Tema: Gavril Stefanovic Venclovic

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ

Sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku.

Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan
znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac
i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Godine 1690. iz Srema prešao je u Sent Andreju,
gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina
(po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik
srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim
brojem rukopisa presao u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je
kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim
naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đeru, Komoranu i Ostrogonu
(u današnjoj Mađarskoj).

Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku
azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre
Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna
da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na
slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove
pastve činili graničari — šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje
propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač
duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.

Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima,
preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena,
objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je
analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske
dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on
uvodi i turcizme i razne druge tuđice

riznicasrpska

Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim
propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:

1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja — i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim
životnim potrebama;
8. Propovedi sa pohvalama radu; kao i
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).

Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu
seljakom neknjiževnom...", što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je
verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.

"To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije
jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i
poturanja unijatskih knjiga štampanih na rusko-slovenskom."

U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi
zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi:

Priča o Davidovom grehu;
David i Saul;
Priča o prekrasnom Josifu;
Šarena riza Aharova;
Milosrdni Samarjanin;
Šetači po moru;
Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta);
Besovi Hristu govore;
Priča o Sejaču;
Danil;
Vojska vazdušna;
Mojseov (Mojsijev) štap;
Mana s neba, Zmija od tuča;
Jonatanov med;
Avesalom dugokosi, Gedeonove testije;
Kći Irodijadina itd.

Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na
narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u pariod od
1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje
poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.

Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio — parafrazirao,
odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku
za svoje propovedi.

"U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i
uspeo prevod gotovo cele Biblije , i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza
skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma
stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na
jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih
prevodilaca Biblije..."

Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića:

Venclović (oko 1740. godine)
"Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga - veli Gospod - s
plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih..."

Daničić (oko 1860. godine)
"Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga
plemenitom lozom..."
ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10:

Venclović (oko 1740. g.)
"Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki
večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno..."

Karadžić (oko 1840. g.)
"Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito
one koji idu za tjelesnijem željama nečistote..."

Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje
Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz
više-manje različit red reči. "Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i
Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna,
blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: "Udvorenje arhangela Gavrila
devojci Mariji", nastala 1743. godine.

Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore
kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik.
Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču
"Slavjanoserpskim Vjedomostima" — Sreten (Stefan ?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih
knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine.
Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila
borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj
Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno
da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već
1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti.

"Obe ove činjenice — popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca
protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije — upućuju na poseban značaj tog pitanja
u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja.

Gavril Stefanović Venclović (oko 1680—1749?), zauzima granicno mesto na razmeci epoha: sa njim se
zavrsila jedna epoha u razvoju srpske knjizevnosti, ali sa njim, bar u nagovestajima, zapocinje nova
epoha koja se preko baroknih tencencija krece ka prosvecenosti. Poreklom je negde iz Srema; kretanje
srpskog zivlja pred turskom vlascu odvelo je Gavrila na sever, sve do Sent-Andreje. Delovao je medju
Srbima u Ugarskoj (Komoran, Djur, Sent-Andreja), ali mu se trag gubi u "tami vremena". Smatrao je sebe
Drinjaninom, dakle doseljenikom iz krajeva oko Drine, cesto se potpisivao sa "Racanin", formirao se kao
licnost i pisac u krugu racanskih kaludjera, ucitelj mu je bio Kiprijan Racanin.

Bio je vrlo obrazovan covek pa je njegova delatnost, shodno vremenu u kome je ziveo i pozivu kome se
posvetio, obuhvatala veliki broj poslova: prevodilac, ikonopisac, besednik, pesnik, prozni pisac,
enciklopedist, dramski pisac (tvorac drame na srskom jeziku), zapisivac narodnih poslovica i izreka.
Po shvatanjima je racionalist; slavi knjigu, znanje, enciklopedizam; kritikuje neznanjesujeverje i
rdjave navike zemljaka. Mnogo je pisao — najplodniji je pisac svoga vremena: svakodnevno je pisao pre
svega za potrebe svojih propovedi; njegova su se dela ostvarivala najvise usmenim putem; malo dela je
stampano; u rukopisu je ostao ogroman materijal od 20.000 stranica. Deo tog materijala priredio je i
objavljivao pod naslovom Crni bivo u srcu najbolji poznavalac venclovicevog dela Milorad Pavic.

Venclovic je bio svesteno lice, poziv mu je odredjivao sadrzinu. Njemu je kao stvaraocu ostajalo da
odredi kako ce izraziti neke vec poznate sadrzine da bi one vec bile jasne i razumljive pastvi. Da bi
mogao da utice na svoju pravoslavnu pastvu, a cilj mu je bio njeno prosvecivanje, pisao je propovedi
na narodnom jeziku i obogacivao ih narodnim poslovicama i izrekama kako bi ga slusaoci bolje razumeli.
On vodi racuna o auditorijumu pa svaku besedu prilagodjava slusaocima, odnosno njihovom kulturnom nivou.
Propovedi je obogacivao crkvenim pesmama ali i pesmama koje je sam sastavljao. Glavne teme propovedi ili
pesama bile su: prividnost zemaljskog zivota, tastina, prolaznost, smrt, moc bozanskog. Najomiljeniji
oblici su molitva, legenda, apoteza i himna.