Umetnicka lirska poezija


Poezija

Lirska pozija je najstarija pesnička vrsta, nastala je "je u isto vreme kada i čovek" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost — sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa (igre). U srednjem veku trubadrusku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika — pevljivost. Mnogi će pesnici sami pisati muziku za svoje lirske pesme, a najčešće će to činiti kompozitori. Tako su komponovane mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Vladislava Petkovića Dis-a. Usmena lirika nastaje, živi i opstaje zahvaljujući pevanju.

U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji je bogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomni tematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog ona ima za predmet univerzalna i svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolaznosti, zavičaju, pravdi, istini, lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva ali i usled vrlo dugog istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i oblika.

Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju. U strukturu lirske pesme ulazi LIRSKI SUBJEKT kao nosilac doživljaja, osećanja i raspoloženja; EMOCIJE i MISLI; JEZIK i jezička sredstva; PREDMETNOSTI; PESNIČKE SLIKE; RITAM i ZVUK. U spoljašnjoj kompoziciji lirske pesme uočavaju se STROFE, STIHOVI, POLUSTIHOVI, AKCENATSKE CELINE. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva (tipovi strofa i stihova, tipovi akcenatskih celina, završeci stihova, rimovanje) i od raznovrsnosti i broja tih svojstava zavise ritam, zvučanje i značenje pesme. Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura: 1. motiv — uvod, tema pesme; 2. motiv — razvijanje teme; 3. motiv — emotivni zaključak, poruka, poenta pesme.

Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i vrsta, u lirskoj pesmi to je bitno svojstvo — ona izražava samo osećanje. Osećajnost je u suštini lirske pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih elemenata, u jeziku i ritmu. Lirski subjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima, intimnom. To ne znači da je lirici tuđa stvarnost izvan subjektiviteta ličnog. Lirika je okrenuta i svetu ali je taj svet viđen i doživljen subjektivno.

Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje na čitaoca samo kazivanjem i opisivanjem već i sugestijom (sugestivan = koji utiče na volju, misao i osećanja) a sugestija je proizvod sadejstva ritma, zvuka i smisla, odnosno totaliteta pesme. Snaga lirike je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.

Osećanja i raspoloženja iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema događaja ili likova kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje lirski subjekt koji je u samoj pesmi — on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje se u prvom licu pa je po tome blizak naratoru iz pripovedne proze. Pesnik i lirski subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija (mada dosta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog duhovnog iskustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama sveta i života.

Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma — osobenost je lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zračenja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost: "Iza jedne moderne pesme stoje problemi vremena, umetnosti, unutrašnjih osnova naše egzistencije daleko zbijenije i radikalnije nego iza jednog romana ili pak pozorišnog komada" (Gotfrid Ben). Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska haiku poezija.

Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (preneseno) značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju: ona traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog. Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i intelektom.

Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovrsnostn osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma. Lirsku pesmu karakteriše pre svega posebna zvukovna organizacija (glasovna struktura reči, red reči u rečenici, sintaksički obrti). Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom, iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini (totalitetu) pesme. U lirskoj pesmi reči imaju naročiti raspored, nesvakidašnji i neobičan, i baš tim rasporedom dobijaju smisao i estetsku funkciju.

Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja koje lirika pokreće, odnos prema svetu i životu — opšteljudski su, svačiji i svevremeni. Zato je lirika uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima svih vremena i svih podneblja. Ona nikada ne zastareva, nikada ne gubi na aktuelnosti i vrednosti: "Poezija je besmrtna koliko je i ljudsko srce" (Vordsvort) i "neprekidna svežina sveta" (Dušan Matić).

Lirska poezija, kao i njiževnost uopšte, imala je u toku svoga razvoja plime i oseke. Stalno se bogatila i usavršavala, dobijala je novu tematiku koja je inicirala nove lirske vrste i nove lirske oblike. U istorijskom razvoju lirske poezije uočena su tri perioda kada je ona doživljavala ekspanziju i dala vrhunska pesnička ostvarenja: antičko doba, romantizam i epoha moderne. Svaka književna epoha stvara i neguje neku vrstu ili oblik. Neke vrste se gase, nastaju nove. Moderna lirika pravi novi iskorak u sadržini i formi. Zato je vrlo teško izvršiti tematsko-sadržinsku klasifikaciju lirskog opusa ili pojedinačne pesme. U starovekovnoj književnosti nastale su ode, himne, ditirambi, elegije. Srednji vek stvara pohvalnu, religioznu liriku i specifičnu trubadursku poeziju. Renesansa će uvesti sonet, kanconu, madrigal. Romantizam će negovati ljubavnu i rodoljubivu liriku. Realizam, kada inače doalzi do oseke poezije pa i lirike, neguje deskriptivnu i misaonu pesmu. Moderna će doneti nove vrste i uskrsuti stare unevši u njih duh i dah modernog vremena 20. veka.

Staniša Veličković
Interpretacije I


REKLI SU

I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.

Vasko Popa