je neuobičajen za Ignjatovića, koji je bio poznat i publici i kritici po svome humoru. Prve rečenice natopljene su sumornim bojama jesenje prirode, koju je Ignjatović inače retko slikao: "Mutan je jesenji dan. Gusta magluština spustila se na zemlju, i ne pušta suncu da zrenik rasvetli. Teško diše i zdrav, a bolesnik, koga su pluća izneverila, još teže; strava ga napada, kanda neće zelena proleća dočekati." Ko da se ne seti stihova iz Brankove elegije Kad mlidijah umreti i da ne pomisli da je i Ignjatović, pišući ove redove, i sam osećao istu moru i zebnju! On opisuje Glišu, oca svoje junakinje Jelice, obolelog od tuberkuloze, kako se poslednjom snagom bori sa smrću. Opis zaslužuje pažnju jer je emotivniji nego inače: "Pluća su ga izdala, ne može da diše, stara baka ga čuva, lepezom mu vazduh razređuje; čini mu se da ga nešto guši, za koji trenutak mu je malo bolje, pogledi na prozor, gusta magluština baca mu koprenu na oči da ne vidi prirodu napolju. I bolje. Video bi svoje krasne bagrene gole, žuto lišće nad korvnam izgaženo, vlažno i već u truležu. Jesen ih je pokosila."

Nije, u romanu, jedino Gliša žrtva tuberkuloze. Od nje umire i Miloš, Jeličin muž, i Milan, njen ljubavnik; ista sudbina preti i Juciki, Jeličinoj i Miloševoj kćeri, i Nenadu, Jeličinom i Milanovom vanbračnom sinu ... Zato je Adamov, jedan od Matičinih recenzenata kome je data Patnica na ocenu, smatrao da bi roman imao prikladniji naslov "Jektičavi ili truo svet". Pogotovu Adamova je revoltirala mračna slika života u ovome romanu: "Nigde vedrog neba, nigde zorinog osmejka, sve sama duševna pustoš, sve sam jektičav zadah i društvena trulež". I svi ostali koji su kasnije pisali o ovom romanu, ukazivali su da se on po tome tmurnome tonu izdvaja od ostalih Ignjatovićevih dela; razlikovali su se samo u oceni njegove književne vrednosti. Jedni su, kao Skerlić, videli u njemu trijumf piščeva realizma, odnosno naturalizma: "To je crna i impresivna slika raspadanja srpskog društva u južnoj Ugarskoj, jednoga sveta osuđenot na propast, koga grize sebičnost, želja za uživanjima i gramzivost za novcem, gde je i javni i porodični moral spao na najniži stupanj i gde zlo trijumfuje u svoj nakaznosti svojoj."2) Drugima je upravo ometala ta jednobojnost koja deluje kao odbojnost; otuda je, po mišljenju Dragiše Živkovića, "Patnica jedan od najslabijih romana Ignjatovićevih baš zato što u njemu skoro u potpunosti odsustvuje taj Ignjatovićev humoristički ton: tragično-ozbiljna sadržina ovoga romana nije mogla adekvatno umetnički da bude izražena jednim nedovoljno produbljenim stilom, lišenim uz to, zbog karaktera predmeta i sadržine, svoga značajnog sastojka — humora."3)

I oni koji ističu vrline romana, i koji podvlače njegove mane, — ne vode računa da je i jedno i drugo, znatnim delom, bilo predodređeno i piščevom bolešću. Piščevo insistiranje na "crnoj slici" i na "raspadanju društva" nije jedino proizilazilo iz njegovog realističkog postupka već se reprodukovalo i iz sličnog stanja piščevog organizma i raspoloženja; nije bilo bolesno samo društvo već i njegov slikar. Otuda u romanu i fatalističko-pesimističko shvatanje da njegovu junakinju "od detinjstva zla kob goni", otuda se njena drama povremeno pretvara u melodramu, otuda pisac, mimo svaga oboičaja, glasnije uzdiše nad sudbinom svoje junaknnje i nad životnim rugobama. S druge strane, neopravdano je i nepravedno od pisca u takvoj situaciji očekivati humor: i klovn kada se susretne sa smrću, — zaboravi da se smeje.

Milorad Najdanović
riznicasrpska.net

[Vesna]

HRONOLOGIJA

8. XII 1822.
Rođen u Sent-Andreji, varošici severno od Budimpešte, najsevernijem naselju do koga su dospeli Srbi prilikom seobe u Ugarsku 1690. godine.

1827 — 1845.
Osnovnu školu uči u Sent-Andreji (1827 — 1834), gimnaziju u Vacu, Ostrogonu, Budimu i Pešti (1834 — 1841), prava u Pešti i Kečkemetu (1841 — 1845).

1847.
Postao je advokat u Sent-Andreji.

1848.
Aktivno učestvuje u revoluciji; poslanik je na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima i član Glavnog odbora Vojvodine. Zbog neslaganja s većinom u Glavnom odboru, jer zastupa saradnju s Mađarima protiv Austrije, biva uhapšen, ali je ubrzo pušten i postaje urednik zvaničnog lista Vojvodine Vesnik.

1849.
Prelazi u Beograd i postaje pomoćnik urednika zvaničnih Novina srpskih.

1850 — 1853.
Po odlasku iz Beograda gubi mu se trag; u najnovije vreme utvrđeno je da je celu 1850. i početak 1851. god. proveo u Ugarskoj (u Pešti ili u Budimu).

1853 — 1858.
Ponovo je advokat u Sent-Andreji i urednik Srpskog letopisa (1854 — 1856), koji je tada izlazio u Pešti.

1858 — 1859.
Prelazi u Novi Sad, gde se takođe bavi advokaturom.

1861.
Postaje veliki beležnik grada Novog Sada i poslanik na Ugarskom saboru u Pešti.

1863 — 1879.
Ponovo se razilazi s političkim vođstvom Srba u Vojvodini (s pokretom Svetozara Miletića) i odlazi u Dalj, u Slavoniji, gde živi kao advokat i književnik.

1879 — 1882.
Izdaje i uređuje u Novom Sadu Nedeljni list, u kome se zalaže za saradnju Srba s mađarskom vladom grofa Tise, koja u to vreme vrši policijski pritisak na srpske političare. Zbog toga postaje izolovan među Srbima i živi usamljen u Novom Sadu, gde ima samo dva-tri prijatelja.

5. VII 1889.
Umire, napušten od svih i bolestan od tuberkuloze, u Novom Sadu, gde je sahranjen na Uspenskom groblju.

Jakov Ignjatović VEČITI MLADOŽENJA | Prosveta • Nolit • Zavod za udžbenike i nastavna sredstva | Beograd, 1978
riznicasrpska.net